Света лоза кнеза Лазара
писац: Жељко Фајфрић
<< 1. Прибац Хребљановић на двору цара Душана
2. Обласни господари
Док су сви описани догађаји окупљали пажњу цара Уроша, на северу земље трајао је рат између два великаша. По свему судећи цар Урош је покушао сукоб некако да умири (вероватно молећи великаше да се умире), али како није успео у томе у сукоб се умеша и Угарски краљ Лудвиг помажући једну од ове две стране и то браћу Растислалиће који су на крају захваљујући Угарској помоћи победили у овом сукобу. За узврат постали су Угарски вазали и тиме један део старих Српских земаља (Браничево) отргнули од царства. Управо те земље Растислалића искористи Угарски краљ Лудвиг као мостобран и у пролеће 1359. године провали у Србију. Угари су успели да уђу "осам дана хода" у дубину царства, али даље нису могли јер је терен био веома тежак, а плен никакав будући да је уплашено становништво носило све испред њих. Уз то и једна Српска војска под вођством (вероватним) кнеза Војислава непрестано их је узнемиравала тако да средином јула 1359. године Угари се повуку. Иако би се сам овај сукоб можда могао назвати успехом цара Уроша јер су се на крају крајева Угари морали повући, он је означио и нешто много више. Наиме, све до овога момента једина властела која се отимала испод власти цара Уроша била је она из новоосвојених крајева, а сада, са Растислалићима, исти тај процес захватио је и централне области, односно старе Српске земље. Процес звани "стварање обласних господара" дошао је тако и у само језгро Српске царевине. Тиме је један период власти цара Уроша био завршен и почиње његов нагли пад.
Управо сада у царевини почињу да се јављају једне сасвим нове личности које до тога момента и нису играле неку посебну улогу. На првом месту је то био кнез Војислав потомак старе породице Војиновић. Ова породица води порекло од војводе Војина који је држао Гацко још у доба краља Стефана Дечанског да би у каснијим сукобима између краља Дечанског и сина Душана прешао на страну сина (Душана). То му је касније обезбедило да су му синови Милош и Војислав на двору краља/цара Душана започели дворску каријеру титулом ставиоца. Најстарији син, Милош Војиновић, је још од ране младости имао доста истакнуту улогу на двору, али рана смрт га је спречила да постигне нешто више. Други син војводе Војина који се звао Алтоман носио је титулу жупана и управљао неким крајем око Дубровника, а оно што је посебно интересантно за ову нашу причу јесте да је са својом женом Ратославом (ћерка војводе Младена иначе родоначелника Бранковића) имао сина Николу, доцније познатог и озлоглашеног жупана Николу Алтомановића. Трећи син је био Војислав и био је најмлађи, али се до краја показао као и најсналажљивији, али и најбескрупулознији од њих. Он је започео, дворску каријеру као ставилац да би негде прије 1355. (дакле, за живота цара Душана) године имао титулу Хумског кнеза. Био је веома спретан па је умео да искористи то што су му браћа рано помрла (Милош после 1333., а Алтоман око 1359.) па је њихове целокупне области припојио својима, а исто је то урадио и са областима великог челника Димитрија (1359).
Тада је већ почео у старим Српским земљама процес стварања великих обласних господара, а кнез Војислав је у томе несумњиво предњачио. Био је апсолутно немилосрдан када је требало отимати поседе властеле која је била у односу на њега слабија, а у том свом походу није поштедео ни Николу Алтомановића сина свога рођеног брата Алтомана. Одмах након смрти Алтоманове упао је у његове области и протерао Алтомановог малолетног сина Николу који је имао тек 11 година. Када је тако поступао према сину свога рођенога брата може се мислити како је тек радио са осталима. Ипак и поред свега кнез Војислав некако од 1359. године јесте и најближи сарадник цара Уроша. У суштини они су јако мало сарађивали јер са кнезом Војином нико није могао да буде на равноправној нози, а цара Уроша је штитило вероватно само то што је био цар и што је био из светородне лозе Немањића, а чак ни кнез Војин није имао смелости да удари на њих.
Самовлашће кнеза Војина је трајало неколико година и то у периоду 1359-1363. године, а за то време успео је да под своју контролу стави огромне области између Рудника, Дрине, Поповог поља, Дубровачке Републике, Боке и Косова. Управо упад Угарског краља из 1359. године био је на областима које је држао кнез Војислав и Српска војска која се супротстављала Угарима била је по свему судећи под командом кнеза Војина. За освету кнез Војин је одмах након тога напао Дубровник будући да је ова Република признавала власт Угарског краља па се посредно кнез Војин светио Угарима, а осим тога покушао је од Дубровника да отме Стонски рт на који је полагао неко право.
Тај рат се отегао у годинама 1360-1362. и "С њима је за живота водио непрекидни рат, током којег је похарао и попалио читаву њихову територију и побио много њихових трговаца који су, ослањајући се на његове гарантије, пословали у његовој земљи" (Мавро Орбин). Сам цар Урош је у самом почетку подржавао кнеза Војислава, но касније када је увидео сву бесмисао тога рата и када је покушао да заустави самовољног кнеза није више био у стању да то учини. Дубровчани су, видевши да цар није у стању да кнезу било шта нареди, након тога покушали да преко патријарха, царице Јелене, али и Вукашина Мрњавчевића утичу на кнеза. На крају су и успели тако да је у августу 1362. године у Оногошту склопљен мир.
Какав је кнез био силник види се веома јасно из тога како је током рата дочекао једно Дубровачко посланство. "Тај се тамо с њим договарао и затекао га страшно гневна на нас. Говорио је: Доћи ћу ето са својом војском до Лесне плоче и тамо ћу стајати с читавом војском и дат ћу да се опустоши читав котар Дубровачки, а нећу поштедети ни цркве. И узећу вам Стонски рат јер је мој. Ја сам кнез Хума, а Стонски рат је столица кнезова Хумских, па је стога мој. И још много и небројено је претио како ће доћи с читавом силом да уништи читаву нашу жупу, говорећи да има за то заповед од краља рашкога, јер је господин краљ угарски провалио у земљу српску. И то нам је јавио наш посланик у свом писму да је кнез Војислав неки караван, за који је дознао да долази из Пријепоља, дао заробити" (из извештаја Дубровачког посланства).
Но, изгледа да је и кнезу Војиславу већ помало и додијао цар Урош те, иако га је још номинално признавао, себе почео да назива "кнезом", а не "Хумским кнезом" као дотада, што је практично значило да се сматра кнезом свих Српских земаља, а не само Хумских. Амбиције су му касније изгледа кренуле још и даље па се на његовом надгробном споменику у манастиру Бањи код Прибоја налази написано "Стефан а зовом велики кнез Воислав све Српске, Грчке и поморске земље", узимајући себи владарски придевак Немањића: "Стефан". Он већ тада није себе сматрао у властелу која је подложна цару Урошу већ потпуно независним владаром. Да ли би он покушао да сруши цара Уроша и заседне на његово место остаје само да се претпоставља јер га је стигла изненадна смрт у септембру 1363. године.
То је време када и Балшићи најављују свој поход ка стварању својих области, а већ 1360. године они су већ толико јаки да их цар Урош спомиње у једној повељи коју је издао Дубровачкој Републици. Зачетник ове породице је властелин Балша који "беше веома сиромашан зетски властелин и за живота цара Стефана држао је само једно село" (Мавро Орбин). Њихов прави успон почиње тек након смрти цара Душана када су успели да искористе релативну изолованост Зете па су се осамосталили у једном веома узаном појасу између Скадарског језера и мора. "Али кад је умро цар, а како његов син Урош није био ваљан владар, почео је с неколико својих пријатеља и са својим синовима Страцимиром, Ђурђем и Балшом да заузима Доњу Зету" (Мавро Орбин). У време док је кнез Војислав ратовао против Дубровника давали су подршку Републици тако да су након потписивања мира између кнеза и Дубровника самостално наставили да ратују са кнезом. Са Мрњавчевићима су били у добрим односима будући да су повезани брачним везама. "С краљем Вукашином су живели у миру, јер је Ђурађ имао за жену његову кћер Милицу, .." (Мавро Орбин). Овде Орбин утолико греши што се Вукашинова ћерка звала Оливера, а не Милица. Балшићи су се временом толико осилили да цара Уроша више нису хтели чак ни формално да признају, тако да их је он сматрао одметницима.
За све време ових догађаја Лазар и даље борави на двору цара Уроша, а и даље је у звању ставиоца. Цару очигледно није пало на памет да би требало да верног службеника награди неким већим звањем или давањем на управу неку територију и то је могло код Лазара да изазове само незадовољство. По свему судећи овако ниска титула није била и одраз оног правог стања које владало на царском двору и стварне Лазареве улоге. Он је имао на двору вероватно већи утицај но што то сама ниска титула ставиоца говори, а то би се могло закључити из тога што је он имао некакву (не баш велику, али ипак) улогу при склапању мира између кнеза Војислава и Дубровника у Оногошту из августа 1362. године.
Дубровник је био силно заинтересован да дође до склапања мира јер му је због рата са кнезом Војиславом трговина јако страдала те је стога тражио било којег начина да се престане са ратом. Један од путева је био да се пронађе на Српском царском двору нека личност која би била довољно јака да утиче на неодлучног цара Уроша да се коначно покрене и затражи од кнеза Војислава да прекине са ратовањем. Стога је једно Дубровачко веће (Цонсилиум рогаторум) дана 4. августа 1362. године донело одлуку да се поклисарима које је упутио у Дубровник цар Урош (логотету Дејану и Гргуру Голубићу) исплати износ од 100 дуката, а и да се Лазар награди са три комада платна (свите), наравно све под условом да се њихово посредништво између Дубровника и кнеза Војислава покаже као успешно и да се мир склопи.
Како је до мира на крају дошло то је за претпоставити да је Дубровник награде и исплатио. Из овога се види да је Лазар неки утицај на двору ипак имао и то такав који би могао да буде одлучујући при одлучивању да се склопи мир. Заправо мора се имати у виду то да су логотет Дејан и Гргур Голубић учествовали директно у преговорима док се Лазарева улога одиграла на двору утицајем на цара Уроша и његову околину. У то време он има 33 године и сигурно доста дворског искуства иза себе тако да Дубровник за њега зна и цени га као човека који на самоме двору може доста тога да учини и на којег се може рачунати. Међутим, мора се знати и то да Лазар није једини коме се Дубровник обраћао молећи за посредништво. На првом месту то су били царица мајка Јелена, патријарх и Вукашин Мрњавчевић, тако да је Лазар ипак био мање значајна личност у свему овоме.
Други спомен у историјским изворима Лазарев јесте из јула 1363. године када су кнез Војислав и челник Муса заменили поседе, а личности које се спомињу повељи цара Уроша у којој се одобрава ова замена и чији је задатак да гарантују да ће се ова замени извршити били су кнез Војислав и ставилац Лазар. По овој повељи кнез Војислав је давао челнику Муси жупу и град Брвеник, а добијао далеко значајнију жупу и град Звечан. Лазарева улога овде сигурно није била велика и он је ту више форме ради него што би се то из самога текста могло закључити. Наиме, он је требао да гарантује да ће челник Муса извршити своју обавезу из уговора, али имајући у виду то да је ова замена извршена тако што је кнез Војислав на то натерао челника Мусу, то се може слободно закључити да је кнез и без гарантовања Лазаревог могао да присили челника да овај уговор изврши. Но, опет и само спомињање у повељи где Лазар има улогу гаранта јесте сасвим довољан знак да он ужива приличан углед на двору, мада се из самог назива ставиоца то не би могло закључити.
Оно што је могло посебно Лазару да у то доба засмета јесте појава породице Мрњавчевића и њихов све већи утицај на цара Уроша. Ово се посебно односи на Вукашина Мрњавчевића који је постепено добијао све већи утицај на послове у Србији док је Угљеша Мрњавчевић своје активности спроводио у Серу где је владала царица мајка Јелена. Само њихово порекло није баш најјасније и везују се за неког Мрњаву (Мрњу?). "Они су се родили у Ливну, од оца Мрњаве, који је у почетку био сиромашни властелин, али га је касније, с његовим синовима, цар Стефан много уздигао. Кад је цар Стефан касно једне вечери дошао под Благај и није хтео ући у град, Мрњава га љубазно прими у своју кућу. Видевши ту цар његово отмено понашање, узе га, заједно са женом, три сина и две кћери на свој двор. Синови се зваху Вукашин, Угљеша и Гојко" (Мавро Орбин).
По наводима Орбина изгледа као да њихов нагли успон треба захвалити искључиво сретном случају што их је на тако необичан начин упознао цар Душан и одмах високо оценио њихове квалитете. Наравно да није тако јер њих је уздигла искључиво њихова способност а да цар није погрешио у томе што их је довео за собом на двор ускоро се видело: "Вукашин и Угљеша били су јачи и извежбанији у оружју од других великаша, посебно Угљеша,.." (Мавро Орбин). Цар Душан им је брзо поверио одговорне послове тако да 1346. године Угљеша се помиње као намесник Требиња и управља околином Дубровника, а Вукашин се у марту 1350. године наводи као жупан Прилепа.
Они су свој утицај, осим оружјем и сплеткама, неизмерно повећали многобројним породичним везама са најјачим великашима царства па су се ородили са кесаром Војихном, Хлапен Радославом, са Балшићима, док је њихова веза са Влатком Паскачићем под знаком сумње. Покушали су они да се повежу и са Босанским баном Твртком тако што је један Вукашинов син (Марко?) требао да се ожени са Твртковом рођаком, кнегињом Шубић која је иначе била кћи Брибирског кнеза Гргура II, унука тада веома славног бана Павла I Шубића. Она је боравила код Твртка на двору јер су је тамо послали њени родитељи оцењујући да ће је Тврткова мајка Јелена добро васпитати и на крају лепо удати. До склапања овога брака би вероватно дошло, али у то доба бан Твртко је стално ратовао са рођеним братом Вуком, који, не би ли Твртку напакостио дојави папи Урбану V за ову идеју. Папа Урбан V почетком 1370. шаље неколико писама у којима се веома љути на бана Твртка што он хоће једну католикињу да уда за шизматика и неверника те му то строго забрањује. Као да му је и то било мало, папа шаље писма и Угарском краљу Лудвигу и краљици Елизабети где понавља све ове тужбе и тражи од њих да се заузму да не дође до ове женидбе. На крају је папа и успео у овој намери тако да није дошло до скоро уговорене женидбе једног Мрњавчевића са принцезом из куће Шубића. Ипак, добре везе између бана Твртка и краља Вукашина нису никада дошле у питање, мада се не зна да ли је бан било како помогао Мрњавчевиће онда када су они ишли у поход на Турке који је завршио катастрофом на Марици.
Ипак прави успон Мрњавчевића иде тек за доба цара Уроша и управо преговори кнеза Војислава са Дубровником износе нагло на површину Вукашина који се по свему судећи у то време креће у близини двора, ако већ није био и у њему. То је био разлог да се Дубровчани посебним писмима обраћају њему за помоћ. Дакле, очигледно сматрао се Вукашин у то доба веома јаком личношћу, додуше никако јаком као кнез Војислав, али изгледа да није много ни заостајао. У сваком случају довољно јаким да може да оствари утицај на цара, а узмемо ли у обзир да су се Дубровчани обраћали посебним писмима патријарху, царици Јелени и Вукашину онда је сасвим јасно да Вукашин спада у сам врх утицајних људи на двору.
Док се Вукашин кретао око цара Уроша, други брат Угљеша налазио се у Серу код царице мајке Јелене и ту остварио веома леп напредак јер се изгледа (то није сигурно) већ 1358. године он помиње као велики војвода. Да је тамо стварно играо значајну улогу види се из једног писма Византијског цара Јована V где се Угљеша спомиње као "нећак деспине Србије". Сигурно је то да Угљеша царици није био никакав нећак, али тиме се хтело дати до знања да заузима високо место на њеном двору, практично, Византијски цар је тиме ласкао Угљеши. И касније, Византијски цар у једној повељи опет каже за Угљешу да је он "вољени нећак преузвишене деспине Србије....пресрећни деспот Србије Кир Јован Угљеша (Повеља из 1365. године). У то доба Угљеша већ носи и титулу деспота. Његов успех неизмерно је помогла и чињеница да је био ожењен са Јеленом која је била ћерка кесара Војихне познатија под својим монашким именом Јефимија. "А ћесар Војихна са својим зетом Угљешом загосподари читавим крајем на граници Романије" (Мавро Орбин).
Сам кесар Војихна управљао је Драмом, облашћу која је била одмах уз Серску. Стога је једно време кесар бацао похлепне погледе на Сер желећи да га након смрти цара Душана припоји Драмској области. Међутим, царица Јелена га је предухитрила и успела прије њега да загосподари Сером па је нешто касније потекла и она епизода са Матијом Кантакузеном.
Оба Мрњавчевића су се показала као веома спретни јер сигурно да није било лако Вукашину који је већ био у добро поодмаклим годинама да себи направи утицајни простор на двору цара Уроша, где је опет без икакве сумње најјачи био кнез Војислав, док опет Угљеша није имао ни мало лак задатак да тако нешто успе у Серу. На крају обојица су у потпуности у томе успели. Властели која је још увек у цару Урошу видела свога владара сигурно није било право да гледа огромни утицај који су на цара имали кнез Војислав и Вукашин, а да су ова два великаша била стварно толико ојачала да су и цару одрицали послушност наводи и Орбин: "У то време неки великаши Рашке, користећи смрт цара Стефана, настојали су да постану већи него што су били. Међу њима је био деспот Вукашин и његов брат Угљеша, који су били хумска властела, и кнез Војислав, син Војнов, од којих је свако био на управи најважнијих земаља краљевства" (Мавро Орбин).
Очигледно да се појавило питање снаге царске власти која је постепено посртала у судару са аспирацијама појединих великаша. Могуће да је и сам цар Урош то осетио те да је уз помоћ преостале властеле која му је остала верна, а ту је по свему судећи био и Лазар, одлучио да нешто предузме. Некако магловито тако нешто наговештава и "Пећки летопис" када каже: "Тај Урош красан и доиста диван изгледом, али млад разумом беше, и одвише кротак и милостив, савете стараца одбациваше, а савете младих примаше и вољаше". На ово би се могао надодати Мавро Орбин: "Стога су неки Урошеви људи који су му били веома верни саветовали цару да затвори у тамницу деспота Вукашина, и кнеза Војислава и неке друге који су у свим својим делима показивали велику охолост и били преко мере поносити". Ту Орбин спомиње неке цареве људе "који су били веома верни", а "Пећки летопис" опет наводи "савете младих примаше и вољаше". Могуће да је и Лазар међу тим "верним" и "младим" могао бити. Све се то дешавало вероватно између 1360. и 1363. (када је кнез Војислав умро) и био је то покушај ситније властеле која никако није била задовољна оним што се дешавало у Царству. Сам цар је у потпуности пао под утицај кнеза Војислава, онда се појавио и Вукашин, док се држава незадрживо распадала. У таквом миљеу ништа логичније већ да незадовољна дворска властела нешто покуша.
Да директно удари, ова властела нити је могла, а вероватно није се ни усудила. Моћни кнез Војислав и препредени Вукашин би сваки такав покушај лако сузбили. Требало је ударити из прикрајка, негде из таме, а уколико би се још успео цар убедити да ликвидира ове најмоћније великаше то би тада добило сасвим другу слику. Не би то било убиство из потаје, а не би личило ни на међусобни обрачун властеле (иако је у суштини то ипак био) већ би прије имало облик спашавања царства и повратак оне власти коју су од цара узурпирали кнез Војислав и Вукашин. Добио би се утисак да се сам цар разрачунава са непослушним великашима. Заправо, несретни цар Урош је постао играчка у рукама дворске властеле која није била задовољна прерасподелом власти и која је желела да потисне кнеза Војислава и Вукашина не би ли узела и расподелила њихове земље. "Ти људи су такође подстицали цара да њихове покрајине преда на управу сиромашној властели која га је волела и била му верна, доказујући му исправно да ако то не учини не почетку, док поменути, не сумњајући нимало у њега, слободно долазе на двор, касније, кад се они буду учврстили и кад постану јаки, неће моћи то извршити без великих тешкоћа и опасности" (Мавро Орбин).
Практично, у царству би се веома мало тога променила јер би отишли кнез Војислав и Вукашин, а појавили би се други који би само заузели њихово место. Да је цар Урош био спретнији но што јесте, можда је могао ову међусобну нетрпељивост и завист властеле да искористи и себе уздигне. Било је потребно само да супротстави два табора и да маневрише између њих, а онда постепено концентрише сву власт у својим рукама. Но, он за тако нешто није био способан и у таквој ситуацији није успео да извуче корист за себе.
Узимајући у обзир да је Лазар у то доба боравио на царском двору то је сасвим сигурно да један овакав догађај никако није могао да прође без његовог учешћа. Ако је већ учествовао у томе, онда је морао бити на страни те ситне властеле, коначно и он је био један од њих, тим више што је и сам жудио за већим поседом и јачим титулама. Како данас знамо и то да ће његов успон почети нагло за само пар година од дана догађаја које сада описујемо (под условом да су се заиста и догодили) уопште није немогуће да је Лазар био чак један и од коловођа читавог овог предузећа. Касније ће се видети да он ужива велики углед међу властелом, а сигурно је то да га није могао стећи брзо већ да је било потребно извесно време за то. Можда је баш у тим годинама он стварао свој круг људи и утврђивао углед међу њима.
На крају се показало да цар Урош није спреман на једну овакву акцију, па по Орбину, он ни мање ни више већ дојави кнезу Војиславу и Вукашину да се спрема дворска завера против њих те да је потребно да се причувају. "Међутим, Урош не само да није хтео послушати ове савете него их је открио, и тиме упозорио те људе да се добро пазе, па су они ретко долазили на двор. Зато они који су давали добре савете Урошу, видећи да су откривени, убудуће се оканише тога да не би навукли на себе зловољу и мржњу великаша" (Мавро Орбин). Ако је то све тачно, онда је ово било огромно разочарење за Лазара јер се могао коначно уверити да се у будућности од цара Уроша не може ништа очекивати. Ту, пред његовим очима, један Немањић се спустио на најниже могуће што може да буде бавећи се ситним дојавама и опањкавајући властелу једну другој. Било је очигледно да једна таква власт може само да пропадне, мада сама физичка личност Урошева још увек није угрожена јер га је штитило то што је Немањић.
2. Обласни господари
Док су сви описани догађаји окупљали пажњу цара Уроша, на северу земље трајао је рат између два великаша. По свему судећи цар Урош је покушао сукоб некако да умири (вероватно молећи великаше да се умире), али како није успео у томе у сукоб се умеша и Угарски краљ Лудвиг помажући једну од ове две стране и то браћу Растислалиће који су на крају захваљујући Угарској помоћи победили у овом сукобу. За узврат постали су Угарски вазали и тиме један део старих Српских земаља (Браничево) отргнули од царства. Управо те земље Растислалића искористи Угарски краљ Лудвиг као мостобран и у пролеће 1359. године провали у Србију. Угари су успели да уђу "осам дана хода" у дубину царства, али даље нису могли јер је терен био веома тежак, а плен никакав будући да је уплашено становништво носило све испред њих. Уз то и једна Српска војска под вођством (вероватним) кнеза Војислава непрестано их је узнемиравала тако да средином јула 1359. године Угари се повуку. Иако би се сам овај сукоб можда могао назвати успехом цара Уроша јер су се на крају крајева Угари морали повући, он је означио и нешто много више. Наиме, све до овога момента једина властела која се отимала испод власти цара Уроша била је она из новоосвојених крајева, а сада, са Растислалићима, исти тај процес захватио је и централне области, односно старе Српске земље. Процес звани "стварање обласних господара" дошао је тако и у само језгро Српске царевине. Тиме је један период власти цара Уроша био завршен и почиње његов нагли пад.
Управо сада у царевини почињу да се јављају једне сасвим нове личности које до тога момента и нису играле неку посебну улогу. На првом месту је то био кнез Војислав потомак старе породице Војиновић. Ова породица води порекло од војводе Војина који је држао Гацко још у доба краља Стефана Дечанског да би у каснијим сукобима између краља Дечанског и сина Душана прешао на страну сина (Душана). То му је касније обезбедило да су му синови Милош и Војислав на двору краља/цара Душана започели дворску каријеру титулом ставиоца. Најстарији син, Милош Војиновић, је још од ране младости имао доста истакнуту улогу на двору, али рана смрт га је спречила да постигне нешто више. Други син војводе Војина који се звао Алтоман носио је титулу жупана и управљао неким крајем око Дубровника, а оно што је посебно интересантно за ову нашу причу јесте да је са својом женом Ратославом (ћерка војводе Младена иначе родоначелника Бранковића) имао сина Николу, доцније познатог и озлоглашеног жупана Николу Алтомановића. Трећи син је био Војислав и био је најмлађи, али се до краја показао као и најсналажљивији, али и најбескрупулознији од њих. Он је започео, дворску каријеру као ставилац да би негде прије 1355. (дакле, за живота цара Душана) године имао титулу Хумског кнеза. Био је веома спретан па је умео да искористи то што су му браћа рано помрла (Милош после 1333., а Алтоман око 1359.) па је њихове целокупне области припојио својима, а исто је то урадио и са областима великог челника Димитрија (1359).
Тада је већ почео у старим Српским земљама процес стварања великих обласних господара, а кнез Војислав је у томе несумњиво предњачио. Био је апсолутно немилосрдан када је требало отимати поседе властеле која је била у односу на њега слабија, а у том свом походу није поштедео ни Николу Алтомановића сина свога рођеног брата Алтомана. Одмах након смрти Алтоманове упао је у његове области и протерао Алтомановог малолетног сина Николу који је имао тек 11 година. Када је тако поступао према сину свога рођенога брата може се мислити како је тек радио са осталима. Ипак и поред свега кнез Војислав некако од 1359. године јесте и најближи сарадник цара Уроша. У суштини они су јако мало сарађивали јер са кнезом Војином нико није могао да буде на равноправној нози, а цара Уроша је штитило вероватно само то што је био цар и што је био из светородне лозе Немањића, а чак ни кнез Војин није имао смелости да удари на њих.
Самовлашће кнеза Војина је трајало неколико година и то у периоду 1359-1363. године, а за то време успео је да под своју контролу стави огромне области између Рудника, Дрине, Поповог поља, Дубровачке Републике, Боке и Косова. Управо упад Угарског краља из 1359. године био је на областима које је држао кнез Војислав и Српска војска која се супротстављала Угарима била је по свему судећи под командом кнеза Војина. За освету кнез Војин је одмах након тога напао Дубровник будући да је ова Република признавала власт Угарског краља па се посредно кнез Војин светио Угарима, а осим тога покушао је од Дубровника да отме Стонски рт на који је полагао неко право.
Тај рат се отегао у годинама 1360-1362. и "С њима је за живота водио непрекидни рат, током којег је похарао и попалио читаву њихову територију и побио много њихових трговаца који су, ослањајући се на његове гарантије, пословали у његовој земљи" (Мавро Орбин). Сам цар Урош је у самом почетку подржавао кнеза Војислава, но касније када је увидео сву бесмисао тога рата и када је покушао да заустави самовољног кнеза није више био у стању да то учини. Дубровчани су, видевши да цар није у стању да кнезу било шта нареди, након тога покушали да преко патријарха, царице Јелене, али и Вукашина Мрњавчевића утичу на кнеза. На крају су и успели тако да је у августу 1362. године у Оногошту склопљен мир.
Какав је кнез био силник види се веома јасно из тога како је током рата дочекао једно Дубровачко посланство. "Тај се тамо с њим договарао и затекао га страшно гневна на нас. Говорио је: Доћи ћу ето са својом војском до Лесне плоче и тамо ћу стајати с читавом војском и дат ћу да се опустоши читав котар Дубровачки, а нећу поштедети ни цркве. И узећу вам Стонски рат јер је мој. Ја сам кнез Хума, а Стонски рат је столица кнезова Хумских, па је стога мој. И још много и небројено је претио како ће доћи с читавом силом да уништи читаву нашу жупу, говорећи да има за то заповед од краља рашкога, јер је господин краљ угарски провалио у земљу српску. И то нам је јавио наш посланик у свом писму да је кнез Војислав неки караван, за који је дознао да долази из Пријепоља, дао заробити" (из извештаја Дубровачког посланства).
Но, изгледа да је и кнезу Војиславу већ помало и додијао цар Урош те, иако га је још номинално признавао, себе почео да назива "кнезом", а не "Хумским кнезом" као дотада, што је практично значило да се сматра кнезом свих Српских земаља, а не само Хумских. Амбиције су му касније изгледа кренуле још и даље па се на његовом надгробном споменику у манастиру Бањи код Прибоја налази написано "Стефан а зовом велики кнез Воислав све Српске, Грчке и поморске земље", узимајући себи владарски придевак Немањића: "Стефан". Он већ тада није себе сматрао у властелу која је подложна цару Урошу већ потпуно независним владаром. Да ли би он покушао да сруши цара Уроша и заседне на његово место остаје само да се претпоставља јер га је стигла изненадна смрт у септембру 1363. године.
То је време када и Балшићи најављују свој поход ка стварању својих области, а већ 1360. године они су већ толико јаки да их цар Урош спомиње у једној повељи коју је издао Дубровачкој Републици. Зачетник ове породице је властелин Балша који "беше веома сиромашан зетски властелин и за живота цара Стефана држао је само једно село" (Мавро Орбин). Њихов прави успон почиње тек након смрти цара Душана када су успели да искористе релативну изолованост Зете па су се осамосталили у једном веома узаном појасу између Скадарског језера и мора. "Али кад је умро цар, а како његов син Урош није био ваљан владар, почео је с неколико својих пријатеља и са својим синовима Страцимиром, Ђурђем и Балшом да заузима Доњу Зету" (Мавро Орбин). У време док је кнез Војислав ратовао против Дубровника давали су подршку Републици тако да су након потписивања мира између кнеза и Дубровника самостално наставили да ратују са кнезом. Са Мрњавчевићима су били у добрим односима будући да су повезани брачним везама. "С краљем Вукашином су живели у миру, јер је Ђурађ имао за жену његову кћер Милицу, .." (Мавро Орбин). Овде Орбин утолико греши што се Вукашинова ћерка звала Оливера, а не Милица. Балшићи су се временом толико осилили да цара Уроша више нису хтели чак ни формално да признају, тако да их је он сматрао одметницима.
За све време ових догађаја Лазар и даље борави на двору цара Уроша, а и даље је у звању ставиоца. Цару очигледно није пало на памет да би требало да верног службеника награди неким већим звањем или давањем на управу неку територију и то је могло код Лазара да изазове само незадовољство. По свему судећи овако ниска титула није била и одраз оног правог стања које владало на царском двору и стварне Лазареве улоге. Он је имао на двору вероватно већи утицај но што то сама ниска титула ставиоца говори, а то би се могло закључити из тога што је он имао некакву (не баш велику, али ипак) улогу при склапању мира између кнеза Војислава и Дубровника у Оногошту из августа 1362. године.
Дубровник је био силно заинтересован да дође до склапања мира јер му је због рата са кнезом Војиславом трговина јако страдала те је стога тражио било којег начина да се престане са ратом. Један од путева је био да се пронађе на Српском царском двору нека личност која би била довољно јака да утиче на неодлучног цара Уроша да се коначно покрене и затражи од кнеза Војислава да прекине са ратовањем. Стога је једно Дубровачко веће (Цонсилиум рогаторум) дана 4. августа 1362. године донело одлуку да се поклисарима које је упутио у Дубровник цар Урош (логотету Дејану и Гргуру Голубићу) исплати износ од 100 дуката, а и да се Лазар награди са три комада платна (свите), наравно све под условом да се њихово посредништво између Дубровника и кнеза Војислава покаже као успешно и да се мир склопи.
Како је до мира на крају дошло то је за претпоставити да је Дубровник награде и исплатио. Из овога се види да је Лазар неки утицај на двору ипак имао и то такав који би могао да буде одлучујући при одлучивању да се склопи мир. Заправо мора се имати у виду то да су логотет Дејан и Гргур Голубић учествовали директно у преговорима док се Лазарева улога одиграла на двору утицајем на цара Уроша и његову околину. У то време он има 33 године и сигурно доста дворског искуства иза себе тако да Дубровник за њега зна и цени га као човека који на самоме двору може доста тога да учини и на којег се може рачунати. Међутим, мора се знати и то да Лазар није једини коме се Дубровник обраћао молећи за посредништво. На првом месту то су били царица мајка Јелена, патријарх и Вукашин Мрњавчевић, тако да је Лазар ипак био мање значајна личност у свему овоме.
Други спомен у историјским изворима Лазарев јесте из јула 1363. године када су кнез Војислав и челник Муса заменили поседе, а личности које се спомињу повељи цара Уроша у којој се одобрава ова замена и чији је задатак да гарантују да ће се ова замени извршити били су кнез Војислав и ставилац Лазар. По овој повељи кнез Војислав је давао челнику Муси жупу и град Брвеник, а добијао далеко значајнију жупу и град Звечан. Лазарева улога овде сигурно није била велика и он је ту више форме ради него што би се то из самога текста могло закључити. Наиме, он је требао да гарантује да ће челник Муса извршити своју обавезу из уговора, али имајући у виду то да је ова замена извршена тако што је кнез Војислав на то натерао челника Мусу, то се може слободно закључити да је кнез и без гарантовања Лазаревог могао да присили челника да овај уговор изврши. Но, опет и само спомињање у повељи где Лазар има улогу гаранта јесте сасвим довољан знак да он ужива приличан углед на двору, мада се из самог назива ставиоца то не би могло закључити.
Оно што је могло посебно Лазару да у то доба засмета јесте појава породице Мрњавчевића и њихов све већи утицај на цара Уроша. Ово се посебно односи на Вукашина Мрњавчевића који је постепено добијао све већи утицај на послове у Србији док је Угљеша Мрњавчевић своје активности спроводио у Серу где је владала царица мајка Јелена. Само њихово порекло није баш најјасније и везују се за неког Мрњаву (Мрњу?). "Они су се родили у Ливну, од оца Мрњаве, који је у почетку био сиромашни властелин, али га је касније, с његовим синовима, цар Стефан много уздигао. Кад је цар Стефан касно једне вечери дошао под Благај и није хтео ући у град, Мрњава га љубазно прими у своју кућу. Видевши ту цар његово отмено понашање, узе га, заједно са женом, три сина и две кћери на свој двор. Синови се зваху Вукашин, Угљеша и Гојко" (Мавро Орбин).
По наводима Орбина изгледа као да њихов нагли успон треба захвалити искључиво сретном случају што их је на тако необичан начин упознао цар Душан и одмах високо оценио њихове квалитете. Наравно да није тако јер њих је уздигла искључиво њихова способност а да цар није погрешио у томе што их је довео за собом на двор ускоро се видело: "Вукашин и Угљеша били су јачи и извежбанији у оружју од других великаша, посебно Угљеша,.." (Мавро Орбин). Цар Душан им је брзо поверио одговорне послове тако да 1346. године Угљеша се помиње као намесник Требиња и управља околином Дубровника, а Вукашин се у марту 1350. године наводи као жупан Прилепа.
Они су свој утицај, осим оружјем и сплеткама, неизмерно повећали многобројним породичним везама са најјачим великашима царства па су се ородили са кесаром Војихном, Хлапен Радославом, са Балшићима, док је њихова веза са Влатком Паскачићем под знаком сумње. Покушали су они да се повежу и са Босанским баном Твртком тако што је један Вукашинов син (Марко?) требао да се ожени са Твртковом рођаком, кнегињом Шубић која је иначе била кћи Брибирског кнеза Гргура II, унука тада веома славног бана Павла I Шубића. Она је боравила код Твртка на двору јер су је тамо послали њени родитељи оцењујући да ће је Тврткова мајка Јелена добро васпитати и на крају лепо удати. До склапања овога брака би вероватно дошло, али у то доба бан Твртко је стално ратовао са рођеним братом Вуком, који, не би ли Твртку напакостио дојави папи Урбану V за ову идеју. Папа Урбан V почетком 1370. шаље неколико писама у којима се веома љути на бана Твртка што он хоће једну католикињу да уда за шизматика и неверника те му то строго забрањује. Као да му је и то било мало, папа шаље писма и Угарском краљу Лудвигу и краљици Елизабети где понавља све ове тужбе и тражи од њих да се заузму да не дође до ове женидбе. На крају је папа и успео у овој намери тако да није дошло до скоро уговорене женидбе једног Мрњавчевића са принцезом из куће Шубића. Ипак, добре везе између бана Твртка и краља Вукашина нису никада дошле у питање, мада се не зна да ли је бан било како помогао Мрњавчевиће онда када су они ишли у поход на Турке који је завршио катастрофом на Марици.
Ипак прави успон Мрњавчевића иде тек за доба цара Уроша и управо преговори кнеза Војислава са Дубровником износе нагло на површину Вукашина који се по свему судећи у то време креће у близини двора, ако већ није био и у њему. То је био разлог да се Дубровчани посебним писмима обраћају њему за помоћ. Дакле, очигледно сматрао се Вукашин у то доба веома јаком личношћу, додуше никако јаком као кнез Војислав, али изгледа да није много ни заостајао. У сваком случају довољно јаким да може да оствари утицај на цара, а узмемо ли у обзир да су се Дубровчани обраћали посебним писмима патријарху, царици Јелени и Вукашину онда је сасвим јасно да Вукашин спада у сам врх утицајних људи на двору.
Док се Вукашин кретао око цара Уроша, други брат Угљеша налазио се у Серу код царице мајке Јелене и ту остварио веома леп напредак јер се изгледа (то није сигурно) већ 1358. године он помиње као велики војвода. Да је тамо стварно играо значајну улогу види се из једног писма Византијског цара Јована V где се Угљеша спомиње као "нећак деспине Србије". Сигурно је то да Угљеша царици није био никакав нећак, али тиме се хтело дати до знања да заузима високо место на њеном двору, практично, Византијски цар је тиме ласкао Угљеши. И касније, Византијски цар у једној повељи опет каже за Угљешу да је он "вољени нећак преузвишене деспине Србије....пресрећни деспот Србије Кир Јован Угљеша (Повеља из 1365. године). У то доба Угљеша већ носи и титулу деспота. Његов успех неизмерно је помогла и чињеница да је био ожењен са Јеленом која је била ћерка кесара Војихне познатија под својим монашким именом Јефимија. "А ћесар Војихна са својим зетом Угљешом загосподари читавим крајем на граници Романије" (Мавро Орбин).
Сам кесар Војихна управљао је Драмом, облашћу која је била одмах уз Серску. Стога је једно време кесар бацао похлепне погледе на Сер желећи да га након смрти цара Душана припоји Драмској области. Међутим, царица Јелена га је предухитрила и успела прије њега да загосподари Сером па је нешто касније потекла и она епизода са Матијом Кантакузеном.
Оба Мрњавчевића су се показала као веома спретни јер сигурно да није било лако Вукашину који је већ био у добро поодмаклим годинама да себи направи утицајни простор на двору цара Уроша, где је опет без икакве сумње најјачи био кнез Војислав, док опет Угљеша није имао ни мало лак задатак да тако нешто успе у Серу. На крају обојица су у потпуности у томе успели. Властели која је још увек у цару Урошу видела свога владара сигурно није било право да гледа огромни утицај који су на цара имали кнез Војислав и Вукашин, а да су ова два великаша била стварно толико ојачала да су и цару одрицали послушност наводи и Орбин: "У то време неки великаши Рашке, користећи смрт цара Стефана, настојали су да постану већи него што су били. Међу њима је био деспот Вукашин и његов брат Угљеша, који су били хумска властела, и кнез Војислав, син Војнов, од којих је свако био на управи најважнијих земаља краљевства" (Мавро Орбин).
Очигледно да се појавило питање снаге царске власти која је постепено посртала у судару са аспирацијама појединих великаша. Могуће да је и сам цар Урош то осетио те да је уз помоћ преостале властеле која му је остала верна, а ту је по свему судећи био и Лазар, одлучио да нешто предузме. Некако магловито тако нешто наговештава и "Пећки летопис" када каже: "Тај Урош красан и доиста диван изгледом, али млад разумом беше, и одвише кротак и милостив, савете стараца одбациваше, а савете младих примаше и вољаше". На ово би се могао надодати Мавро Орбин: "Стога су неки Урошеви људи који су му били веома верни саветовали цару да затвори у тамницу деспота Вукашина, и кнеза Војислава и неке друге који су у свим својим делима показивали велику охолост и били преко мере поносити". Ту Орбин спомиње неке цареве људе "који су били веома верни", а "Пећки летопис" опет наводи "савете младих примаше и вољаше". Могуће да је и Лазар међу тим "верним" и "младим" могао бити. Све се то дешавало вероватно између 1360. и 1363. (када је кнез Војислав умро) и био је то покушај ситније властеле која никако није била задовољна оним што се дешавало у Царству. Сам цар је у потпуности пао под утицај кнеза Војислава, онда се појавио и Вукашин, док се држава незадрживо распадала. У таквом миљеу ништа логичније већ да незадовољна дворска властела нешто покуша.
Да директно удари, ова властела нити је могла, а вероватно није се ни усудила. Моћни кнез Војислав и препредени Вукашин би сваки такав покушај лако сузбили. Требало је ударити из прикрајка, негде из таме, а уколико би се још успео цар убедити да ликвидира ове најмоћније великаше то би тада добило сасвим другу слику. Не би то било убиство из потаје, а не би личило ни на међусобни обрачун властеле (иако је у суштини то ипак био) већ би прије имало облик спашавања царства и повратак оне власти коју су од цара узурпирали кнез Војислав и Вукашин. Добио би се утисак да се сам цар разрачунава са непослушним великашима. Заправо, несретни цар Урош је постао играчка у рукама дворске властеле која није била задовољна прерасподелом власти и која је желела да потисне кнеза Војислава и Вукашина не би ли узела и расподелила њихове земље. "Ти људи су такође подстицали цара да њихове покрајине преда на управу сиромашној властели која га је волела и била му верна, доказујући му исправно да ако то не учини не почетку, док поменути, не сумњајући нимало у њега, слободно долазе на двор, касније, кад се они буду учврстили и кад постану јаки, неће моћи то извршити без великих тешкоћа и опасности" (Мавро Орбин).
Практично, у царству би се веома мало тога променила јер би отишли кнез Војислав и Вукашин, а појавили би се други који би само заузели њихово место. Да је цар Урош био спретнији но што јесте, можда је могао ову међусобну нетрпељивост и завист властеле да искористи и себе уздигне. Било је потребно само да супротстави два табора и да маневрише између њих, а онда постепено концентрише сву власт у својим рукама. Но, он за тако нешто није био способан и у таквој ситуацији није успео да извуче корист за себе.
Узимајући у обзир да је Лазар у то доба боравио на царском двору то је сасвим сигурно да један овакав догађај никако није могао да прође без његовог учешћа. Ако је већ учествовао у томе, онда је морао бити на страни те ситне властеле, коначно и он је био један од њих, тим више што је и сам жудио за већим поседом и јачим титулама. Како данас знамо и то да ће његов успон почети нагло за само пар година од дана догађаја које сада описујемо (под условом да су се заиста и догодили) уопште није немогуће да је Лазар био чак један и од коловођа читавог овог предузећа. Касније ће се видети да он ужива велики углед међу властелом, а сигурно је то да га није могао стећи брзо већ да је било потребно извесно време за то. Можда је баш у тим годинама он стварао свој круг људи и утврђивао углед међу њима.
На крају се показало да цар Урош није спреман на једну овакву акцију, па по Орбину, он ни мање ни више већ дојави кнезу Војиславу и Вукашину да се спрема дворска завера против њих те да је потребно да се причувају. "Међутим, Урош не само да није хтео послушати ове савете него их је открио, и тиме упозорио те људе да се добро пазе, па су они ретко долазили на двор. Зато они који су давали добре савете Урошу, видећи да су откривени, убудуће се оканише тога да не би навукли на себе зловољу и мржњу великаша" (Мавро Орбин). Ако је то све тачно, онда је ово било огромно разочарење за Лазара јер се могао коначно уверити да се у будућности од цара Уроша не може ништа очекивати. Ту, пред његовим очима, један Немањић се спустио на најниже могуће што може да буде бавећи се ситним дојавама и опањкавајући властелу једну другој. Било је очигледно да једна таква власт може само да пропадне, мада сама физичка личност Урошева још увек није угрожена јер га је штитило то што је Немањић.
Следеће
поглавље: |