|
|
Динар краља Уроша I кован у Брскову
најстарија врста српског динара
За разлику од своје браће који су ослонац политике налазили у моћним државама својих тастова, краљ Урош I је водио самосталну политику, са основним циљем јачања и утврђивања Србије. То му је омогућило проширење државе на југ и север.
Међутим, није могао сасвим остати по страни развоја политике балканских земаља и политике других држава које су га окруживале. Никејски цар Јован III Ватац (1222-1254), у тежњи за рестаурацијом Византије, имао је више успеха од својих такмаца, епирских владара. Тако се већ 1242. године, Јован епирски, син ослепљеног цара Теодора I Анђела (1238-1244), под притиском Јована III Ватаца, одрекао својих царских знакова и изразио вазалство према Јовану III Никејском. Смрћу бугарског цара Коломана Асена (1241-1246), цар Јован III заузима области Македоније са Скопљем на северу и Велбужд, обухватајући тако, са Солуном, велике просторе раније Византије. Ове промене у суседству Србије нису узнемиравале Уроша I јер је био у добрим односима са Никејом.
Промене Урошеве политике настају из његовог односа према Дубровнику. Залажући се за барску архиепископију, краљ Урош I се у лето 1252. године нашао са војском испред Дубровника. Спор је решен склапањем мира 13. VIII 1252. године. Током ове и идуће године Дубровник је преговарао са бугарским Михаилом Асеном (1246-1257) малолетним сином цара Асена II, и жупаном Радославом Хумским, потомком Немањиног брата Мирослава. Као плод тих преговора Бугари су напали Србију током 1253. године. Пљачкајући продрли су до Полимља, али без већих последица по краља Уроша I, јер су се ускоро повукли. Неиспуњене наде Дубровника, протеривање из Србије Уроша I и Владислава, принуђују га на обнову мира са краљем Урошем I, августа 1254. године.
Бугарско-кумски продор до Полимља, довео је до премештања центра архиепископије 1253. године из Жиче у манастир Светих апостола, који је на Жичком метоху код Пећи, око 1250. године подигао архиепископ Арсеније Сремац. Ни интервенције краља Беле IV (1235-1270) нису испуниле очекивања Дубровника о јачем угрожавању Србије. Бела IV, користећи смрт босанског бана Матеје Нинослава (1232-1250), основао је своју Мачванску Бановину у равницама доњег тока Саве и поверио је на управу Ростиславу Михаиловичу, зету краља Беле IV а тасту бугарског цара Михаила Асена.
До коначног решења спора епископија Бара и Дубровника око јурисдикције над Србијом дошло је тек 1256. године пресудом папе у корист Бара. У Риму је посвећен за барског архиепископа Ловре, 28. IV 1256. године. У томе се свакако види јак утицај краља Уроша I на балканска збивања и његов интерес да над католицима у његовој држави руководи Бар, а не Дубровник који није припадао његовим земљама.
Међутим, није могао сасвим остати по страни развоја политике балканских земаља и политике других држава које су га окруживале. Никејски цар Јован III Ватац (1222-1254), у тежњи за рестаурацијом Византије, имао је више успеха од својих такмаца, епирских владара. Тако се већ 1242. године, Јован епирски, син ослепљеног цара Теодора I Анђела (1238-1244), под притиском Јована III Ватаца, одрекао својих царских знакова и изразио вазалство према Јовану III Никејском. Смрћу бугарског цара Коломана Асена (1241-1246), цар Јован III заузима области Македоније са Скопљем на северу и Велбужд, обухватајући тако, са Солуном, велике просторе раније Византије. Ове промене у суседству Србије нису узнемиравале Уроша I јер је био у добрим односима са Никејом.
Промене Урошеве политике настају из његовог односа према Дубровнику. Залажући се за барску архиепископију, краљ Урош I се у лето 1252. године нашао са војском испред Дубровника. Спор је решен склапањем мира 13. VIII 1252. године. Током ове и идуће године Дубровник је преговарао са бугарским Михаилом Асеном (1246-1257) малолетним сином цара Асена II, и жупаном Радославом Хумским, потомком Немањиног брата Мирослава. Као плод тих преговора Бугари су напали Србију током 1253. године. Пљачкајући продрли су до Полимља, али без већих последица по краља Уроша I, јер су се ускоро повукли. Неиспуњене наде Дубровника, протеривање из Србије Уроша I и Владислава, принуђују га на обнову мира са краљем Урошем I, августа 1254. године.
Бугарско-кумски продор до Полимља, довео је до премештања центра архиепископије 1253. године из Жиче у манастир Светих апостола, који је на Жичком метоху код Пећи, око 1250. године подигао архиепископ Арсеније Сремац. Ни интервенције краља Беле IV (1235-1270) нису испуниле очекивања Дубровника о јачем угрожавању Србије. Бела IV, користећи смрт босанског бана Матеје Нинослава (1232-1250), основао је своју Мачванску Бановину у равницама доњег тока Саве и поверио је на управу Ростиславу Михаиловичу, зету краља Беле IV а тасту бугарског цара Михаила Асена.
До коначног решења спора епископија Бара и Дубровника око јурисдикције над Србијом дошло је тек 1256. године пресудом папе у корист Бара. У Риму је посвећен за барског архиепископа Ловре, 28. IV 1256. године. У томе се свакако види јак утицај краља Уроша I на балканска збивања и његов интерес да над католицима у његовој држави руководи Бар, а не Дубровник који није припадао његовим земљама.
Србија за време краља Уроша I
Непосредно по смрти никејског цара Јована III Ватаца, бугарски цар Михаило Асен је, почетком 1255. године, заузео његове области у долини Вардара. Долазак на престо Никеје Јовановог сина Теодора II Ласкариса (1254-1258), одлучног и спремног да учврсти своје поседе, доводи до сукоба са Михаилом Асеном. Јован је успео да поврати изгубљене области и принуди Бугаре на склапање мира. Око мира је посредовао мачвански бан Ростислав. Тако је Никејско Царство опет постало Урошев непосредни јужни сусед чиме је Србији отклоњена опасност од Бугарске.
После збацивања и убиства цара Михаила Асена, идуће године, на престо долази Константин Тихи Асен. Он је сам истицао своје сродство са Немањићима, сматрајући Стефана Немању за свог претка. До те смене на бугарском престолу је дошло захваљујући и политици Уроша I и Никеје.
Прерана смрт цара Теодора II Ласкариса, у лето 1258. године, довела је до стварања различитих коалиција. За цара Никеје је крунисан млади Јован IV Ласкарис (1258-1261), а већ крајем 1258. и почетком 1259. године, као његов савладар, такође је крунисан царском круном моћни Михаило VIII Палеолог (1259-1282). Деспот епирски Михаило II Анђел (1258-1261), удајом својих кћери Јелене за јужноиталског краља Манфреда Хохенштауфовца, који тим уговором области у Епиру и Албанији са Драчем и Валоном и друге кћери за Виљема II Вилардуена Ахајског, франачког кнеза, стварао је доста нехомогену коалицију уперену против цара Никеје. Овој коалицији се прикључује и краљ Урош I, који већ 1258. године осваја Скопље, Прилеп и Кичево. Офанзива коју је преузео цар Михаило VIII Палеолог против те коалиције донела му је јуна 1259. године победу код Битоља, што је имало за последицу враћање Урошеве границе на стару линију испод Шар-планине. У међувремену долаз до зближавања Угарске са Никејом, што је, вероватно, довело до поновног Урошевог савезништва са Михаилом VIII од 1259. до 1260. године. Михаилу VIII је победа у Пелагонији омогућила коначну пестаурацију Византије, 25. VII 1261. године, протеривањем последњег латинског цара Балдуина II (1226-1270. >>ex<< цар од 1261) из Цариграда. Веће дипломатске везе Уроша I и Беле IV коначно су потврђене женидбом Урошевог сина Драгутина унуком Беле IV, Каталином, кћерком Белиног старијег сина, >>младог краља<<, савладара Стефана V. Он ће бити на престолу од 1270. до 1272. године. Користећи се сукобима угарских краљева, оца и сина, Урош I поново заузима Захумље, на чију епископску столицу поставља свог брата, дотадашњег монаха Саву, 1262. године.
Краљ Стефан Урош I
|
Краљица Јелена Анжујска
|
Четврти син краља Стефана Првовенчаног (трећи по реду), Предислав, пошао је стопама свог великог стрица. Замонашуо се и узео стричево монашко име Сава. После повлачења српског архиепископа Арсенија Сремца 1263. године, због болести, на престо пећких архиепископа изабран је Предислав (Сава) под именом архиепископ Сава II (1263-1271) . Опет су, као за време његовог оца, српском црквом и државом управљала браћа. Тај високи положај омогућио му је дуги монашки стаж у Хиландару и једна година владичанства Захумљем, као и утицај брата краља. Том приликом је Урош I новом захумском епископу, који је столовао у манастиру Светог петра на Лиму, потврдио поседе на мору око ушћа Неретве.
|
Поновљени сукоби Беле IV и Стевана V користе краљу Урошу I да се више отргне угарског утицаја те током 1267. и 1268. године напада Мачванску Бановину. Међутим, био је поражен и заробљен 1268. године. Према неким изворима, тек после овог Урошевог пораза и принудом обновљеног вазалства, долази до брака Драгутина и Каталине. Последица овог неуспелог похода је увођење институције >>младог краља<< као вида савладарства, што је касније довело до несугласица па и раздора између Уроша I и његовог сина Драгутина. Погоршање односа Србије и Угарске илуструје и уговор у Витербу, маја 1267. године, између Карла I Анжујског (1266-1285), брата Луја IX Светог (1226-1270), и бившег цара Балдуина II о обнови Латинског Царства. Подразумевајући да ће тај план успети, Карло I је већ унапред добио Ахају и области Албаније и Србије. Због непријатељског става Запада према Србији, Урош се зближава са царем Михаилом VIII. Опробаним методама, политичким браковима, требало је да се цар Константин Асен ожени царевом синовицом а други Урошев син, Милутин, царском кћерком Аном. Одмах после преговора Ана је са свитом и патријархом пошла у Србију. Њихово задржавање у Беру утицало је на раскидање планираног брачног споразума. Наиме, мајка Анина, која је са ћерком била у свити, издејствовала је да се претходно пошаље посланство у Србију, па теко по његовом повратку да наставе пут у Србију. Посланство је на Урошевом двору затекло Драгутинову жену Каталину како преде вуну. Урош је рекао да у Србији тако деже снахе. Разочарано посланство је у повратку срело пратњу у Охриду и пренело своја запажања. Увредљивост могућег положаја царске кћерке а још важније сазнање да Урошев син Драгутин није на самрти, како су се проносиле вести у Цариграду и да оца неће наследити Милутин, него Драгутин, раскинули су брачни договор. Након тога краљ Урош I, незадовољан овим исходом, успоставља тешње политичке везе са највећим противником Михаила VIII Палеолога, Кралом I Анжујским, који се управо налазио у припремама јаке коалиције против Византије. Михаило VIII, велики дипломата и државник, да би отклонио опасности од тог новог савеза, приближава се папи Гргуру X (1271-1276) коме нуди унију. Унија је склопљена 7. I 1274. године у Лиону. Да би напакостио Србији, овом приликом је цар инсистирао да папа поништи црквену самосталност српске и бугарске цркве, јер, наводно, ту самосталност папа није дао те нема право важности. Папа је, издајући повељу охридској архиепископији 1272. године, потврдио повеље цара Василија II из 1019. и 1020. године чиме је озбиљно довео у питање самосталност бугарске патријаршије и српске архиепископије. Но, на ове две цркве ти напади нису оставили никакав већи траг. Стварне последице Лионске уније добио је само цар Михаило VIII, јер је њоме отклоњена опасност од освајања планиране коалиције, што је и била сврха тог његовог дипломатског потеза.
Манастир сопоћани,
задужбина краља Уроша I
Краљ Урош I није био ожењен ни грчком ни бугарском принцезом, као његова браћа. Син Венецијанке, за супругу је и сам тражио жену са Запада. Негде око 1250. године оженио се (по записима хроничара, први, или можда други, па чак и трећи пут) Францускињом Јеленом. Није могуће тачно дефинисати њено стварно порекло. Она и њена сестра Марија, у повељама каснијих анжујских владара Карла I и Карла II (1285-1309) називају се увек >>драгим рођакама<<, отуд и устаљен назив Јелена Анжујска. Према сведочењима архиепископа Данила II (1324-1337), који је краљицу лично познавао, доживела је дубоку старост. Умрла је тек 1314. године. Била је поштована и омиљена подједнако и од католика и од православних, од православне и католичке цркве, којој је остала верна, што сведочи њена преписка са папама. Родила је Урошу два сина: Драгутина и Милутина. Преко Данила II сазнајемо да се посебно бринула за сигурност и обезбеђење пристојног живота радника на својим задужбинама и да је у дворцу на Брњацима на Ибру основала неку врсту школе интернатског типа за сиромашне девојке. Њима је приликом удаје давала мираз. Једна од тих ученица и дружбеница сахрањена је преко пута њене гробнице, у лађи цркве Јеленине православне задужбине, манастиру Градцу, на левој обали Ибра, низводно од Рашке. Поред те православне задужбине, краљица је обнављала градове по дукљанској области који су страдали у време монголске провале. Подигла је и католичке цркве и манастире у Котору, Бару, Улцињу и Скадру. Овакво размахнуто градитељство на свој начин сведочи о економском успону Србије имајући у виду и подизање познатог манастира, Урошеве задужбине, на изворима реке Рашке, манастира Свете Тројице у Сопоћанима. Краљица Јелена је својим животом и нама несхватљивим радом (у следовању векова и световно име јој се изгубило) успевала да помири две оштре крајности: папство и Србију, што није полазило за руком папама, патријарсима, царевима и краљевима. Била је поштована од папа, као верна кћер католицизма који је несебично помагала, али сигурно, једино и искрено окренута српском народу, који прихвата као свој. Захваљујући заслугама за православну цркву, државу и културу Србије Српска православна црква је уврстила међу светитеље. Њен савременик архиепископ Данило II је овој врлој католикињи и српској православној светитељки написао познато поетско житије.
Србија Урошевог доба доживљава јак економски просперитет. Почиње се модерније експлоатисати руда, коришћењем стране стручне радне снаге. Разлог првобитног доласка Саса у Урошеву Србију свакако је последица најезде Златне хорде, четрдесетих година тога века. Испред њих су бежали саски рудари из Ердеља, и дошли у Србију, свакако већ пре 1254. године. Њихово присуство подстакло је Уроша I да почне систематичније искоришћавање рудног блага. Први од тих рудника био је Брсково на Тари. Рударство није новина у Србији, постојао је континуитет вађења руде још од римског доба. Саско осавремењавање копова допринело је економском јачању Србије. У то време се формирају веће католичке црквене општине по Србији, у којим се јављају Дубровчани и други католици Јадрана као трговци и финансијери. Они оснивају своје колоније по рудницима и трговима. Захваљујући убрзаном економском развоју, у Србији се уводи стална плаћена војска, на коју се управо и краљ Урош I ослањао. Наставља се ковање новца започето у време Радослава и Владислава што омогућава још брже јачање спољашње и унутрашње трговине.
Средином 1275. године краљ Урош I је опет имао сукобе са Дубровником. Опустошио је његово залеђе а војсковођу Бенедикта Гундулића и његовог помагача, неког Венецијанца, заробио и ослепио. венеција је посредовала и дошло је до склапања мира, пре него је Урош I успео да заузме град.
Вероватно је већ тада Урош I био у лошим односима са сином Драгутином који је тражио да му отац, испуњавајући обавезе дате још Бели IV, додели пола државе на управу, као >>младом краљу<<. Урошево одбијање наводи Драгутина да се за војну помоћ обрати Јелисавети Куманки, регенту малолетног угарског краља Ладислава IV Куманца (1272-1290). Угарском војском и куманским четама Драгутин успева, у јесен 1276. године, код Гацка да победи оца. Краљ Урош I после овог пораза напушта престо, повлачи се у Захумље, замонашује и умире као монах Симеон, маја 1277. године. Ускоро је његово тело пренето и сахрањено у његову задужбину, манастир Сопоћане.
Србија Урошевог доба доживљава јак економски просперитет. Почиње се модерније експлоатисати руда, коришћењем стране стручне радне снаге. Разлог првобитног доласка Саса у Урошеву Србију свакако је последица најезде Златне хорде, четрдесетих година тога века. Испред њих су бежали саски рудари из Ердеља, и дошли у Србију, свакако већ пре 1254. године. Њихово присуство подстакло је Уроша I да почне систематичније искоришћавање рудног блага. Први од тих рудника био је Брсково на Тари. Рударство није новина у Србији, постојао је континуитет вађења руде још од римског доба. Саско осавремењавање копова допринело је економском јачању Србије. У то време се формирају веће католичке црквене општине по Србији, у којим се јављају Дубровчани и други католици Јадрана као трговци и финансијери. Они оснивају своје колоније по рудницима и трговима. Захваљујући убрзаном економском развоју, у Србији се уводи стална плаћена војска, на коју се управо и краљ Урош I ослањао. Наставља се ковање новца започето у време Радослава и Владислава што омогућава још брже јачање спољашње и унутрашње трговине.
Средином 1275. године краљ Урош I је опет имао сукобе са Дубровником. Опустошио је његово залеђе а војсковођу Бенедикта Гундулића и његовог помагача, неког Венецијанца, заробио и ослепио. венеција је посредовала и дошло је до склапања мира, пре него је Урош I успео да заузме град.
Вероватно је већ тада Урош I био у лошим односима са сином Драгутином који је тражио да му отац, испуњавајући обавезе дате још Бели IV, додели пола државе на управу, као >>младом краљу<<. Урошево одбијање наводи Драгутина да се за војну помоћ обрати Јелисавети Куманки, регенту малолетног угарског краља Ладислава IV Куманца (1272-1290). Угарском војском и куманским четама Драгутин успева, у јесен 1276. године, код Гацка да победи оца. Краљ Урош I после овог пораза напушта престо, повлачи се у Захумље, замонашује и умире као монах Симеон, маја 1277. године. Ускоро је његово тело пренето и сахрањено у његову задужбину, манастир Сопоћане.
Видео манастира Сопоћани,
задужбине Стефана Уроша I
Повезани текстови:
- >>Српске земље и владари<<; Мр Момир Јовић, Проф. Коста Радић
Пријатељи сајта:
