Свети Сава (по рођењу Растко Немањић) је био српски принц, монах, игуман манастира Студенице, књижевник, дипломата и први архиепископ аутокефалне Српске православне цркве. Рођен је као Растко Немањић, најмлађи син великог жупана Стефана Немање, и брат краљева Вукана и Стефана Првовенчаног.
Kao младић добио је од оца Захумље на управу. Међутим, Растко је побегао на Свету гору и замонашио се у руском манастиру Светог Пантелејмона, где је добио име Сава. Касније је са својим оцем, који се у међувремену замонашио и добио име Симеон, подигао манастир Хиландар, први и једини српски манастир на Светој гори.
У Србији је убрзо дошло до борбе за власт између Савине браће. Због тога се он вратио у Србију, како би зауставио рат. Истовремено се бавио просветитељским радом, настојећи приближити својим сународницима основе верске и световне поуке, да би се 1217. вратио на Свету гору. Године 1219. Сава је од Васељенске патријаршије у Никеји изборио аутокефалност српске цркве са статусом самосталне архиепископије, а васељенски патријарх Манојло I Цариградски га је именовао за првог српског архиепископа. Остао је архиепископ све до 1233, да би га потом заменио његов ученик Арсеније. Више пута је путовао у Палестину. На повратку са једног од ходочашћа из Свете земље 1236. смрт га је затекла у тадашњој бугарској престоници Великом Трнову. Његове мошти је у манастир Милешеву пренео његов нећак, краљ Владислав.
Његова најзначајнија писана дела су „Житије Светог Симеона“, „Карејски типик“, „Хиландарски типик“ и „Студенички типик“, као и „Законоправило“.
Савин култ у народу био је јак. После једног устанка Срба против Османског царства, турски заповедник Синан-паша је 1594. наредио да се спали мошти светога Саве на Врачару. На месту за које се верује да се то десило подигнут је Храм Светог Саве. У Србији се дан његове смрти по грегоријанском календару (27. јануар) прославља као Дан просвете.
Kao младић добио је од оца Захумље на управу. Међутим, Растко је побегао на Свету гору и замонашио се у руском манастиру Светог Пантелејмона, где је добио име Сава. Касније је са својим оцем, који се у међувремену замонашио и добио име Симеон, подигао манастир Хиландар, први и једини српски манастир на Светој гори.
У Србији је убрзо дошло до борбе за власт између Савине браће. Због тога се он вратио у Србију, како би зауставио рат. Истовремено се бавио просветитељским радом, настојећи приближити својим сународницима основе верске и световне поуке, да би се 1217. вратио на Свету гору. Године 1219. Сава је од Васељенске патријаршије у Никеји изборио аутокефалност српске цркве са статусом самосталне архиепископије, а васељенски патријарх Манојло I Цариградски га је именовао за првог српског архиепископа. Остао је архиепископ све до 1233, да би га потом заменио његов ученик Арсеније. Више пута је путовао у Палестину. На повратку са једног од ходочашћа из Свете земље 1236. смрт га је затекла у тадашњој бугарској престоници Великом Трнову. Његове мошти је у манастир Милешеву пренео његов нећак, краљ Владислав.
Његова најзначајнија писана дела су „Житије Светог Симеона“, „Карејски типик“, „Хиландарски типик“ и „Студенички типик“, као и „Законоправило“.
Савин култ у народу био је јак. После једног устанка Срба против Османског царства, турски заповедник Синан-паша је 1594. наредио да се спали мошти светога Саве на Врачару. На месту за које се верује да се то десило подигнут је Храм Светог Саве. У Србији се дан његове смрти по грегоријанском календару (27. јануар) прославља као Дан просвете.
КЊИГА СВИ СРПСКИ ВЛАДАРИ - СВЕТИ САВА
Свети Сава, наш отац
Јединствена, необична појава принца и монаха, правника и просветитеља, књижевника и радника, пастира и предводника, неимара и видара, чудотворца и утешитеља, државника и светитеља оличена је у најмлађем сину великог жупана Стефана Немање.
Ретки су народи који могу да се похвале тиме да се кроз једну личност могу приказати сви недостижни врхови којима се тежи. Непролазне вредности за сваког човека. Ми спадамо у те „ретке“ који имају привилегију и част да кроз једну личност персонификујемо себе, своју историју и духовност. Сва њена дубина, величина и сјај одликује се кроз лик светог човека, националног симбола, духовног заштитника свих Срба – Светог Саву.
Јединствена, необична појава принца и монаха, правника и просветитеља, књижевника и радника, пастира и предводника, неимара и видара, чудотворца и утешитеља, државника и светитеља оличена је у најмлађем сину великог жупана Стефана Немање. Предвиђен за владарску улогу, од њега се очекивало да постане добар управник Хума, световни владалац и кандидат за трон Немањића. Окружен, у оно време, најпробранијим учитељима, однегован родитељском пажњом и љубављу, припреман је да пред његовим очима пукну видици сопствених могућности. То, међутим, није пријало његовој души. Имао је веће замисли и друкчије животне тежње. Прекретницу у његовом животу представљао је долазак калуђера са Свете Горе на двор његовог оца. Осетивши да долазе из света у коме владају Божје заповести, братска љубав и мир, решио је да пође њиховим путем. Побегао је из родитељског владарског дома, „презрео царске дворе, царску круну и порфиру“ и отишао на Свету Гору. Ту је седамнаестогодишњи српски принц Растко Немањић положио монашки завет и добио име Сава. Од тада почиње његово духовно подвижништво које му је донело непролазну славу, дела записана у вечности.
Заједно са оцем Стефаном Немањом (Симеоном) подигао је манастир Хиландар, царску лавру, први и једини српски манастир на Светој гори, у којем се његов отац осам месеци касније упокојио. Осам година мошти његовог оца почивале су у Хиландару, да би их Сава 1207. године пренео у манастир Студеницу. У Студеници, „мајци свих српских цркава” написао је Студенички типик, први устав Српске православне цркве. Нешто раније је написао „Карејски типик“, „Хиландарски типик“ и „Житије Светог Симеона“, прва дела српске средњовековне књижевности. Ударио је темеље просвете, проповедајући веру, љубав и хришћански морал.
После велике дипломатске акције, дугих путовања и преговора, 1219. године изборио се за аутокефалност (самосталност) Српске православне цркве и постао њен први архиепископ. Исте године саставио је номоканон под називом Законоправило – први устав српске средњовековне државе.
На великом црквено-државном сабору у манастиру Жича брата Стефана крунисао за краља стављањем краљевског венца на његову главу. Тада је Србија постала краљевина, а Стефан Првовенчани, први краљ.
Након тога, два пута одлази на ходочашће у Свету земљу. Приликом првог ходочашћа је подигао конаке за српске монахе у манастиру Светог Крста, недалеко од Јерусалима. Потом је откупио земљиште на брду Сион и ту сазидао манастир за српске монахе, док је у Акри, тада палестинском пристаништу, од Латина откупио цркву Светог Ђорђа. Био је ктитор и дародавац манастира Светог Јована Богослова. Приликом обиласка Сиона, са патријархом Атанасијем из Јерусалимске патријаршије, архиепископ Сава је купио кућу Светог Јована Богослова, у којој се одржала Тајна вечера. Ово свето место је откупио од муслимана, а платио је златом и сребром које је добио од краља Радослава, свог синовца.
Јединствена, необична појава принца и монаха, правника и просветитеља, књижевника и радника, пастира и предводника, неимара и видара, чудотворца и утешитеља, државника и светитеља оличена је у најмлађем сину великог жупана Стефана Немање.
Ретки су народи који могу да се похвале тиме да се кроз једну личност могу приказати сви недостижни врхови којима се тежи. Непролазне вредности за сваког човека. Ми спадамо у те „ретке“ који имају привилегију и част да кроз једну личност персонификујемо себе, своју историју и духовност. Сва њена дубина, величина и сјај одликује се кроз лик светог човека, националног симбола, духовног заштитника свих Срба – Светог Саву.
Јединствена, необична појава принца и монаха, правника и просветитеља, књижевника и радника, пастира и предводника, неимара и видара, чудотворца и утешитеља, државника и светитеља оличена је у најмлађем сину великог жупана Стефана Немање. Предвиђен за владарску улогу, од њега се очекивало да постане добар управник Хума, световни владалац и кандидат за трон Немањића. Окружен, у оно време, најпробранијим учитељима, однегован родитељском пажњом и љубављу, припреман је да пред његовим очима пукну видици сопствених могућности. То, међутим, није пријало његовој души. Имао је веће замисли и друкчије животне тежње. Прекретницу у његовом животу представљао је долазак калуђера са Свете Горе на двор његовог оца. Осетивши да долазе из света у коме владају Божје заповести, братска љубав и мир, решио је да пође њиховим путем. Побегао је из родитељског владарског дома, „презрео царске дворе, царску круну и порфиру“ и отишао на Свету Гору. Ту је седамнаестогодишњи српски принц Растко Немањић положио монашки завет и добио име Сава. Од тада почиње његово духовно подвижништво које му је донело непролазну славу, дела записана у вечности.
Заједно са оцем Стефаном Немањом (Симеоном) подигао је манастир Хиландар, царску лавру, први и једини српски манастир на Светој гори, у којем се његов отац осам месеци касније упокојио. Осам година мошти његовог оца почивале су у Хиландару, да би их Сава 1207. године пренео у манастир Студеницу. У Студеници, „мајци свих српских цркава” написао је Студенички типик, први устав Српске православне цркве. Нешто раније је написао „Карејски типик“, „Хиландарски типик“ и „Житије Светог Симеона“, прва дела српске средњовековне књижевности. Ударио је темеље просвете, проповедајући веру, љубав и хришћански морал.
После велике дипломатске акције, дугих путовања и преговора, 1219. године изборио се за аутокефалност (самосталност) Српске православне цркве и постао њен први архиепископ. Исте године саставио је номоканон под називом Законоправило – први устав српске средњовековне државе.
На великом црквено-државном сабору у манастиру Жича брата Стефана крунисао за краља стављањем краљевског венца на његову главу. Тада је Србија постала краљевина, а Стефан Првовенчани, први краљ.
Након тога, два пута одлази на ходочашће у Свету земљу. Приликом првог ходочашћа је подигао конаке за српске монахе у манастиру Светог Крста, недалеко од Јерусалима. Потом је откупио земљиште на брду Сион и ту сазидао манастир за српске монахе, док је у Акри, тада палестинском пристаништу, од Латина откупио цркву Светог Ђорђа. Био је ктитор и дародавац манастира Светог Јована Богослова. Приликом обиласка Сиона, са патријархом Атанасијем из Јерусалимске патријаршије, архиепископ Сава је купио кућу Светог Јована Богослова, у којој се одржала Тајна вечера. Ово свето место је откупио од муслимана, а платио је златом и сребром које је добио од краља Радослава, свог синовца.
Приликом другог боравка у Светој земљи, 1235. године, све своје задужбине, манастире и метохе, поклонио је великој православној лаври Светог Саве Освећеног, којим су Срби управљали пуних 130 године. Походио је и даривао православни манастир Свете Катарине на Синају 1234. године. Ту је провео читав Часни пост, молећи се за свој српски род и све хришћане.
По повратку са другог ходочашћа, на позив бугарског цара Ивана Асена II долази у Велико Трново, тадашњу бугарску престоницу. Ту је преминуо 14/27. јануара 1236. године и био сахрањен. Његов синовац, српски краљ Владислав, иначе зет бугарског цара Асена, после годину дана је пренео мошти из Великог Трнова у манастир Милешеву. По повратку у Србију, краља Владислава су дочекали архиепископ Арсеније I, Савин ученик, са свештенством, властела, као и велики број обичних људи. Маја 1237. године Савино тело је положено у гроб у Милешеви. Убрзо потом Сава је и канонизован. Поштован још за живота, Савин култ је нарочито изграђиван након његове смрти. У средњовековној Србији његов гроб је постао место ходочашћа. Његово име је постајало симбол српског народа и свега онога што он у себи носи као вредности. Вера, култура, историја – добијали су изглед светосавља, православног хришћанства „српског стила“. Његов култ се развио широм српских земаља, у целом Српству. Привржен том култу, познати властелин Стефан Вукчић Косача себе је назвао „херцегом од Светог Саве”, по чему је касније Херцеговина добила име.
У тешким временима ропства под Турцима Сава је међу Србима називан учитељем, просветитељем и новим апостолом. Присуство његових светих моштију имало је за сваког Србина изузетан духовни, али и политички значај. Са његовим ликом на заставама, Срби су дизали устанке, сањајући о слободи. Као одмазду за један такав устанак, Синан-паша Београдски је наредио да се његове мошти из Милешеве пренесу у Београд, и ту спале, на Врачару, 27. априла/10. маја 1594. године. Уништавајући им највећу светињу, Турци су желели да Србе потпуно обесвете и обезглаве. У томе нису успели. Напротив, не само да нису угасили свест о светитељевом култу у народу, него су га још више укоренили. Свети Сава је постао свесрпски симбол. Национални светитељ, симбол љубави, вере и наде. Наш отац.
Прошло је толико векова, а светлост којом зрачи ореол Светог Саве и даље сија оним истим неугаслим сјајем са фресака српских манастира. И даље га Срби славе са оним истим жаром каквим су га славили њихови преци. И даље у њему виде свој духовни извор снаге, врлине, светости. Свему ономе чему би требало да тежи сваки човек. Све док томе тежимо, док славимо Светог Саву и чувамо спомен на његову славу – дотле и постојимо.
Повезани текстови:
Пријатељи сајта:
