Откуд на средњевековним српским фрескама "ВАНЗЕМАЉЦИ"?
Живопис српских средњовековних цркава, и уопште позновизантијских, неретко неким необичним мотивом, симболичним приказом или другим детаљем неупућеном посматрачу оставља могућност да домишља шта такви елементи на одређеној композицији представљају.
Аутор овог текста М. Рајковић пише на сајту ПЛАНЕТА, да му је у Старом Нагоричину код Куманова, задужбини краља Милутина из XIII века, коју су осликали чувени мајстори Михаило и Евтихије, мештанин који је једини држао кључ од манастирске цркве Светог Ђорђа, између осталог, указивао и на представе бића која као да долазе из свемира. За њега су то управо били "ванземаљци" за којима толико трагамо у наше време.
Прочитајте још: "На фрескама докази да је круна Стефана Првовенчаног добијена из Византије, а не из Рима" >>
Др Бранислав Тодић, историчар уметности, редовни професор Филозофског факултета у Београду, у монографији Старо Нагоричино, у попису и опису свих фресака не бави се таквим детаљима. Из простог разлога што то нису никакви "ванземаљци". Такви детаљи, каже професор Тодић, обично се јављају на композицијама Христовог распећа и страшног суда. Реч је обично о персонификацијама сунца и месеца какве су постојале и у античкој уметности.
За ову причу посебно су упечатљиве композиције у Дечанима, Богородици Љевишкој и цркви манастира Лесново на обронцима Осоговских планина код Злетова (у Македонији). Овом темом позабавио се својевремено Срђан Ђурић (Зборник радова са научног скупа поводом 650 година манастира Дечани, САНУ, Београд 1989). Сунце и Месец су у Дечанима приказани на композицијиама Распећа и Страшног суда, у западном делу наоса. О иконографији неба у хришћанској уметности у антици и средњем веку писао је и француски византолог Андре Грабар и други.
На дечанском Распећу небска тела се налазе у горњим угловима сцене, Сунце у левом, у виду младог аурига Хелија, Месец у десном као нага грчка богиња Селена. Капљичастог су облика, готово да седе у кабини малог космичког брода, као и на фресици Страшног суда, само је на овој другој Сунце крилата фигура у краљевској одори, а Месец девојка у хаљини без рукава.
У ранијој иконографији теме Христовог распећа сунце и месец су приказивани у облику главе уписане у дискове. Потпуна иконографија страшног суда створена је, веле историчари уметности, тек у IX-X веку, и у њој небеска светила нису одмах нашла места. Посебан развој, како наглашава С. Ђурић, доживели су тек у раздобљу Палеолога (друга половина XII-XIV в.), у нас почетком XIV столећа, у Богородици Љевишкој у Призрену, после 1307. године, где су представљени као персонификације уписане у капљичасти омотач, који "обликом алудира на кретање небеских тела".
Капљичасти омотач, који наличи на праоблик свемирске летилице, јавља се и у небулама у којима лебде апостоли у сцени успења Богородице, како се може видети и у Нагоричину, а посебно у Леснову из истог времена, као пловила планета из псалма 148 ("Хвалите Га, сунце и мјесече, хвалите Га, све звијезде сјајне/ Хвалите Га, небеса над небесима, и водо над небесима").
Капљичаста форма није ништа дуго до астрономска скраћеница Сунца у старогрчким и византијским рукописима. "Када се употребљава овај облик за небеска тела, вели С. Ђурић, намера је свакако била да се истакне њихова астрономска вредност, без обзира на њихов догматски или литургијски смисао у композицији".
Историчари уметности истичу да је присуство астрономских асоцијација на живопису посебно видљиво у раздобљу династије Палеолога када астрономија као наука поново доживљава свој процват, који је почео још на изгнаничком царском двору у Никеји (време Латинског царства, 1204 – 1261). У почетку компилаторска, визнатијска астрономија у личности Нићифора Григоре или Исака Аргира има и своје оригиналне радове. И није била само конзервативна, о чему сведоче византијске верзије јеврејских и латинских астролошких табела које праве Јован Астролог, Јован Хрисокок, Марко Евгеник.
Манастир Високи Дечани
Астрономски рукописи у Византији чешће су илустровани дијаграмима и шемама, а ређе фигуралним представама, али посредно се може закључити да је астрономских илустрација било знатно више него што је сачувано, или нам до данас нису познате. Утолико су сачуване представе у српском зидном сликарству, као што су дечанске персонификације небеских тела, ликови у Богородици Љевишкој или лесновске планете и представе зодијака, драгоценије. "Оне не говоре само о присуству астрономије у Србији, већ дочаравају могући изглед ових представа и у изгубљеним византијским споменицима", сматра Срђан Ђурић.
Прочитајте још: "Фреска у манастиру Високи Дечани открива постојање ћерке цара Душана Силног >>
Представе у Дечанима, Љевишкој и Леснову кореспонидрају са врхунцем астрономског утицаја на византијску иконографију (средина XIV века). Уједно је то и последње раздобље у којем се он "тако јасно испољава". Копију дечанског Распећа читалац може видети у Галерији фресака у Београду. И Распеће у Леснову, на своду са северне стране (знатно оштећено), посебно обележавају, поред два летећа анђела, лево и десно од крста, персонификације месеца и сунца. Сликари у означавању ова два нама највидљивија небеска тела примењују астрономске симболе, којима је, "осим необичног изгледа својствено и просторно кретање".
Манастир Лесново
Смиља Габелић, аутор монографије Манастир Лесново, вели да лесновски мајстори сликају месец капљичастог облика у сцени Распећа, као што су то претходно чинили у Св. Никити у Чечуру и Светом Николи у Прилепу. Значење ових мотива можемо потражити у текстовима јеванђелиста Матеје ( 24:29), Марка (13:24) и Луке (21:25), али и у литургијској поезији. Поједина места у литургијском песништву и библијском тексту такође допуњују слојевитост значења ових мотива.
- Ликовни и симболични корени ових мотива сежу у античко доба, обухватајући и контекст у коме се јављају, накнадно преформуслисан по хришћанским начелима - наводи С. Габелић. "Читава алегорија у вези је са схватањем Христа као новог Хелијуса, прапочетног и никад залазећег сунца, особито коришћена при величању византијских владара".
Габелићева закључује да су Месец и Сунце на лесновској фресци Распећа у суштини, такође, "симболи победе и владара", само можда на мање очит начин. На композицији Успења Богородице у Леснову сви апостоли су без нимбова, у облацима, у порсијима, пише на сајту ПЛАНЕТА. У припрати половина свода су персонификације сунца, неба, зодијачких знакова летње половине године, с прикључењем знака за децембар и три планете (Марс, Меркур и Венера).
Повезани текстови: