Света лоза кнеза Лазара
писац: Жељко Фајфрић
<< 7. Битка на Косову
8. Смрт кнеза Лазара
Сигурно је да је током битке погинуо и кнез Лазар од Турске руке, али и ту постоји више различитих верзија. По Игнатију, током битке, када је Мурат већ био убијен, успеју Турци да кнеза ухвате живог а са њим и мноштво његових ратника. На Бајазитову заповест (сина султановог) кнеза одмах убију: "Заповеди на то цар Турски србскога цара Лазара мачем посећи".
Детаљнији у опису страдања кнеза Лазара јесте Константин Михаиловић из Островице, иначе Србин којег су Турци заробили код Новог Брда (1455). Од тада он је јаничар у Турској војсци, али искористи згодну прилику и док су Турци ратовали по Босни пребегне Угарском краљу Матији Корвину. Он каже да је током битке најпре од руке Милоша Кобиле погинуо султан Мурат: "И ту је Милош Кобила, витез кнеза Лазара, убио цара Мурата". Након тога вођство Турске војске је преузео султанов син Бајазит и наставио битку током које Турци успевају да ухвате кнез живога. "Ту је исто тако ухваћен кнез Лазар близу једне Богородичине цркве по имену Самодреже, и на томе месту је постављен висок мермерни стуб као знак да је ту ухваћен кнез Лазар" (Константин из Островице). Уз кнеза био је ухваћен и војвода Топлички Крајмир. Бајазит је наредио да се кнез доведе пред носила на којим је лежао мртав султан и ту га запитао како се то он, кнез, усудио супротставити Турцима. Кнежев одговор је био веома поносан: "Веће је чудо како се отац твој смео усудити да нападне српску краљевину. А кажем ти, царе Бајазите: да сам ово раније знао што сада очима видим, морао би и ти на трећим носилима лежати. Али је сам Господ Бог тако изволео учинити због грехова наших. Нека буде воља божја". Видевши да на кнеза не може утицати нареди Бајазит да се кнез посече, а војвода Крајмир добије дозволу од Бајазита да држи скут под главом кнеза да му глава, када је џелат одсече, не би пала на земљу. "У томе је цар Бајазит наредио да посеку Лазара. А Крајмир, измоливши то од цара, клекнувши држаше скут под главом кнеза Лазара да не би на земљу пала. А кад она паде на скут, приљубивши ову главу уз своју главу рече: Заклео сам се Господу Богу: где буде глава кнеза Лазара, ту и моја мора лежати". Одмах потом Турци и њега посеку.
Неодређено о кнежевој смрти говори Константин Филозоф, али посредно се може закључити да је кнез са већом групом својих ратника заробљен и да су их Турци ликвидирали. "Постиже (Лазар) блажену смрт тако што му је глава посечена, а његови мили другови молили су усрдно да погину пре њега, да не виде његову смрт" (Константин Филозоф).
Сасвим супротан јесте извештај једног Шпањолског посланика по имену Гонзалес, по којем је кнез Лазар био тај који је убио султана Мурата и изгледа чак успео да умакне. Међутим, током боја до кнеза је некако допро Бајазит и ту у борби га убио. "Мурат је био одличан витез; убио га је хришћански витез кнез Лазар, а убио га је у боју ударцем копља, које му је продрло у груди, а изашло на леђа; након тога је Илдерим Бајазит осветио свога убијенога оца тако што је убио кнеза Лазара у боју својом руком".
Ту чињеницу да је Бајазит био тај који је лично убио кнеза понавља и натпис на мраморном стубу који је након битке подигнут на Косову. "Ухваћен би храбри страдалац рукама безаконим агарјанским, и крај страдању добро сам прими, и мученик Христов постаде велики кнез Лазар, и не посече га ко други, о љубимци, но сама рука убице онога, сина Амуратова". Овај натпис добија већу вредност самим тиме што се претпоставља да му је аутор нико други до син кнеза Лазара, будући деспот Стефан Лазаревић. Могуће да је он био сасвим добро упознат са овим одлучујућим детаљима који су се десили током битке.
Мавро Орбин је и по овом питању веома детаљан. У време битке, као што је већ речено, Милош је успео да продре до султана и да га убије, али Турци су то веома вешто прикрили тако да кнез није знао да је Милош убио султана. "Паше и други турски заповедници, мада су смрћу свога господара били веома ражалошћени, ипак се не предадоше тузи, већ су с много разборитости држали у тајности његову смрт, како пред непријатељима тако и пред Турцима којима још није био познат случај" (Мавро Орбин). У то време Срби су већ увелико потискивали Турке па су се тамо већ примећивали знаци панике: "свуда падају, овде хришћани, тамо Турци, који су једва одолевали жестини Рашана и других Словена. Неки су од Турака били напустили положај и повукли се натраг у намери да побегну" (Мавро Орбин). Међутим, турски заповедници су тада почели да бодре своје ратнике тако да је мало помало и бојни ред поново успостављен. Ипак ко зна како би се Турци провели да није дошло до једног случајног догађаја. Наиме, кнез је морао да замени већ премореног коња и за време док је то радио, Српска војска га је изгубила из вида и сви су помислили да је кнез пао. То је било довољно да се јави паника и одједном Српска војска почне да узмиче. "Кад је то видео кнез Лазар, који се нештедимице борио, и кад је приметио да му је коњ преморен, пошто је борба трајала од изласка сунца до после осам часова, остави тога коња, а узјаха другога, одморног. Његови људи, међутим, који су га видели како се смело бори у првим редовима свега умрљаног крвљу, и својом и непријатељском, изгубивши га из вида у оно кратко време док је променио коња, помислише да је пао мртав на земљу, те сви узнемирени почеше узмицати и растројавати се" (Мавро Орбин). Иако је кнез брзо променио коња и након тога покушао да некако направи ред у својој војсци, све је било узалуд јер су сви већ увелико бежали. "Па и поред тога што се Лазар показивао и настојао да их повеже и сакупи, они су и даље бежали" (Мавро Орбин). Тада је већ и кнезу било јасно да је битка изгубљена, а паника толика да неће успети да сакупи војску. Стога и он почне да се повлачи, али упадне заједно са коњем у неку рупу који су сељаци ископали за хватање звери. Ту га Турци сустигну и ликвидирају. "Стога је и он био присиљен да крене за главнином војске и да бежи како би се спасао. Избегавајући главни друм да не би набасао на непријатеља, упаде заједно с коњем у једну невидљиву рупу покривену земљом и грањем коју су сељаци ископали да би ухватили неку звер. Ту га сустигоше и убише непријатељи који су га гонили" (Мавро Орбин).
По Пећкој верзији султан Мурат је пао током боја, међутим Срби нису успели да искористе ту чињеницу (вероватно да нису знали за султанову смрт) и битку изгубе, а Турци кнеза ухвате живог. На крају кнез је погубљен, а писац није сигуран да ли га је лично султанов син посекао, као што није сигуран да ли је битка изгубљена због издајства. "И бој међу обојима би, и у боју том нечастиви насилник паде од мача посред разбоја, и телом и душом, с множином својих богупротивних војника. А остаје тога син један. И на крају боја тога - не знам шта истинито рећи о овом, да ли је издан ким од својих храњеника, или је напротив ово суд божји који се зби над овим - у руке тога узима и после многих мука сам часну и побожну главу његову одсече" (Пећки летопис).
На основу само овога наведеног види се каква збрка влада око појединости саме Косовске битке, стога је непотребно упуштати се у расправе шта је све од до сада наведеног истина, а шта не. Уосталом то и није сврха ове наше приче. Стога о самој Косовској битци само у крупним потезима. Наиме, нема никакве сумње да је битка била изузетно жестока, а по свему судећи Срби су једно време имали иницијативу. Негде током битке (вероватно) неки од Српских јунака успео је да убију султана Мурата међутим они Турци који су окруживали султана били су довољно мудри да ову чињеницу сакрију. Били су савршено свесни да би то Српској војсци дало крила док би у Турској војсци настало расуло. По свему судећи у даљњем току битке дошло је до преокрета, али на крају снаге су ипак биле изједначене и на крају дана нико није имао превагу. "Кад обе стране изнемогоше и битка престаде, и безбројно мноштво обејих побијено беше, то јест Срба и непријатеља, и по Косову пољу лежаше, ..." (Слово о кнезу Лазару).
Оно што је сломило морал у Српској војсци било је то што су Турци успели да се дочепају кнеза Лазара и неких његових главешина. Но, ни Турци нису имали снаге да искористе ту предност јер код њих се већ почело кошкати око тога ко ће наследити султана. Млађи султанов син Бајазит се показао као веома спретан и на превару успева да ликвидира свога старијег брата Јакуба који је по реду наслеђа требао да наследи Мурата. Све се то дешавало изгледа током битке. Међутим ни сам Бајазит изгледа није био сигуран у верност војске која је већ гунђала због Јакубовог уклањања (коначно Бајазит је био узурпатор), а опет погибија тога дана није им давала баш много морала за наставак похода у дубину Србије. Стога Бајазит на брзину ликвидира кнеза и неке од истакнутијих заробљеника и повуче се ка Турској где је морао најпре да себи обезбеди престо.
Баш ово Турско повлачење, смрт султанова и страшна Турска погибија, изазвали су мноштво питања о томе ко је заправо био победник у Косовској битци. Ту је посебну забуну изазвао краљ Твртком са своја два писма. У једном од њих, непосредно након Косовске битке, он обавештава Трогирску општину да је "непријатељ хришћанске вере и православне вере невернога Амурата, који је већ многе народе покорио....и који је већ дошао наше земље узнемирити и имао намеру да након тога навали и на ваше, дошао са своја два сина и са својим следбеницима Турцима, започео с њиме битку дана 15. у месецу јуну уз помоћ божје руке одржавши с победом мегдан савладао, и на земљу бацио заробљене тако, да је мало од њих живу главу однело, но уз неки губитак својих, не ипак многих". Вероватно слично писмо упутио је Твртко и Флорентинској општини, и мада оно није сачувано, из писма које је општина упутила назире се садржај Твртковог писма. Наиме, општина овако честита краљу Твртку: "дана 15. јуна Мухамедов верник Мурат, који задобивши Турско царство силом науми хришћанство и име спаситеља уништити....на месту које се Косово поље зове пао с много хиљада своје војске и са два сина уз велико проливање крви....Срећно поље толиког пораза, које ће кости палих, вечни споменик победе, сачувати кроз многе векове. Срећна босанска краљевина, којој је суђен толико славан рат, и Христовом десницом задобити победу! Срећан и онај дан блаженога Вида, пресветога мученика, славна и поштовања достојна успомена, на који би дато победити оног најчешћег непријатеља! Срећна и пресрећна она чета дванаесторице велможа, који су се пробили кроз непријатељске чопоре и унаоколо свезане камиле пробивши мачем пут и храбро продреше у шатор Муратов! Најсрећнији јесте онај који је тога моћнога вођу, мачем у грло и скут, уморио јуначки; а срећни су и сви, који су као жртве убијеног вође мученичком смрћу живот и крв пролили над оном грозном трупином. Али од свих је Ваше величанство најсрећније, које посвети тако славна и увек незаборавна победа".
Одмах упада у очи да се стварни учесник ове битке, кнез Лазар, уопште не спомиње, а да се битка на Косову сматра добијена. С друге стране као победник ове битке означава се краљ Твртко који није био ни близу овога разбојишта. На први поглед изгледа да Твртко себи приписује оно што није његово. Но, мора се знати да је у то време краљ Твртко био краљ не само Босне већ и Србије, и самим тиме он је себе сматрао наследником Немањића, те сходно томе у кнезу Лазару је видео својег поданика. То даље води да кнежева победа јесте заправо Тврткова победа. У том контексту би се требало посматрати ово Твртково хвалисање.
За то време Венецијанци су већ нешто опрезнији те стога шаљу свога посланика на Турски двор са једном магловитом поруком: "да смо пре одласка ових галија из Млетака дочули, али не јасно, о рату који је био између велеможнога господара Мурата, оца његова, и кнеза Лазара, о коме су се разне ствари говориле којима се ипак веровати не може; али смо ипак дочули за смрт реченога господина Мурата ради које веома жалимо". Лукави Венецијанци су знали да је султан Мурат погинуо, али они још увек не знају ко је сада султан, а није им баш најјасније ни ко је победио на Косову. Стога посланик у џепу носи две поруке од којих ће само једну да употреби у зависности од тога ко је султан, једна је за Јакуба (ако је он на престолу), а друга за Бајазита у случају да је он султан. Веома опрезан тон писма где они Турцима изјављују саучешће ради султанове смрти, али не честитају на победи (што би сасвим сигурно учинили само да су били сигурни да су Турци били победници), сасвим јасно говори да исход битке и није јасан.
Да се дуже време сматрало да су на Косову победили Срби види се из једног писма Филипа Мезијера из Париза где он сасвим недвосмислено каже да су Турци доживели пораз и да су имали страшну погибију: "А да би божјом милошћу био спутан мач реченога Амората, ове исте године он је побеђен у пределима Албаније. И он и његов син пали су у боју, као најхрабрији из његове војске".
Не треба се уопште чудити због оваквих извештаја и нејасноћа око исхода битке јер ни сами Турци нису знали да ли су били победници или поражени. Већ поменути Игнатије говори о свом путу у Цариград и у једном моменту затекао се на Турској територији непосредно након битке. Он је одмах приметио да је неки страх завладао међу Турцима и да је било неких немира "а кружио је глас да су обојица, Мурат и Лазар, били убијени у једној бици. Застрашен овим немирима, пошто смо се налазили у држави Турској......итд.". Заправо ни сами Турци нису знали шта да мисле након велике погибије њихове војске на Косову, а да зло буде веће главу је изгубио и сам султан Мурат који скоро тридесет година води Османлије из победе у победу и уз то и његов најстарији син Јакуб. Осим тога почела су и комешања око борбе за власт и све оне смутње које иду уз то.
Да је неких немира у Турској било види се писма византијског писца Кидона упућеног прогнаном византијском цару Манојлу II Палеологу: "Онај проклетник, веома осион према богу и његовој баштини а истовремено и веома дрзак према свима, сада нестаде и погибе од оних о којима је мислио да ни вест о сили, која се против њих спремаше, неће издржати, већ да ће на сам глас у океан поскакати". У даљњем следу писма Кидон види прилику да се након смрти султанове искористи сва она смушеност и збуњеност која влада у Турској те да се Византија коначно ослободи несносног Турског притиска. Иначе Кидон је убеђен да су Турци доживели пораз и жали што цар ништа не предузима да се тај Турски пораз на Косову искористи до краја: "И тако твоја одсутност сада нама помрачује радост због победе над непријатељима".
8. Смрт кнеза Лазара
Сигурно је да је током битке погинуо и кнез Лазар од Турске руке, али и ту постоји више различитих верзија. По Игнатију, током битке, када је Мурат већ био убијен, успеју Турци да кнеза ухвате живог а са њим и мноштво његових ратника. На Бајазитову заповест (сина султановог) кнеза одмах убију: "Заповеди на то цар Турски србскога цара Лазара мачем посећи".
Детаљнији у опису страдања кнеза Лазара јесте Константин Михаиловић из Островице, иначе Србин којег су Турци заробили код Новог Брда (1455). Од тада он је јаничар у Турској војсци, али искористи згодну прилику и док су Турци ратовали по Босни пребегне Угарском краљу Матији Корвину. Он каже да је током битке најпре од руке Милоша Кобиле погинуо султан Мурат: "И ту је Милош Кобила, витез кнеза Лазара, убио цара Мурата". Након тога вођство Турске војске је преузео султанов син Бајазит и наставио битку током које Турци успевају да ухвате кнез живога. "Ту је исто тако ухваћен кнез Лазар близу једне Богородичине цркве по имену Самодреже, и на томе месту је постављен висок мермерни стуб као знак да је ту ухваћен кнез Лазар" (Константин из Островице). Уз кнеза био је ухваћен и војвода Топлички Крајмир. Бајазит је наредио да се кнез доведе пред носила на којим је лежао мртав султан и ту га запитао како се то он, кнез, усудио супротставити Турцима. Кнежев одговор је био веома поносан: "Веће је чудо како се отац твој смео усудити да нападне српску краљевину. А кажем ти, царе Бајазите: да сам ово раније знао што сада очима видим, морао би и ти на трећим носилима лежати. Али је сам Господ Бог тако изволео учинити због грехова наших. Нека буде воља божја". Видевши да на кнеза не може утицати нареди Бајазит да се кнез посече, а војвода Крајмир добије дозволу од Бајазита да држи скут под главом кнеза да му глава, када је џелат одсече, не би пала на земљу. "У томе је цар Бајазит наредио да посеку Лазара. А Крајмир, измоливши то од цара, клекнувши држаше скут под главом кнеза Лазара да не би на земљу пала. А кад она паде на скут, приљубивши ову главу уз своју главу рече: Заклео сам се Господу Богу: где буде глава кнеза Лазара, ту и моја мора лежати". Одмах потом Турци и њега посеку.
Неодређено о кнежевој смрти говори Константин Филозоф, али посредно се може закључити да је кнез са већом групом својих ратника заробљен и да су их Турци ликвидирали. "Постиже (Лазар) блажену смрт тако што му је глава посечена, а његови мили другови молили су усрдно да погину пре њега, да не виде његову смрт" (Константин Филозоф).
Сасвим супротан јесте извештај једног Шпањолског посланика по имену Гонзалес, по којем је кнез Лазар био тај који је убио султана Мурата и изгледа чак успео да умакне. Међутим, током боја до кнеза је некако допро Бајазит и ту у борби га убио. "Мурат је био одличан витез; убио га је хришћански витез кнез Лазар, а убио га је у боју ударцем копља, које му је продрло у груди, а изашло на леђа; након тога је Илдерим Бајазит осветио свога убијенога оца тако што је убио кнеза Лазара у боју својом руком".
Ту чињеницу да је Бајазит био тај који је лично убио кнеза понавља и натпис на мраморном стубу који је након битке подигнут на Косову. "Ухваћен би храбри страдалац рукама безаконим агарјанским, и крај страдању добро сам прими, и мученик Христов постаде велики кнез Лазар, и не посече га ко други, о љубимци, но сама рука убице онога, сина Амуратова". Овај натпис добија већу вредност самим тиме што се претпоставља да му је аутор нико други до син кнеза Лазара, будући деспот Стефан Лазаревић. Могуће да је он био сасвим добро упознат са овим одлучујућим детаљима који су се десили током битке.
Мавро Орбин је и по овом питању веома детаљан. У време битке, као што је већ речено, Милош је успео да продре до султана и да га убије, али Турци су то веома вешто прикрили тако да кнез није знао да је Милош убио султана. "Паше и други турски заповедници, мада су смрћу свога господара били веома ражалошћени, ипак се не предадоше тузи, већ су с много разборитости држали у тајности његову смрт, како пред непријатељима тако и пред Турцима којима још није био познат случај" (Мавро Орбин). У то време Срби су већ увелико потискивали Турке па су се тамо већ примећивали знаци панике: "свуда падају, овде хришћани, тамо Турци, који су једва одолевали жестини Рашана и других Словена. Неки су од Турака били напустили положај и повукли се натраг у намери да побегну" (Мавро Орбин). Међутим, турски заповедници су тада почели да бодре своје ратнике тако да је мало помало и бојни ред поново успостављен. Ипак ко зна како би се Турци провели да није дошло до једног случајног догађаја. Наиме, кнез је морао да замени већ премореног коња и за време док је то радио, Српска војска га је изгубила из вида и сви су помислили да је кнез пао. То је било довољно да се јави паника и одједном Српска војска почне да узмиче. "Кад је то видео кнез Лазар, који се нештедимице борио, и кад је приметио да му је коњ преморен, пошто је борба трајала од изласка сунца до после осам часова, остави тога коња, а узјаха другога, одморног. Његови људи, међутим, који су га видели како се смело бори у првим редовима свега умрљаног крвљу, и својом и непријатељском, изгубивши га из вида у оно кратко време док је променио коња, помислише да је пао мртав на земљу, те сви узнемирени почеше узмицати и растројавати се" (Мавро Орбин). Иако је кнез брзо променио коња и након тога покушао да некако направи ред у својој војсци, све је било узалуд јер су сви већ увелико бежали. "Па и поред тога што се Лазар показивао и настојао да их повеже и сакупи, они су и даље бежали" (Мавро Орбин). Тада је већ и кнезу било јасно да је битка изгубљена, а паника толика да неће успети да сакупи војску. Стога и он почне да се повлачи, али упадне заједно са коњем у неку рупу који су сељаци ископали за хватање звери. Ту га Турци сустигну и ликвидирају. "Стога је и он био присиљен да крене за главнином војске и да бежи како би се спасао. Избегавајући главни друм да не би набасао на непријатеља, упаде заједно с коњем у једну невидљиву рупу покривену земљом и грањем коју су сељаци ископали да би ухватили неку звер. Ту га сустигоше и убише непријатељи који су га гонили" (Мавро Орбин).
По Пећкој верзији султан Мурат је пао током боја, међутим Срби нису успели да искористе ту чињеницу (вероватно да нису знали за султанову смрт) и битку изгубе, а Турци кнеза ухвате живог. На крају кнез је погубљен, а писац није сигуран да ли га је лично султанов син посекао, као што није сигуран да ли је битка изгубљена због издајства. "И бој међу обојима би, и у боју том нечастиви насилник паде од мача посред разбоја, и телом и душом, с множином својих богупротивних војника. А остаје тога син један. И на крају боја тога - не знам шта истинито рећи о овом, да ли је издан ким од својих храњеника, или је напротив ово суд божји који се зби над овим - у руке тога узима и после многих мука сам часну и побожну главу његову одсече" (Пећки летопис).
На основу само овога наведеног види се каква збрка влада око појединости саме Косовске битке, стога је непотребно упуштати се у расправе шта је све од до сада наведеног истина, а шта не. Уосталом то и није сврха ове наше приче. Стога о самој Косовској битци само у крупним потезима. Наиме, нема никакве сумње да је битка била изузетно жестока, а по свему судећи Срби су једно време имали иницијативу. Негде током битке (вероватно) неки од Српских јунака успео је да убију султана Мурата међутим они Турци који су окруживали султана били су довољно мудри да ову чињеницу сакрију. Били су савршено свесни да би то Српској војсци дало крила док би у Турској војсци настало расуло. По свему судећи у даљњем току битке дошло је до преокрета, али на крају снаге су ипак биле изједначене и на крају дана нико није имао превагу. "Кад обе стране изнемогоше и битка престаде, и безбројно мноштво обејих побијено беше, то јест Срба и непријатеља, и по Косову пољу лежаше, ..." (Слово о кнезу Лазару).
Оно што је сломило морал у Српској војсци било је то што су Турци успели да се дочепају кнеза Лазара и неких његових главешина. Но, ни Турци нису имали снаге да искористе ту предност јер код њих се већ почело кошкати око тога ко ће наследити султана. Млађи султанов син Бајазит се показао као веома спретан и на превару успева да ликвидира свога старијег брата Јакуба који је по реду наслеђа требао да наследи Мурата. Све се то дешавало изгледа током битке. Међутим ни сам Бајазит изгледа није био сигуран у верност војске која је већ гунђала због Јакубовог уклањања (коначно Бајазит је био узурпатор), а опет погибија тога дана није им давала баш много морала за наставак похода у дубину Србије. Стога Бајазит на брзину ликвидира кнеза и неке од истакнутијих заробљеника и повуче се ка Турској где је морао најпре да себи обезбеди престо.
Баш ово Турско повлачење, смрт султанова и страшна Турска погибија, изазвали су мноштво питања о томе ко је заправо био победник у Косовској битци. Ту је посебну забуну изазвао краљ Твртком са своја два писма. У једном од њих, непосредно након Косовске битке, он обавештава Трогирску општину да је "непријатељ хришћанске вере и православне вере невернога Амурата, који је већ многе народе покорио....и који је већ дошао наше земље узнемирити и имао намеру да након тога навали и на ваше, дошао са своја два сина и са својим следбеницима Турцима, започео с њиме битку дана 15. у месецу јуну уз помоћ божје руке одржавши с победом мегдан савладао, и на земљу бацио заробљене тако, да је мало од њих живу главу однело, но уз неки губитак својих, не ипак многих". Вероватно слично писмо упутио је Твртко и Флорентинској општини, и мада оно није сачувано, из писма које је општина упутила назире се садржај Твртковог писма. Наиме, општина овако честита краљу Твртку: "дана 15. јуна Мухамедов верник Мурат, који задобивши Турско царство силом науми хришћанство и име спаситеља уништити....на месту које се Косово поље зове пао с много хиљада своје војске и са два сина уз велико проливање крви....Срећно поље толиког пораза, које ће кости палих, вечни споменик победе, сачувати кроз многе векове. Срећна босанска краљевина, којој је суђен толико славан рат, и Христовом десницом задобити победу! Срећан и онај дан блаженога Вида, пресветога мученика, славна и поштовања достојна успомена, на који би дато победити оног најчешћег непријатеља! Срећна и пресрећна она чета дванаесторице велможа, који су се пробили кроз непријатељске чопоре и унаоколо свезане камиле пробивши мачем пут и храбро продреше у шатор Муратов! Најсрећнији јесте онај који је тога моћнога вођу, мачем у грло и скут, уморио јуначки; а срећни су и сви, који су као жртве убијеног вође мученичком смрћу живот и крв пролили над оном грозном трупином. Али од свих је Ваше величанство најсрећније, које посвети тако славна и увек незаборавна победа".
Одмах упада у очи да се стварни учесник ове битке, кнез Лазар, уопште не спомиње, а да се битка на Косову сматра добијена. С друге стране као победник ове битке означава се краљ Твртко који није био ни близу овога разбојишта. На први поглед изгледа да Твртко себи приписује оно што није његово. Но, мора се знати да је у то време краљ Твртко био краљ не само Босне већ и Србије, и самим тиме он је себе сматрао наследником Немањића, те сходно томе у кнезу Лазару је видео својег поданика. То даље води да кнежева победа јесте заправо Тврткова победа. У том контексту би се требало посматрати ово Твртково хвалисање.
За то време Венецијанци су већ нешто опрезнији те стога шаљу свога посланика на Турски двор са једном магловитом поруком: "да смо пре одласка ових галија из Млетака дочули, али не јасно, о рату који је био између велеможнога господара Мурата, оца његова, и кнеза Лазара, о коме су се разне ствари говориле којима се ипак веровати не може; али смо ипак дочули за смрт реченога господина Мурата ради које веома жалимо". Лукави Венецијанци су знали да је султан Мурат погинуо, али они још увек не знају ко је сада султан, а није им баш најјасније ни ко је победио на Косову. Стога посланик у џепу носи две поруке од којих ће само једну да употреби у зависности од тога ко је султан, једна је за Јакуба (ако је он на престолу), а друга за Бајазита у случају да је он султан. Веома опрезан тон писма где они Турцима изјављују саучешће ради султанове смрти, али не честитају на победи (што би сасвим сигурно учинили само да су били сигурни да су Турци били победници), сасвим јасно говори да исход битке и није јасан.
Да се дуже време сматрало да су на Косову победили Срби види се из једног писма Филипа Мезијера из Париза где он сасвим недвосмислено каже да су Турци доживели пораз и да су имали страшну погибију: "А да би божјом милошћу био спутан мач реченога Амората, ове исте године он је побеђен у пределима Албаније. И он и његов син пали су у боју, као најхрабрији из његове војске".
Не треба се уопште чудити због оваквих извештаја и нејасноћа око исхода битке јер ни сами Турци нису знали да ли су били победници или поражени. Већ поменути Игнатије говори о свом путу у Цариград и у једном моменту затекао се на Турској територији непосредно након битке. Он је одмах приметио да је неки страх завладао међу Турцима и да је било неких немира "а кружио је глас да су обојица, Мурат и Лазар, били убијени у једној бици. Застрашен овим немирима, пошто смо се налазили у држави Турској......итд.". Заправо ни сами Турци нису знали шта да мисле након велике погибије њихове војске на Косову, а да зло буде веће главу је изгубио и сам султан Мурат који скоро тридесет година води Османлије из победе у победу и уз то и његов најстарији син Јакуб. Осим тога почела су и комешања око борбе за власт и све оне смутње које иду уз то.
Да је неких немира у Турској било види се писма византијског писца Кидона упућеног прогнаном византијском цару Манојлу II Палеологу: "Онај проклетник, веома осион према богу и његовој баштини а истовремено и веома дрзак према свима, сада нестаде и погибе од оних о којима је мислио да ни вест о сили, која се против њих спремаше, неће издржати, већ да ће на сам глас у океан поскакати". У даљњем следу писма Кидон види прилику да се након смрти султанове искористи сва она смушеност и збуњеност која влада у Турској те да се Византија коначно ослободи несносног Турског притиска. Иначе Кидон је убеђен да су Турци доживели пораз и жали што цар ништа не предузима да се тај Турски пораз на Косову искористи до краја: "И тако твоја одсутност сада нама помрачује радост због победе над непријатељима".
Следеће
поглавље: |