|
|
Душан је крунисан за краља Србије у другом немањићком двору, Сврчину, 8. IX 1331. године, од архиепископа Данила II, одмах по затварању оца у Звечану.
Пре почетка својих великих освајања на штету Византије, намеравао је да среди најпре нерешена питања на југозападу и западу својих граница. Прилика му се указала већ у пролеће 1332. године када долази до побуне зетских великаша, предвођених војводом Благојем и Арбанасом Димитријем Сума. Били су незадовољни због, по свом схватању, мале награде за учешће у свргавању краља Стефана. Том приликом је барски архиепископ Гијом Адам предлагао француском краљу Филипу IV да одмах освоји Србију, што илуструје његову апсолутну нетрпељивост према православној Србији, иако је у истој тој држави био католички архиепископ. Краљ Душан је енергично угушио побуну и средио немире у унутрашњости своје земље. Потом је јануара следеће године (1333) у Пологу издао повељу Дубровнику по којој уступа граду цело приморје од Стона до Дубровника, уз обавезу исплате 8.000 перпера и каснији годишњи трибут српским владарима од 500 перпера. Дубровчани су добили сличну повељу и од бана Стјепана II Котроманића о уступању Стона, уз трибут, такође, од 500 перпера. Како је у тим пределима био само православни живаљ, Дубровчани га ускоро испунише нетрпељивим католичким свештенством које је на сваки могући начин прогањало православне житеље и утицало на њихово покатоличење. Те покатоличене, опет само из нама могућих балканских чудних схватања, касније називамо Хрватима, како се већином и они данас декларишу. Новим аграрним поделама губили су само православни свештеници и живаљ. Православне богомоље претваране су у католичке (пример је црква Свете Богородице у Стону, која је већ пре 22.VIII 1335. године постала католичка, с истим посвећењем). На жалбу Пељешчана, Душан је запретио Дубровчанима да ће им одузети дате земље ако тако наставе. Но касније Душанове преокупације и обавезе на другим странама скренуле су његову пажњу са овог систематског потискивања православља. Стонска епископија илуструје слабљење српске државе и њеног православља у тим приморским областима.
Зашто Србији тог времена није било толико стало до тих приморских области, тешко је објаснити. Потом је исте, 1333. године, дошло до сређивања стања у односима Душана са Босном, након чега је краљ Душан могао да се посвети својим освајачким плановима на југоисток.
Нови бугарски цар Јован Александар, схватајући опасност по своју земљу од јаке Србије, одмах је по ступању на престо понудио своју сестру Јелену Душану за жену. Како је та понуда одговарала Душану, долази до њиховог венчања на Ускрс 1332. године. Како све до 1337. године из тог брака није рођен син, постојали су покушаји да се Душан ожени 19-годишњом Јелисаветом, кћерком умрлог немачког цара Фридриха Лепог (1315-1330) и тим новим браком обезбеди наследник. Но када је краљица Јелена 1337. године родила сина Уроша, преговори о другој женидби су обеснажени и обустављени.
Женидба цара Душана. Дело Паје Јовановића
У току припрема за поход на Византију, у Србију је пребегао византијски војсковођа Сигеријан јер је био оптужен од цара за ковање завере. Он је пратио и саветовао Душана на његовом првом походу против Византије, 1334. године. Тада су освојени градови Прилеп, Охрид и Костур. Цар Андроник III, схватајући опасност од Сигеријана, наручује његово убиство, до кога је ускоро дошло у околини Солуна. Душан је био доста обесхрабрен његовом погибијом па се вратио у Србију, јер је у међувремену и мађарски краљ Карло Роберт продро у Србију. Склопљеним миром августа 1334. године са Византијом, код Солуна, Душан задржава Прилеп, Охрид и Струмицу. Охридски архиепископ Никола прихватио је услове споразума и учествовао у Душановом крунисању 1346. године.
Папа Бенегдит XII (1334 – 1342) је храбрио краља Карла Роберта да истраје у борби против шизматика, али кад је краљ Душан стигао са војском у висину манастира Жиче, мађарска војска је у паници напустила Србију. Душан је, гонећи Мађаре преко Саве, заузео области испод Саве и Дунава. Мађарима је притом помогао и бан Стјепан II босански, док су његови великаши Ружир и Милтен Драживојевић, прешли на Душанову страну. Борбе са Душаном касније наставља и краљ Лајош I (1342 – 1381), али се границе нису знатније померале. Године 1336. опет је дошло до сусрета Душана са Андроником III у Радовишту на Струмици. Том приликом је краља Душана и његову властелу упознао царев сарадник Јован Кантакузин, будући актер раздора и цар Византије.
Промена на византијском престолу и избијање новог грађанског рата због тога, поново је краља Душана довело у сукоб са Византијом. Изненадном смрћу цара Андроника III 1341. године, на престо је изабран његов малолетни син Јован V Палеолог (1341 – 1391). Јован Кантакузин, очекујући регенство, подржао је тај избор, но када није добио регенство, започео је грађански рат, који га је коначно довео на престо као Јована VI Кантакузина (1347 – 1354). Кантакузин је, губећи своје присталице и утицај, одлучио да крене у Србију. Са Душаном се састао 1342. године у Приштини. После неуспешног заједничког заузимања Сера, почетком 1343. године, долази до раскида њихових односа и Душановог зближавања са легитимним царем. То доводи до склапања зарука, ако вида потврђивања пријатељства, између Душановог младог сина Уроша, који је имао само око 6-7 година, и сестре младог цара Јована V Палеолога. После тога Душан ипак полази преко Албаније у заузимање македонских утврђења Водена, Костура и Хлерина. У овим операцијама, у току 1342. и 1343. године, употпунио је своја освајања, заокружујући са свих страна Солун.
Јован Кантакузин је намеравао да освоји Солун, како би касније пошао у Тракију. Помањкање савезника наводи га да позове у помоћ Селџуке из Мале Азије, аидинског емира Умура, преко кога је имао касније савезнике, прво Селџука а онда и Османлија. Ни Умуровом помоћи није успео заузети Солун, али Умур почетком 1343. године улази у Димотику. Овај успех плаћен је дивљачким пљачкањем запоседнутих области од турских трупа.
Пре почетка својих великих освајања на штету Византије, намеравао је да среди најпре нерешена питања на југозападу и западу својих граница. Прилика му се указала већ у пролеће 1332. године када долази до побуне зетских великаша, предвођених војводом Благојем и Арбанасом Димитријем Сума. Били су незадовољни због, по свом схватању, мале награде за учешће у свргавању краља Стефана. Том приликом је барски архиепископ Гијом Адам предлагао француском краљу Филипу IV да одмах освоји Србију, што илуструје његову апсолутну нетрпељивост према православној Србији, иако је у истој тој држави био католички архиепископ. Краљ Душан је енергично угушио побуну и средио немире у унутрашњости своје земље. Потом је јануара следеће године (1333) у Пологу издао повељу Дубровнику по којој уступа граду цело приморје од Стона до Дубровника, уз обавезу исплате 8.000 перпера и каснији годишњи трибут српским владарима од 500 перпера. Дубровчани су добили сличну повељу и од бана Стјепана II Котроманића о уступању Стона, уз трибут, такође, од 500 перпера. Како је у тим пределима био само православни живаљ, Дубровчани га ускоро испунише нетрпељивим католичким свештенством које је на сваки могући начин прогањало православне житеље и утицало на њихово покатоличење. Те покатоличене, опет само из нама могућих балканских чудних схватања, касније називамо Хрватима, како се већином и они данас декларишу. Новим аграрним поделама губили су само православни свештеници и живаљ. Православне богомоље претваране су у католичке (пример је црква Свете Богородице у Стону, која је већ пре 22.VIII 1335. године постала католичка, с истим посвећењем). На жалбу Пељешчана, Душан је запретио Дубровчанима да ће им одузети дате земље ако тако наставе. Но касније Душанове преокупације и обавезе на другим странама скренуле су његову пажњу са овог систематског потискивања православља. Стонска епископија илуструје слабљење српске државе и њеног православља у тим приморским областима.
Зашто Србији тог времена није било толико стало до тих приморских области, тешко је објаснити. Потом је исте, 1333. године, дошло до сређивања стања у односима Душана са Босном, након чега је краљ Душан могао да се посвети својим освајачким плановима на југоисток.
Нови бугарски цар Јован Александар, схватајући опасност по своју земљу од јаке Србије, одмах је по ступању на престо понудио своју сестру Јелену Душану за жену. Како је та понуда одговарала Душану, долази до њиховог венчања на Ускрс 1332. године. Како све до 1337. године из тог брака није рођен син, постојали су покушаји да се Душан ожени 19-годишњом Јелисаветом, кћерком умрлог немачког цара Фридриха Лепог (1315-1330) и тим новим браком обезбеди наследник. Но када је краљица Јелена 1337. године родила сина Уроша, преговори о другој женидби су обеснажени и обустављени.
Женидба цара Душана. Дело Паје Јовановића
У току припрема за поход на Византију, у Србију је пребегао византијски војсковођа Сигеријан јер је био оптужен од цара за ковање завере. Он је пратио и саветовао Душана на његовом првом походу против Византије, 1334. године. Тада су освојени градови Прилеп, Охрид и Костур. Цар Андроник III, схватајући опасност од Сигеријана, наручује његово убиство, до кога је ускоро дошло у околини Солуна. Душан је био доста обесхрабрен његовом погибијом па се вратио у Србију, јер је у међувремену и мађарски краљ Карло Роберт продро у Србију. Склопљеним миром августа 1334. године са Византијом, код Солуна, Душан задржава Прилеп, Охрид и Струмицу. Охридски архиепископ Никола прихватио је услове споразума и учествовао у Душановом крунисању 1346. године.
Папа Бенегдит XII (1334 – 1342) је храбрио краља Карла Роберта да истраје у борби против шизматика, али кад је краљ Душан стигао са војском у висину манастира Жиче, мађарска војска је у паници напустила Србију. Душан је, гонећи Мађаре преко Саве, заузео области испод Саве и Дунава. Мађарима је притом помогао и бан Стјепан II босански, док су његови великаши Ружир и Милтен Драживојевић, прешли на Душанову страну. Борбе са Душаном касније наставља и краљ Лајош I (1342 – 1381), али се границе нису знатније померале. Године 1336. опет је дошло до сусрета Душана са Андроником III у Радовишту на Струмици. Том приликом је краља Душана и његову властелу упознао царев сарадник Јован Кантакузин, будући актер раздора и цар Византије.
Промена на византијском престолу и избијање новог грађанског рата због тога, поново је краља Душана довело у сукоб са Византијом. Изненадном смрћу цара Андроника III 1341. године, на престо је изабран његов малолетни син Јован V Палеолог (1341 – 1391). Јован Кантакузин, очекујући регенство, подржао је тај избор, но када није добио регенство, започео је грађански рат, који га је коначно довео на престо као Јована VI Кантакузина (1347 – 1354). Кантакузин је, губећи своје присталице и утицај, одлучио да крене у Србију. Са Душаном се састао 1342. године у Приштини. После неуспешног заједничког заузимања Сера, почетком 1343. године, долази до раскида њихових односа и Душановог зближавања са легитимним царем. То доводи до склапања зарука, ако вида потврђивања пријатељства, између Душановог младог сина Уроша, који је имао само око 6-7 година, и сестре младог цара Јована V Палеолога. После тога Душан ипак полази преко Албаније у заузимање македонских утврђења Водена, Костура и Хлерина. У овим операцијама, у току 1342. и 1343. године, употпунио је своја освајања, заокружујући са свих страна Солун.
Јован Кантакузин је намеравао да освоји Солун, како би касније пошао у Тракију. Помањкање савезника наводи га да позове у помоћ Селџуке из Мале Азије, аидинског емира Умура, преко кога је имао касније савезнике, прво Селџука а онда и Османлија. Ни Умуровом помоћи није успео заузети Солун, али Умур почетком 1343. године улази у Димотику. Овај успех плаћен је дивљачким пљачкањем запоседнутих области од турских трупа.
Краљ Душан је септембра 1345. године заузео Серез, Драму, Филипе, Христопољ. Сада се коначно под Душаном налазила цела северна Грчка, изузев Солуна, све до кланаца иза Христопоља. Монасима Свете Горе, јер је и Халкидика била под Душаном, свих угледних манастира издао је општу хрисовољу потврђујући њихове поседе и привилегије. Овим освајањем краљ Душан је испунио први део својих планова, те се крајем 1345. године у Серезу проглашава за цара. То се види и у хрисовољу издатој светогорском манастиру Ивирону, јануара 1346. године. Сам чин крунисања обављен је у Скопљу.
Према источном православном схватању, акту крунисања за цара морало је предходити уздизање српске цркве на виши ранг, патријаршију, како би патријарх, потом, могао изабраника крунисати за цара.
Крунисање цара Душана. Дело Паје Јовановића.
Крунисање цара Душана. Дело чешког сликара Алфонса Мухе.
Црквени помесни сабор одржан је у Скопљу 9. IV 1346. године. Њему су присуствовали: охридски архиепископ Никола, као представник архијереја грчког престола (он је до 1334. године био под јурисдикцијом Цариградске патријаршије), цео светогорски сабор, са протопопом Теодоритом, бугарски патријарх Симеон и српски архиепископ Јоанакије. Тај сабор у овом саставу пуне ваљаности, подигао је српску архиепископију у ранг патријаршије а дотадашњег архиепископа пећког Јоанакија (1338-1346), Сабор је прогласио за првог патријарха српског (1346-1354). Патријаршија је организована по митрополијском систему. Охридска архиепископија је имала аутономију у саставу српске патријаршије, са рангом навођења одмах после српског патријарха. На треће место дошао је митрополит Скопски, као митрополит царске престонице.
После њих су редом биле: рашка, призренска и зетска митрополија, које су до тада биле епископије. Иза њих су биле постојеће епископије по њиховом редоследу. У тај редослед улазиле су и грчке митрополије, које су ушле у састав Душанове државе, и Света Гора. Седам дана касније, на Ускрс 1346. године, патријарх српски Јоанакије I са свим архијерејима, гостима-учесницима Црквеног помесног сабора, крунисао је краља Душана за цара Срба и Грка. Краљица Јелена крунисана је за царицу а њихов деветогодишњи син Урош за краља. Великашима су додељене византијске титуле. Венеција и Дубровник одмах су признали новог цара.
У Византији је коначно 3. II 1347. године цар Јован Кантакузин ушао победоносно у Цариград. Без много напора цар Душан је већ следеће, 1348. године, заокружио своја освајања, заузимајући епирске области и Тесалију. Византији је одузео преко половине њених балканских поседа, а територију своје државе готово је удвостручио. Тако је цар Стефан Душан (1346-1355) окупио под својом круном све земље од Саве и Дунава до испод Арте, до Коринтског залива и од Неретве до Христопоља са острвом Тасос на Егејском мору. Управу над Епиром поверио је свом брату по оцу Симеону (Синиши) а Тесалију свом истакнутом великашу Прељубу, коме је доделио титулу ћесара. Док је цар Душан био заузет ратовима у Босни, Кантакузин је успео, 1350. године, да заузме Сер и Воден, но ускоро их је поново вратио Душан.
Црквени помесни сабор одржан је у Скопљу 9. IV 1346. године. Њему су присуствовали: охридски архиепископ Никола, као представник архијереја грчког престола (он је до 1334. године био под јурисдикцијом Цариградске патријаршије), цео светогорски сабор, са протопопом Теодоритом, бугарски патријарх Симеон и српски архиепископ Јоанакије. Тај сабор у овом саставу пуне ваљаности, подигао је српску архиепископију у ранг патријаршије а дотадашњег архиепископа пећког Јоанакија (1338-1346), Сабор је прогласио за првог патријарха српског (1346-1354). Патријаршија је организована по митрополијском систему. Охридска архиепископија је имала аутономију у саставу српске патријаршије, са рангом навођења одмах после српског патријарха. На треће место дошао је митрополит Скопски, као митрополит царске престонице.
После њих су редом биле: рашка, призренска и зетска митрополија, које су до тада биле епископије. Иза њих су биле постојеће епископије по њиховом редоследу. У тај редослед улазиле су и грчке митрополије, које су ушле у састав Душанове државе, и Света Гора. Седам дана касније, на Ускрс 1346. године, патријарх српски Јоанакије I са свим архијерејима, гостима-учесницима Црквеног помесног сабора, крунисао је краља Душана за цара Срба и Грка. Краљица Јелена крунисана је за царицу а њихов деветогодишњи син Урош за краља. Великашима су додељене византијске титуле. Венеција и Дубровник одмах су признали новог цара.
У Византији је коначно 3. II 1347. године цар Јован Кантакузин ушао победоносно у Цариград. Без много напора цар Душан је већ следеће, 1348. године, заокружио своја освајања, заузимајући епирске области и Тесалију. Византији је одузео преко половине њених балканских поседа, а територију своје државе готово је удвостручио. Тако је цар Стефан Душан (1346-1355) окупио под својом круном све земље од Саве и Дунава до испод Арте, до Коринтског залива и од Неретве до Христопоља са острвом Тасос на Егејском мору. Управу над Епиром поверио је свом брату по оцу Симеону (Синиши) а Тесалију свом истакнутом великашу Прељубу, коме је доделио титулу ћесара. Док је цар Душан био заузет ратовима у Босни, Кантакузин је успео, 1350. године, да заузме Сер и Воден, но ускоро их је поново вратио Душан.
Алтернативна карта Душановог царства која се значајно разликује од оне из уџбеника.
Како је у тој великој Душановој држави, конгломерату народа, био присутан и конгломерат правних норми и обичаја, да би се избегла та шаролика полиномија, цар Душан доноси јединствено законодавство, једнообразно за целу државу. На сабору у Скопљу, који је одржан 21. V 1349. године, обзнанио је свој законик у присуству патријарха вишег свештенства и српске и грчке цркве. Допунама овог законика, које је обзанио на Сабору у Серу 1354. године, заокружен је овај изузетан правни споменик средњевековне Србије, који се састоји из 201 члана. Њиме је регулисан укупан живот државе, владара, сталежа, војске, цркве и народа. Поред двадесетак разних преписа овог законика, најмеродавнији су, према орегиналу, Струшки, Призренски и Атонски рукописи.
Цар Јован VI Кантакузин, у жељи да умањи значај и ослаби оштрицу Душановог замаха, успева да наговори цариградског патријарха Калиста (1349-1353; 1355-1364) да баци анатему на српску цркву, патријаршију, патријарха, Царевину, цара и цео српски народ. Анатема је бачена 1352. године. Она није имала никакве канонске основе, изражавала је искључиво вољу и мржњу цара Кантакузина према Србији, али је ипак имала видљиво деловање. Душанов покушај да анатему учини неважећом, Кантакузин је условљавао да му цар Душан преда освојене градове. Цар Душан није дочекао скидање анатеме, но стицај околности учинио је да се исти патријарх Калист, у другом свом патријарховању, нађе 1364. године у Серу, где је био двор царице Јелене, већ удовице Душанове. Ту је са царицом повео преговоре о скидању анатеме. У току тих преговора је и умро у Серу 21. VI 1364. године и опојан управо од свештеника српске цркве на коју је био бацио анатему. Његов наследник, патријарх Филотеј (1346-1376), на инсистирање деспота Јована Угљеше, званично је скинуо анатему са Угљешиних поседа, које му је уступила царица Јелена по своме повлагењу. Та партикуларна унија Византије и Угљешиних поседа обављена је 1371. године.
Октобра 1350. године цар Душан је кренуо на Запад. Од бана Стјепана II одузео је хумску област. Према записима, очекивали су га у Трогору и Шибенику, јер је хтео да посети своју сестру Јелену, која се 1347. године удала за Младена III Шубића Брибирског. По мужевљевој смрти од велике куге која је харала Европом, 1348. године, Јелена је морла упорно бранити своје поседе од Венеције. Желела је да их сачува за свог сина Младена IV. Она је и ктитор познатог српског манастира Свети Арханђел у средњој Далмацији на Крки. Овај манастир је, поред манастира Драговића и Крупе, очувао православље многобројним становницима тога краја. У повратку је цар Душан са царицом Јеленом и сином Урошем боравио у Дубровнику 1350. године.
Како је у тој великој Душановој држави, конгломерату народа, био присутан и конгломерат правних норми и обичаја, да би се избегла та шаролика полиномија, цар Душан доноси јединствено законодавство, једнообразно за целу државу. На сабору у Скопљу, који је одржан 21. V 1349. године, обзнанио је свој законик у присуству патријарха вишег свештенства и српске и грчке цркве. Допунама овог законика, које је обзанио на Сабору у Серу 1354. године, заокружен је овај изузетан правни споменик средњевековне Србије, који се састоји из 201 члана. Њиме је регулисан укупан живот државе, владара, сталежа, војске, цркве и народа. Поред двадесетак разних преписа овог законика, најмеродавнији су, према орегиналу, Струшки, Призренски и Атонски рукописи.
Цар Јован VI Кантакузин, у жељи да умањи значај и ослаби оштрицу Душановог замаха, успева да наговори цариградског патријарха Калиста (1349-1353; 1355-1364) да баци анатему на српску цркву, патријаршију, патријарха, Царевину, цара и цео српски народ. Анатема је бачена 1352. године. Она није имала никакве канонске основе, изражавала је искључиво вољу и мржњу цара Кантакузина према Србији, али је ипак имала видљиво деловање. Душанов покушај да анатему учини неважећом, Кантакузин је условљавао да му цар Душан преда освојене градове. Цар Душан није дочекао скидање анатеме, но стицај околности учинио је да се исти патријарх Калист, у другом свом патријарховању, нађе 1364. године у Серу, где је био двор царице Јелене, већ удовице Душанове. Ту је са царицом повео преговоре о скидању анатеме. У току тих преговора је и умро у Серу 21. VI 1364. године и опојан управо од свештеника српске цркве на коју је био бацио анатему. Његов наследник, патријарх Филотеј (1346-1376), на инсистирање деспота Јована Угљеше, званично је скинуо анатему са Угљешиних поседа, које му је уступила царица Јелена по своме повлагењу. Та партикуларна унија Византије и Угљешиних поседа обављена је 1371. године.
Октобра 1350. године цар Душан је кренуо на Запад. Од бана Стјепана II одузео је хумску област. Према записима, очекивали су га у Трогору и Шибенику, јер је хтео да посети своју сестру Јелену, која се 1347. године удала за Младена III Шубића Брибирског. По мужевљевој смрти од велике куге која је харала Европом, 1348. године, Јелена је морла упорно бранити своје поседе од Венеције. Желела је да их сачува за свог сина Младена IV. Она је и ктитор познатог српског манастира Свети Арханђел у средњој Далмацији на Крки. Овај манастир је, поред манастира Драговића и Крупе, очувао православље многобројним становницима тога краја. У повратку је цар Душан са царицом Јеленом и сином Урошем боравио у Дубровнику 1350. године.
Долазак цара Душана у Дубровник. Дело Марка Мурата.
Грађански рат у Византији не само да није завршен Катнакузиновим уласком у Цариград, већ је судбоносно увео и Турке у европску историју. Кантакузин је одлучио да уз помоћ око 20.000 Турака под заповедништвом Орханова сина Сулејмана осигура власт над Солуном. Како је цар Душан и сам намеравао да у догледно време нападне Цариград, долази у контакте са Орханом и преговара о женидби Орханова сина својом кћерком. Орхан је зато послао посланике Душану са богатим даровима. Посланство је код Родоста напао деспот Нићифор из Кантакузиновог табора. У време Кантакузинових напада на Воден, Бер и Сервију, пада Калистова анатема на Србију. Тада се и догодила позната битка код Димотике 1352. године која својим последицама далеко премашује оквире сукоба византијског грађанског рата. Порази српске војске од Турака код Стефаније 1344. године и сада код Димотике, могу се дефинисати као последице разрачунавања у контексту грађанског рата Византије. Јовану V су помагали Срби и Бугари, а Јовану VI Турци. Повлачењем Бугара у утврђену Димотику, Срби су остали у пољу и поражени од Турака. Српску војску је предводио војсковођа Бориловић.
Цар Душан је правилно схватио трагедију пораза код Димотике. Видећи последице заузимања Галипоља од Турака, у израженим намерама да им Галипоље остане у трајном поседу, схватио је да њихово борављење на Балкану нема карактер случајне епизоде. Тако Турке није схватао ни један од византијиских царева, који су земљу увалили у вртлоге грађанског рата. Они су у Турцима видели само помоћне трупе које се боре за интересе византијских царева, како је било са многим народима, који су потом исчезли са тих простора.
Стога се цар Душан окреће Западу ради организовања шире лиге против Турака да би умањио опасност од њих. У том циљу се обратио папи Инођензију VI (1352-1362) у Авињону и предложио му формирање ширег европског блока против Турака, и, сходно томе, своју кандидатуру за врховног заповедника хришћанске војске. У том тражењу чак је понудио и признавање папског примата како би унијом отклонио упаде мађарског краља Лудвига I (1342-1382) у горње пределе Србије. Међутим, папа је именовањем за командата хришћанске војске Лудвига I, стварну корист омогућио само Турцима, јер Лудвиг I уопште није имао намеру да нападне Турке. Он је искористио добијени положај за унемиравање Србије. Турци су, захваљујући том, само нимоналном капетанству, наставили неометано освајање европских балканских простора.
У јеку тих бурних догађаја и још неостварених планова, заузимања Византије, цар Душан је изненада умро 20. XII 1355. године. Сахрањен је у својој величанственој задужбини, манастиру Светих арханђела код Призрена. Патријарх Данило III (1390-1399) написао је о цару Душану житије, које је нешто краће од осталих немањићких житија.
Грађански рат у Византији не само да није завршен Катнакузиновим уласком у Цариград, већ је судбоносно увео и Турке у европску историју. Кантакузин је одлучио да уз помоћ око 20.000 Турака под заповедништвом Орханова сина Сулејмана осигура власт над Солуном. Како је цар Душан и сам намеравао да у догледно време нападне Цариград, долази у контакте са Орханом и преговара о женидби Орханова сина својом кћерком. Орхан је зато послао посланике Душану са богатим даровима. Посланство је код Родоста напао деспот Нићифор из Кантакузиновог табора. У време Кантакузинових напада на Воден, Бер и Сервију, пада Калистова анатема на Србију. Тада се и догодила позната битка код Димотике 1352. године која својим последицама далеко премашује оквире сукоба византијског грађанског рата. Порази српске војске од Турака код Стефаније 1344. године и сада код Димотике, могу се дефинисати као последице разрачунавања у контексту грађанског рата Византије. Јовану V су помагали Срби и Бугари, а Јовану VI Турци. Повлачењем Бугара у утврђену Димотику, Срби су остали у пољу и поражени од Турака. Српску војску је предводио војсковођа Бориловић.
Цар Душан је правилно схватио трагедију пораза код Димотике. Видећи последице заузимања Галипоља од Турака, у израженим намерама да им Галипоље остане у трајном поседу, схватио је да њихово борављење на Балкану нема карактер случајне епизоде. Тако Турке није схватао ни један од византијиских царева, који су земљу увалили у вртлоге грађанског рата. Они су у Турцима видели само помоћне трупе које се боре за интересе византијских царева, како је било са многим народима, који су потом исчезли са тих простора.
Стога се цар Душан окреће Западу ради организовања шире лиге против Турака да би умањио опасност од њих. У том циљу се обратио папи Инођензију VI (1352-1362) у Авињону и предложио му формирање ширег европског блока против Турака, и, сходно томе, своју кандидатуру за врховног заповедника хришћанске војске. У том тражењу чак је понудио и признавање папског примата како би унијом отклонио упаде мађарског краља Лудвига I (1342-1382) у горње пределе Србије. Међутим, папа је именовањем за командата хришћанске војске Лудвига I, стварну корист омогућио само Турцима, јер Лудвиг I уопште није имао намеру да нападне Турке. Он је искористио добијени положај за унемиравање Србије. Турци су, захваљујући том, само нимоналном капетанству, наставили неометано освајање европских балканских простора.
У јеку тих бурних догађаја и још неостварених планова, заузимања Византије, цар Душан је изненада умро 20. XII 1355. године. Сахрањен је у својој величанственој задужбини, манастиру Светих арханђела код Призрена. Патријарх Данило III (1390-1399) написао је о цару Душану житије, које је нешто краће од осталих немањићких житија.
ЦАР ДУШАН, документарни филм:
- >>Српске земље и владари<<; Мр Момир Јовић, Проф. Коста Радић
Мајице цар Душан Силни:
|
|
|
Пријатељи сајта:
