Прва српска фабрика
- Станоје Станојевић
Већ се у житију краља Драгутина († 1316 год.), које је писао његов савременик архиепископ Данило, прича, како је Драгутин чинио „милостиве дарове божаставним храмовима и давао им црквене утвари, које су израђиване у његовом дому: златне и сребрне свештене сасуде, украшене бисером и драгим камењем, путире и чиније за нафору, кадионице, ручке, рипиде и златне свећнике, и друго што је потребно од таквих ствари, драгоцене златоткане свештеничке одежде. Све је он то израђивао у своме дому, и слао је божаставним црквама, и то не само црквама у његовој отаџбини, него и црквама других благоверних народа”.
Дубровник 1667
Ту би дакле био први помен о малој фабрици црквених утвари на двору краља Драгутина у Дебрцу на Сави, близу Обреновца. По тој белешци та фабрика није само подмиривала домаће потребе, него је и извозила своје производе у друге државе.
По себи се разуме, да то још није била права фабрика, ни у средњевековном смислу, али је ово већ свакако била организација производње и систематског рада у већем стилу.
Прва права фабрика у нашим земљама основана је у Дубровнику почетком XV века.
Већ су се током XIII века организовали и развили у Дубровнику разни еснафи, особито еснафи за израду текстилне индустрије и кожних производа. Почетком XV века почели су талијански мајстори у Дубровнику добивати од државе знатну потпору и велике повластице, а 1416 год. основана је у Дубровнику фабрика чоје и уз њу фарбарница.
Та дубровачка фабрика чоје развијала се и напредовала је у првој половини XV века врло лепо, и прођа њених производа, који су завладали свима пијацама у Србији, Босни и Бугарској, била је необично добра.
Добра зарада, што су је имали Дубровчани од, своје фабрике чоје, побудила је завист и тежњу за конкуренцијом код њихових суседа Которана. Пошто се Котор у то доба (1420 год.) својевољно био подложио млетачкој републици, која је тада била силна и угледна, и у пуном напону своје снаге, надали су се Которани, да ће помоћу свог моћног заштитника моћи такође подићи фабрику чоје, да њоме сузбију свога конкурента, који је отуда добијао велике приходе.
У јулу 1446 год. дошли су у Млетке изасланици которске општине и поднели су млетачком сенату представку, у којој су истакли, како су Дубровчани са великим количинама чоје, коју производе у Дубровнику, преплавили Зету (Црну Гору), Босну, Србију и друге околне земље. То је велика штета, не само за Котор, него и за државне царинске приходе. Стога би, говорили су которски посланици, било добро и врло корисно, и за државну касу и за Котор, да се и у Котору подигне фабрика чоје.
Станоје Станојевић - Из наше прошлости
Млетачки сенат није одушевљено примио ту молбу Котора. Которским изасланицима одговорено је, да ће сенат узети ту ствар у расматрање, па је на томе и остало.
Али се ускоро нашао други, озбиљнији конкурент дубровачкој фабрици чоје. Амбициозни и предузетни војвода хумски Стеван Вукчић видео је како Дубровчани имају лепе приходе од своје фабрике чоје, па је намислио да сузбије експлоатацију, коју су вршили дубровачки трговци у његовој држави, и да им покуша конкурисати у осталим земљама, чијим су пијацама они дотле владали. Стога је он 1448 год. почео чинити припреме да подигне у Херцег-Новом фабрику чоје.
Вест о томе свакако је била непријатна, у првом реду Дубровчанима, али је она веома узнемирила и Которане. Они су у априлу 1449 год. послали у Млетке своје изасланике, који су известили млетачки сенат, да војвода Стеван Вукчић хоће да у Херцег-Новом подигне фабрику чоје „и других ствари”, па су истицали, да ће то бити од велике штете за Котор, те су молили сенат, да у том погледу нешто предузме.
Занимљив је одговор млетачког сената на ту представку. Сенат је одговорио которским изасланицима, да је немогуће спречити војводу Стевана, да на својој територији не чини што хоће. Ако Млечићи својим протестом покажу, да је подизање фабрике важна ствар, тиме ће га само још више ободрити да настави намеравани и започети посао. Стога је, тврдио је сенат, боље правити се у целој овој ствари невешт, и тиме показати, да се овом послу не придаје никакав значај.
Али је ипак млетачка влада после ове представке которских изасланика писала Стевану Вукчићу, молила га је и саветовала му, да не подиже фабрику чоје, као што је наумио.
У августу исте (1449) године дошли су у Млетке посланици Стевана Вукчића. Они су, међу осталим, повели у сенату разговор и о подизању фабрике чоје и о протесту Которана против тога, о чему је Стеван био сазнао. У сенату је Стевановим посланицима речено, да су Которани због те ствари чинили представку у Млетцима, уверени, да ће подизање те фабрике бити на њихову велику штету, па су молили сенат, да се он заузме код Стевана, да не диже у опште ту фабрику. Сенат је међутим „знајући да је мистерија (тајна) израде чоје резервисана за вароши, за издржавање народа, који живи од рада својих руку”, писао Стевану, молио га и саветовао му, да одустане од подизања фабрике, и поновио је ту молбу и тај савет и овом приликом његовим посланицима.
Међутим, Стеван је ускоро после тога почео озбиљно спремати све што је потребно за подизање фабрике. Он је почео подизати у Херцег-Новом зграде за фабрику, довео је мајсторе и раднике са стране, свакако из Италије, и дао им је велике повластице на много година. Сем тога, он је објавио, да ће сви дужници, који дођу и настане се у Херцег-Новом, бити ослобођени дуга, те је силан свет са разних страна нагрнуо, да се тамо насели.
У Котору се говорило, да су Млечићи дозволили Стевану да подигне фабрику. Стога су у јануару 1450 год. которски изасланици у Млетцима, међу осталим, протестовали против те дозволе, са изјавом, да они не могу веровати да је то истина. Они су изјавили, да Стеван Вукчић хоће да упропасти Котор и да на то мисли дан и ноћ. Стога је он у Херцег-Новом почео подизати читаву варош. Ту ће бити и фабрика чоје, због које је он довео мајсторе и дао им повластице. Због обећаног ослобођења од дуга, поврвили су тамо дужници са разних страна и долазе сваки дан. Ако се то досељавање настави као што је почело, подићиће се, говорили су которски изасланици, тамо за кратко време велика варош.
Млетачки сенат је на то одговорио, да он никада није дозволио Стевану подизање фабрике, и да ће целу ствар испитати и донети решење.
Међутим је у то доба млетачки сенат објавио забрану увоза и трансита за дубровачку чоју преко млетачких земаља. Стога је будвански кнез запленио један транспорт чоје, рађене у Дубровнику, која је била упућена војводи Стевану Црнојевићу у Зету. Из особитих обзира према војводи Стевану, који је био присталица Млечића и чинио им велике услуге, млетачки је сенат решио 6 септембра 1451 год., да му се заплењена чоја врати, али у будуће да не превози дубровачку чоју преко млетачке територије, јер је то забрањено.
Ускоро после тога била је, како изгледа, фабрика Стеванова готова, и он се трудио, да својој чоји отвори пијаце околних земаља.
Међутим су Которани, не могући спречити подизање фабрике, мислили, да ће новом индустриском предузећу и прођи његових производа нашкодити тиме, што су ударили посебну царину на све особе, које иду у Херцег-Нови. Стога је Стеван Вукчић у новембру 1455 год. упутио у Млетке своје посланике, који су тражили: 1. Да Стеван и становници Херцег-Новог могу слободно куповати и доносити материјал, потребан за израду чоје; 2. Да се чоја, која се израђује у Херцег-Новом, може слободно носити и свуда продавати, пошто се наравно плати уобичајена царина; 3. Да се укине нова царина, коју су Которани завели за све оне, који долазе у Херцег-Нови.
Млетачки је сенат одбио сва три Стеванова предлога са кратком мотивацијом, да се ти захтеви не могу испунити због млетачких закона и због реда, који у Млетцима влада.
Сем одбијања Стеванових захтева, млетачка је влада покушавала и на разне друге начине да заштити своју индустрију и да ослаби конкуренцију фабриката чоје у Дубровнику и у Херцег-Новом. Тако је у то доба забрањено, да се са млетачких лађа, које дођу у которски залив, машта продаје Стевановим поданицима. Стеван је у новембру 1461 год. протестовао против тога, и тражио је, да му се изда решење за дозволу куповања на млетачким лађама у которском заливу, али је, како изгледа, тај његов захтев одбијен.
Међутим су, и покрај тих мера, које су Млечићи предузели, фабрике чоје, и у Дубровнику и у Херцег-Новом, не само и даље радиле, него и лепо напредовале. Како су оне све више и све озбиљније конкурисале млетачкој индустрији, тако да је с те стране настала озбиљна опасност за текстилне фабрике у Млетцима, предузела је млетачка влада особите мере, да спасе своје фабрике чоје и раднике у њима. У септембру 1462 године донео је млетачки сенат у том погледу врло важан закључак.
Али се ускоро нашао други, озбиљнији конкурент дубровачкој фабрици чоје. Амбициозни и предузетни војвода хумски Стеван Вукчић видео је како Дубровчани имају лепе приходе од своје фабрике чоје, па је намислио да сузбије експлоатацију, коју су вршили дубровачки трговци у његовој држави, и да им покуша конкурисати у осталим земљама, чијим су пијацама они дотле владали. Стога је он 1448 год. почео чинити припреме да подигне у Херцег-Новом фабрику чоје.
Вест о томе свакако је била непријатна, у првом реду Дубровчанима, али је она веома узнемирила и Которане. Они су у априлу 1449 год. послали у Млетке своје изасланике, који су известили млетачки сенат, да војвода Стеван Вукчић хоће да у Херцег-Новом подигне фабрику чоје „и других ствари”, па су истицали, да ће то бити од велике штете за Котор, те су молили сенат, да у том погледу нешто предузме.
Занимљив је одговор млетачког сената на ту представку. Сенат је одговорио которским изасланицима, да је немогуће спречити војводу Стевана, да на својој територији не чини што хоће. Ако Млечићи својим протестом покажу, да је подизање фабрике важна ствар, тиме ће га само још више ободрити да настави намеравани и започети посао. Стога је, тврдио је сенат, боље правити се у целој овој ствари невешт, и тиме показати, да се овом послу не придаје никакав значај.
Али је ипак млетачка влада после ове представке которских изасланика писала Стевану Вукчићу, молила га је и саветовала му, да не подиже фабрику чоје, као што је наумио.
У августу исте (1449) године дошли су у Млетке посланици Стевана Вукчића. Они су, међу осталим, повели у сенату разговор и о подизању фабрике чоје и о протесту Которана против тога, о чему је Стеван био сазнао. У сенату је Стевановим посланицима речено, да су Которани због те ствари чинили представку у Млетцима, уверени, да ће подизање те фабрике бити на њихову велику штету, па су молили сенат, да се он заузме код Стевана, да не диже у опште ту фабрику. Сенат је међутим „знајући да је мистерија (тајна) израде чоје резервисана за вароши, за издржавање народа, који живи од рада својих руку”, писао Стевану, молио га и саветовао му, да одустане од подизања фабрике, и поновио је ту молбу и тај савет и овом приликом његовим посланицима.
Међутим, Стеван је ускоро после тога почео озбиљно спремати све што је потребно за подизање фабрике. Он је почео подизати у Херцег-Новом зграде за фабрику, довео је мајсторе и раднике са стране, свакако из Италије, и дао им је велике повластице на много година. Сем тога, он је објавио, да ће сви дужници, који дођу и настане се у Херцег-Новом, бити ослобођени дуга, те је силан свет са разних страна нагрнуо, да се тамо насели.
У Котору се говорило, да су Млечићи дозволили Стевану да подигне фабрику. Стога су у јануару 1450 год. которски изасланици у Млетцима, међу осталим, протестовали против те дозволе, са изјавом, да они не могу веровати да је то истина. Они су изјавили, да Стеван Вукчић хоће да упропасти Котор и да на то мисли дан и ноћ. Стога је он у Херцег-Новом почео подизати читаву варош. Ту ће бити и фабрика чоје, због које је он довео мајсторе и дао им повластице. Због обећаног ослобођења од дуга, поврвили су тамо дужници са разних страна и долазе сваки дан. Ако се то досељавање настави као што је почело, подићиће се, говорили су которски изасланици, тамо за кратко време велика варош.
Млетачки сенат је на то одговорио, да он никада није дозволио Стевану подизање фабрике, и да ће целу ствар испитати и донети решење.
Међутим је у то доба млетачки сенат објавио забрану увоза и трансита за дубровачку чоју преко млетачких земаља. Стога је будвански кнез запленио један транспорт чоје, рађене у Дубровнику, која је била упућена војводи Стевану Црнојевићу у Зету. Из особитих обзира према војводи Стевану, који је био присталица Млечића и чинио им велике услуге, млетачки је сенат решио 6 септембра 1451 год., да му се заплењена чоја врати, али у будуће да не превози дубровачку чоју преко млетачке територије, јер је то забрањено.
Ускоро после тога била је, како изгледа, фабрика Стеванова готова, и он се трудио, да својој чоји отвори пијаце околних земаља.
Међутим су Которани, не могући спречити подизање фабрике, мислили, да ће новом индустриском предузећу и прођи његових производа нашкодити тиме, што су ударили посебну царину на све особе, које иду у Херцег-Нови. Стога је Стеван Вукчић у новембру 1455 год. упутио у Млетке своје посланике, који су тражили: 1. Да Стеван и становници Херцег-Новог могу слободно куповати и доносити материјал, потребан за израду чоје; 2. Да се чоја, која се израђује у Херцег-Новом, може слободно носити и свуда продавати, пошто се наравно плати уобичајена царина; 3. Да се укине нова царина, коју су Которани завели за све оне, који долазе у Херцег-Нови.
Млетачки је сенат одбио сва три Стеванова предлога са кратком мотивацијом, да се ти захтеви не могу испунити због млетачких закона и због реда, који у Млетцима влада.
Сем одбијања Стеванових захтева, млетачка је влада покушавала и на разне друге начине да заштити своју индустрију и да ослаби конкуренцију фабриката чоје у Дубровнику и у Херцег-Новом. Тако је у то доба забрањено, да се са млетачких лађа, које дођу у которски залив, машта продаје Стевановим поданицима. Стеван је у новембру 1461 год. протестовао против тога, и тражио је, да му се изда решење за дозволу куповања на млетачким лађама у которском заливу, али је, како изгледа, тај његов захтев одбијен.
Међутим су, и покрај тих мера, које су Млечићи предузели, фабрике чоје, и у Дубровнику и у Херцег-Новом, не само и даље радиле, него и лепо напредовале. Како су оне све више и све озбиљније конкурисале млетачкој индустрији, тако да је с те стране настала озбиљна опасност за текстилне фабрике у Млетцима, предузела је млетачка влада особите мере, да спасе своје фабрике чоје и раднике у њима. У септембру 1462 године донео је млетачки сенат у том погледу врло важан закључак.
Станоје Станојевић
У том закључку се каже, да је познато, како је за млетачку државу производња чоје необично важна, јер се од тога посла и рада издржавају и хране многе сиромашне породице, особито породице морнара, који одлазе у свет, а остављају код куће своје породице без пара, због тога, што се уздају, да ће они у фабрикама чоје зарадити колико им је потребно за живот. Кад не би они ту зарађивали, морали би им морнари остављати своју плату, што би била велика штета за државу. Међутим, производњу чоје у Млетцима, каже се даље у том закључку млетачког сената, упропашћује дубровачка чоја, која се у великој количини израђује у Дубровнику, и која се против закона носи и продаје свуда. Млетачки је сенат, каже се даље, решен, да помогне индустрију чоје, да не би пропале толике породице, на срамоту млетачке републике. Стога је решено и објављено, да се за чоју, која се израђује у Дубровнику и у Херцег-Новом, пре извоза плати у Котору 10% од вредности, и да млетачки грађани у опште не смеју куповати и извозити чоју, израђену у Дубровнику и у Херцег-Новом. — За овај предлог гласало је 87 сенатора, а против њега 21.
То је, колико је, по досада објављеном материјалу, мени познато, последњи помен о нашим фабрикама чоје.
|
Станоје Станојевић (Политика 15-Х-1923, бр. 5558).
Одломак из књиге Станоје Станојевић – Из наше прошлости |