Стефан Првовенчани

Златни прстен Стефана Првовенчаног,
ризница манастира Студеница

      Велике промене у односима држава на Балкану и ван њега, карактерише почетак владавине жупана Стефана.

         За време угарског краља Емерика (1196-1204), његов брат, потоњи краљ, Андрија (1205-1235), осваја 1198. године Хум од краља Вукана. То је био корак који је, свакако, представљао увод у освајања српских земаља. Да би се одбранио, Вукан тражи ослонац на западу, првенствено код папе Иноћентија III (1198-1216), са којим је према неким изворима, преко своје жене, био у сродству. Вукан је очекивао да ће те везе са папом, затим могућност да Рим преко њега наметне свој католицизам целој Србији и његово саопштење папи о присуству богумила у Босни и плану за њихово истребљење, њега ставити у жижу догађаја као свог експонента на Балкану. Међутим, папа позива Емерика да среди стање у Босни, а запоставља Вукана. У то време већ је и цар Бугарске Калојан (1197-1207) примио католицизам. Тако је жупан Стефан могао очекивати напад са све три стране: од Вукана, Емерика и Калојана. Да би отклонио евентуалне опасности, и он тржи од папе краљевску круну, што би значило вид легитимитета и заштиту од католичих краљева и њихових напада. Заузврат, он би земљу у црквеном погледу подчинио Риму. Папи је одговарао тај захтев и он је одредио свог кардинала Јована за свечано Стефаново крунисање. То би значило коначно утврђивање католицизма на целом Балкану. Како се то није поклапало са интересима Вукана и Емерика, Емерик подстакнут од Вукана спречава Стефаново крунисање.

       У контексту тих догађаја и слабљења Византије, Стефан је отерао своју супругу Евдокију 1200. или 1201. године. За њу неки извори кажу да је била >>неверна<<. Са њом је Стефан имао децу: Радослава и Комненију, можда и Владислава и Предислава.

           Расплет је уследио већ почетком 1200. године, непосредно после смрти Стефана Немање, монаха Симеона, у Хиландару 13.II 1200. године. Вукан успева уз помоћ Емерика да збаци жупана Стефана и заузме Србију 1202. године. Папа Инођентије III је већ исте године писмом честитао Емерику заузимање земаља српског великог жупана, а почетком 1203. године обраћа се Вукану као великом жупану Србије. Папа ни овом приликом не поверава Вукану и његовом барском архиепископу организацију католичке цркве по српским земљама, него за то задужује Емериковог архиепископа града Калоче у Угарској. Ту и лежи разлог кратког Вукановог владања Србијом, јер оваква папска политика, свакако погрешно усмерена, зачињена угарским тежњама ствара појачан револт српског нарoда. Већ оријентисан православљу, он се противио Вукану и његовим плановима.

        Кад је цар Калојан средином 1203. године продро у Србију и заузео Ниш и Браничево од Мађара, Стефан користи те околности, успева да протера Вукана и поврати жупански престо. Пошто се Емерик налазио у сукобу са братом Андријом, није могао пружити Вукану одговарајућу помоћ и он се повлачи на своје поседе у Зету. На тај начин није ни стигла Вукану Иноћентијева краљевска круна, коју му је, прихватајући Вуканове разлоге, пристао дати 1202. године. Тиме би Вуканово жупанство било подигнуто на ранг краљевства.

           До помирења међу браћом дошло је тек доласком архимандрита Саве који је са собом донео мошти њиховог оца Симеона Мироточивог у Србију, 1207. године. После те године Вуканово име се више не јавља у изворима. Његов најстарији син Ђорђе носи титулу краља од 1208. до 1242. године. Средњи син Стефан је познат као ктитор манастира Мораче. Најмлађи син Дмитар је постао монах Давид. Унук жупана Дмитра био је кнез Вратко, војсковођа Душана Силног. Вероватно је и Младен, родоначелник Бранковића, Вуканов потомак.

У пролеће 1202. године у Венецији се припрема IV крсташки рат. Исход похода је био заузимање Цариграда и формирање Латинског Царства (од 1204. до 1261. године). Овом крупном променом односа на Балкану, Србија се нашла на удару бугарског цара Борила (1207-1218), латинског цара Хенрика Фландријског (1206-1216), епирског владара Михаила I Анђела (1205-1214) који је сањао о обнови Византије и угарског краља Андрије. Да би отклонио све те опасности, жупан Стефан је тражио савезнике у Венецији и папи. Плод тих преговора био је Стефанов брак са Аном, унуком дужда Енрика Дандоле (према неким изворима то је трећи брак Стефанов) који је склопљен највероватније око 1207-1208. године. Из тог брака је рођен Стефанов син Урош. Овај брак донео је веће окретање Србије папству. Тако је Стефан од папе Хонорија III (1216-1227) тражио краљевску круну, уз обећање да ће своју државу потчинити у црквеном јурисдикционом погледу Риму. Папа је прихватио Стефанове предлоге, послао му је легате са краљевском круном и он је свечано крунисан 1217. године. Према набрајању крунских области (Србија, Дукља, Травунија, Далмација и Захумље), видљиво је да је преузео Вуканове поседе после његове смрти. Папа је за црквени центар свих тих широких области именовао српску барску архиепископију јер је увидео Инођентијеву грешку при поверавању црквене организације и јурисдикције угарском граду Калочи.

Архимандрит студенички Сава, свакако незадовољан том прозападном политиком брата краља Стефана, напустио је Србију и отишао у Свету Гору. Снага опозиције католицизму у Србији и незадовољство због неслагања браће, што је условило одлазак архимандрита Саве из Србије, принуђују краља Стефана на поновно приближавање Византији, и незадовољном брату. Архимандрит Сава одлази у Никеју, и користећи братовљеве иницијативе са царем Теодором I Ласкарисем (1204-1222) и цариградским патријархом Манојлом Сарантеном Харитопулом (1215-1222), чије је седиште после заузимања Цариграда од Латина било у Никеји, успева добити самосталност за српску цркву, али сада не више из Рима. За првог аутокефалног архиепископа свечано је хиротонисан дотадашњи архимандрит Сава, у Никеји 1219. године. На повратку у Србију, архиепископ Сава се задржао у Солуну, у манастиру Филокалу, где је сређујући законске књиге, саставио познату >>Крмчију<< или >>Номоканон<<, основни законски споменик Српске православне цркве.

Манастир Жича, црква Вазнесења

       Савиним доласком у Србију почиње организовање српске самосталне цркве. Поред две постојеће епархије, рашке и призренске која се помиње још у повељи цара Василија II из 1019. године, основане су нове епископије: зетска, хумска, хвостанска, топличка, будимљанска, дабарска и моравичка. Центар нове архиепископије постаје манастир Жича, задужбина краља Стефана. Нови православни архиепископ, утицајем брата краља, не тражи укидање католичке барске архиепископије.

    Краљ Стефан Првовенчани је умро септембра 1228. године. Архиепископ Сава га је замонашио пред смрт и дао му име Симеон. Том приликом је пренета краљевска власт на његовог сина Радослава. Сахрањен је у манастиру Студеница и постао >>свети Краљ Студенички<<.

            Кад је Стефан Немањић добио краљевску круну од папе, угарски краљ Андрија II налазио се у крсташком походу из кога се вратио крајем 1218. године. Незадовољан променом у Србији, одмах је почео припреме за рат против Србије. Краљ Стефан шаље свог брата архиепископа Саву у дипломатску мисију краљу Андрији II. Резултат је био одвраћање краљево од напада на Србију, што Савини биографи називају његовим чудотворством (нешто раније је то било и са Стрезом). Опасност по Србију је једино могла доћи још из Епира, где је Теодор I Анђео (1214-1230), у својим смелим плановима обнове Византије, имао у виду и освајање Србије. Опасност је успешно отклоњена склапањем брака између Стефановог сина Радослава и Ане, кћерке Теодора I Анђела. Према неким новијим истраживањима, до тог политичког брака дошло је 1219. или 1220. године.

           У традицији је остало схватање да је краља Стефана, поред папе, крунисао и његов брат архиепископ Сава, по свом доласку у Србију. Неспорно је папино крунисање Стефана, овенчавањем круном на дан Вазнесења Христовог 1220. године по православном обреду, што потврђују биографи Доментијан и Теодосије, отуда и епитет Првовенчани.