Света лоза кнеза Лазара
писац: Жељко Фајфрић
<< 20. Коначни обрачун
21. Последње године деспота Стефана Лазаревића
Тих година деспот је неуобичајено често боравио у Угарској па се тако бележе његови одласци у 1422., затим 1423. години. Иако је он у Угарској имао много поседа и важио за једног највећих угарских великаша, није само то био разлог зашто је он тамо боравио. Свих тих година на угарском двору је боравила по нека значајна личност из околних земаља која је покушавала да убеди краља Жигмунда да зарати са Турцима. Током 1424. године ту су дошли и турски изасланици са којима је до краја краљ Жигмунд склопио мир, али тога се нико није држао. То се нарочито показало исте те године (1424.) када је у априлу од Мурата ИИ поново нападнута Босна, а одмах потом и Влашка. Да некако сузбије ову нарастајућу турску опасност одлучи Жигмунд да припреми једну ширу војну акцију. Током 1425. године он је скоро целу државу дигао на оружје и формирао три војске од којих су две ишле на Турке, а једна на хусите у Чешкој. У августу 1425. године Жигмунд је са војском стигао до Оршаве и ту се по свему судећи састао тајно са деспотом. Тада је сигурно било говора о будућим акцијама против турака и тражено је и деспотово учешће у томе. Из његовог каснијег понашања видљиво је да је он дао пристанак.
Баш у то време на деспотов двор стигли су и турски изасланици које је послао султан Мурат ИИ. Они су имали задатак да извиде да ли је деспот и даље верни турски вазал или заједно са угарима спрема напад на Турску. "Мурат хтеде поћи на запад и гледајући благочастивога деспота како сваке године иде угарском краљу, послуша неке који су (га) клеветали; и када је тамо деспот био, посла једнога од верних својих да сазна у чему је истина" (Константин Филозоф). Како деспот у то време није био Београду већ у Угарској то су посланици морали да чекају његов повратак. Како се радило о искусним људима, а не шепртљама, то су они јасно видело да цела Србија просто ври од ратних припрема и да се градови навелико опремају оружјем. Било је очигледно да се ради о припремању рата са Турцима. То им је до краја и сам деспот потврдио не желећи да их прими иако је примио оне поклоне које су му донели. То је био помало исхитрен деспотов потез јер још увек није било сигурно да ће до акције хришћана против Турака уопште и доћи. То је било сасвим довољно да посланик види праву истину. "А овај (изасланик), дошавши к цару (Мурату), много га (деспота Стефана) клеветаше и рече: Ако ти не пођеш на њих, они ће већ доћи на тебе" (Константин Филозоф).
После овога извештаја својих посланика Мурат ИИ се одлучио на акцију и стога долази лично у Софију где су се сакупљале његове трупе. У међувремену је и деспот сазнао да од предстојећег рата са Турцима нема ништа јер се Угарска и Венеција никако нису могли договорити Сада је морао да се пред султаном оправда уколико не жели одмазду. Стога је, као да ништа није било, послао своје помоћне трупе султану у Софију извршавајући тиме своје вазалске обавезе. Истовремено са овим војницима стигло је и деспотово посланство које је требало да умири султана. Међутим, султан не прихвати ове војнике, а посланицима не поверује већ их све врати назад деспоту уз поруку да он ускоро тамо долази. "И цар пође у Софију, где дођоше војници деспотови по обичају. А дође и поклисар. Цар, мало задржавши војнике, рече (војницима деспотовим): Идите господину своме и објавите му мој долазак" (Константин Филозоф).
Тако је и било. Током јесени 1425. године Турци улазе у Србију и долазе све до Крушевца успут све палећи и робећи. Међутим, ова акција је била кратког даха, али не због тога што је то султан тако желео већ због јаког отпора. Осим деспотових трупа било је ту и помоћи из Угарске. На крају султан попусти пред деспотовим посланицима и склопивши мир повуче се из Србије. "Попленивши један део, одмах се опет врати. Јер посла благочастиви (Стефан) поклисара" (Константин Филозоф). Стиче се утисак да је ова турска акција ипак била прије нека врста војне демонстрације турске снаге и опомена за Србију, но што је султан имао стварну намеру да нешто трајно освоји.
Баш док су Турци упадали у Србију сетио се босански краљ Твртко ИИ неких својих права на Сребрницу за која је мислио да су јача од оних по којима је деспот сада држи. Још од 1415. године Босанци су чекали погодну прилику не би ли повратили овај град и сада му се учинило да је до ње дошло. Напад и није био толико изненадан што је пружило времена деспотовим људима да се повуку у тврђаву Сребрник из које се могао пружити довољно јак отпор док не стигне помоћ.
И иначе Босанци нису журили са опсадом тако да су сасвим мирно бомбардовали тврђаву и чекали да се браниоци предају. Док је трајало бомбардовање тврђаве припадници властеоске породице Дињичић су спалили предграђе Сребрнице. У то време су Дињичићи, а нарочито жупан Драгиша, били веома активни када је требало учествовати у заверама. Тако се њему приписује једна од главних улога при убиству кнеза Радослава Павловића (1415.), што је опет касније изазвало у Босни крваве нереде. Тек интервенцијом султана Мехмеда И ови су се нереди смирили, а жупан Драгиша Дињичић је требао да буде бачен у тамницу. На неки начин жупан је ту казну избегао и 1425. године он је већ један од најближих људи краљу Твртку ИИ. Склон таквим радњама био је један од покретача Тврткове акције на Сребрницу и онај који је тамо направио највеће штете спаливши предграђе.
Твртко ИИ се није надао да ће се Турци тако брзо повући из Србије, што је омогућило деспоту да сву своју војску коју је до тога момента користио у рату са Турцима, окрене одмах на Босну. "А деспот, узевши војску коју беше спремио против ових, пође на Босну" (Константин Филозоф). Исто тако мало ко је могао да поверује да се у то доба године може прећи набујала Дрина, па се може мислити какво је то изненађење било када је деспот са војском прешао ову реку и ударио на Босанце. "Деспот изненада дође на реку звану Дрина за коју су Босанци мислили да се не може прећи; а када деспот тада наиђе, брзо пређе реку те Босанци, видевши то, оставише све станове своје и побегоше са својим краљем" (Константин Филозоф).
Изненађење је било толико да су се Босанци тако успаничено повукли да су оставили целокупну артиљерију којом су бомбардовали тврђаву. "А остаде и праћка (тј. топ) њихова звана хумка заједно са другим двема. Деспот заповеди да велику (праћку) носе у Београд, а остале (две) у Сребрницу, а сам дође у босанске крајеве и гонивши краља, плењаше" (Константин Филозоф). Паника је ухватила Босанце у тој мери да се њихов краљ Твртко ИИ утврдио у једној од тврђава и из ње тражио преговоре са деспотом. "А краљ, који је био у једном од тврдих градова, посла посланика молећи да изиђе" (Константин Филозоф). Не желећи да се даље прегања са Босанцима и узевши за себе околину Сребрнице деспот пристане на мир и повуче се.
Деспот Стефан је већ до тада означио Ђурђа Бранковића и његово потомство за своје наследнике у деспотовини. Међутим, то је остало затворено у породичним круговима породица Лазаревића и Бранковића тако да је такву деспотову одлуку требало на неки начин обнародовати и добити од властеле пристанак на то. У то време деспот је већ почео да побољева од неке ножне болести па се плашио да ће умрети, а да овај важан посао остане необављен. "Благочастивога деспота Стефана хваташе све више ножна болест од које одавно страдаше" (Константин Филозоф). Требало је сакупити сабор где ће се окупити највећа српска властела, али и представници цркве. То је учињено током 1426. године (та година није сигурна па постоји могућност да је то урађено и раније) у Сребрници. "Зато, веома се побојавши смрти, посла по свога сестрића, господина Ђурђа, и овај дође у место звано Сребрница; и ту (деспот) сазва са патријархом сабор од часних архијереја и благородних свију власти и свију изабраних и на сабору благослови њега (Ђурђа) на господство, говорећи: Од сада овога сматрајте господином место мене" (Константин Филозоф).
Тиме је деспотова жеља била озакоњена и Ђурађ је постао и његов легални наследник. Све то је учвршћено присуством црквених представника и давањем заклетви. "Учинише и молитву над њиме са полагањем руку; и све закле да му буду верни. А прокле оне који би подигли какво неверство. Затим закле и њега самога да неће презрети његово васпитање, "него како сам ја сам о свему мислио, тако чини и ти. Јер многи су ми послужили којима не успех дати награде". И много (га) поучи о побожности и заповестима. Зато од тада много верније се приклањаху младом своме господину него раније" (Константин Филозоф).
Но, све је то био тек део посла око Ђурђевог наслеђивања. Како је Србија била угарски вазал и по том основу деспот је добио мноштво поседа по Угарској, али и Београд и Голубац, то је требало решити и тај проблем. Деспот је сасвим сигурно желео да га Ђурађ наследи и на тим поседима па је стога требало на све то добити и сагласност угарског краља Жигмунда. У пролеће 1426. године деспот путује у Угарску са својом најистакнутијом властелом где се састаје са угарским краљем Жигмундом и његовим великашима у месту Тати у Коморанској жупанији. Преговори нису били ни мало лаки, тако да ни услови које је успео деспот да избори нису били баш повољни. Жигмунд је пристао да Ђурађ Бранковић буде наследник деспота Стефана и да буде увршћен међу угарску властелу, као и да наследи све деспотове поседе у Угарској, али уз одређен услов. Најпре то да и Ђурађ, попут деспота, прихвати вазалне обавезе према Угарској. Тај услов се и очекивао и он није био посебно споран. Међутим, Жигмунд је тражио и то да се Угарској у случају деспотове смрти врате градови Београд и Голубац, Мачва и крајеви западно од Дрине. То већ није могло бити деспоту по вољи, али немајући куд морао је и на то пристати. Великим делом Београд је изграђен баш од стране деспота и много тога у Деспотовини је било повезано баш са тим градом, па можда изгледа чудно што је тако олако дат пристанак на његово одрицање. Могуће је да се деспот надао да ће каснији ток догађаја му пружити прилику да можда Жигмунда убеди да се одустане од те одредбе из уговора. Иако је нешто побољевао, деспота је здравље ипак доста добро служило, па је било за очекивати тако нешто и за даље. Но, није се тако десило.
Те године (1426.) у Влашкој су беснеле борбе између угарског краља Жигмунда и Турака, а резултат је био углавном на штету угара. Србија целе те године није узнемиравана и изгледало је да чак деспот побољшава своје позиције на турском двору. Тада се он чак нудио Венецији да посредује код Мурата ИИ при њиховим преговорима. Венеција је спремно прихватила деспотов предлог за посредовање, али Турска изгледа није. Јаз између деспота и Мурата ИИ био је све дубљи. Да је то тако видело се када је почетком 1427. године Мурат ИИ упутио своје акинџије да упадну у Србију. Добар део Србије био је захваћен овим нападом. Ново Брдо је било опкољено, Поморавље је горело, а у лето турско халакање се већ чуло и код Ресаве.
У то време, најнезгодније по деспота, дошло је и до неке побуне у Сребрници када су незадовољни рудари убили деспотовог надзорника у граду. "Године 1419. деспот Стеван је послао на управу Сребренице једног свог властелина по имену Владислав. А како је он преко сваке мере тлачио тамошњи народ, људи су једног дана, пошто више нису могли подносити његово насиље, побунили и убили га" (Мавро Орбин). Деспот се страшно разјарио када је чуо за ову побуну. Могуће да га је у љутњу довело то што се рудари буне баш у овај час када Турци опасно угрожавају Србију, а можда је то било и због начина на који су рудари убили његовог надзорника. "А неки немирни духови, подигавши спор, убише га и бацише са палате" (Константин Филозоф). Било како било, он бане са војском у Сребрницу и тамо се на страшан начин обрачуна са свима на које је налетео. Наравно, главни део побуњеника је измакао, а страдали су углавном невини. Ништа од свега тога није сметало деспоту да нареди осакаћења и друге облике тешких казни. "Сазнавши за ово (деспот) се подиже сам, пошто су многи побегли од места, па ухвативши и неке невине ради убиства младића, одсецаше им руке и ноге" (Константин Филозоф).
Помало је неразумљив деспотов поступак са дубровачким трговцима који су се затекли у Сребрници. Мислећи да су и они умешани у ову побуну наредио је да се некима од њих ископају очи, одсеку руке, итд. "Многим, пак, трговцима и властели дубровачкој који су се тада нашли у Сребреници одузео је сву имовину, штавише, бацио их је у тамницу. Некима је ископао по једно око, а другима одсекао по једну руку, и све то зато што је био посумњао да су они били умешани у заверу и убиство поменутог Владислава" (Мавро Орбин). Његова разрачунавања су узела такве размере да је морала да се умеша и Дубровачка влада која је опет замолила Ђурђа Бранковића да и он помогне. До краја је све било узалуд и деспот је урадио онако како је хтео. "Због тога му је дубровачка влада сместа послала поклисара Паска Растића. И поред тога што се за њ заложио деспотов синовац Ђурађ, и што је лично излагао и с прекором стављао пред очи деспоту многа доброчинства која су му Дубровчани учинили, а нарочито напоре које су издржали при одбрани тврђаве Сребренице кад је на њу јуришао босански краљ Твртко, Растић ипак није издејствовао да деспот ослободи поменуте Дубровчане" (Мавро Орбин). Све то је био разлог да Дубровчани одлуче да затегну односе са деспотом, али тада је дошло до трагичног развоја догађаја.
Негде средином 1427. године деспот је боравио у Шумадији, а кретао се ка Београду. У месту Главица је одлучио да изиђе у лов. Након обеда узјахао је коња, а онда га је ударила срчана кап. "Када је био на месту званом Главица, обедовавши, изиђе да лови; и док је још ловио, узео је крагујца на руку своју. Узевши га није (га) носио како треба, он, који је до сада све како треба и на удивљење изводио и чинио; и нагибао се на једну и другу страну као да ће са коња пасти. Обухвативши га са обе стране, вођаху га до стана" (Константин Филозоф). Пренет је до шатора и тамо је дана 19. јула и умро. Последње речи су му биле да се иде по Ђурђа Бранковића. "И кад је био у шатору, он лежаше - а то беше свима дирљив призор - испустивши само један глас: По Ђурђа, по Ђурђа - говораше. И тако ништа није говорио до ујутро, када и дух свој предаде Господу" (Константин Филозоф).
Ова смрт је била и више него изненадна па је то било разлог да се појави и мишљење да постоји могућност да је деспот отрован од стране завереника у земљи. Не треба ни говорити да је он имао мноштво противника који би му радо дошли главе. Истовремено и султан Мурат ИИ је имао у својој земљи извесних проблема са завереничким групама крупних бегова који су се одупирали његовој апсолутистичкој владавини. Ти су сукоби отишли толико далеко да је Мурат ИИ до краја наредио да се ослепи Иваз паша, тадашњи везир, иначе један, до тада, од најпоузданијих Муратових људи. Са том завером против султана повезује се и завера против деспота, а завереници су били у међусобној вези. Управо стога помало чудна коинциденција да је деспот "на месту званом Главица, обедовавши,...", а да је након овога обеда отишао у лов и одједном "нагибао се на једну и другу страну као да ће са коња пасти". Ако је тако, онда су обе завереничке групе наступале у договору и имале су намеру да ликвидирају и султана и деспота. Мурат ИИ је на време осујетио овај покушај, али деспот то није успео. Колико ова комбинација има тачности и вероватности, остаје ствар процене и могућих доказивања. Но, у науци остаје и даље једнодушно наведено да је искључиви разлог деспотове смрти срчани удар.
Деспотова смрт је била страшна вест за Србију и то баш у часу када Турци нападају из све снаге. "Када се ово догоди, који (све) жалосни гласови нису се тада чули?! Падали су (људи) лицем ка земљи и крв је текла из њих; и друго (шта је било) тако да нису ридали за њиме само као за господином, него као за оцем са љубављу поштованим" (Константин Филозоф). Деспотово тело је пренето у његову задужбину у манастир Манасија (Ресава), а биограф говори да се у моменту сахране турска војска налазила у близини и да је погребна поворка била у опасности од њиховог напада. На надгробном камену је записано "Благочестиви господин деспот Стефан, добри господин, предобри, и мили, и слатки господин деспот! О тешко оном ко га виде на овом месту мртва!". Манастир Манасија, као деспотова гробна црква, је посвећен Св. Тројици и завршен је 1418. године, а украшен је веома богато.
Иначе, око самог места где је деспот сахрањен владају контраверзе. Постоје народна предања да је сахрањен на неким тајном месту, затим наводи летописца из XВИ века да је сахрањен у Београду. Једна од новијих верзија јесте да је његов гроб у манастиру Копорину. У овом манастиру (Копорину) пронађени су испод портрета деспота Стефана (иначе, један од његових најстаријих портрета) неки скелетни остаци који имају патолошке промене које би одговарале оним наводима Константина Филозофа где он каже да је деспот имао проблема са коленом. Сам исликан лик је веома оштећен тако да је о деспотовом изгледу било шта веома тешко рећи. Посебно је интересантна круна која је отворена и укрштен лор с бисерним орнаментом у облику осмице.
Но, како су то за сада све хипотезе званично се верује да је деспот ипак сахрањен у Манасији и то у југозападном делу наоса. У Манасији се налази исликан лик деспотов и то на западном зиду храма, између великих царских двери и малих северних врата. Деспот је приказан фронтално, у десној руци му је крст, а у левој модел Манасије. Лице му је дугуљасто, коса црвенкасто жута. Црте лица су веома правилне и танке (можда мало сувише идеализоване), а боја лица је румена. Овај се портрет у многоме разликује од оних у манастирима у Руденици и Копорину, посебну пажњу привлачи његово одело због мноштва орнамената.
У Руденици деспот је на западном зиду наоса, до врата која воде у припрату, приказан као млад човек, крупан, плав. Поред њега је и брат му Вук. И управо ту се може сасвим јасно видети Вуков лик са широким овалним лицем, косе тамно смеђе, пада му на рамена, а на средини раздељена. Има бркове и малу браду.
У манастиру Каленићу на северном зиду припрате деспотов исликан лик је приказан са нешто дужим лицем, косом риђом, кратком, брада му је ретка, а бркови једва распознају.
Деспотова смрт схваћена је као катастрофа и то је на неки начин тако и било. Задњих двадесетак година целокупна политика коју је водила Србија, али и сви политички односи које је она имала са околним силама, биле су нераскидиво везане за деспотову личност. Србија је била у двоструком вазалном односу према два љута противника: Угарској и Турској. Тај помало чудан однос је функционисао једно време веома добро и обезбедио је Србији дуготрајан мир, међутим након смрти султана Мехмеда добио је деспот амбицију да удружен са осталим хришћанским силама покуша да коначно сломи Турке. Можда је то био добар политички правац, али он је изгледа имао прилику да функционише за добро Србије само за деспотова живота. Његовом смрћу Деспотовина је морала да врати Угарској Београд и Голубац, што је значајно смањивало њену снагу. Био је ту и турски султан који је такође полагао право на Србију и који је сматрао да му она, након деспотове смрти, у потпуности припада. То је сада значајно компликовало односе између Угарске и Турске, а све зарад Србије. За деспотова живота све је то некако трајало, али било је велико питање да ли ће и Ђурађ успети да се снађе у тим односима.
Несумњиво да деспот Стефан Лазаревић спада међу неколико најкрупнијих и најистакнутијих фигура српске средњовековне историје. Био је на првом месту ратник и витез који је имао иза себе више битака неголи иједан српски владар прије њега. Осим тога за својих тридесет година владавине показао се и као добар државник, дипломата, организатор, али и као један од најдаровитијих песника свога времена. Његов живот личи на роман препун радикалних преокрета. За свога живота служио је неколицину турских султана, али је против већине њих и ратовао. Истовремено био је један од највећих великаша угарског краља Жигмунда мада је и против њега дејствовао у неколико битака. Имао је срећу да из свих великих битака, а ни у једној се није штедео, изађе не само жив већ чак ни рањен. Осим ових сукоба имао је деспот мноштво судара са српском властелом која је често одбијала његове политичке заокрете и то углавном што их није схватала. Најупечатљивији су деспотови судари са породицом Бранковићем, са којом се на крају имао снаге измирити чак у тој мери да је одлучио да Ђурђа Бранковића прогласи за свога наследника. Само проглашење Ђурђа за наследника имало је за основни циљ да обезбеди за Србију једнога владара који ће бити из истакнуте српске племићке породице. Деспот је знао да ће након његове смрти (деспотове) и Угарска и Турска покушати да заузму Србију користећи то што он нема наследника па је стога истицање Ђурђа имало задатак да то спречи. Време које је наилазило показаће нажалост да таква његова рачуница има само делимично покриће, а Србија је улазила у завршни чин катастрофе.
21. Последње године деспота Стефана Лазаревића
Тих година деспот је неуобичајено често боравио у Угарској па се тако бележе његови одласци у 1422., затим 1423. години. Иако је он у Угарској имао много поседа и важио за једног највећих угарских великаша, није само то био разлог зашто је он тамо боравио. Свих тих година на угарском двору је боравила по нека значајна личност из околних земаља која је покушавала да убеди краља Жигмунда да зарати са Турцима. Током 1424. године ту су дошли и турски изасланици са којима је до краја краљ Жигмунд склопио мир, али тога се нико није држао. То се нарочито показало исте те године (1424.) када је у априлу од Мурата ИИ поново нападнута Босна, а одмах потом и Влашка. Да некако сузбије ову нарастајућу турску опасност одлучи Жигмунд да припреми једну ширу војну акцију. Током 1425. године он је скоро целу државу дигао на оружје и формирао три војске од којих су две ишле на Турке, а једна на хусите у Чешкој. У августу 1425. године Жигмунд је са војском стигао до Оршаве и ту се по свему судећи састао тајно са деспотом. Тада је сигурно било говора о будућим акцијама против турака и тражено је и деспотово учешће у томе. Из његовог каснијег понашања видљиво је да је он дао пристанак.
Баш у то време на деспотов двор стигли су и турски изасланици које је послао султан Мурат ИИ. Они су имали задатак да извиде да ли је деспот и даље верни турски вазал или заједно са угарима спрема напад на Турску. "Мурат хтеде поћи на запад и гледајући благочастивога деспота како сваке године иде угарском краљу, послуша неке који су (га) клеветали; и када је тамо деспот био, посла једнога од верних својих да сазна у чему је истина" (Константин Филозоф). Како деспот у то време није био Београду већ у Угарској то су посланици морали да чекају његов повратак. Како се радило о искусним људима, а не шепртљама, то су они јасно видело да цела Србија просто ври од ратних припрема и да се градови навелико опремају оружјем. Било је очигледно да се ради о припремању рата са Турцима. То им је до краја и сам деспот потврдио не желећи да их прими иако је примио оне поклоне које су му донели. То је био помало исхитрен деспотов потез јер још увек није било сигурно да ће до акције хришћана против Турака уопште и доћи. То је било сасвим довољно да посланик види праву истину. "А овај (изасланик), дошавши к цару (Мурату), много га (деспота Стефана) клеветаше и рече: Ако ти не пођеш на њих, они ће већ доћи на тебе" (Константин Филозоф).
После овога извештаја својих посланика Мурат ИИ се одлучио на акцију и стога долази лично у Софију где су се сакупљале његове трупе. У међувремену је и деспот сазнао да од предстојећег рата са Турцима нема ништа јер се Угарска и Венеција никако нису могли договорити Сада је морао да се пред султаном оправда уколико не жели одмазду. Стога је, као да ништа није било, послао своје помоћне трупе султану у Софију извршавајући тиме своје вазалске обавезе. Истовремено са овим војницима стигло је и деспотово посланство које је требало да умири султана. Међутим, султан не прихвати ове војнике, а посланицима не поверује већ их све врати назад деспоту уз поруку да он ускоро тамо долази. "И цар пође у Софију, где дођоше војници деспотови по обичају. А дође и поклисар. Цар, мало задржавши војнике, рече (војницима деспотовим): Идите господину своме и објавите му мој долазак" (Константин Филозоф).
Тако је и било. Током јесени 1425. године Турци улазе у Србију и долазе све до Крушевца успут све палећи и робећи. Међутим, ова акција је била кратког даха, али не због тога што је то султан тако желео већ због јаког отпора. Осим деспотових трупа било је ту и помоћи из Угарске. На крају султан попусти пред деспотовим посланицима и склопивши мир повуче се из Србије. "Попленивши један део, одмах се опет врати. Јер посла благочастиви (Стефан) поклисара" (Константин Филозоф). Стиче се утисак да је ова турска акција ипак била прије нека врста војне демонстрације турске снаге и опомена за Србију, но што је султан имао стварну намеру да нешто трајно освоји.
Баш док су Турци упадали у Србију сетио се босански краљ Твртко ИИ неких својих права на Сребрницу за која је мислио да су јача од оних по којима је деспот сада држи. Још од 1415. године Босанци су чекали погодну прилику не би ли повратили овај град и сада му се учинило да је до ње дошло. Напад и није био толико изненадан што је пружило времена деспотовим људима да се повуку у тврђаву Сребрник из које се могао пружити довољно јак отпор док не стигне помоћ.
И иначе Босанци нису журили са опсадом тако да су сасвим мирно бомбардовали тврђаву и чекали да се браниоци предају. Док је трајало бомбардовање тврђаве припадници властеоске породице Дињичић су спалили предграђе Сребрнице. У то време су Дињичићи, а нарочито жупан Драгиша, били веома активни када је требало учествовати у заверама. Тако се њему приписује једна од главних улога при убиству кнеза Радослава Павловића (1415.), што је опет касније изазвало у Босни крваве нереде. Тек интервенцијом султана Мехмеда И ови су се нереди смирили, а жупан Драгиша Дињичић је требао да буде бачен у тамницу. На неки начин жупан је ту казну избегао и 1425. године он је већ један од најближих људи краљу Твртку ИИ. Склон таквим радњама био је један од покретача Тврткове акције на Сребрницу и онај који је тамо направио највеће штете спаливши предграђе.
Твртко ИИ се није надао да ће се Турци тако брзо повући из Србије, што је омогућило деспоту да сву своју војску коју је до тога момента користио у рату са Турцима, окрене одмах на Босну. "А деспот, узевши војску коју беше спремио против ових, пође на Босну" (Константин Филозоф). Исто тако мало ко је могао да поверује да се у то доба године може прећи набујала Дрина, па се може мислити какво је то изненађење било када је деспот са војском прешао ову реку и ударио на Босанце. "Деспот изненада дође на реку звану Дрина за коју су Босанци мислили да се не може прећи; а када деспот тада наиђе, брзо пређе реку те Босанци, видевши то, оставише све станове своје и побегоше са својим краљем" (Константин Филозоф).
Изненађење је било толико да су се Босанци тако успаничено повукли да су оставили целокупну артиљерију којом су бомбардовали тврђаву. "А остаде и праћка (тј. топ) њихова звана хумка заједно са другим двема. Деспот заповеди да велику (праћку) носе у Београд, а остале (две) у Сребрницу, а сам дође у босанске крајеве и гонивши краља, плењаше" (Константин Филозоф). Паника је ухватила Босанце у тој мери да се њихов краљ Твртко ИИ утврдио у једној од тврђава и из ње тражио преговоре са деспотом. "А краљ, који је био у једном од тврдих градова, посла посланика молећи да изиђе" (Константин Филозоф). Не желећи да се даље прегања са Босанцима и узевши за себе околину Сребрнице деспот пристане на мир и повуче се.
Деспот Стефан је већ до тада означио Ђурђа Бранковића и његово потомство за своје наследнике у деспотовини. Међутим, то је остало затворено у породичним круговима породица Лазаревића и Бранковића тако да је такву деспотову одлуку требало на неки начин обнародовати и добити од властеле пристанак на то. У то време деспот је већ почео да побољева од неке ножне болести па се плашио да ће умрети, а да овај важан посао остане необављен. "Благочастивога деспота Стефана хваташе све више ножна болест од које одавно страдаше" (Константин Филозоф). Требало је сакупити сабор где ће се окупити највећа српска властела, али и представници цркве. То је учињено током 1426. године (та година није сигурна па постоји могућност да је то урађено и раније) у Сребрници. "Зато, веома се побојавши смрти, посла по свога сестрића, господина Ђурђа, и овај дође у место звано Сребрница; и ту (деспот) сазва са патријархом сабор од часних архијереја и благородних свију власти и свију изабраних и на сабору благослови њега (Ђурђа) на господство, говорећи: Од сада овога сматрајте господином место мене" (Константин Филозоф).
Тиме је деспотова жеља била озакоњена и Ђурађ је постао и његов легални наследник. Све то је учвршћено присуством црквених представника и давањем заклетви. "Учинише и молитву над њиме са полагањем руку; и све закле да му буду верни. А прокле оне који би подигли какво неверство. Затим закле и њега самога да неће презрети његово васпитање, "него како сам ја сам о свему мислио, тако чини и ти. Јер многи су ми послужили којима не успех дати награде". И много (га) поучи о побожности и заповестима. Зато од тада много верније се приклањаху младом своме господину него раније" (Константин Филозоф).
Но, све је то био тек део посла око Ђурђевог наслеђивања. Како је Србија била угарски вазал и по том основу деспот је добио мноштво поседа по Угарској, али и Београд и Голубац, то је требало решити и тај проблем. Деспот је сасвим сигурно желео да га Ђурађ наследи и на тим поседима па је стога требало на све то добити и сагласност угарског краља Жигмунда. У пролеће 1426. године деспот путује у Угарску са својом најистакнутијом властелом где се састаје са угарским краљем Жигмундом и његовим великашима у месту Тати у Коморанској жупанији. Преговори нису били ни мало лаки, тако да ни услови које је успео деспот да избори нису били баш повољни. Жигмунд је пристао да Ђурађ Бранковић буде наследник деспота Стефана и да буде увршћен међу угарску властелу, као и да наследи све деспотове поседе у Угарској, али уз одређен услов. Најпре то да и Ђурађ, попут деспота, прихвати вазалне обавезе према Угарској. Тај услов се и очекивао и он није био посебно споран. Међутим, Жигмунд је тражио и то да се Угарској у случају деспотове смрти врате градови Београд и Голубац, Мачва и крајеви западно од Дрине. То већ није могло бити деспоту по вољи, али немајући куд морао је и на то пристати. Великим делом Београд је изграђен баш од стране деспота и много тога у Деспотовини је било повезано баш са тим градом, па можда изгледа чудно што је тако олако дат пристанак на његово одрицање. Могуће је да се деспот надао да ће каснији ток догађаја му пружити прилику да можда Жигмунда убеди да се одустане од те одредбе из уговора. Иако је нешто побољевао, деспота је здравље ипак доста добро служило, па је било за очекивати тако нешто и за даље. Но, није се тако десило.
Те године (1426.) у Влашкој су беснеле борбе између угарског краља Жигмунда и Турака, а резултат је био углавном на штету угара. Србија целе те године није узнемиравана и изгледало је да чак деспот побољшава своје позиције на турском двору. Тада се он чак нудио Венецији да посредује код Мурата ИИ при њиховим преговорима. Венеција је спремно прихватила деспотов предлог за посредовање, али Турска изгледа није. Јаз између деспота и Мурата ИИ био је све дубљи. Да је то тако видело се када је почетком 1427. године Мурат ИИ упутио своје акинџије да упадну у Србију. Добар део Србије био је захваћен овим нападом. Ново Брдо је било опкољено, Поморавље је горело, а у лето турско халакање се већ чуло и код Ресаве.
У то време, најнезгодније по деспота, дошло је и до неке побуне у Сребрници када су незадовољни рудари убили деспотовог надзорника у граду. "Године 1419. деспот Стеван је послао на управу Сребренице једног свог властелина по имену Владислав. А како је он преко сваке мере тлачио тамошњи народ, људи су једног дана, пошто више нису могли подносити његово насиље, побунили и убили га" (Мавро Орбин). Деспот се страшно разјарио када је чуо за ову побуну. Могуће да га је у љутњу довело то што се рудари буне баш у овај час када Турци опасно угрожавају Србију, а можда је то било и због начина на који су рудари убили његовог надзорника. "А неки немирни духови, подигавши спор, убише га и бацише са палате" (Константин Филозоф). Било како било, он бане са војском у Сребрницу и тамо се на страшан начин обрачуна са свима на које је налетео. Наравно, главни део побуњеника је измакао, а страдали су углавном невини. Ништа од свега тога није сметало деспоту да нареди осакаћења и друге облике тешких казни. "Сазнавши за ово (деспот) се подиже сам, пошто су многи побегли од места, па ухвативши и неке невине ради убиства младића, одсецаше им руке и ноге" (Константин Филозоф).
Помало је неразумљив деспотов поступак са дубровачким трговцима који су се затекли у Сребрници. Мислећи да су и они умешани у ову побуну наредио је да се некима од њих ископају очи, одсеку руке, итд. "Многим, пак, трговцима и властели дубровачкој који су се тада нашли у Сребреници одузео је сву имовину, штавише, бацио их је у тамницу. Некима је ископао по једно око, а другима одсекао по једну руку, и све то зато што је био посумњао да су они били умешани у заверу и убиство поменутог Владислава" (Мавро Орбин). Његова разрачунавања су узела такве размере да је морала да се умеша и Дубровачка влада која је опет замолила Ђурђа Бранковића да и он помогне. До краја је све било узалуд и деспот је урадио онако како је хтео. "Због тога му је дубровачка влада сместа послала поклисара Паска Растића. И поред тога што се за њ заложио деспотов синовац Ђурађ, и што је лично излагао и с прекором стављао пред очи деспоту многа доброчинства која су му Дубровчани учинили, а нарочито напоре које су издржали при одбрани тврђаве Сребренице кад је на њу јуришао босански краљ Твртко, Растић ипак није издејствовао да деспот ослободи поменуте Дубровчане" (Мавро Орбин). Све то је био разлог да Дубровчани одлуче да затегну односе са деспотом, али тада је дошло до трагичног развоја догађаја.
Негде средином 1427. године деспот је боравио у Шумадији, а кретао се ка Београду. У месту Главица је одлучио да изиђе у лов. Након обеда узјахао је коња, а онда га је ударила срчана кап. "Када је био на месту званом Главица, обедовавши, изиђе да лови; и док је још ловио, узео је крагујца на руку своју. Узевши га није (га) носио како треба, он, који је до сада све како треба и на удивљење изводио и чинио; и нагибао се на једну и другу страну као да ће са коња пасти. Обухвативши га са обе стране, вођаху га до стана" (Константин Филозоф). Пренет је до шатора и тамо је дана 19. јула и умро. Последње речи су му биле да се иде по Ђурђа Бранковића. "И кад је био у шатору, он лежаше - а то беше свима дирљив призор - испустивши само један глас: По Ђурђа, по Ђурђа - говораше. И тако ништа није говорио до ујутро, када и дух свој предаде Господу" (Константин Филозоф).
Ова смрт је била и више него изненадна па је то било разлог да се појави и мишљење да постоји могућност да је деспот отрован од стране завереника у земљи. Не треба ни говорити да је он имао мноштво противника који би му радо дошли главе. Истовремено и султан Мурат ИИ је имао у својој земљи извесних проблема са завереничким групама крупних бегова који су се одупирали његовој апсолутистичкој владавини. Ти су сукоби отишли толико далеко да је Мурат ИИ до краја наредио да се ослепи Иваз паша, тадашњи везир, иначе један, до тада, од најпоузданијих Муратових људи. Са том завером против султана повезује се и завера против деспота, а завереници су били у међусобној вези. Управо стога помало чудна коинциденција да је деспот "на месту званом Главица, обедовавши,...", а да је након овога обеда отишао у лов и одједном "нагибао се на једну и другу страну као да ће са коња пасти". Ако је тако, онда су обе завереничке групе наступале у договору и имале су намеру да ликвидирају и султана и деспота. Мурат ИИ је на време осујетио овај покушај, али деспот то није успео. Колико ова комбинација има тачности и вероватности, остаје ствар процене и могућих доказивања. Но, у науци остаје и даље једнодушно наведено да је искључиви разлог деспотове смрти срчани удар.
Деспотова смрт је била страшна вест за Србију и то баш у часу када Турци нападају из све снаге. "Када се ово догоди, који (све) жалосни гласови нису се тада чули?! Падали су (људи) лицем ка земљи и крв је текла из њих; и друго (шта је било) тако да нису ридали за њиме само као за господином, него као за оцем са љубављу поштованим" (Константин Филозоф). Деспотово тело је пренето у његову задужбину у манастир Манасија (Ресава), а биограф говори да се у моменту сахране турска војска налазила у близини и да је погребна поворка била у опасности од њиховог напада. На надгробном камену је записано "Благочестиви господин деспот Стефан, добри господин, предобри, и мили, и слатки господин деспот! О тешко оном ко га виде на овом месту мртва!". Манастир Манасија, као деспотова гробна црква, је посвећен Св. Тројици и завршен је 1418. године, а украшен је веома богато.
Иначе, око самог места где је деспот сахрањен владају контраверзе. Постоје народна предања да је сахрањен на неким тајном месту, затим наводи летописца из XВИ века да је сахрањен у Београду. Једна од новијих верзија јесте да је његов гроб у манастиру Копорину. У овом манастиру (Копорину) пронађени су испод портрета деспота Стефана (иначе, један од његових најстаријих портрета) неки скелетни остаци који имају патолошке промене које би одговарале оним наводима Константина Филозофа где он каже да је деспот имао проблема са коленом. Сам исликан лик је веома оштећен тако да је о деспотовом изгледу било шта веома тешко рећи. Посебно је интересантна круна која је отворена и укрштен лор с бисерним орнаментом у облику осмице.
Но, како су то за сада све хипотезе званично се верује да је деспот ипак сахрањен у Манасији и то у југозападном делу наоса. У Манасији се налази исликан лик деспотов и то на западном зиду храма, између великих царских двери и малих северних врата. Деспот је приказан фронтално, у десној руци му је крст, а у левој модел Манасије. Лице му је дугуљасто, коса црвенкасто жута. Црте лица су веома правилне и танке (можда мало сувише идеализоване), а боја лица је румена. Овај се портрет у многоме разликује од оних у манастирима у Руденици и Копорину, посебну пажњу привлачи његово одело због мноштва орнамената.
У Руденици деспот је на западном зиду наоса, до врата која воде у припрату, приказан као млад човек, крупан, плав. Поред њега је и брат му Вук. И управо ту се може сасвим јасно видети Вуков лик са широким овалним лицем, косе тамно смеђе, пада му на рамена, а на средини раздељена. Има бркове и малу браду.
У манастиру Каленићу на северном зиду припрате деспотов исликан лик је приказан са нешто дужим лицем, косом риђом, кратком, брада му је ретка, а бркови једва распознају.
Деспотова смрт схваћена је као катастрофа и то је на неки начин тако и било. Задњих двадесетак година целокупна политика коју је водила Србија, али и сви политички односи које је она имала са околним силама, биле су нераскидиво везане за деспотову личност. Србија је била у двоструком вазалном односу према два љута противника: Угарској и Турској. Тај помало чудан однос је функционисао једно време веома добро и обезбедио је Србији дуготрајан мир, међутим након смрти султана Мехмеда добио је деспот амбицију да удружен са осталим хришћанским силама покуша да коначно сломи Турке. Можда је то био добар политички правац, али он је изгледа имао прилику да функционише за добро Србије само за деспотова живота. Његовом смрћу Деспотовина је морала да врати Угарској Београд и Голубац, што је значајно смањивало њену снагу. Био је ту и турски султан који је такође полагао право на Србију и који је сматрао да му она, након деспотове смрти, у потпуности припада. То је сада значајно компликовало односе између Угарске и Турске, а све зарад Србије. За деспотова живота све је то некако трајало, али било је велико питање да ли ће и Ђурађ успети да се снађе у тим односима.
Несумњиво да деспот Стефан Лазаревић спада међу неколико најкрупнијих и најистакнутијих фигура српске средњовековне историје. Био је на првом месту ратник и витез који је имао иза себе више битака неголи иједан српски владар прије њега. Осим тога за својих тридесет година владавине показао се и као добар државник, дипломата, организатор, али и као један од најдаровитијих песника свога времена. Његов живот личи на роман препун радикалних преокрета. За свога живота служио је неколицину турских султана, али је против већине њих и ратовао. Истовремено био је један од највећих великаша угарског краља Жигмунда мада је и против њега дејствовао у неколико битака. Имао је срећу да из свих великих битака, а ни у једној се није штедео, изађе не само жив већ чак ни рањен. Осим ових сукоба имао је деспот мноштво судара са српском властелом која је често одбијала његове политичке заокрете и то углавном што их није схватала. Најупечатљивији су деспотови судари са породицом Бранковићем, са којом се на крају имао снаге измирити чак у тој мери да је одлучио да Ђурђа Бранковића прогласи за свога наследника. Само проглашење Ђурђа за наследника имало је за основни циљ да обезбеди за Србију једнога владара који ће бити из истакнуте српске племићке породице. Деспот је знао да ће након његове смрти (деспотове) и Угарска и Турска покушати да заузму Србију користећи то што он нема наследника па је стога истицање Ђурђа имало задатак да то спречи. Време које је наилазило показаће нажалост да таква његова рачуница има само делимично покриће, а Србија је улазила у завршни чин катастрофе.
Др Жељко Фајврић
Др Жељко Фајфрић је рођен 24. фебруара 1957. године у Шиду где је завршио основну школу и гимназију. На Правном факултету у Новом Саду дипломирао је 1979. године, а на Новосадском универзитету је стекао титулу магистра правних наука. Докторирао је 1994. године на Правном факултету Универзитета у Крагујевцу. Живи и бави се адвокатуром у Шиду, а радове из правне области објављује у стручним часописима. Припремио је за штампу "Устав и Кривични законик Савезне Републике Немачке". Коаутор је књиге "Историја адвокатуре Југославије".
Истовремено, већ дужи период, др Жељко Фајфрић се бави истраживањем српске средњовековне прошлости, а радове из ове области објављује у дневној и периодичној штампи и стручној литератури. Објавио је књиге "Велики жупан Стефан Немања", "Фрушкогорска Света Гора", "Краљ Стефан Првовенчани", "Путовање у Христову Свету Земљу", "Црква Светог Николаја у Шиду", "Црква Светог Николаја у Бачинцима", "Света Лоза Стефана Немање", "Црква рођења Пресвете Богородице у Моровићу и Црква Светих Апостола Петра и Павла у Батровцима".
Др Жељко Фајфрић је рођен 24. фебруара 1957. године у Шиду где је завршио основну школу и гимназију. На Правном факултету у Новом Саду дипломирао је 1979. године, а на Новосадском универзитету је стекао титулу магистра правних наука. Докторирао је 1994. године на Правном факултету Универзитета у Крагујевцу. Живи и бави се адвокатуром у Шиду, а радове из правне области објављује у стручним часописима. Припремио је за штампу "Устав и Кривични законик Савезне Републике Немачке". Коаутор је књиге "Историја адвокатуре Југославије".
Истовремено, већ дужи период, др Жељко Фајфрић се бави истраживањем српске средњовековне прошлости, а радове из ове области објављује у дневној и периодичној штампи и стручној литератури. Објавио је књиге "Велики жупан Стефан Немања", "Фрушкогорска Света Гора", "Краљ Стефан Првовенчани", "Путовање у Христову Свету Земљу", "Црква Светог Николаја у Шиду", "Црква Светог Николаја у Бачинцима", "Света Лоза Стефана Немање", "Црква рођења Пресвете Богородице у Моровићу и Црква Светих Апостола Петра и Павла у Батровцима".