Српски манастири ван граница данашње Србије
Манастир Светог Ђорђа у Старом Нагорчину
Манастир Светог Ђорђа у Старом Нагоричану је српски средњовековни православни манастир из XIV века који се налази у селу Старо Нагоричане, 13 километара источно од Куманова, Македонија.
Јужна страна манастира Светог Ђорђа
Манастир је посвећен Светом великомученику Георгију и задужбина је српског краља Милутина (једна од 40 које је краљ подигао и обновио, највише од свих Немањића и осталих српских владара).
Према натпису урезаном у камену греду изнад отвора западног портала, цркву Светог Ђорђа је саградио српски краљ Милутин 1312/1313. године на темељима старије цркве. Краљ је дао да се надзида горњи део, на порушеним зидовима храма. Фреске у цркви су завршене 1317/18, у време игумана Венијамина, о чему говоре натписи у цркви изнад западног портала. Фрескопис су 1318. године довршили сликари Еутихиос и Михаел.
У овом храму се 1330. године, уочи битке код Велбужда, причестио и молио пред иконом Светог Ђорђа српски краљ Стефан Дечански. Касније је у боју, са својим сином, тада младим краљем Душаном, оставрио највећу победу и историји средњовековне Србије. Србија је након битке постала најмоћнија сила на Балканском полуострву.
У самом боју гине и бугарски цар Михајло III Шишман, цар Михаило је по наређењу краља Стефана сахрањен у Цркви Светог Ђорђа у Старом Нагоричину. Током првог светског рата, Бугари су 1917. године око цркве и унутар ње копали до два метра дубине, тражећи гроб цара Михаила Шишмана.
1929. године храм је био у очајном стању. Зидови са спољашње стране су били затрпани наслагама шута и земље до висине од једног метра. Манастирски храм је пропадао од влаге, коју су привлачили гробови ископавани у порти. Зато је затворено гробље и кренуло се учвршћењем темеља.
Када су вршени радови - копано око храма 1930. године, откривена је велика неексплодирана топовска граната заривена дубоко у земљи.
У јуну 1930. године, под руководством архитекте Ђурђа Бошковића, отпочела је обнова која је завршена 1932. године.
Године 1927. манастир и село су посетили бројни светски стручњаци византолози, који су боравили у Београду, на Светском конгресу византолога. Француски стручњак Мије је неколико дана продужио боравак у манастиру, да би га на миру проучио а потом и писао радове, о дивним и интересантним фрескама.
Живописи из манастира:
Архитектура
Храм је саграђен у облику уписаног крста са једном куполом на средини и четири мање, на зидовима старије цркве правоугаоне издужене основе, постављене у правцу запад-исток, са полукружном апсидом на источној страни. Олтарски простор је сразмерно велики и посебна је целина, наставља се на простор наоса, који у свом источном делу има сва три дела по схеми уписаног крста. Замисао по којој је направљен олтарски простор и његова сразмерна величина говоре о солунском, односно цариградском извору, због чега у том погледу претходи призренској катедрали Богородици Љевишкој.
Сви елементи горње конструкције у занатском смислу су беспрекорно урађени. Полуобличасти сводови саграђени за краке уписаног крста, носе главну куполу и пружају се до обимних зидова грађевине.
Легенда
Према легенди, на месту данашњег храма византијски цар Роман IV Диоген је у 11. веку изградио цркву из благодарности према пустиножитељу Светом Прохору Пчињском, који му је прорекао успон на византијски престо. Сусрели су се ту, док је млади Адегеон (Диоген) био у лову. Будући цар је заиста у тој области, тада владао као "стратег". Прохор је у близини данашње цркве живео 28 година у испосници.