17.02.2015.


Књижевник Стефан Првовенчани

    
       
         
     
  Књижевно стваралаштво Стефана Првовенчаног је толико посебно и величанствено, пошто је била веома ретка појава да један владар у средњем веку уме да се потпише, а камоли да пише читаве књиге и то тако високе књижевне културе.

                                                                              
     
       
     Велики жупан и краљ Србије Стефан Првовенчани представља једно од најзначајнијих имена у богатој српској књижевности средњег века. Иако је нама познат само као велики владар и ратник, не смемо заборавити да је он био и писац и културни радник, једна жива и свестрана личност, развијене интелектуалне радозналости. Човек великих и разноврсних дарова.

       Запажања о њему можда најлепше и најпотпуније синтетизује Теодосије Хиландарац, писац с краја XIII века, који каже: „У војсци искусан и храброшћу удивљен…, када сеђаше у челу трпезе весељаше благороднике бубњевима и гуслама… а неговаше много и књижевност, и уз то беше врло разуман и вешт приповедалац“.

     Његов живот државника и витеза нама је добро познат. Најупечатљивије црте његове владавине као што су добијање краљевске круне и стварање аутокефалне Српске Архиепископије догађаји су са којима смо добро упознати, као и то да је син Стефана Немање и брат Светога Саве. Зато ми овом приликом не желимо говорити о познатим и толико понављаним вестима из његовог живота. Намера нам је да представимо једну другу димензију његове личности коју данашње генерације нису имале прилику довољно да упознају.

       Дакле, поред тога што је био велики владар, Стефан Првовенчани је био и значајан писац свога времена, те је због тога заузео посебно место у историји српске књижевности. Писању је прилазио озбиљно и темељно иако му то није била основна преокупација. Његов литерарни рад открива не само раскошан таленат него и марљиву посвећеност писању као и велику ерудицију аутора.

     Као писац заједно са својим оцем, великим жупаном Стефаном Немањом (умро 1199) и братом Савом (умро 1235) он припада првој познатој генерацијисрпских писаца. Највећи број његових дела су списи правног карактера, то су: Хиландарска повеља, Повеља о пријатељству и трговини са Дубровником, Повеље манастиру Жича и Повеља манастиру Св. Богородице на Мљету. Но, и у овим списима Стефан је уносио детаље уметничког карактера, колико је то књижевна врста дозвољавала и улепшавао аренге ових повеља специфичним одликама свог литерарног дара.

     У његовој Хиландарској повељи, која је нама први познати Стефанов књижевни текст, налазе се први биографски подаци у српској књижевности. Зато се он сматра и зачетником биографског жанра у српској књижевности. А нарочитом лепотом издваја се опис идеалног пејзажа, који се у тексту разрешава као алегорија Свете Горе.

       Његово најзначајније дело, у коме се најбоље потврдио као писац свакако је Живот светог Симеона. Прво потпуно самостално и целовито дело о Немањи које описује цео његов живот (претходни списи о Немањи били су кратке белешке и делови других списа). Ово је уједно и прво житије у српској књижевности, зато се у писању морао угледати на богату византијску хагиографску традицију, јер у српској књижевности није имао узора.

     Сам садржај је у суштини жива историјска материја, која нам пружа обиље историјских података, те је веома вредан и као историјски извор. Дело одликује висока поетичност и богатство језика, историјско је успешно транспоновано у литерарно. Оставило је дубоког трага у средњем веку и снажан утицај на потоње писце. На Доментијана, Никона Јерусалимца, а нарочито на архиепископа Данила II.

       Анализа овог дела такође открива и богату књижевну културу Стефана Првовенчаног јер је цитатима које користи лако обновити читаву библиотеку која је градила његово образовање, где најузвишеније место заузима најинструктивнија књига његовог времена, Свето писмо.

      Повеља о пријатељству и трговини са Дубровником и повеља римокатоличком манастиру Св. Богородице на Мљету, значајне су пре свега као историјски извор.

       Жичке повеље Стефана Првовенчаног су такође веома значајни његови списи. Постојале су три, прва је оснивачка повеља манастира Жиче издата 1219. године, а друга је издата између 1224. и 1227. године (постојање треће повеље потврдила су тек најновија истраживања). У обиљу историјских података о којима нас обавештавају  издвајају се норме о брачном праву записане у Другој жичкој повељи, која је због тога и најзначајнија. Оне на савршен начин, као неко временско огледало, преносе савременом читаоцу природу брачних односа у Србији прве половине XIII века.

      Књижевно стваралаштво првовенчаног српског краља осим тога што је у литерарном смислу високо и значајно, добија на вредности и неуобичајености тек када се посматра у контексту његове дужности и епохе у којој је живео. Наиме, у средњем веку је било потпуно неуобичајено да један владалац буде писмен, а камоли да буде врхунски интелектуалац. На Западу је у ово време писменост владара била толико честа појава, да су се они готово редовно потписивали знаком крста. То не значи, како је духовито приметио један хрватски историчар са намером да буде озбиљан, да су они били религиозни, не, то просто значи да су били неписмени. Изузетак је у овом погледу представљала Византија, али не треба никада сметнути са ума да је ова држава столећима на културном плану стајала испред свих држава средњовековне Европе, те не без разлога заузела изузетно место у светској историји.

      Зато је књижевно стваралаштво Стефана Првовенчаног толико посебно и величанствено, јер је била веома ретка појава да један владар у средњем веку уме да се потпише, а камоли да пише читаве књиге и то тако високе књижевне културе. Да је био само књижевник Стефан Немањић би ушао у историју српског народа, а то је била тек споредна и најмање важна димензија његове личности.

      И додајмо на крају, истине ради, да су сви српски владари средњег века били писмени и образовани. Почевши од Стефана Немање који је свој тројици синова, Вукану, Стефану и Сави пружио врхунско образовање у детињству, што су нам својим стваралаштвом касније показали, па све до несрећног деспота Ђурђа Бранковића који се нескривено поносио собом због тога што је сам писао своје говоре у време када је његов савременик на француском престолу знаком крста потписивао владарска акта. А тек надпесничко Слово Љубве деспота Стефана Лазаревића.



                                                                                                                                                           Извор: "Српски академски круг"

Немањићи интернет продавница:

Пријатељи сајта: