Света лоза кнеза Лазара
писац: Жељко Фајфрић
<< 3. Вукашин као краљ
4. "Расап" великог жупана Николе Алтомановића
Захваљујући томе што су Турци надирали у потпуности обузимајући сву пажњу Мрњавчевића, Рашка господа су се могла сада на миру посветити међусобним зађевицама и сплеткама. Између кнеза Лазара и жупана Николе Алтомановића букнула је таква мржња која се могла завршити само смрћу једнога од њих. Додуше изгледа да још нису ратовали између себе. "И мада међу њима није било отвореног рата, ипак су мрзели један другога" (Мавро Орбин), што би се могло на различите начине тумачити. Кнез Лазар је вероватно поучен својим дугогодишњим искуством мирно посматрао шта се догађа не желећи да се упушта у опасне ратне авантуре тим више што није био сигуран да ће моћи бити сигуран победник. С друге стране жупан Никола није отворено заратио са кнезом јер је у боју на Косову љуто страдао (све то под условом да је Орбинов извештај тачан), а већ дуже време ратовао је и са Дубровником и са босанским баном Твртком па му је то све одузимало сувише много снаге. Стога је одлучио да ликвидира кнеза Лазара на један много перфиднији и подмуклији начин.
Вероватно знајући да кнез Лазар није наклоњен наглим и драстичним потезима као што је оружана борба и да је спреман да њихов међусобни спор реши мирним путем, позове он кнеза на преговоре: "одлучи да убије кнеза Лазара и заузме његове области. У том циљу позва га разговор. Кнез Лазар, који је добро познавао његову злобу, није се поуздавао у њ много" (Мавро Орбин). Ови разговори требали су да буду одржани на неутралној територији, а свако је морао да поведе највише пет људи, сви без било каквог оружја.
Са своје стране кнез Лазар је испунио овај договор и дошао са пет ненаоружаних људи, а жупан Никола је учинио то исто. Сам састанак се дешавао по љутој зими, а било је много снега који је у гомилама лежао унаоколо. Изгледало је да је све у реду и да је жупан Никола своју погодбу до краја испоштовао, међутим "Кнез Лазар је дошао само са петорицом људи и Никола са исто толико. Ни један ни други није носио уза се оружје. Али, Никола, који је био дошао само зато да одузме живот кнезу Лазару, пре него што се састаше, послао је неке своје поузданике да сакрију оружје под пањеве дрвећа и у снег којега је било на томе месту" (Мавро Орбин).
Изгледа да је жупан Никола ипак најпре покушао да са кнезом Лазаром расправи међусобне зађевице међу којима је централно место сигурно имало то што је кнез Лазар отео од жупана Николе богати Рудник, али када је увидео да од договора нема ништа он са својим људима потегне сакривено оружје и нападне на кнеза. "Кад су, дакле, обојица стигли и расправили што су имали расправити, Никола извади сакривено оружје и један од његових људи рани у груди кнеза Лазара. Ударац је био тако јак да је Лазар пао на земљу као мртав" (Мавро Орбин). По свему судећи управо је то била срећа за кнеза јер мислећи да је кнез мртав жупан Никола и његови људи су се позабавили осталим кнежевим људима, а онда се дали у бекство. "Али рана, у ствари, није била смртоносна, јер железо не продре скроз, пошто се његов врх сударио са златним крстом који је кнезу Лазару висио о врату. Никола и његови људи, верујући да је Лазар сигурно мртав, навалише на његову пратњу. Том приликом су били убијени Михајло Давидовић и Жарко Мерешић, властела Рашка. Како се све више подизала граја, паж који је држао Лазарева коња потрча тамо где је лежао његов господар. Кад је Лазар угледао коња, сместа се подиже и узјахавши побеже. Ово није приметио ни Никола ни ико од његових људи, јер су, како рекосмо, поуздано веровали да је мртав, па су се бацили да поубијају остале. Касније, пак, кад су то приметили, нису се усудили да пођу за њим у потеру јер су људи кнеза Лазара били у близини и већ су му долазили у помоћ. Стога је Никола био присиљен да бежи, а кнез Лазар је због ране остао много дана у кревету" (Мавро Орбин).
Очигледно да је само читав сплет сретних околности довео до тога да кнез Лазар извуче живу главу са овога сусрета. Након свега између кнеза и жупана више није могло бити било каквих договора или преговора. Ипак, за прво време жупан је могао да буде потпуно миран јер требало је да прође доста времена да би се кнез Лазар опоравио од ране коју је задобио на њиховом међусобном сусрету и која је по свему судећи била доста тешка. На крају треба имати у виду и то да је у то време кнез Лазар тек један од обласних господара који је истина у успону, али је у односу на остале обласне господаре попут Мрњавчевића, Балшића, а поготово жупана Николу Алтомановића, ипак сувише слаб и ово његово мировање није било условљено само тешком раном, већ и тиме што једноставно није имао снаге да се носи са Алтомановићем. Стога је било много паметније чекати погодан моменат, а и до сада је већ било сасвим јасно видљиво да кнез Лазар и те како уме да сачека свој тренутак, а онда да га до краја искористи.
Интересантно је како се Балшићи нису уопште уплитали у све оне догађаје који су се одвијали у Рашкој, што се може објаснити тиме да су они све своје активности скретали ка југу и југоистоку. Ни са Мрњавчевићима нису долазили у сукоб јер су ови опет били окренути ка северу. Међутим, ни такав њихов неутралан став није могао да се дуго задржи и током 1371. године одједном их затичемо како са Вукашином и Дубровником пактирају и припремају заједничку војну акцију која је требала да буде уперена на жупана Николу Алтомановића. Иако је током 1368. или 1369. године доживео пораз на Косову, жупан се уз Угарску помоћ необично брзо опоравио и у 1370. години његове чете већ харају по околини Дубровника. Те године он је од Дубровника тражио да му ови исплаћују годишњи доходак од 2.000 перпера који су они иначе до тада плаћали Српским владарима. Тако су му и одговорили, али он одмах пошаље своје чете да нападају на Дубровачке поседе. Република је све покушала не би ли га зауставила, а свакако најинтересантније јесте њихово писмо Угарском краљу Лудвигу где кажу: "Од када је жупан Никола Алтомановић узео крајеве, који граниче с котаром вашега града Дубровника, ми познавајући стање и пакост реченог Николе, јер је међу свим другим рашким великашима, и ако су сви зли и опаки, он је најгори човек, најнасртљивији и највећи варалица. Он је почео да тражи од наших посланика доходак од 2.000 перпера, који смо сваке године давали рашком краљу, а никојем великашу. На то је почео претити да ће навалити на Дубровник и околину".
Дубровчани су се надали да ће Угарски краљ Лудвиг утицати на жупана јер су Угари управо били ти који су својом помоћи омогућили жупану да толико ојача, док с друге стране како је Дубровник признавао Угарског краља Лудвига за свога сизерена, то су очекивали да их краљ сходно томе и заштити. Међутим, од тога није било ништа јер је жупан имао моћну заштиту у Мачванском бану Николу Горјанском који је успешно штитио жупана од свих опањкавања са стране. Када су увидели да ни преко Угарског краља Лудвига И не могу убедити жупана Николу да заустави своје ратне акције, Дубровчани су пришли савезу који су већ тада склопили Вукашин и Балшићи. С друге стране и босански бан Твртко, који је од раније имао рачуне са жупаном јер му је овај харао по Босни користећи то да се против Твртка побунио његов рођени брат Вук, а онда је против њега побунио и моћног жупана Санка, желео је жупанову пропаст па је сасвим разумљиво што је био задовољан видећи ове припреме и могуће да је на неки начин и учествовао у њима.
Изгледало је у том моменту да је баш све против жупана Алтомановића и да му више нема никаквог спаса, а онда као да је сама судбина умешала своје прсте. Ратне су припреме већ дошле до краја, а краљ Вукашин и његов син Марко већ са војском улогорили под Скадром очекујући и Балшиће. Међутим, баш док су припреме текле и када се очекивао полазак на Алтомановића изненада од Угљеше стигне Вукашину позив да све остави и да са војском што може брже крене ка Серу у рат са Турцима. Вукашин се није уопште премишљао већ одмах покрене војску и крене ка југоисточној Македонији. Њихов поход против Турака је завршио тешком катастрофом на Марици дана 26. септембра 1371. године, а и Вукашин и Угљеша нашли су смрт и њихова тела никада нису пронађена. Одмах након тога и то само два месеца касније (децембра 1371.) умире и цар Урош чиме се гаси династија Немањића.
Маричка катастрофа и смрт цара Уроша били су догађаји који су на симболичан начин означили и крај агоније Српског царства, мада је велико питање како су тадашњи савременици оценили овај догађај и да ли су и они то тако видели. Сама Маричка катастрофа више их је узбудила због страшне погибије која је задесила Мрњавчевиће него што им је можда значила као предзнак надолазеће катастрофе и за њих саме. Оно што су они видели било је то да су велике територије које су Мрњавчевићи држали одједном остале без господара што је самим тиме била идеална прилика за њих да прошире своје области. Звучи помало парадоксално да су Турци, апсолутни победници у Маричкој битци, најмање заузели територија које су држали Мрњавчевићи. Вероватно су сматрали да за тако нешто сада нема потребе, тим више што су они систематски насељавали све оно што су заузели знајући да само тако могу да задрже све оно што у почетку држе само снагом оружја. Ипак и поред тога што нису стављали Српске територије под своју контролу они су направили неколико дубоких пљачкашких упада нигде не наилазећи на отпор. Но, зато се Рашка господа из све снаге отимала за оно што је остало иза Мрњавчевића грабећи за себе огромне комплексе територија, а уопште не размишљајући о томе како да се супротставе Турцима и наставе оно што су Мрњавчевићи започели. На крају, у општој гунгули и отимању од свега најмање су добили управо Вукашинови синови, а имао их је укупно четири. "После смрти краља Вукашина остадоше четири његова сина, и то Марко, Иваниш, Андријаш и Митраш. И поред тога што су почели владати својом државом на велико задовољство поданика, њихови непријатељи их ипак нису пустили да дуго уживају" (Мавро Орбин)
У тој општој гужви најбоље су се снашли синови деспота Дејана, иначе кроз историју познати као браћа Драгаш. Они потичу од деспота Дејана чији је успон почео у време цара Душана и то искључиво због тога што је он (деспот) био ожењен за сестру цара Душана која се звала Теодора. Након смрти цара Душана опада улога деспота Дејана будући да је био жестоко притиснут од стране Вукашина и Угљеше, па стога изгледа да су већ његови синови, Константин и Јован, били под влашћу Мрњавчевића. Међутим, одмах након Маричке катастрофе они успевају да велики део територија које су држали Мрњавчевићи, ставе под своју контролу. Но, ни остали нису могли да се пожале. Тако су Балшићи заузели Призрен, а кнез Лазар се дочепао Приштине и Новог Брда. Жупан Никола Алтомановић није изгледа стигао на време да и он нешто од свих територија уграби за себе, али искористио је прилику да од кнеза Лазара, док се овај забављао заузимајући Приштину и Ново Брдо, поврати Рудник. Нешто касније успео је да заузме и Звечан на Косову: "кнез Лазар узео Приштину и Ново Брдо, као и многа друга оближња места. Никола Алтомановић, с друге стране, заузео је читаву област која се граничила с његовим земљама. Балшини, пак, синови, мада су им били рођаци, отеше им из руку Призрен и многе друге суседне крајеве. Ни Турци нису пропустили прилику да загосподаре великим делом земље коју су држали у Романији" (Мавро Орбин).
Иако су у општој отимачини прошли најбоље, браћа Драгаш су била сувише близу Турака да би могли да буду апсолутно самостални, те су стога веома брзо након Маричке битке (годину-две најдуже) постали Турски вазали, али за утеху уживали су велику аутономију тако да су им вазалске обавезе у суштини ипак биле сношљиве. Управо ови наводи Орбина односе се на њих: "Јер они, (Турци. прим. аутора) узохоливши се овом победом, почеше да продиру без икакве препреке у све делове Рашке и да их харају. Због тога многи великаши онога краљевства, у немогућности да им се друкчије одупру, склапали су с њима мир и служили им у ратовима против хришћана. Међу овима су били Драгаш и Константин, синови Жарка Дејановића, и многа друга властела која пре бејаху поданици краља Вукашина и његовог брата Угљеше" (Мавро Орбин).
Што се тиче самог владара, Србија га је имала макар само формално јер је непосредно пред Маричку битку краљ Вукашин крунисао свога сина Марка (краљевић Марко) за младог краља. Тиме је, након Вукашинове смрти и смрти цара Уроша, Марко био тај који је постао краљ. Толико са чисто легалистичког становишта, али у то време никоме није падало на памет да призна овога за краља.
Разлог више је био тај што су Маркове преостале земље пале Турцима у власт и што је и он са браћом, попут браће Драгаша, постао Турски вазал. "Због тога горе речена браћа, да би задржала бар нешто, пристадоше да плаћају данак Турцима, па су им служили и у ратовима" (Мавро Орбин). Ово је био разлог више да Марка Мрњавчевића за краља нико није желео, мада то није било оно што је било преовлађујуће. Рашка господа су једва дочекала да дође крај превласти краља Вукашина и деспота Угљеше, па сада када су ова двојица коначно доживела своју пропаст па макар и од Турске руке, они су одахнули не желећи више никоме да се по било коме основу покоравају. Сепаратистичке тежње су тада доживеле врхунац и на тлу бивше Српске царевине створено је неколико обласних господара.
На Српску царску круну било је претензија, али са стране са које је то могао мало ко очекивати. Наиме, сестра цара Душана по имену Теодора, монашко име Евдокија, након смрти цара Уроша одједном себе почиње сматрати царицом и у једној повељи себе тако и назива: "Благочастива и христољубива госпођа царица Евдокија са превазљубљеним синовима царства ми деспотом Јованом и Константином". Иако је Теодора/Евдокија имала неко оправдање за такав наступ, будући да је након смрти цара Уроша, она била та која је по родбинским везама била најближа цару (изузимајући Симеона који се налазио у Епиру и који у то доба вероватно да није био више жив), то у самој Србији није било никаквог одјека тако да је та царска титула имала шупљи призвук будући да је нико није признавао. Заправо, могло би се поставити питање колико су Драгаши са наглашавањем царске титуле уопште имали жељу да се наметну Рашкој господи, а колико да на неки начин ипак нагласе да имају широку самоуправу (то јест да су самостални) иако су формално Турски вазали. Прије ће бити ово друго, тим више што се ради о једној самосвесној породици којој није непознат њен значај, али и ограничења. Њима је морало сасвим јасно да их Рашка господа неће признати за своје владаре без обзира на то какве они имају блиске родбинске везе са царском породицом Немањића. Коначно, Алтомановић, Хребељановић, Балшићи, а раније кнез Војислав и други, нису много уважавали ни цара Уроша и било би сасвим неумесно очекивати да ће сада признати њих. Ипак, Драгаши су уживали приличан углед и њихова блиска веза са царском породицом Немањића показала се онога момента када се ћерка Константина Драгаша, Јелена, (унука Теодорина) удала за Византијског цара Манојла II Палеолога. То је иначе једина Српска принцеза која је постала Византијска царица. Из тога брака изашла су шесторица синова од којих су два и то Јован VIII и Константин XI, били последњи Византијски цареви.
Све то је довело до тога да је у Србији сада апсолутно најмоћнији био нико други до жупан Никола Алтомановић. Оно што је њега требало да забрине јесте то да су се његове земље са свих страна граничиле са изузетно јаким и предузимљивим великашима. Тако је са запада имао границу са Дубровником, на северу са Босном где је владао њему непријатељски бан Твртко којему је нанео до сада мноштво пакости, на југу су стајали никада поуздани Балшићи (да су непоуздани то ће да види ускоро), а на истоку је имао кнеза Лазара са којим је био смртни непријатељ. У таквом окружењу и он је требао да буде опрезан, али како му је све до тада прилично лако полазило за руком, а све опасности су некако пролазиле мимо њега, то се он тако и понашао не размишљајући много о последицама својих поступака вероватно мислећи да ће и даље имати среће. Но, сада је и њему она коначно окренула леђа, мада је у суштини за то он крив сам.
Његов дотадашњи заштитник Угарски краљ Лудвиг прегањао се по Италији помажући Падову у борби против Венеције, а лукави Млечани одлуче да се краљу на неки начин освете. Ступе у контакт са Балшићима и жупаном Николом Алтомановићем те склопе споразум у којем се договоре да заједничким снагама нападну на Дубровник. "Кад су Млечани дознали за ове размирице и непријатељства међу њима, замолише Балшиће и Николу Алтомановића да у савезу с њима пођу на освајање Котора и Дубровника, ови са копнене стране, а Млечани ће ударити с флотом с мора, уз обећање да ће, ако ствар успе, Балшићима дати град Котор и Драч, а Николи Алтомановићу Стон и Пељешац" (Мавро Орбин). Требало је да Балшићи и жупан Никола нападну Дубровник са копна док ће Млетачке лађе да блокирају град са мора. Могуће да би то била пропаст Дубровника, а да су савезници у то били сасвим сигурни види се из тога што су већ унапред поделили плен па је тако жупан Никола требао да добије Стонски рат, а Балшићи ће добити Котор и Драч. На неки начин Дубровчани су за све ово сазнали тако да током 1373. године два пута успаничено пишу Угарском краљу где му говоре да је једна Млетачка галија допловила до Балшића довозећи Млетачке посланике који су требали са Балшићима и жупаном Николом да уговоре уништавање краљевих земаља, посебно Дубровника. "Сазнавши то Дубровчани, одмах су обавестили угарског краља Лудовика" (Мавро Орбин).
Сада долази до једне веома интересантне ситуације. Већина дотадашњих успеха жупана Николе Алтомановића везана је управо за чињеницу да је он признавао Угарског краља за свога сизерена. Био му је практично вазал, мада нису познате обавезе које је имао према њему, а једино што се зна сигурно јесте то да је жупан на територији коју је држао под својом влашћу обезбеђивао извесне повластице католичкој цркви. За узврат Угарски краљ је жупану издашно помагао у свим његовим ратним подухватима, а нагли жупанов опоравак након пораза на Косову (1368/69. године) може се објаснити једино таквом помоћу. Да ли је то била једино финансијска помоћ или је жупан добијао оружје, а можда чак и трупе може само да се нагађа. С друге стране Дубровник и већина приморских градова била је у сличном односу према Угарском краљу, односно и они су били ти који су га признавали за свога врховнога господара. Самоме Угарском краљу уопште није сметало када су се његови вазали међусобно гложили и отимали за територије јер у крајњој линији све је то увек остајало под његовом врховном влашћу. Ко ће од његових подређених вазала управљати њима било му је мање важно. Исто тако њему је и одговарало да му се вазали који пут "истроше" у међусобним борбама и тако буду зависнији од њега. Управо тако је он посматрао и све досадашње подухвате жупана Николе Алтомановића уопште не реагујући на његове нападе на Дубровник.
Међутим, жупан је претерао онога момента када је почео да пактира са Венецијом. Најпре, заборавио је да је Венеција љути противник Угарском краљу, а да је он сам краљев вазал. Према томе није смело бити никаквог повезивања са краљевим противницима, а управо то је он урадио. Да ли је жупан мислио да Угарски краљ то неће дознати, или да неће реаговати, а можда је тим чином хтео да се ослободи Угарског туторства, не зна се. Онога момента када је чуо да су преговори о савезу жупана са Венецијом уперени против Дубровника и приморских градова који су сви под његовом влашћу, одлучио је Угарски краљ да напокон раскрсти са жупаном. Коначно радило се о поступку који би се могао назвати класичним примером издаје која се кажњава најтежом казном.
С друге стране, чини се да је баш у то време, кнез Лазар ступио у додир са Угарским краљем Лудвигом нудећи му своје услуге. "Кад је потпуно оздравио, послао је поклисаре угарском краљу, молећи га да му помогне како би осветио увреду коју му је нанео подмукли Никола, уз обећање да ће дати десет хиљада фунти сребра и да ће му убудуће бити покоран и веран слуга" (Мавро Орбин). Вероватно да му је постало јасно да нема снаге да се сам носи са жупаном Алтомановићем, а неког јачег савезника у Србији није имао. Једини обласни господар који има реалну снагу била су браћа Балшићи, али они су у добрим односима са жупаном и чак склапају заједнички савез. Сам савез који су требали склопити жупан Никола, Балшићи и Венеција, никако није био усмерен ка кнезу Лазару већ искључиво ка Дубровнику, али ко је могао бити сигуран у то да након свега овај савез не узме кнеза Лазара као могући циљ. С друге стране уколико је желео да постане најјачи обласни господар у Србији (а желео је то) кнез Лазар је морао најпре ликвидирати жупана Николу. Коначно, након онога трагичног сусрета са жупаном Николом када умало није погинуо, кнез и није имао некога посебнога избора јер уколико он не уништи жупана овај ће њега.
Угарском краљу Лудвигу управо је идеално дошла ова кнежева понуда јер краљ је и иначе морао да казни невернога жупана Алтомановића, што би практично значило да би изгубио једног веома јаког и корисног вазала у срцу Србије. Можда је то био разлог који га је до сада кочио у томе да се обрачуна са жупаном који се са своје стране све више отимао контроли. Но, сада је ситуација одједном постала сасвим другачија јер Угарски краљ одједном има прилику да добије другог исто тако јаког вазала, али много смотренијег и кориснијег. Сада заиста није било никаквог разлога да се не казни жупан. Стога га није требало дуго наговарати да пристане да кнезу Лазару пошаље војну помоћ за предстојећи обрачун са жупаном. "Угарски краљ му је одмах послао хиљаду копљаника под заповедништвом Николе Горјанског, који је тада био бан Срема" (Мавро Орбин). Да је кнез Лазар био веома опрезан и будућу победу видело се и из тога што се одмах повезао и са Босанским баном Твртком позивајући га у заједничку акцију против жупана Николе. "Лазар је преговарао такође са босанским баном Твртком, који је био непријатељ Николин, и молио га да му помогне у овом подухвату" (Мавро Орбин). Босански бан Твртко је једва дочекао прилику за коначно рашчишћавање свих оних рачуна које је имао са жупаном, тако да је до краја чак узео личног учешћа у овој акцији и сам довео своју војску: "а бан Твртко је лично дошао са својом војском" (Мавро Орбин).
Акција је ишла веома брзо јер удружена је војска ипак била сувише јака чак и за жупана Алтомановића тако да је у веома кратком времену и то у јесен 1373. (септембар-новембар) он у потпуности био уништен. Освета савезника је била страшна тако да је сва она жупанова земља на коју су наишли била попаљена, а било је и много убијања само зарад освете. Чини се да су бан Твртко и кнез Лазар своја дугогодишња понижавања од жупана сада узвраћали пуном снагом. "Здружени тако, сви заједно уђоше с кнезом Лазаром у Николину земљу и ставише све под огањ и мач" (Мавро Орбин). Жупан је покушао да пружи отпор, али са многоструко јачим противником заиста није могао да се носи, па се стога постепено повлачио. "Видећи Никола да им се неће моћи одупрети ни супротставити, поче се повлачити према Приморју" (Мавро Орбин). Вероватно је очекивао да ће уз помоћ властеле која се налази у Приморју и коју је он уздигао моћи да коначно заустави кнежеву навалу. Међутим, ту се љуто преварио јер управо властелин којег је он уздигао и којег Орбин назива Зорке, једноставно изда жупана не пуштајући га да уђе у јаку тврђаву Клобук у жупи Врму (данас Корјенићи) из које се можда могао пружити јачи отпор. "Мада је дошао најпре под тврди град Клобук, који је био предао на чување некој властели званој Зорке, и поред многих доброчинстава која је био учинио тој властели, није био примљен у утврђење" (Мавро Орбин).
Интересантно је то како је зависна властела била неверна својим господарима окрећући се увек ка ономе који је јачи, а репрезентативан пример јесте управо наведени Обрад Зорка, потпуно непозната личност коју је жупан уздигао ни из чега у чин кефалије у Требињу и Конавлима, али све то њему није сметало да у првој озбиљнијој ситуацији на тај начин изда жупана. На крају се показало да издаја Зорки није била случајност и тек усамљени случај, а жупана ускоро одбија све више његове властеле тако да га Требиње и Конавли такође отерају не желећи га на својој територији. "Пошто је видео да је издан, продужи према Требињу и Конавлима, али ни тамо није био радо примљен" (Мавро Орбин). Да ли је жупана властела напуштала спонтано видевши да су противници кудикамо јачи од њега или је у ово кнез Лазар умешан, остаје да се претпоставља. Међутим, у то време издаја је била обична ствар, а властела је била веома непостојана окрећући се на ону страну која јој се тога тренутка чинила јачом и сигурнијом односно на страну која је виша обећавала (плаћала).
Након овога изгледа да се жупан уплашио и да је тек тада схватио сву озбиљност ситуације. Једноставно тога момента је могао у правој светлости да сагледа све резултате своје помало мушичаве и често неразумно ратоборне политике. По свему судећи никакве шансе није имао да пружи било какав војни отпор, а поготово не онај који би му можда дао неку шансу за спас. Остало је само да се спасава жива глава, али питање је где би сада могао да потражи уточиште. Дубровник је био најближи, а познато је да је управо таквим невољницима као што је сада жупан, град радо пружао заштите. Међутим, након свега онога што је имао са Дубровчанима било је питање да ли ће му овај град опростити сва она убиства и паљевине које је чинио протеклих неколико година. Стога је било веома ризично отићи сада тамо препуштајући се на милост и немилост онима са којима је сурово ратовао. Ко зна колико породица је било у Дубровнику којима је жупан нанео штету тако што им је убио којег члана или им је уништио имовину. И тада, вероватно у очају, видевши да за њега више нема излаза, жупан Никола се одлучи да оде у свој град Ужице и из њега пружи отпор. "Поставши свестан положаја у којем се налазио, замисли се мало куда би се кренуо да потражи спаса. У Дубровник није хтео да оде, јер се није поуздавао у тај град због немилосрдног рата који је с њим водио, мада је тада владао мир међу њима, већ се поврати натраг и уђе у свој тврди град Ужице" (Мавро Орбин).
Ужице је било заиста утврђење из којег се могло успешно бранити. Сам природан положај који заузима ово утврђење јесте веома добар будући да су главне зидине на високој стени коју са три стране обилази Ђетиња. Са те три стране није било могуће прићи а једини прилаз је био са севера, али тај пролаз је штитио велики полигоналан донжон и око њега горњи, ужи део града. "Њен доњи део, ослоњен на стрму кречњачку стену, имао је облик троугла нагнутог према југу, чији су се дуги зидови спајали у јакој кули која се уздизала на самој обали Ђетиње; висока ужа страна имала је као круну округлу кулу, која је са средњим делом тврђаве, на истуреној стени окренутој вароши, била повезана покривеним ходником. Тај део је чинио неправилан четвороугао са многим малим кулама и огромном главном кулом, која је бранила прилаз од вароши. Овде се налазио један дубок бунар, до кога се спуштало степениште са 156 степеника, а вода је извлачена горе посебним механичким уређајем. Потпуно издвојено, доступно једино каменитом стазом, лежало је на стеновитом зубу највише утврђење са четири угаоне куле и једном вишом осматрачницом у средишту,..(Феликс Каниц).
Овде треба напоменути да је ово опис тврђаве из XIX века, дакле, скоро 500 година након што се жупан Алтомановић у њу затворио. Сигурно да је она од жупана Алтомановића па све док је Каниц није овако описао претрпела мноштво измена, али је исто тако сасвим извесно да је и у XIV веку, као и у време Каница, њен положај био веома добар и да се тешко могла освојити.
Ово утврђење је могло да издржи дужу опсаду и сви они који су га хтели освојити нису могли рачунати на то да ће посаду да исцрпе са жеђу јер је низа стену до изнад саме речице саграђен доњи део града који је осигуравао приступ води. Међутим, Ужице нису имали у том моменту довољан број посаде и одговарајућу резерву хране, а што није било уопште чудно јер нико се није надао да ће се било ко усудити да нападне на жупана. Још мање се могло мислити да ће се последњи отпор пружати из Ужица, а чак да се и то знало акција коју је водио кнез Лазар била је заиста муњевита тако да једноставно није било никаквог времена да се било шта озбиљније припреми за дугу опсаду. Коначно, имајући у виду како су вести у то доба дуго путовале, питање је да ли је посада уопште и знала шта се дешава све док жупан Никола није успаничено ујахао у град. Зато у тврђави сигурно није било никаквих ратних машина које би се могле супротставити онима којима би нападач могао нападати, а осим довољних количина хране није било ни оружја, уља, итд.
Укратко, утврђење је било потпуно неспремно и онога момента када је жупан Никола ушао у њега морао је то и сам да увиди. Није било времена да се било шта учини јер су се ускоро трупе кнеза Лазара нашле под зидинама и почеле одмах бесно да нападају. "Кад је о томе био обавештен кнез Лазар, сместа похита тамо са својом војском и опседне га" (Мавро Орбин). Није случајно да је баш кнез Лазар био тај који је опколио Ужице и задао последњи удар Алтомановићу. Између њих је беснела страшна мржња више повезана неким њиховим личним односом, а мање тиме што су обојица била претенденти за најмоћнијег великаша у Србији.
На крају жупан Никола је ипак успео да организује отпор из тврђаве, али због њене неприпремљености као и због одлучности опсадника, посада се ускоро предала. "Пошто је на разне начине јуришао на град, а нарочито ватром, његови се браниоци, кад више нису могли одолевати, предадоше" (Мавро Орбин). Да ли је предаја ишла са жупановим пристанком или не, тешко је рећи. С једне стране жупан се није могао надати никаквој милости од кнеза Лазара, а опет с друге стране није немогуће да су вођени и неки преговори те да је жупану било нешто обећано у случају предаје. У сваком случају то је био потпуни тријумф савезника над жупаном, а он сам је био заробљеник док му је сва имовина одузета. "И тако пакосни Никола би заробљен са свом својом имовином" (Мавро Орбин).
Сам каснији поступак кнеза Лазара према жупану Алтомановићу има у себи веома мало тога витешког, међутим то је у то доба било сасвим уобичајена појава, а опет не треба мислити да би жупан било како другачије поступио према кнезу да је он био којим случајем победник. Наиме, Орбин тврди да је жупан Никола био поверен на чување Стефану Мусићу који је по неком тајном кнежевом налогу ослепио жупана. "Као заробљеник био је предан на чување некој властели, смртним својим непријатељима. Њихов поглавица је био Стефан Мусић, који му је, по тајном одобрењу кнеза Лазара, дао ископати очи" (Мавро Орбин).
Колико је све то тачно остаје ствар процене, али мало разлога има да се у то сумња. Једноставно, жупан Никола Алтомановић је био сувише јака личност да би се могла тек тако поразити. Акција савезника је била веома брза тако да жупан није нигде стигао да организује било какав озбиљнији отпор, а још мање да покуша да каквим сплеткама разбије савез кнеза Лазара, бана Твртка и Угарског краља. Не треба мислити да жупан и у моменту пораза није имао везе на Угарском двору и да не би уз мало среће успео да Угарског краља привуче на своју страну. С друге стране, жупанове земље су биле веома велике и за тако кратко време нису савезници могли војнички да сломе његову војску. Они су тражили њега, жупана Алтомановића, знајући да ће његовим хватањем успети да за једно време зауставе сваки отпор. То је основни разлог зашто је кнез Лазара са толико журбе нападао на Ужице желећи се што прије дочепати жупана. Није се смело дати жупану сувише времена, тим више што се радило о веома срчаном и способном човеку. Уз то треба имати на уму посебно то да је у то доба жупан Никола имао једва 25 година, а да је кнез имао преко четрдесет година. Према томе, узимајући у обзир младост, жупан је имао времена да сачека на освету, међутим кнез му ту прилику није допустио.
Остаје и питање због чега кнез Лазар једноставно није ликвидирао жупана онога момента када му је овај пао шака и зашто је дошло баш до његовог ослепљења. За ликвидацију је кнез имао пуно разлога. С једне стране жупан је покушао већ да убије кнеза и овај би имао оправдање да му се за то освети равном мером. С друге стране, жив жупан, па макар био затворен и у неком манастиру, биће стална опасност за кнеза и одлична прилика за дежурне незадовољнике који би га могли (жупана) касније употребити против кнеза. Позивати се на витештво и обзире које је кнез Лазар евентуално требао да има према жупану па мислити да га због тога није убио, јесте теза која не би могла опстати, јер да је било витештва тада кнез не би дозволио ни жупаново ослепљење. Једини могући одговор јесте у ставу који је имао Угарски краљ. Основна полуга читаве акције био је баш Угарски краљ јер је он био тај који је дозволио кнезу Лазару и бану Твртку да нападну жупана па им је чак и помогао. Да је краљ био на жупановој страни (као све до сада), овај би се сигурно одржао, заправо Угари су били тај језичак на ваги који одлучује ко ће у судару бити јачи. Иако је желео жупаново кажњавање Угарски краљ сасвим сигурно није хтео и његову ликвидацију, а још мање његово ослепљење. Он је хтео жупана за себе желећи да га држи у својој близини као сталну претњу и опомену новом своме вазалу, кнезу Лазару. Зашто?
Угарски краљ је имао довољно времена да увиди како су његови Балкански вазали веома несигурни и неверни. Сам жупан Никола му је био послушан до онога момента док се није осетио довољно јаким да почне да води сасвим независну политику, а што је још горе његова прва самостална акција била је баш против интереса Угарског краља и то уз помоћ највећих Угарских противника: Млечана. Угарски краљ Лудвиг је био и те како искусан политичар и ратник, тако да њега нису могла заварати обећања његовог новог вазала, кнеза Лазара, да ће му бити веран. Кнез је таква обећања дао само зарад тога да уз Угарску помоћ ликвидира жупана, а то краљу никако није могло остати непознато. С друге стране ради се о властели која је одбацила и свога сопственога цара (Уроша) па не постоји нити један иоле озбиљан разлог да он поверује да ће кнез бити сада веран њему. Стога је краљ морао имати неку резерву која ће ускочити онога момента када кнез Лазар почиње отказивати послушност, а зар има бољег човека за тако нешто од жупана Николе Алтомановића.
Међутим, у овој игри ни кнез Лазар није ни мало наиван. Све ово њему није било непознато и стога је он био тај који се морао први дочепати жупана не би ли на тај начин осујетио краљеве вероватне намере. Када је на крају то успео није га смео убити, али је тајно дозволио своме властелину Мусићу да жупана ослепи. Таквог ослепљеног жупана могао је Угарски краљ добити, али са њиме није могао ништа урадити. Кнез Лазар је одржао обећање и није убио жупана, а то што је овај ослепљен кнез се могао правдати да није по његовом наређењу већ да су то Мусићи урадили неовлаштено. Оправдање које никако не може стајати јер су Мусићи били зависни од кнеза и нису смели да мрдну без његове дозволе, а не да ураде самостално такве ствари као што је жупаново ослепљење. У сваком случају ситуација је била у потпуној кнежевој контроли, а Угарски краљ опет није имао времена да се сувише забавља овим Балканским сплеткама. На све је то рачунао кнез и до краја у потпуности успео. Жупан Никола Алтомановић је ослепљен и више никоме није био од користи. Угарски краљ према њему није имао више интереса, а кнез Лазар као прагматични политичар није ишао и на физичко уништење жупаново већ овоме након извесног боравка у неком од манастира обезбеди неку малу област на кориштење. Ту је жупан доживео, по неким изворима, чак и до 1395. године, стога наводи Орбина јесу тек делимично тачни: "Тако слеп, боравио је неко време у једном манастиру; касније, идући од места до места, на крају се повуче у Зету код Балшиних синова да би код њих некако животарио. Ту је завршио своје дане 1374. године. На тај начин Никола Алтомановић, који никада није хтео живети у миру и пријатељству било с ким, беше кажњен за своја зла дела" (Мавро Орбин).
4. "Расап" великог жупана Николе Алтомановића
Захваљујући томе што су Турци надирали у потпуности обузимајући сву пажњу Мрњавчевића, Рашка господа су се могла сада на миру посветити међусобним зађевицама и сплеткама. Између кнеза Лазара и жупана Николе Алтомановића букнула је таква мржња која се могла завршити само смрћу једнога од њих. Додуше изгледа да још нису ратовали између себе. "И мада међу њима није било отвореног рата, ипак су мрзели један другога" (Мавро Орбин), што би се могло на различите начине тумачити. Кнез Лазар је вероватно поучен својим дугогодишњим искуством мирно посматрао шта се догађа не желећи да се упушта у опасне ратне авантуре тим више што није био сигуран да ће моћи бити сигуран победник. С друге стране жупан Никола није отворено заратио са кнезом јер је у боју на Косову љуто страдао (све то под условом да је Орбинов извештај тачан), а већ дуже време ратовао је и са Дубровником и са босанским баном Твртком па му је то све одузимало сувише много снаге. Стога је одлучио да ликвидира кнеза Лазара на један много перфиднији и подмуклији начин.
Вероватно знајући да кнез Лазар није наклоњен наглим и драстичним потезима као што је оружана борба и да је спреман да њихов међусобни спор реши мирним путем, позове он кнеза на преговоре: "одлучи да убије кнеза Лазара и заузме његове области. У том циљу позва га разговор. Кнез Лазар, који је добро познавао његову злобу, није се поуздавао у њ много" (Мавро Орбин). Ови разговори требали су да буду одржани на неутралној територији, а свако је морао да поведе највише пет људи, сви без било каквог оружја.
Са своје стране кнез Лазар је испунио овај договор и дошао са пет ненаоружаних људи, а жупан Никола је учинио то исто. Сам састанак се дешавао по љутој зими, а било је много снега који је у гомилама лежао унаоколо. Изгледало је да је све у реду и да је жупан Никола своју погодбу до краја испоштовао, међутим "Кнез Лазар је дошао само са петорицом људи и Никола са исто толико. Ни један ни други није носио уза се оружје. Али, Никола, који је био дошао само зато да одузме живот кнезу Лазару, пре него што се састаше, послао је неке своје поузданике да сакрију оружје под пањеве дрвећа и у снег којега је било на томе месту" (Мавро Орбин).
Изгледа да је жупан Никола ипак најпре покушао да са кнезом Лазаром расправи међусобне зађевице међу којима је централно место сигурно имало то што је кнез Лазар отео од жупана Николе богати Рудник, али када је увидео да од договора нема ништа он са својим људима потегне сакривено оружје и нападне на кнеза. "Кад су, дакле, обојица стигли и расправили што су имали расправити, Никола извади сакривено оружје и један од његових људи рани у груди кнеза Лазара. Ударац је био тако јак да је Лазар пао на земљу као мртав" (Мавро Орбин). По свему судећи управо је то била срећа за кнеза јер мислећи да је кнез мртав жупан Никола и његови људи су се позабавили осталим кнежевим људима, а онда се дали у бекство. "Али рана, у ствари, није била смртоносна, јер железо не продре скроз, пошто се његов врх сударио са златним крстом који је кнезу Лазару висио о врату. Никола и његови људи, верујући да је Лазар сигурно мртав, навалише на његову пратњу. Том приликом су били убијени Михајло Давидовић и Жарко Мерешић, властела Рашка. Како се све више подизала граја, паж који је држао Лазарева коња потрча тамо где је лежао његов господар. Кад је Лазар угледао коња, сместа се подиже и узјахавши побеже. Ово није приметио ни Никола ни ико од његових људи, јер су, како рекосмо, поуздано веровали да је мртав, па су се бацили да поубијају остале. Касније, пак, кад су то приметили, нису се усудили да пођу за њим у потеру јер су људи кнеза Лазара били у близини и већ су му долазили у помоћ. Стога је Никола био присиљен да бежи, а кнез Лазар је због ране остао много дана у кревету" (Мавро Орбин).
Очигледно да је само читав сплет сретних околности довео до тога да кнез Лазар извуче живу главу са овога сусрета. Након свега између кнеза и жупана више није могло бити било каквих договора или преговора. Ипак, за прво време жупан је могао да буде потпуно миран јер требало је да прође доста времена да би се кнез Лазар опоравио од ране коју је задобио на њиховом међусобном сусрету и која је по свему судећи била доста тешка. На крају треба имати у виду и то да је у то време кнез Лазар тек један од обласних господара који је истина у успону, али је у односу на остале обласне господаре попут Мрњавчевића, Балшића, а поготово жупана Николу Алтомановића, ипак сувише слаб и ово његово мировање није било условљено само тешком раном, већ и тиме што једноставно није имао снаге да се носи са Алтомановићем. Стога је било много паметније чекати погодан моменат, а и до сада је већ било сасвим јасно видљиво да кнез Лазар и те како уме да сачека свој тренутак, а онда да га до краја искористи.
Интересантно је како се Балшићи нису уопште уплитали у све оне догађаје који су се одвијали у Рашкој, што се може објаснити тиме да су они све своје активности скретали ка југу и југоистоку. Ни са Мрњавчевићима нису долазили у сукоб јер су ови опет били окренути ка северу. Међутим, ни такав њихов неутралан став није могао да се дуго задржи и током 1371. године одједном их затичемо како са Вукашином и Дубровником пактирају и припремају заједничку војну акцију која је требала да буде уперена на жупана Николу Алтомановића. Иако је током 1368. или 1369. године доживео пораз на Косову, жупан се уз Угарску помоћ необично брзо опоравио и у 1370. години његове чете већ харају по околини Дубровника. Те године он је од Дубровника тражио да му ови исплаћују годишњи доходак од 2.000 перпера који су они иначе до тада плаћали Српским владарима. Тако су му и одговорили, али он одмах пошаље своје чете да нападају на Дубровачке поседе. Република је све покушала не би ли га зауставила, а свакако најинтересантније јесте њихово писмо Угарском краљу Лудвигу где кажу: "Од када је жупан Никола Алтомановић узео крајеве, који граниче с котаром вашега града Дубровника, ми познавајући стање и пакост реченог Николе, јер је међу свим другим рашким великашима, и ако су сви зли и опаки, он је најгори човек, најнасртљивији и највећи варалица. Он је почео да тражи од наших посланика доходак од 2.000 перпера, који смо сваке године давали рашком краљу, а никојем великашу. На то је почео претити да ће навалити на Дубровник и околину".
Дубровчани су се надали да ће Угарски краљ Лудвиг утицати на жупана јер су Угари управо били ти који су својом помоћи омогућили жупану да толико ојача, док с друге стране како је Дубровник признавао Угарског краља Лудвига за свога сизерена, то су очекивали да их краљ сходно томе и заштити. Међутим, од тога није било ништа јер је жупан имао моћну заштиту у Мачванском бану Николу Горјанском који је успешно штитио жупана од свих опањкавања са стране. Када су увидели да ни преко Угарског краља Лудвига И не могу убедити жупана Николу да заустави своје ратне акције, Дубровчани су пришли савезу који су већ тада склопили Вукашин и Балшићи. С друге стране и босански бан Твртко, који је од раније имао рачуне са жупаном јер му је овај харао по Босни користећи то да се против Твртка побунио његов рођени брат Вук, а онда је против њега побунио и моћног жупана Санка, желео је жупанову пропаст па је сасвим разумљиво што је био задовољан видећи ове припреме и могуће да је на неки начин и учествовао у њима.
Изгледало је у том моменту да је баш све против жупана Алтомановића и да му више нема никаквог спаса, а онда као да је сама судбина умешала своје прсте. Ратне су припреме већ дошле до краја, а краљ Вукашин и његов син Марко већ са војском улогорили под Скадром очекујући и Балшиће. Међутим, баш док су припреме текле и када се очекивао полазак на Алтомановића изненада од Угљеше стигне Вукашину позив да све остави и да са војском што може брже крене ка Серу у рат са Турцима. Вукашин се није уопште премишљао већ одмах покрене војску и крене ка југоисточној Македонији. Њихов поход против Турака је завршио тешком катастрофом на Марици дана 26. септембра 1371. године, а и Вукашин и Угљеша нашли су смрт и њихова тела никада нису пронађена. Одмах након тога и то само два месеца касније (децембра 1371.) умире и цар Урош чиме се гаси династија Немањића.
Маричка катастрофа и смрт цара Уроша били су догађаји који су на симболичан начин означили и крај агоније Српског царства, мада је велико питање како су тадашњи савременици оценили овај догађај и да ли су и они то тако видели. Сама Маричка катастрофа више их је узбудила због страшне погибије која је задесила Мрњавчевиће него што им је можда значила као предзнак надолазеће катастрофе и за њих саме. Оно што су они видели било је то да су велике територије које су Мрњавчевићи држали одједном остале без господара што је самим тиме била идеална прилика за њих да прошире своје области. Звучи помало парадоксално да су Турци, апсолутни победници у Маричкој битци, најмање заузели територија које су држали Мрњавчевићи. Вероватно су сматрали да за тако нешто сада нема потребе, тим више што су они систематски насељавали све оно што су заузели знајући да само тако могу да задрже све оно што у почетку држе само снагом оружја. Ипак и поред тога што нису стављали Српске територије под своју контролу они су направили неколико дубоких пљачкашких упада нигде не наилазећи на отпор. Но, зато се Рашка господа из све снаге отимала за оно што је остало иза Мрњавчевића грабећи за себе огромне комплексе територија, а уопште не размишљајући о томе како да се супротставе Турцима и наставе оно што су Мрњавчевићи започели. На крају, у општој гунгули и отимању од свега најмање су добили управо Вукашинови синови, а имао их је укупно четири. "После смрти краља Вукашина остадоше четири његова сина, и то Марко, Иваниш, Андријаш и Митраш. И поред тога што су почели владати својом државом на велико задовољство поданика, њихови непријатељи их ипак нису пустили да дуго уживају" (Мавро Орбин)
У тој општој гужви најбоље су се снашли синови деспота Дејана, иначе кроз историју познати као браћа Драгаш. Они потичу од деспота Дејана чији је успон почео у време цара Душана и то искључиво због тога што је он (деспот) био ожењен за сестру цара Душана која се звала Теодора. Након смрти цара Душана опада улога деспота Дејана будући да је био жестоко притиснут од стране Вукашина и Угљеше, па стога изгледа да су већ његови синови, Константин и Јован, били под влашћу Мрњавчевића. Међутим, одмах након Маричке катастрофе они успевају да велики део територија које су држали Мрњавчевићи, ставе под своју контролу. Но, ни остали нису могли да се пожале. Тако су Балшићи заузели Призрен, а кнез Лазар се дочепао Приштине и Новог Брда. Жупан Никола Алтомановић није изгледа стигао на време да и он нешто од свих територија уграби за себе, али искористио је прилику да од кнеза Лазара, док се овај забављао заузимајући Приштину и Ново Брдо, поврати Рудник. Нешто касније успео је да заузме и Звечан на Косову: "кнез Лазар узео Приштину и Ново Брдо, као и многа друга оближња места. Никола Алтомановић, с друге стране, заузео је читаву област која се граничила с његовим земљама. Балшини, пак, синови, мада су им били рођаци, отеше им из руку Призрен и многе друге суседне крајеве. Ни Турци нису пропустили прилику да загосподаре великим делом земље коју су држали у Романији" (Мавро Орбин).
Иако су у општој отимачини прошли најбоље, браћа Драгаш су била сувише близу Турака да би могли да буду апсолутно самостални, те су стога веома брзо након Маричке битке (годину-две најдуже) постали Турски вазали, али за утеху уживали су велику аутономију тако да су им вазалске обавезе у суштини ипак биле сношљиве. Управо ови наводи Орбина односе се на њих: "Јер они, (Турци. прим. аутора) узохоливши се овом победом, почеше да продиру без икакве препреке у све делове Рашке и да их харају. Због тога многи великаши онога краљевства, у немогућности да им се друкчије одупру, склапали су с њима мир и служили им у ратовима против хришћана. Међу овима су били Драгаш и Константин, синови Жарка Дејановића, и многа друга властела која пре бејаху поданици краља Вукашина и његовог брата Угљеше" (Мавро Орбин).
Што се тиче самог владара, Србија га је имала макар само формално јер је непосредно пред Маричку битку краљ Вукашин крунисао свога сина Марка (краљевић Марко) за младог краља. Тиме је, након Вукашинове смрти и смрти цара Уроша, Марко био тај који је постао краљ. Толико са чисто легалистичког становишта, али у то време никоме није падало на памет да призна овога за краља.
Разлог више је био тај што су Маркове преостале земље пале Турцима у власт и што је и он са браћом, попут браће Драгаша, постао Турски вазал. "Због тога горе речена браћа, да би задржала бар нешто, пристадоше да плаћају данак Турцима, па су им служили и у ратовима" (Мавро Орбин). Ово је био разлог више да Марка Мрњавчевића за краља нико није желео, мада то није било оно што је било преовлађујуће. Рашка господа су једва дочекала да дође крај превласти краља Вукашина и деспота Угљеше, па сада када су ова двојица коначно доживела своју пропаст па макар и од Турске руке, они су одахнули не желећи више никоме да се по било коме основу покоравају. Сепаратистичке тежње су тада доживеле врхунац и на тлу бивше Српске царевине створено је неколико обласних господара.
На Српску царску круну било је претензија, али са стране са које је то могао мало ко очекивати. Наиме, сестра цара Душана по имену Теодора, монашко име Евдокија, након смрти цара Уроша одједном себе почиње сматрати царицом и у једној повељи себе тако и назива: "Благочастива и христољубива госпођа царица Евдокија са превазљубљеним синовима царства ми деспотом Јованом и Константином". Иако је Теодора/Евдокија имала неко оправдање за такав наступ, будући да је након смрти цара Уроша, она била та која је по родбинским везама била најближа цару (изузимајући Симеона који се налазио у Епиру и који у то доба вероватно да није био више жив), то у самој Србији није било никаквог одјека тако да је та царска титула имала шупљи призвук будући да је нико није признавао. Заправо, могло би се поставити питање колико су Драгаши са наглашавањем царске титуле уопште имали жељу да се наметну Рашкој господи, а колико да на неки начин ипак нагласе да имају широку самоуправу (то јест да су самостални) иако су формално Турски вазали. Прије ће бити ово друго, тим више што се ради о једној самосвесној породици којој није непознат њен значај, али и ограничења. Њима је морало сасвим јасно да их Рашка господа неће признати за своје владаре без обзира на то какве они имају блиске родбинске везе са царском породицом Немањића. Коначно, Алтомановић, Хребељановић, Балшићи, а раније кнез Војислав и други, нису много уважавали ни цара Уроша и било би сасвим неумесно очекивати да ће сада признати њих. Ипак, Драгаши су уживали приличан углед и њихова блиска веза са царском породицом Немањића показала се онога момента када се ћерка Константина Драгаша, Јелена, (унука Теодорина) удала за Византијског цара Манојла II Палеолога. То је иначе једина Српска принцеза која је постала Византијска царица. Из тога брака изашла су шесторица синова од којих су два и то Јован VIII и Константин XI, били последњи Византијски цареви.
Све то је довело до тога да је у Србији сада апсолутно најмоћнији био нико други до жупан Никола Алтомановић. Оно што је њега требало да забрине јесте то да су се његове земље са свих страна граничиле са изузетно јаким и предузимљивим великашима. Тако је са запада имао границу са Дубровником, на северу са Босном где је владао њему непријатељски бан Твртко којему је нанео до сада мноштво пакости, на југу су стајали никада поуздани Балшићи (да су непоуздани то ће да види ускоро), а на истоку је имао кнеза Лазара са којим је био смртни непријатељ. У таквом окружењу и он је требао да буде опрезан, али како му је све до тада прилично лако полазило за руком, а све опасности су некако пролазиле мимо њега, то се он тако и понашао не размишљајући много о последицама својих поступака вероватно мислећи да ће и даље имати среће. Но, сада је и њему она коначно окренула леђа, мада је у суштини за то он крив сам.
Његов дотадашњи заштитник Угарски краљ Лудвиг прегањао се по Италији помажући Падову у борби против Венеције, а лукави Млечани одлуче да се краљу на неки начин освете. Ступе у контакт са Балшићима и жупаном Николом Алтомановићем те склопе споразум у којем се договоре да заједничким снагама нападну на Дубровник. "Кад су Млечани дознали за ове размирице и непријатељства међу њима, замолише Балшиће и Николу Алтомановића да у савезу с њима пођу на освајање Котора и Дубровника, ови са копнене стране, а Млечани ће ударити с флотом с мора, уз обећање да ће, ако ствар успе, Балшићима дати град Котор и Драч, а Николи Алтомановићу Стон и Пељешац" (Мавро Орбин). Требало је да Балшићи и жупан Никола нападну Дубровник са копна док ће Млетачке лађе да блокирају град са мора. Могуће да би то била пропаст Дубровника, а да су савезници у то били сасвим сигурни види се из тога што су већ унапред поделили плен па је тако жупан Никола требао да добије Стонски рат, а Балшићи ће добити Котор и Драч. На неки начин Дубровчани су за све ово сазнали тако да током 1373. године два пута успаничено пишу Угарском краљу где му говоре да је једна Млетачка галија допловила до Балшића довозећи Млетачке посланике који су требали са Балшићима и жупаном Николом да уговоре уништавање краљевих земаља, посебно Дубровника. "Сазнавши то Дубровчани, одмах су обавестили угарског краља Лудовика" (Мавро Орбин).
Сада долази до једне веома интересантне ситуације. Већина дотадашњих успеха жупана Николе Алтомановића везана је управо за чињеницу да је он признавао Угарског краља за свога сизерена. Био му је практично вазал, мада нису познате обавезе које је имао према њему, а једино што се зна сигурно јесте то да је жупан на територији коју је држао под својом влашћу обезбеђивао извесне повластице католичкој цркви. За узврат Угарски краљ је жупану издашно помагао у свим његовим ратним подухватима, а нагли жупанов опоравак након пораза на Косову (1368/69. године) може се објаснити једино таквом помоћу. Да ли је то била једино финансијска помоћ или је жупан добијао оружје, а можда чак и трупе може само да се нагађа. С друге стране Дубровник и већина приморских градова била је у сличном односу према Угарском краљу, односно и они су били ти који су га признавали за свога врховнога господара. Самоме Угарском краљу уопште није сметало када су се његови вазали међусобно гложили и отимали за територије јер у крајњој линији све је то увек остајало под његовом врховном влашћу. Ко ће од његових подређених вазала управљати њима било му је мање важно. Исто тако њему је и одговарало да му се вазали који пут "истроше" у међусобним борбама и тако буду зависнији од њега. Управо тако је он посматрао и све досадашње подухвате жупана Николе Алтомановића уопште не реагујући на његове нападе на Дубровник.
Међутим, жупан је претерао онога момента када је почео да пактира са Венецијом. Најпре, заборавио је да је Венеција љути противник Угарском краљу, а да је он сам краљев вазал. Према томе није смело бити никаквог повезивања са краљевим противницима, а управо то је он урадио. Да ли је жупан мислио да Угарски краљ то неће дознати, или да неће реаговати, а можда је тим чином хтео да се ослободи Угарског туторства, не зна се. Онога момента када је чуо да су преговори о савезу жупана са Венецијом уперени против Дубровника и приморских градова који су сви под његовом влашћу, одлучио је Угарски краљ да напокон раскрсти са жупаном. Коначно радило се о поступку који би се могао назвати класичним примером издаје која се кажњава најтежом казном.
С друге стране, чини се да је баш у то време, кнез Лазар ступио у додир са Угарским краљем Лудвигом нудећи му своје услуге. "Кад је потпуно оздравио, послао је поклисаре угарском краљу, молећи га да му помогне како би осветио увреду коју му је нанео подмукли Никола, уз обећање да ће дати десет хиљада фунти сребра и да ће му убудуће бити покоран и веран слуга" (Мавро Орбин). Вероватно да му је постало јасно да нема снаге да се сам носи са жупаном Алтомановићем, а неког јачег савезника у Србији није имао. Једини обласни господар који има реалну снагу била су браћа Балшићи, али они су у добрим односима са жупаном и чак склапају заједнички савез. Сам савез који су требали склопити жупан Никола, Балшићи и Венеција, никако није био усмерен ка кнезу Лазару већ искључиво ка Дубровнику, али ко је могао бити сигуран у то да након свега овај савез не узме кнеза Лазара као могући циљ. С друге стране уколико је желео да постане најјачи обласни господар у Србији (а желео је то) кнез Лазар је морао најпре ликвидирати жупана Николу. Коначно, након онога трагичног сусрета са жупаном Николом када умало није погинуо, кнез и није имао некога посебнога избора јер уколико он не уништи жупана овај ће њега.
Угарском краљу Лудвигу управо је идеално дошла ова кнежева понуда јер краљ је и иначе морао да казни невернога жупана Алтомановића, што би практично значило да би изгубио једног веома јаког и корисног вазала у срцу Србије. Можда је то био разлог који га је до сада кочио у томе да се обрачуна са жупаном који се са своје стране све више отимао контроли. Но, сада је ситуација одједном постала сасвим другачија јер Угарски краљ одједном има прилику да добије другог исто тако јаког вазала, али много смотренијег и кориснијег. Сада заиста није било никаквог разлога да се не казни жупан. Стога га није требало дуго наговарати да пристане да кнезу Лазару пошаље војну помоћ за предстојећи обрачун са жупаном. "Угарски краљ му је одмах послао хиљаду копљаника под заповедништвом Николе Горјанског, који је тада био бан Срема" (Мавро Орбин). Да је кнез Лазар био веома опрезан и будућу победу видело се и из тога што се одмах повезао и са Босанским баном Твртком позивајући га у заједничку акцију против жупана Николе. "Лазар је преговарао такође са босанским баном Твртком, који је био непријатељ Николин, и молио га да му помогне у овом подухвату" (Мавро Орбин). Босански бан Твртко је једва дочекао прилику за коначно рашчишћавање свих оних рачуна које је имао са жупаном, тако да је до краја чак узео личног учешћа у овој акцији и сам довео своју војску: "а бан Твртко је лично дошао са својом војском" (Мавро Орбин).
Акција је ишла веома брзо јер удружена је војска ипак била сувише јака чак и за жупана Алтомановића тако да је у веома кратком времену и то у јесен 1373. (септембар-новембар) он у потпуности био уништен. Освета савезника је била страшна тако да је сва она жупанова земља на коју су наишли била попаљена, а било је и много убијања само зарад освете. Чини се да су бан Твртко и кнез Лазар своја дугогодишња понижавања од жупана сада узвраћали пуном снагом. "Здружени тако, сви заједно уђоше с кнезом Лазаром у Николину земљу и ставише све под огањ и мач" (Мавро Орбин). Жупан је покушао да пружи отпор, али са многоструко јачим противником заиста није могао да се носи, па се стога постепено повлачио. "Видећи Никола да им се неће моћи одупрети ни супротставити, поче се повлачити према Приморју" (Мавро Орбин). Вероватно је очекивао да ће уз помоћ властеле која се налази у Приморју и коју је он уздигао моћи да коначно заустави кнежеву навалу. Међутим, ту се љуто преварио јер управо властелин којег је он уздигао и којег Орбин назива Зорке, једноставно изда жупана не пуштајући га да уђе у јаку тврђаву Клобук у жупи Врму (данас Корјенићи) из које се можда могао пружити јачи отпор. "Мада је дошао најпре под тврди град Клобук, који је био предао на чување некој властели званој Зорке, и поред многих доброчинстава која је био учинио тој властели, није био примљен у утврђење" (Мавро Орбин).
Интересантно је то како је зависна властела била неверна својим господарима окрећући се увек ка ономе који је јачи, а репрезентативан пример јесте управо наведени Обрад Зорка, потпуно непозната личност коју је жупан уздигао ни из чега у чин кефалије у Требињу и Конавлима, али све то њему није сметало да у првој озбиљнијој ситуацији на тај начин изда жупана. На крају се показало да издаја Зорки није била случајност и тек усамљени случај, а жупана ускоро одбија све више његове властеле тако да га Требиње и Конавли такође отерају не желећи га на својој територији. "Пошто је видео да је издан, продужи према Требињу и Конавлима, али ни тамо није био радо примљен" (Мавро Орбин). Да ли је жупана властела напуштала спонтано видевши да су противници кудикамо јачи од њега или је у ово кнез Лазар умешан, остаје да се претпоставља. Међутим, у то време издаја је била обична ствар, а властела је била веома непостојана окрећући се на ону страну која јој се тога тренутка чинила јачом и сигурнијом односно на страну која је виша обећавала (плаћала).
Након овога изгледа да се жупан уплашио и да је тек тада схватио сву озбиљност ситуације. Једноставно тога момента је могао у правој светлости да сагледа све резултате своје помало мушичаве и често неразумно ратоборне политике. По свему судећи никакве шансе није имао да пружи било какав војни отпор, а поготово не онај који би му можда дао неку шансу за спас. Остало је само да се спасава жива глава, али питање је где би сада могао да потражи уточиште. Дубровник је био најближи, а познато је да је управо таквим невољницима као што је сада жупан, град радо пружао заштите. Међутим, након свега онога што је имао са Дубровчанима било је питање да ли ће му овај град опростити сва она убиства и паљевине које је чинио протеклих неколико година. Стога је било веома ризично отићи сада тамо препуштајући се на милост и немилост онима са којима је сурово ратовао. Ко зна колико породица је било у Дубровнику којима је жупан нанео штету тако што им је убио којег члана или им је уништио имовину. И тада, вероватно у очају, видевши да за њега више нема излаза, жупан Никола се одлучи да оде у свој град Ужице и из њега пружи отпор. "Поставши свестан положаја у којем се налазио, замисли се мало куда би се кренуо да потражи спаса. У Дубровник није хтео да оде, јер се није поуздавао у тај град због немилосрдног рата који је с њим водио, мада је тада владао мир међу њима, већ се поврати натраг и уђе у свој тврди град Ужице" (Мавро Орбин).
Ужице је било заиста утврђење из којег се могло успешно бранити. Сам природан положај који заузима ово утврђење јесте веома добар будући да су главне зидине на високој стени коју са три стране обилази Ђетиња. Са те три стране није било могуће прићи а једини прилаз је био са севера, али тај пролаз је штитио велики полигоналан донжон и око њега горњи, ужи део града. "Њен доњи део, ослоњен на стрму кречњачку стену, имао је облик троугла нагнутог према југу, чији су се дуги зидови спајали у јакој кули која се уздизала на самој обали Ђетиње; висока ужа страна имала је као круну округлу кулу, која је са средњим делом тврђаве, на истуреној стени окренутој вароши, била повезана покривеним ходником. Тај део је чинио неправилан четвороугао са многим малим кулама и огромном главном кулом, која је бранила прилаз од вароши. Овде се налазио један дубок бунар, до кога се спуштало степениште са 156 степеника, а вода је извлачена горе посебним механичким уређајем. Потпуно издвојено, доступно једино каменитом стазом, лежало је на стеновитом зубу највише утврђење са четири угаоне куле и једном вишом осматрачницом у средишту,..(Феликс Каниц).
Овде треба напоменути да је ово опис тврђаве из XIX века, дакле, скоро 500 година након што се жупан Алтомановић у њу затворио. Сигурно да је она од жупана Алтомановића па све док је Каниц није овако описао претрпела мноштво измена, али је исто тако сасвим извесно да је и у XIV веку, као и у време Каница, њен положај био веома добар и да се тешко могла освојити.
Ово утврђење је могло да издржи дужу опсаду и сви они који су га хтели освојити нису могли рачунати на то да ће посаду да исцрпе са жеђу јер је низа стену до изнад саме речице саграђен доњи део града који је осигуравао приступ води. Међутим, Ужице нису имали у том моменту довољан број посаде и одговарајућу резерву хране, а што није било уопште чудно јер нико се није надао да ће се било ко усудити да нападне на жупана. Још мање се могло мислити да ће се последњи отпор пружати из Ужица, а чак да се и то знало акција коју је водио кнез Лазар била је заиста муњевита тако да једноставно није било никаквог времена да се било шта озбиљније припреми за дугу опсаду. Коначно, имајући у виду како су вести у то доба дуго путовале, питање је да ли је посада уопште и знала шта се дешава све док жупан Никола није успаничено ујахао у град. Зато у тврђави сигурно није било никаквих ратних машина које би се могле супротставити онима којима би нападач могао нападати, а осим довољних количина хране није било ни оружја, уља, итд.
Укратко, утврђење је било потпуно неспремно и онога момента када је жупан Никола ушао у њега морао је то и сам да увиди. Није било времена да се било шта учини јер су се ускоро трупе кнеза Лазара нашле под зидинама и почеле одмах бесно да нападају. "Кад је о томе био обавештен кнез Лазар, сместа похита тамо са својом војском и опседне га" (Мавро Орбин). Није случајно да је баш кнез Лазар био тај који је опколио Ужице и задао последњи удар Алтомановићу. Између њих је беснела страшна мржња више повезана неким њиховим личним односом, а мање тиме што су обојица била претенденти за најмоћнијег великаша у Србији.
На крају жупан Никола је ипак успео да организује отпор из тврђаве, али због њене неприпремљености као и због одлучности опсадника, посада се ускоро предала. "Пошто је на разне начине јуришао на град, а нарочито ватром, његови се браниоци, кад више нису могли одолевати, предадоше" (Мавро Орбин). Да ли је предаја ишла са жупановим пристанком или не, тешко је рећи. С једне стране жупан се није могао надати никаквој милости од кнеза Лазара, а опет с друге стране није немогуће да су вођени и неки преговори те да је жупану било нешто обећано у случају предаје. У сваком случају то је био потпуни тријумф савезника над жупаном, а он сам је био заробљеник док му је сва имовина одузета. "И тако пакосни Никола би заробљен са свом својом имовином" (Мавро Орбин).
Сам каснији поступак кнеза Лазара према жупану Алтомановићу има у себи веома мало тога витешког, међутим то је у то доба било сасвим уобичајена појава, а опет не треба мислити да би жупан било како другачије поступио према кнезу да је он био којим случајем победник. Наиме, Орбин тврди да је жупан Никола био поверен на чување Стефану Мусићу који је по неком тајном кнежевом налогу ослепио жупана. "Као заробљеник био је предан на чување некој властели, смртним својим непријатељима. Њихов поглавица је био Стефан Мусић, који му је, по тајном одобрењу кнеза Лазара, дао ископати очи" (Мавро Орбин).
Колико је све то тачно остаје ствар процене, али мало разлога има да се у то сумња. Једноставно, жупан Никола Алтомановић је био сувише јака личност да би се могла тек тако поразити. Акција савезника је била веома брза тако да жупан није нигде стигао да организује било какав озбиљнији отпор, а још мање да покуша да каквим сплеткама разбије савез кнеза Лазара, бана Твртка и Угарског краља. Не треба мислити да жупан и у моменту пораза није имао везе на Угарском двору и да не би уз мало среће успео да Угарског краља привуче на своју страну. С друге стране, жупанове земље су биле веома велике и за тако кратко време нису савезници могли војнички да сломе његову војску. Они су тражили њега, жупана Алтомановића, знајући да ће његовим хватањем успети да за једно време зауставе сваки отпор. То је основни разлог зашто је кнез Лазара са толико журбе нападао на Ужице желећи се што прије дочепати жупана. Није се смело дати жупану сувише времена, тим више што се радило о веома срчаном и способном човеку. Уз то треба имати на уму посебно то да је у то доба жупан Никола имао једва 25 година, а да је кнез имао преко четрдесет година. Према томе, узимајући у обзир младост, жупан је имао времена да сачека на освету, међутим кнез му ту прилику није допустио.
Остаје и питање због чега кнез Лазар једноставно није ликвидирао жупана онога момента када му је овај пао шака и зашто је дошло баш до његовог ослепљења. За ликвидацију је кнез имао пуно разлога. С једне стране жупан је покушао већ да убије кнеза и овај би имао оправдање да му се за то освети равном мером. С друге стране, жив жупан, па макар био затворен и у неком манастиру, биће стална опасност за кнеза и одлична прилика за дежурне незадовољнике који би га могли (жупана) касније употребити против кнеза. Позивати се на витештво и обзире које је кнез Лазар евентуално требао да има према жупану па мислити да га због тога није убио, јесте теза која не би могла опстати, јер да је било витештва тада кнез не би дозволио ни жупаново ослепљење. Једини могући одговор јесте у ставу који је имао Угарски краљ. Основна полуга читаве акције био је баш Угарски краљ јер је он био тај који је дозволио кнезу Лазару и бану Твртку да нападну жупана па им је чак и помогао. Да је краљ био на жупановој страни (као све до сада), овај би се сигурно одржао, заправо Угари су били тај језичак на ваги који одлучује ко ће у судару бити јачи. Иако је желео жупаново кажњавање Угарски краљ сасвим сигурно није хтео и његову ликвидацију, а још мање његово ослепљење. Он је хтео жупана за себе желећи да га држи у својој близини као сталну претњу и опомену новом своме вазалу, кнезу Лазару. Зашто?
Угарски краљ је имао довољно времена да увиди како су његови Балкански вазали веома несигурни и неверни. Сам жупан Никола му је био послушан до онога момента док се није осетио довољно јаким да почне да води сасвим независну политику, а што је још горе његова прва самостална акција била је баш против интереса Угарског краља и то уз помоћ највећих Угарских противника: Млечана. Угарски краљ Лудвиг је био и те како искусан политичар и ратник, тако да њега нису могла заварати обећања његовог новог вазала, кнеза Лазара, да ће му бити веран. Кнез је таква обећања дао само зарад тога да уз Угарску помоћ ликвидира жупана, а то краљу никако није могло остати непознато. С друге стране ради се о властели која је одбацила и свога сопственога цара (Уроша) па не постоји нити један иоле озбиљан разлог да он поверује да ће кнез бити сада веран њему. Стога је краљ морао имати неку резерву која ће ускочити онога момента када кнез Лазар почиње отказивати послушност, а зар има бољег човека за тако нешто од жупана Николе Алтомановића.
Међутим, у овој игри ни кнез Лазар није ни мало наиван. Све ово њему није било непознато и стога је он био тај који се морао први дочепати жупана не би ли на тај начин осујетио краљеве вероватне намере. Када је на крају то успео није га смео убити, али је тајно дозволио своме властелину Мусићу да жупана ослепи. Таквог ослепљеног жупана могао је Угарски краљ добити, али са њиме није могао ништа урадити. Кнез Лазар је одржао обећање и није убио жупана, а то што је овај ослепљен кнез се могао правдати да није по његовом наређењу већ да су то Мусићи урадили неовлаштено. Оправдање које никако не може стајати јер су Мусићи били зависни од кнеза и нису смели да мрдну без његове дозволе, а не да ураде самостално такве ствари као што је жупаново ослепљење. У сваком случају ситуација је била у потпуној кнежевој контроли, а Угарски краљ опет није имао времена да се сувише забавља овим Балканским сплеткама. На све је то рачунао кнез и до краја у потпуности успео. Жупан Никола Алтомановић је ослепљен и више никоме није био од користи. Угарски краљ према њему није имао више интереса, а кнез Лазар као прагматични политичар није ишао и на физичко уништење жупаново већ овоме након извесног боравка у неком од манастира обезбеди неку малу област на кориштење. Ту је жупан доживео, по неким изворима, чак и до 1395. године, стога наводи Орбина јесу тек делимично тачни: "Тако слеп, боравио је неко време у једном манастиру; касније, идући од места до места, на крају се повуче у Зету код Балшиних синова да би код њих некако животарио. Ту је завршио своје дане 1374. године. На тај начин Никола Алтомановић, који никада није хтео живети у миру и пријатељству било с ким, беше кажњен за своја зла дела" (Мавро Орбин).
Следеће
поглавље: |