Јелена Анжујска Немањић,
света краљица из долине јоргована
Јелена Анжујска, супруга Уроша Првог Немањића - Подигла је многе цркве и манастире, од којих је најпознатији Градац, где је сахрањена. Била је међу најпросвећенијим личностима свог доба, основала је "књигохранилиште" и школу за сиромашне девојке.
Хиљаде цветова, од голубије сивих до тамно ружичастих, завијорили су се те 1250. године у долини Ибра. У нову домовину Јелена Анжујска је стигла са мирисом јоргована, који су ту посађени по наредби њеног будућа супруга, краља Уроша Првог Немањића, унука Стефана Немање и сина Стефана Првовенчаног и Ане Дандоло. Била је то ода поштовања и нежности владара Рашке према жени која ће на први поглед заволети српску земљу. Ко је по пореклу била нова владарка, остало је да лебди између неколико записа, никада до краја потврђених.
Архиепископ Данило Други, њен биограф и аутор "Житија краљице Јелене", тврдио је да је била "рода фрушкога", односно француског племства, док ју је као рођаку поменуо и Карл Први, краљ Сицилије и Напуља. Енглески историчар Гордон Макданијел је записао да је унука сестре Бодуена Трећег, латинског цара Константина. Она је, наводно, рођена 1236. године као Јелена Анђелина, кћерка мађарског племића Јована Анђела, војводе Срема и француске племкиње Матилде де Вјанден. Оно што је сигурно јесте да се удала за Уроша Првог и да му је родила синове Драгутина и Милутина, док се о полу и именима остале деце спекулише. И сигурно је да се по много чему разликовала од српских владарки, поготово претходница, јер је била испред свог времена и размишљања да јој је место у кући, а улога да рађа наследнике. Знала је, хтела је и чинила много више од тога, мешајући се супругу и у унутрашњу и спољну политику, а колико је била мудра, јасно је било по томе што су је ценили "и православци и Латини". Познавајући је, архиепископ Данило је могао да закључи да је била:
- Оштра речју, а блага по природи, непорочна животом, у заповедању кротка, да теши нелицемерно и безболно, а колика је свесрдачна њезина смелост к Богу, просто казати била је украшена сваком врлином.
Сви су се дивили њеном образовању, чињеници да је говорила неколико страних језика, разумела се у свето и световно. Била је једна од најпросвећенијих личности тога времена. На свом двору, смештеном на самом рубу Косова и Метохије, у месту Брњаци, организовала је преписивање књига, које је касније поклањала. Имала је библиотеку, у то време звану "књигохранилиште". У жељи да помогне сиромашним девојкама, основала је за њих школу, где их је учила писмености, побожности и ручном раду, уз мираз их удавала, а потом на њихово место доводила оне којима је тек требало помоћи. Краљица Јелена се бринула о сиромашнима, давајући им храну и одећу, а болесне тешила и храбрила.
Историја је памти као велику добротворку и ктиторку. Иако католкиња, приписује јој се да је 1260. године подигла манастир за православне монахе и то у Стону, на месту порушене Богородичине цркве. Даривала је фрањевачки католички ред, а у Бару, где је имала двор, 1288. је саградила фрањевачки манастир са црквом. За њено име се везују и храм и манастир Свете Марије у Скадру, као и фрањевачки манастир у Улцињу, али њена најзначајнија задужбина је свакако Градац. Никао је око 1270. године на ободу Голије, а архиепископ Данило наводи да је основан као велики и богат манастир, у име пресвете Богородице. Јелена Анжујска је све време надгледала његову градњу, изабрала је монахе који ће ту боравити, утврдила устав, поклонила му имање.
Када је 1280. године одлучила да се замонаши, учинила је то у цркви Светог Николе у Скадру. Архиепископ Данило каже да је одмах примила највиши монашки чин - велику схимну, али није узела ново име, што је било неуобичајено.
Колико год да је допринела српском народу, има и оних који "прозивају" њену доброту, називајући је женом жељном власти, што се наводно потврдило у тренутку када је њен старији син Драгутин ушао у сукоб са оцем, збацивши га са престола. Он је тада молио и добио њен благослов, али јој је за узврат дао Зету, Требиње, Плав, извориште Ибра и Приморје, па је све то постало "земљом краљице матере". Од 1282. године Драгутин више није владар, јер је у корист брата Милутина абдицирао у Дежеву. Имала је великог утицаја на оба сина и њена жеља је била да се, упркос свим размерицама, поштују и измире.
Иако се озбиљно разболела, краљица Јелена је доживела дубоку старост и умрла је осмог дана фебруара 1314. године у свом дворцу Брњаци. Како је и желела, сахрањена је у манастиру Градац, а на последњи испраћај су дошли не само духовни и световни великодостојници, него и много сиромашних и несрећних, којима је током живота помагала.
- Тако сам ваистину видео где одасвуд иду славни, тако исти ништи и страни, хроми и слепи, којима беше хранитељка ова госпођа моја - записао је архиепископ Данило.
Кивот Јелене Анжујске, манастир Градац
ЗАШТИТНИЦА ЗАЉУБЉЕНИХ У ТРЕБИЊУ
Три године после смрти, Јелена ја проглашена светитељком. Данас је слави Српска православна црква. - Када је прошло три године, Бог јавља своју брзу благодат, коју је сам завештао изабранима својим. Неким провиђењем у сну, јави се једноме од изабраних монаха. И тако је оворивши раку, где беше погребено њезино тело у земљи, и нађоше га неповређено, где лежи као у роси - записао је архиепископ Данило. Такође, Јеленин кип краси бедем требињског Старог града. Пред кип би, по речима старих Требињаца, долазили заљубљени парови са неким цветом и жељом да света краљица благослови њихову љубав.
|
Повезани текстови:
- Љубавна прича из српског средњег века која ће освојити свет! Јелена Анжујска и Урош Немањић >>
- Страница посвећена краљу Стефану Урошу I Немањићу >>
- Пронађена винова лоза Јелене Анжујске >>
- Симонида Немањић, најмлађа српска краљица >>
- Јелена Анжујска као један од ктитора католичке базилике у Барију >>
- Ана Немањић, жена Стефана Немање и мајка Светог Саве >>