Света лоза кнеза Лазара
писац: Жељко Фајфрић
<< 11. Битка код Никопоља
12. Кнез Стефан учвршћује власт
Није прошло много од Вукове смрти (октобар 1397.), а Бајазит је већ током јануара 1398. године опремио једну војну експедицију која је упала у Босну. Да су турске намере биле веома озбиљне видело се и из тога што је њу водио један од Бајазитових синова. Међу турским одредима налазио се и један Српски којег је водио кнез Стефан, а све у оквиру својих вазалних обавеза. "После две године посла цар опет неизречену множину војске на Босну са својим синовима, а са њима пође и овај христољубиви кнез Стефан" (Константин Филозоф). Иако је поход добро припремљен на крају се показао као тешки промашај. Осим отпора на који су Турци спорадично наилазили, као највећи проблем испречила се оштра босанска зима која је својом суровошћу очигледно изненадила Турке "Тада је био снег толики, како нам причају древни старци, да када су секли дрва и по вртовима палили ватре, када се огањ разгорео, толико је доле пропадао да они који су при (огњу) били далеко јару осећаху, а нису му се смели приближити" (Константин Филозоф). Заправо осим нешто мало пљачке ова акција није имала никаквих других резултата, а због саме зиме била је велика погибија међу Турском војском и нахватаним робљем. "Због ове зиме мало (ко) од војника и заробљеника врати се својим завичајима" (Константин Филозоф).
На крају поход се показао као велика срамота Турске војске која се сва одрпана, прозебла и десеткована зимом морала без скоро било какве пљачке повући из Босне. Наравно сада је требало пронаћи кривца за све то што се десило у Босни. Како султанове синове нико није смео да оптужи за неспособност то су Турци оптужили хришћане, а надасве кнеза Стефана да је он тај који је крив за катастрофу. Оно што је за њега било најгоре јесте да су све те оптужбе стигле равно до Бајазита, али могуће је да султан на то све не би ни обраћао већу пажњу да се већ постојећим оптужбама нису придружиле и друге много теже од првих. Права је трагедија била у томе што су баш те најтеже оптужбе стизале директно из Србије и то од моћних Српских великаша. О чему се радило?
Сам успон кнеза Стефана на место онога који треба да заузме место кнеза Лазара није био прихваћен са одобравањем од стране доброг дела Српскога племства. Сепаратистичке тежње у Србији су биле одувек веома изражене тако да је један број Српских велможа дошао на идеју да се отцепи од кнеза Стефана и да се директно потчини Бајазиту. Тиме би они (велможе) били директно зависни од турског султана, а не и од кнеза Стефана као што је то био случај до тада. Осим тога било је међу незадовољницима и оних које је кнез Лазар држао на силу под својом влашћу па им се сада, по њиховом мишљењу, указала добра прилика да се коначно отресу власти куће Лазаревића. "Али не беше све савршено, јер ђаво који одувек сеје кукољ, подјари велику борбу неких великаша, које отац његов покори под своје ноге - они су гледали да се са њиме изједначе и измакну испод његове власти; и измислише многе тешке кривице против њега, износећи их пред Бајазита, једни говорећи како подиже Угре против њега, а други су говорили да су самостални и да хоће да служе његовој (Бајазитовој) држави" (Константин Филозоф).
Остварујући свој наум они пошаљу неколико гласника ка Бајазиту те га упознају са својим намерама да дођу директно под његову власт, али и о наводним Стефановим везама са Угарима. Очигледно је да су великаши били сасвим добро упознати са султановом сумњичавом природом па су стога заиграли на оно на шта је он најосетљивији, односно оптужујући Стефана за издају. С друге стране није се радило ни само о њиховој клевети већ је изгледа кнез Стефан стварно имао неких контаката са Угарским двором, а Бајазит је нешто о томе дочуо и са друге стране тако да је ово било само додатна потврда већ постојећим сумњама. Како се радило о велможама веома блиским кнезу то скоро да није ни могло бити сумње у оно за шта су они оптуживали кнеза. Могуће је да би њихова намера имала потпуни успех који би резултирао тиме да султан можда и ликвидира кнеза Стефана да није и у њиховој акцији било пропуста. Међу неколицином поверљивих гласника које су слали султану нашао се и неки Михаило који је био веран кнезу Стефану и који га је о целокупној овој завери обавестио. "И послаше гласнике од којих један беше по имену Михаило, увек будући благородан и веран Стефану, и нашао се очи у очи са онима који су на њега клеветали и буну подизали" (Константин Филозоф). Осим што је послужио као гласник Михаило је тачно знао и о којим се то велможама ради будући да је имао директних контаката са њима: "А ови беху Никола Зоић и Новак Белоцрквић са другим неким" (Константин Филозоф).
Штета је што Константин Филозоф не каже који су то "други неки" осим ове двојице, али и то је сасвим довољно да се види да се радило о завери која је имала широк основ. Никола Зојић је био у сваком случају најјачи кнежев велможа, тим више што је он држао веома богат Руднички крај. Да је то тако види се и из тога што је успео да развије веома добре везе са Турцима, чак у толикој мери да је Дубровчанима послужио као посредник у неким трговачким везама са овима (Турцима). Односи између Зојићеве породице и Лазаревића су биле сасвим блиске, тако да се кнегиња Милица нимало не снебива када Зојићеву жену Видосаву назива својом "суродницом".
Како се радило о моћним људима који су могли на своју страну да привуку добар број властеле то је било сасвим извесно да се у случају отворене побуне кнезу не пише добро. Но, кнез Стефан је ипак имао довољно среће да буде на време обавештен што је било сасвим довољно да добије неко међувреме за смиривање ситуације и да својом акцијом изненади заверенике који нису ни слутили да су сада и они ти који су издани. Онога момента када је дочуо за заверу и за све оно што су завереници напричали султану било је кнезу савршено јасно да му живот виси о концу и да само од султановог расположења зависи даљни расплет догађаја. Било је сигурно то да ће морати ићи на Порту не би ли султану пружио потребна објашњења, али прије но што буде морао да крене код султана требало је најпре смирити ситуацију у земљи. Његова предност над завереницима била је у томе што они нису знали да је сасвим упознат са током завере као и да зна ко су њени протагонисти. Стога он позове једног од главних завереника, Новака Белоцрквића, а овај ништа не слутећи дође код кнеза. Ту је Новак доживео велико изненађење када је сазнао да кнез зна за његову заверу, али сада више није имао прилику да се извуче јер га кнез без икаквих размишљања да ликвидирати. "И Новак позван (од Стефана) дође, не знајући никако да се сазнало за дела његова. Њега смрти предадоше и (то) по правди" (Константин Филозоф).
Већ ова прва егзекуција једног од главних великаша у завери била је сасвим довољна и речита опомена свим осталим завереницима тако да се читаво ово завереничко предузеће у трену распало. Не желећи да дочека Новакову судбину други крупни завереник, Никола Зојић, покуша до побегне у утврђење Островицу вероватно мислећи да организује из њега оружани отпор. Међутим, рачуница му се није показала као добра јер сва Српска властела пређе на кнежеву страну и он одједном остане сам. Видевши да је све пропало Никола Зојић, желећи барем голи живот да спасе, одлучи да се и он и сва његова породица замонаше мислећи да ће га то спасити од кнежевог гнева. Овај пут је био у праву и кнез се задовољи тиме не желећи да и даље пролива крв. "А Никола побеже у утврђење града званога Островица; видевши да му није могуће умаћи из руку господара својих, постриже власи и прими на се иночки образ, са својом женом и децом - са четири кћери. И тако, смиловавши се, овај благочастиви (деспот Стефан) са својом матером остави их у свакој сигурности" (Константин Филозоф).
Овим веома одлучним потезима успео је кнез да сузбије све могуће тежње Српских великаша које су ишле ка томе да му ослабе и оспоре власт, али остао је проблем како се оправдати пред султаном. Сам кнез изгледа да није имао неких идеја како да се и то реши, али ту је била кнегиња Милица која је и до тога момента са сином (кнезом Стефаном) учествовала у гушењу завере. Да је њена улога била велика нема никакве сумње, а чини се да је у појединим тренуцима заправо она била та, а не кнез, која је давала цео правац у угушивању завере.
У оквиру овога мора се споменути и то да је те године (1398.) неколико турских одреда ушло у Србију, а никада није разјашњено шта је била њихова функција тим више што они нису имали било каквих акција из којих би се закључила сврха њиховог боравка. Никакав поход на Угарску није био спреман тако да се они у Србији нису налазили због тога. Додуше у Угарској је настала узбуна која је резултирала ратним припремама, али веома брзо је утврђено да Турци немају намеру да проваљују тамо. Баш зато се намеће мисао да је њихово присуство имало везе са описаним догађајима и да су требали да подрже једну од страна, али питање је коју. Оно што нарочито у свему овоме може да збуни јесте да још увек није разјашњен распоред свих ових догађаја. Наиме не зна се којим су редоследом ишли сви ови догађаји, односно да ли је Стефан најпре скршио побуну у Србији па тек онда ишао на оправдање код Бајазита, или је то ишло обрнутим путем.
Уз све ово много тога би се могло разјаснити ако би се сазнало да ли су Бранковићи у свему овоме имали какву улогу. Они су у то доба били сасвим незнатни уколико би гледали само на величину њиховог земљишног поседа. Међутим, они су располагали са веома великим новчаним средствима које је још прије у Дубровник пренео Вук Бранковић. Сада су његови наследници та средства постепено извлачили и трошили их покушавајући да добију оне територије које су им одузете и дате кнезу Стефану на управу. Значи, имали су довољно новца да се могу упустити и у замашније подухвате. Исто тако не сме се заборавити на углед који је уживала кућа Бранковића. Тај углед је само могао бити увећан тиме што је Вук до краја био љути турски противник, па је на крају у њиховом ропству и умро. Управо ради тога његовим наследницима су одузете све земље и дате кнезу Стефану као верном турском вазалу. По свему Бранковићи нису могли гледати кнеза Стефана као свога владара из више разлога. Најпре ни покојни кнез Лазар није био владар над Вуком Бранковићем па сходно томе такви односи су морали бити пренети и на њихове наследнике. Осим тога Бранковићи су били заступници оружаног отпора према Турцима док су Лазаревићи били турски вазали. Коначно на крају као најјачи разлог за њихову неслогу може се навести разбаштињење Бранковића у корист кнеза Стефана. Сасвим је било нормално за очекивати да ће Бранковићи покушати све не би ли добили своја имања и у том оквиру јесте питање да ли су и они учествовали у завери против кнеза. Сама завера, а нарочито дошаптавање султану Бајазиту о томе да кнез Стефан има тајних веза са Угарима, није била ни мало часна радња за његове учеснике, а Бранковићи су ипак били сувише поносни да би на тај начин покушали да остваре своја права. Ни каснији односи ове две породице не говоре да су Бранковићи било када покушали неку подмуклу акцију против Лазаревића, чак напротив, ако је икада ишта било нечасно између њих то ће ићи од куће Лазаревића, но о томе ће бити више говора касније. Било како било, никаквих података нема о томе да су Бранковићи имали било какво учешће у завери.
Након што је угушена завера, а њени учесници ликвидирани или неутралисани, било је потребно извести следећи потез који је свакако био најризичнији. Требало је отићи код Бајазита и тамо се оправдати. То је морао учинити кнез лично, али познавајући Бајазитову напраситу нарав постојала је опасност да би кнез могао бити ликвидиран прије но што би се и појавио пред султаном. Дакле, требао је неки посредник који би отворио могућност да султан прими кнеза, а да се онда овај покуша оправдати. У то доба у Србији међу властелом нема нити једне личности која би била у стању да то оствари. Тада се умешала кнегиња Милица и предложила да она буде та која ће отићи код султана и тамо покушати да изради пријем за кнеза. Са њоме је пошла и Јефимија (жена покојног деспота Угљеше). "А због овога пође цару Бајазиту сама та благоверна госпођа (Милица); имала је са собом рођаку своју, бившу жену деспота Угљеше, а кћер неког ћесара" (Константин Филозоф). И до тада је кнегиња имала активног учешћа у политичком животу Србије, а изгледа да је и сама Јефимија својим мудрим саветима у многим стварима припомагала. "Ова у многим речима и стварима будући најмудрија а коју је увек спомињана (Милица) сматрала као неки стуб и помоћ, нарочито у таквој ствари која се догодила". Осим тога, иако то није нигде наведено, сигурно је да је и Оливера, која се налазила у Бајазитовом харему већ осам година, утицала на овога да прими и саслуша њену мајку.
Негде с пролећа 1398. године отпутовала је кнегиња Милица са Јефимијом код Бајазита. Још увек није било сигурно да ће их султан примити, али на крају све испадне добро и овај их је лепо примио и саслушао. "Кад су биле призване к цару (Бајазиту) а (Милица) била у ужасу што ће видети цара, (Јефимија) јој рече: Одбаци сваки страх, када нас (само) удостојише да га видимо." (Константин Филозоф). Очигледно да се кнегиња, као и свака мајка, веома бојала за исход ове мисије јер је од тога зависио живот њеног сина, а Јефимија ју је храбрила и смиривала. Како је текао разговор између ове две изузетне жене и турског султана, не зна се, али оне су ипак постигле сврху свог доласка тиме што су успеле да убеде Бајазита да прими кнеза и да га саслуша.
Посета је имала неочекивано добар ток, што је охрабрило кнегињу Милицу и Јефимију да замоле султана да им преда мошти Свете Петке. "Ови заједно имајући слободу у цара, не молише ни града ни његове околине, ни имања, нити такво нешто друго што малу и привремену сладост има, а бесконачну погибао, већ му приђоше љубављу крепко држани и молећи непропадљиве мошти Преподобне ове матере" (Цамблак). Оваква молба је бескрајно зачудила Бајазита па их је упитао због чега од свега што би могле од њега да затраже оне желе "само кости сухе и одасвуд непокретне" (Цамблак). Њихов одговор је био веома вешт: "Ако хоћеш све то што бисмо имали да замениш за жељене нам мошти, готови смо то уступити" (Цамблак). Све се то Бајазиту веома допало па им је због тога испунио жељу, што је њих две неизмерно обрадовало. "Он похвали њихово усрђе, јер се научише врлини, чему су се чудили мучитељи, те им у руке даде мољено. А они обујмивши ово рукама, љубљаху га, прилагаху очима заједно и душу и срце, од радости сузе изливаху, похваљиваху, припадаху, не знајући како да се насладе љубавне части раке. И, коначно, мирисима многоценим и златним одеждама покривши, у своју земљу га са многом чашћу однесоше, лепотујући и веселећи се што су стекли такву ризницу, са којом је читав свет неупоредив" (Цамблак).
То су биле мошти светице која је живела негде с краја X и почетка XИ века у Тракији (Преподобна Петка). Њене мошти и иначе имају веома интересантну историју. Њих је најпре бугарски цар Јован Асен из Епивате пренео у Трново, да би током 1393. године биле пренете у Видин. У Србију су мошти донеле кнегиња и Јефимија током 1398. године, а биле су најпре смештене у Крушевцу. Након што је Београд постао престоница Србије (1405.) биле су пренете тамо. Након пада Београда у Турске руке Београђани су их однели у Цариград (1521. године). Коначно, током 1641. године из Цариграда их у Јаш носи војвода Василије Лупул. Ту се и данас налазе.
Након свега њих две пожуре кући не би ли припремиле Стефана да што прије крене код султана. Ни тада се још увек није знало како ће Бајазит да поступи према младоме кнезу, тако да је владао велики страх око крајњег исхода овога сусрета. "После отиде због овога и благочастиви и увек спомињани кнез Стефан и још у страху пошто по савету неких беше пристао да буде пријатељ са Угрима. И када виде да ће његова намера у будућности бити немогућа, он се посаветова са благочастивом матером;...." (Константин Филозоф).
Како је овај сусрет протекао зна се само из онога што је оставио Константин Филозоф, а оно што је он написао јесте један скоро невероватан след догађаја. Наиме, Стефан уплашен за своју судбину, јер са плаховитим Бајазитом никада се није знало како ће нека ствар да заврши, дошао је вероватно имајући мало наде да ће све то проћи без тежих последица. Стефан је имао пријем, али ту није био сам већ се налазио међу гомилом других који су такође код султана тражили неку милост. Изгледало је да једно време Бајазит није уопште обраћао пажњу на Стефана, на неки начин поигравајући се са њим. Када су сви након јела, по обичају, требали да оду, Стефан остане желећи да разговара са султаном. Био је то у сваком погледу веома храбар потез, јер мало њих се усудило било шта рећи султану без његовог претходног питања. Очигледно да Стефан није желео да живи у неизвесности и да му судбина буде одлучена неким Бајазитовим хиром, па је стога одлучио да са њим рашчисти све неспоразуме. "Када дође к Бајазиту (беше) обичај да сви сабрани после јела одлазе; овај не хтеде изаћи, но ставши стојаше" (Константин Филозоф).
Бајазит је кнеза Стефана, још увек поигравајући се са њим, упитао за разлог његовог остајања у просторији, а овај је веома смело наступио: "Господару, уместо да ме ко оцрњује (пред) твојом моћи, сам ћу изнети сагрешење моје, које царству Твоме неки за мене беху саопштили како сам одступио од службе твојој држави и да сам друг Угрима. Расудивши опет да је ствар неумесна, сетих се васпитања, твоје моћи и заклетве и дођох. Ево, живот је мој пред Богом у твојој руци; шта хоћеш, учини" (Константин Филозоф). Веома директан наступ где Стефан сасвим признаје своју кривицу, каје се и нуди се Бајазиту да га овај казни онако како сматра да треба. То је био сасвим срачунат Стефанов наступ где се он није ни најмање правдао или молио за милост, већ признао оно што је било и био спреман да за своје поступке сноси последице. По свему судећи овакав његов иступ је био смишљен још у Србији, а вероватно да су удео у свему томе имали кнегиња Милица, Јефимија и надасве Стефанова сестра Оливера. Очигледно да су им биле сасвим добро познате Бајазитове особине, односно знали су сасвим добро да никаква оправдања неће помоћи јер је Бајазит знао праву истину, те да би га таквим наступом могли само раздражити. Какав је Бајазит могли су Лазаревићи чути једино од Оливере која је била Бајазитова љубимица међу многобројним женама у харему. Управо ту су њена помоћ и савети одиграли одлучујућу улогу.
Бајазит је био прави ратни вођа, веома храбар, веома искусан, који је ценио искреност и храброст па је стога требало тако и наступити: директно и искрено. Управо такав кнежев наступ задивио је Бајазита, а можда и збунио у први мах, јер он је навикао да углавном сви око њега пужу и моле за милост. Ово је било нешто ново за њега, јер како се не дивити тако младом кнезу који храбро излази пред њега и признаје за своје тајне везе са Угарима те говори да је спреман да за то претрпи казну. Такав човек се не ликвидира тако лако, а треба се потрудити и придобити га за себе.
У том смеру је кренуо и Бајазитов наступ. Он јесте био помало изненађен наглим Стефановим признањем, али се веома брзо снашао желећи таквог храброг човека имати само за себе. Управо такав наступ Бајазитов (под условом да су биографови наводи тачни), говори о каквом се способном султану радило. Имајући кнеза Стефана на располагању и могавши са њим да уради шта хоће, он (Бајазит) није га казнио за покушај издаје. Имао је више разлога да према њему поступи са пуно попуштања. Знао је да уколико наступи милостиво према кнезу и ако му опрости да ће га сасвим придобити за себе. Осим тога знао је султан за војничке способности које је имао Стефан па је то био још један додатан разлог да се потруди око њега. По Константину Филозофу одржао је Бајазит кнезу један дужи говор који је прије личио на очински савет неголи на прекор. "О мили! Шта си хтео да успеш са Угрима? Јер ја сам хтео земљу узети као своју. А шта ћеш ти тамо учинити? Ко је од оних који владају а (који) приклонише главу (пред) Угрима постигао што у своме господству? И поменуо је по имену бугарске цареве и остале. "А ти, рече, будући са мном и ако идеш тамо где ја не идем. заиста се смућујеш. А ако идеш са мном где сам ја, не треба да се смућујеш. Ми смо владари, а ако ми не пођемо на друге, други на нас неће. Јер војском се најјача царства одржавају и шире. Тебе сада сматрам као најстаријег и вазљубенога сина и јављам пред свима - мојима и источнима? Јер ко је код мене у таквој части као ти? Ја сам већ у старости. Зато или ћу у боју или од болести умрети. А ти овако са мном живећи (у) времену ћеш тада добити. Многи моји синови устаће брат на брата и сваки од њих слаће ка теби молиоце за помоћ, или само за љубав, а не непријатељство. Дочекавши ово време, одржаћеш не само своје крајеве, него (освојићеш) и друге пределе око целе своје земље, и назваћеш се велики и преславни владар. И сада ћеш држати своју земљу у својој граници. Послушај мене и ја ћу ти казати шта треба да чиниш. Док сам ја у животу, потруди се и сатри своје силне и доведи на своју вољу, јер тада (после смрти моје) ћеш хтети и нећеш ништа успети. Зато било благородне, било ниште од својих људи издигни, и учини славнима те да заједно с тобом владају. А клетвенике све ућуткај и њима сличне" (Константин Филозоф).
Могуће да је овако дуг говор који је Бајазит одржао, на крају ипак плод маште Константина Филозофа. Међутим, он говори нешто друго. Управо у том говору изнесена је читава каснија владарска филозофија кнеза Стефана. До тада он није владао на овај начин (не само зато што за тако нешто није довољно снаге), али од момента његовог разговора са Бајазитом, кнез се понаша управо на онај начин на који га Бајазит саветује. Са султаном живи у заиста добрим односима (за многе чак и сувише добрим), а и сам Бајазит се односи милостиво према њему. Сви односи са Угарском се прекидају. Истовремено Стефан јача војску у Србији и ставља све под своју контролу. Немилосрдно уклања све оне који изражавају било какав облик противљења његовом господству. До које је то мере отишло види се из тога што ће Стефан због такве своје апсолутистичке политике, након Бајазитове смрти, доћи у сукоб са својим рођеним братом Вуком и породицом Бранковића. Вероватно да је у српском племству било много незадовољства том његовом новом политиком, али тог момента Стефан је ипак био сувише јак да би се могло нешто против њега учинити.
У сваком случају, одлазак код Бајазита је многе ствари издефинисао код Стефана. Најпре је схватио да за султанова живота нема никаквих могућности да се Турцима одупире. Колико год то њему било тешко, морао је да призна да мора бити послушан турски вазал и да уредно испуњава све оно што се од њега тражи. Ипак, гледајући с друге стране, таква његова вазалска политика могла је бити и те како исплатљива. Било какав отпор према Турској довео би Србију у положај да мора да води рат за који је сасвим сигурно да ће га изгубити. Осим разарања које би држава претрпела у том случају, било је сасвим извесно да би и његова владарска позиција била доведена у питање. Послушност према Бајазиту доносила је Србији мир, а њему самоме учвршћење као српског владара. Шта је у томе моменту могао тражити више од тога, а да се то не претвори у авантуру?
Повратак кнеза Стефана у Србију личио је на прави мали тријумф, а како и не би? И поред тога што је постојала сигурна Оливерина подршка и утицај на Бајазита, ипак је постојао велики страх око могућег исхода ове посете јер султан је био апсолутно непредвидљив у својим поступцима. Могло се десити веома лако да се све заврши трагедијом и да кнез изгуби главу. У Србији је сасвим сигурно, не само међу члановима породице Лазаревић, владао велики страх да би се кнезу могло нешто десити. Да је то тако види се и из једног писма из Дубровника (новембра 1398.) где ова Република изражава радост што се млади кнез вратио жив и здрав из посете султану. Вероватно да би Лазаревићи били сасвим задовољни само тиме да Бајазит опрости кнезу и да га остави на положају владара Србије. Међутим, десило се нешто што можда ни они сами нису очекивали. Осим што се одржао на власти, Стефан је успео сасвим да уђе у вољу Бајазиту, а то је значило много тога. На све стране у Турској биле су му указиване почасти, а турски великаши су утркивали у давањима знакова пријатељства према младоме кнезу. "Кнез Стефан опет оде у своје отачаство и дође својој кући чашћу украшен, не само од овога (цара) него и од свију његових великаша, и кроз целу државу његову и од свију народа које Исмаиљћани бацише под своје ноге; (био је) диван и почаствован љубављу од свију његових, сви хришћани су из дубине срца молитве узашиљали, што Господ узвиси рог избраника свога" (Константин Филозоф).
У случају да је кнез страдао вероватно да би Србија ушла под директну Турску власт, што би значило праву правцату катастрофу. Ни сепаратистичке тежње појединих српских великаша и њихове жеље да се отцепе од власти кнеза Стефана не би донеле много бољега, јер тек тада би такве мале исцепкане државице биле још лакши турски плен. Заправо једина права политичка опција која је Србији могла донети мир и колики - толики напредак била је она коју је заступала кућа Лазаревића. Србија је морала бити јединствена и под влашћу једнога владара, а, ма колико то било непријатно, морала је бити и послушни вазал турског султана, барем док је Бајазит жив.
12. Кнез Стефан учвршћује власт
Није прошло много од Вукове смрти (октобар 1397.), а Бајазит је већ током јануара 1398. године опремио једну војну експедицију која је упала у Босну. Да су турске намере биле веома озбиљне видело се и из тога што је њу водио један од Бајазитових синова. Међу турским одредима налазио се и један Српски којег је водио кнез Стефан, а све у оквиру својих вазалних обавеза. "После две године посла цар опет неизречену множину војске на Босну са својим синовима, а са њима пође и овај христољубиви кнез Стефан" (Константин Филозоф). Иако је поход добро припремљен на крају се показао као тешки промашај. Осим отпора на који су Турци спорадично наилазили, као највећи проблем испречила се оштра босанска зима која је својом суровошћу очигледно изненадила Турке "Тада је био снег толики, како нам причају древни старци, да када су секли дрва и по вртовима палили ватре, када се огањ разгорео, толико је доле пропадао да они који су при (огњу) били далеко јару осећаху, а нису му се смели приближити" (Константин Филозоф). Заправо осим нешто мало пљачке ова акција није имала никаквих других резултата, а због саме зиме била је велика погибија међу Турском војском и нахватаним робљем. "Због ове зиме мало (ко) од војника и заробљеника врати се својим завичајима" (Константин Филозоф).
На крају поход се показао као велика срамота Турске војске која се сва одрпана, прозебла и десеткована зимом морала без скоро било какве пљачке повући из Босне. Наравно сада је требало пронаћи кривца за све то што се десило у Босни. Како султанове синове нико није смео да оптужи за неспособност то су Турци оптужили хришћане, а надасве кнеза Стефана да је он тај који је крив за катастрофу. Оно што је за њега било најгоре јесте да су све те оптужбе стигле равно до Бајазита, али могуће је да султан на то све не би ни обраћао већу пажњу да се већ постојећим оптужбама нису придружиле и друге много теже од првих. Права је трагедија била у томе што су баш те најтеже оптужбе стизале директно из Србије и то од моћних Српских великаша. О чему се радило?
Сам успон кнеза Стефана на место онога који треба да заузме место кнеза Лазара није био прихваћен са одобравањем од стране доброг дела Српскога племства. Сепаратистичке тежње у Србији су биле одувек веома изражене тако да је један број Српских велможа дошао на идеју да се отцепи од кнеза Стефана и да се директно потчини Бајазиту. Тиме би они (велможе) били директно зависни од турског султана, а не и од кнеза Стефана као што је то био случај до тада. Осим тога било је међу незадовољницима и оних које је кнез Лазар држао на силу под својом влашћу па им се сада, по њиховом мишљењу, указала добра прилика да се коначно отресу власти куће Лазаревића. "Али не беше све савршено, јер ђаво који одувек сеје кукољ, подјари велику борбу неких великаша, које отац његов покори под своје ноге - они су гледали да се са њиме изједначе и измакну испод његове власти; и измислише многе тешке кривице против њега, износећи их пред Бајазита, једни говорећи како подиже Угре против њега, а други су говорили да су самостални и да хоће да служе његовој (Бајазитовој) држави" (Константин Филозоф).
Остварујући свој наум они пошаљу неколико гласника ка Бајазиту те га упознају са својим намерама да дођу директно под његову власт, али и о наводним Стефановим везама са Угарима. Очигледно је да су великаши били сасвим добро упознати са султановом сумњичавом природом па су стога заиграли на оно на шта је он најосетљивији, односно оптужујући Стефана за издају. С друге стране није се радило ни само о њиховој клевети већ је изгледа кнез Стефан стварно имао неких контаката са Угарским двором, а Бајазит је нешто о томе дочуо и са друге стране тако да је ово било само додатна потврда већ постојећим сумњама. Како се радило о велможама веома блиским кнезу то скоро да није ни могло бити сумње у оно за шта су они оптуживали кнеза. Могуће је да би њихова намера имала потпуни успех који би резултирао тиме да султан можда и ликвидира кнеза Стефана да није и у њиховој акцији било пропуста. Међу неколицином поверљивих гласника које су слали султану нашао се и неки Михаило који је био веран кнезу Стефану и који га је о целокупној овој завери обавестио. "И послаше гласнике од којих један беше по имену Михаило, увек будући благородан и веран Стефану, и нашао се очи у очи са онима који су на њега клеветали и буну подизали" (Константин Филозоф). Осим што је послужио као гласник Михаило је тачно знао и о којим се то велможама ради будући да је имао директних контаката са њима: "А ови беху Никола Зоић и Новак Белоцрквић са другим неким" (Константин Филозоф).
Штета је што Константин Филозоф не каже који су то "други неки" осим ове двојице, али и то је сасвим довољно да се види да се радило о завери која је имала широк основ. Никола Зојић је био у сваком случају најјачи кнежев велможа, тим више што је он држао веома богат Руднички крај. Да је то тако види се и из тога што је успео да развије веома добре везе са Турцима, чак у толикој мери да је Дубровчанима послужио као посредник у неким трговачким везама са овима (Турцима). Односи између Зојићеве породице и Лазаревића су биле сасвим блиске, тако да се кнегиња Милица нимало не снебива када Зојићеву жену Видосаву назива својом "суродницом".
Како се радило о моћним људима који су могли на своју страну да привуку добар број властеле то је било сасвим извесно да се у случају отворене побуне кнезу не пише добро. Но, кнез Стефан је ипак имао довољно среће да буде на време обавештен што је било сасвим довољно да добије неко међувреме за смиривање ситуације и да својом акцијом изненади заверенике који нису ни слутили да су сада и они ти који су издани. Онога момента када је дочуо за заверу и за све оно што су завереници напричали султану било је кнезу савршено јасно да му живот виси о концу и да само од султановог расположења зависи даљни расплет догађаја. Било је сигурно то да ће морати ићи на Порту не би ли султану пружио потребна објашњења, али прије но што буде морао да крене код султана требало је најпре смирити ситуацију у земљи. Његова предност над завереницима била је у томе што они нису знали да је сасвим упознат са током завере као и да зна ко су њени протагонисти. Стога он позове једног од главних завереника, Новака Белоцрквића, а овај ништа не слутећи дође код кнеза. Ту је Новак доживео велико изненађење када је сазнао да кнез зна за његову заверу, али сада више није имао прилику да се извуче јер га кнез без икаквих размишљања да ликвидирати. "И Новак позван (од Стефана) дође, не знајући никако да се сазнало за дела његова. Њега смрти предадоше и (то) по правди" (Константин Филозоф).
Већ ова прва егзекуција једног од главних великаша у завери била је сасвим довољна и речита опомена свим осталим завереницима тако да се читаво ово завереничко предузеће у трену распало. Не желећи да дочека Новакову судбину други крупни завереник, Никола Зојић, покуша до побегне у утврђење Островицу вероватно мислећи да организује из њега оружани отпор. Међутим, рачуница му се није показала као добра јер сва Српска властела пређе на кнежеву страну и он одједном остане сам. Видевши да је све пропало Никола Зојић, желећи барем голи живот да спасе, одлучи да се и он и сва његова породица замонаше мислећи да ће га то спасити од кнежевог гнева. Овај пут је био у праву и кнез се задовољи тиме не желећи да и даље пролива крв. "А Никола побеже у утврђење града званога Островица; видевши да му није могуће умаћи из руку господара својих, постриже власи и прими на се иночки образ, са својом женом и децом - са четири кћери. И тако, смиловавши се, овај благочастиви (деспот Стефан) са својом матером остави их у свакој сигурности" (Константин Филозоф).
Овим веома одлучним потезима успео је кнез да сузбије све могуће тежње Српских великаша које су ишле ка томе да му ослабе и оспоре власт, али остао је проблем како се оправдати пред султаном. Сам кнез изгледа да није имао неких идеја како да се и то реши, али ту је била кнегиња Милица која је и до тога момента са сином (кнезом Стефаном) учествовала у гушењу завере. Да је њена улога била велика нема никакве сумње, а чини се да је у појединим тренуцима заправо она била та, а не кнез, која је давала цео правац у угушивању завере.
У оквиру овога мора се споменути и то да је те године (1398.) неколико турских одреда ушло у Србију, а никада није разјашњено шта је била њихова функција тим више што они нису имали било каквих акција из којих би се закључила сврха њиховог боравка. Никакав поход на Угарску није био спреман тако да се они у Србији нису налазили због тога. Додуше у Угарској је настала узбуна која је резултирала ратним припремама, али веома брзо је утврђено да Турци немају намеру да проваљују тамо. Баш зато се намеће мисао да је њихово присуство имало везе са описаним догађајима и да су требали да подрже једну од страна, али питање је коју. Оно што нарочито у свему овоме може да збуни јесте да још увек није разјашњен распоред свих ових догађаја. Наиме не зна се којим су редоследом ишли сви ови догађаји, односно да ли је Стефан најпре скршио побуну у Србији па тек онда ишао на оправдање код Бајазита, или је то ишло обрнутим путем.
Уз све ово много тога би се могло разјаснити ако би се сазнало да ли су Бранковићи у свему овоме имали какву улогу. Они су у то доба били сасвим незнатни уколико би гледали само на величину њиховог земљишног поседа. Међутим, они су располагали са веома великим новчаним средствима које је још прије у Дубровник пренео Вук Бранковић. Сада су његови наследници та средства постепено извлачили и трошили их покушавајући да добију оне територије које су им одузете и дате кнезу Стефану на управу. Значи, имали су довољно новца да се могу упустити и у замашније подухвате. Исто тако не сме се заборавити на углед који је уживала кућа Бранковића. Тај углед је само могао бити увећан тиме што је Вук до краја био љути турски противник, па је на крају у њиховом ропству и умро. Управо ради тога његовим наследницима су одузете све земље и дате кнезу Стефану као верном турском вазалу. По свему Бранковићи нису могли гледати кнеза Стефана као свога владара из више разлога. Најпре ни покојни кнез Лазар није био владар над Вуком Бранковићем па сходно томе такви односи су морали бити пренети и на њихове наследнике. Осим тога Бранковићи су били заступници оружаног отпора према Турцима док су Лазаревићи били турски вазали. Коначно на крају као најјачи разлог за њихову неслогу може се навести разбаштињење Бранковића у корист кнеза Стефана. Сасвим је било нормално за очекивати да ће Бранковићи покушати све не би ли добили своја имања и у том оквиру јесте питање да ли су и они учествовали у завери против кнеза. Сама завера, а нарочито дошаптавање султану Бајазиту о томе да кнез Стефан има тајних веза са Угарима, није била ни мало часна радња за његове учеснике, а Бранковићи су ипак били сувише поносни да би на тај начин покушали да остваре своја права. Ни каснији односи ове две породице не говоре да су Бранковићи било када покушали неку подмуклу акцију против Лазаревића, чак напротив, ако је икада ишта било нечасно између њих то ће ићи од куће Лазаревића, но о томе ће бити више говора касније. Било како било, никаквих података нема о томе да су Бранковићи имали било какво учешће у завери.
Након што је угушена завера, а њени учесници ликвидирани или неутралисани, било је потребно извести следећи потез који је свакако био најризичнији. Требало је отићи код Бајазита и тамо се оправдати. То је морао учинити кнез лично, али познавајући Бајазитову напраситу нарав постојала је опасност да би кнез могао бити ликвидиран прије но што би се и појавио пред султаном. Дакле, требао је неки посредник који би отворио могућност да султан прими кнеза, а да се онда овај покуша оправдати. У то доба у Србији међу властелом нема нити једне личности која би била у стању да то оствари. Тада се умешала кнегиња Милица и предложила да она буде та која ће отићи код султана и тамо покушати да изради пријем за кнеза. Са њоме је пошла и Јефимија (жена покојног деспота Угљеше). "А због овога пође цару Бајазиту сама та благоверна госпођа (Милица); имала је са собом рођаку своју, бившу жену деспота Угљеше, а кћер неког ћесара" (Константин Филозоф). И до тада је кнегиња имала активног учешћа у политичком животу Србије, а изгледа да је и сама Јефимија својим мудрим саветима у многим стварима припомагала. "Ова у многим речима и стварима будући најмудрија а коју је увек спомињана (Милица) сматрала као неки стуб и помоћ, нарочито у таквој ствари која се догодила". Осим тога, иако то није нигде наведено, сигурно је да је и Оливера, која се налазила у Бајазитовом харему већ осам година, утицала на овога да прими и саслуша њену мајку.
Негде с пролећа 1398. године отпутовала је кнегиња Милица са Јефимијом код Бајазита. Још увек није било сигурно да ће их султан примити, али на крају све испадне добро и овај их је лепо примио и саслушао. "Кад су биле призване к цару (Бајазиту) а (Милица) била у ужасу што ће видети цара, (Јефимија) јој рече: Одбаци сваки страх, када нас (само) удостојише да га видимо." (Константин Филозоф). Очигледно да се кнегиња, као и свака мајка, веома бојала за исход ове мисије јер је од тога зависио живот њеног сина, а Јефимија ју је храбрила и смиривала. Како је текао разговор између ове две изузетне жене и турског султана, не зна се, али оне су ипак постигле сврху свог доласка тиме што су успеле да убеде Бајазита да прими кнеза и да га саслуша.
Посета је имала неочекивано добар ток, што је охрабрило кнегињу Милицу и Јефимију да замоле султана да им преда мошти Свете Петке. "Ови заједно имајући слободу у цара, не молише ни града ни његове околине, ни имања, нити такво нешто друго што малу и привремену сладост има, а бесконачну погибао, већ му приђоше љубављу крепко држани и молећи непропадљиве мошти Преподобне ове матере" (Цамблак). Оваква молба је бескрајно зачудила Бајазита па их је упитао због чега од свега што би могле од њега да затраже оне желе "само кости сухе и одасвуд непокретне" (Цамблак). Њихов одговор је био веома вешт: "Ако хоћеш све то што бисмо имали да замениш за жељене нам мошти, готови смо то уступити" (Цамблак). Све се то Бајазиту веома допало па им је због тога испунио жељу, што је њих две неизмерно обрадовало. "Он похвали њихово усрђе, јер се научише врлини, чему су се чудили мучитељи, те им у руке даде мољено. А они обујмивши ово рукама, љубљаху га, прилагаху очима заједно и душу и срце, од радости сузе изливаху, похваљиваху, припадаху, не знајући како да се насладе љубавне части раке. И, коначно, мирисима многоценим и златним одеждама покривши, у своју земљу га са многом чашћу однесоше, лепотујући и веселећи се што су стекли такву ризницу, са којом је читав свет неупоредив" (Цамблак).
То су биле мошти светице која је живела негде с краја X и почетка XИ века у Тракији (Преподобна Петка). Њене мошти и иначе имају веома интересантну историју. Њих је најпре бугарски цар Јован Асен из Епивате пренео у Трново, да би током 1393. године биле пренете у Видин. У Србију су мошти донеле кнегиња и Јефимија током 1398. године, а биле су најпре смештене у Крушевцу. Након што је Београд постао престоница Србије (1405.) биле су пренете тамо. Након пада Београда у Турске руке Београђани су их однели у Цариград (1521. године). Коначно, током 1641. године из Цариграда их у Јаш носи војвода Василије Лупул. Ту се и данас налазе.
Након свега њих две пожуре кући не би ли припремиле Стефана да што прије крене код султана. Ни тада се још увек није знало како ће Бајазит да поступи према младоме кнезу, тако да је владао велики страх око крајњег исхода овога сусрета. "После отиде због овога и благочастиви и увек спомињани кнез Стефан и још у страху пошто по савету неких беше пристао да буде пријатељ са Угрима. И када виде да ће његова намера у будућности бити немогућа, он се посаветова са благочастивом матером;...." (Константин Филозоф).
Како је овај сусрет протекао зна се само из онога што је оставио Константин Филозоф, а оно што је он написао јесте један скоро невероватан след догађаја. Наиме, Стефан уплашен за своју судбину, јер са плаховитим Бајазитом никада се није знало како ће нека ствар да заврши, дошао је вероватно имајући мало наде да ће све то проћи без тежих последица. Стефан је имао пријем, али ту није био сам већ се налазио међу гомилом других који су такође код султана тражили неку милост. Изгледало је да једно време Бајазит није уопште обраћао пажњу на Стефана, на неки начин поигравајући се са њим. Када су сви након јела, по обичају, требали да оду, Стефан остане желећи да разговара са султаном. Био је то у сваком погледу веома храбар потез, јер мало њих се усудило било шта рећи султану без његовог претходног питања. Очигледно да Стефан није желео да живи у неизвесности и да му судбина буде одлучена неким Бајазитовим хиром, па је стога одлучио да са њим рашчисти све неспоразуме. "Када дође к Бајазиту (беше) обичај да сви сабрани после јела одлазе; овај не хтеде изаћи, но ставши стојаше" (Константин Филозоф).
Бајазит је кнеза Стефана, још увек поигравајући се са њим, упитао за разлог његовог остајања у просторији, а овај је веома смело наступио: "Господару, уместо да ме ко оцрњује (пред) твојом моћи, сам ћу изнети сагрешење моје, које царству Твоме неки за мене беху саопштили како сам одступио од службе твојој држави и да сам друг Угрима. Расудивши опет да је ствар неумесна, сетих се васпитања, твоје моћи и заклетве и дођох. Ево, живот је мој пред Богом у твојој руци; шта хоћеш, учини" (Константин Филозоф). Веома директан наступ где Стефан сасвим признаје своју кривицу, каје се и нуди се Бајазиту да га овај казни онако како сматра да треба. То је био сасвим срачунат Стефанов наступ где се он није ни најмање правдао или молио за милост, већ признао оно што је било и био спреман да за своје поступке сноси последице. По свему судећи овакав његов иступ је био смишљен још у Србији, а вероватно да су удео у свему томе имали кнегиња Милица, Јефимија и надасве Стефанова сестра Оливера. Очигледно да су им биле сасвим добро познате Бајазитове особине, односно знали су сасвим добро да никаква оправдања неће помоћи јер је Бајазит знао праву истину, те да би га таквим наступом могли само раздражити. Какав је Бајазит могли су Лазаревићи чути једино од Оливере која је била Бајазитова љубимица међу многобројним женама у харему. Управо ту су њена помоћ и савети одиграли одлучујућу улогу.
Бајазит је био прави ратни вођа, веома храбар, веома искусан, који је ценио искреност и храброст па је стога требало тако и наступити: директно и искрено. Управо такав кнежев наступ задивио је Бајазита, а можда и збунио у први мах, јер он је навикао да углавном сви око њега пужу и моле за милост. Ово је било нешто ново за њега, јер како се не дивити тако младом кнезу који храбро излази пред њега и признаје за своје тајне везе са Угарима те говори да је спреман да за то претрпи казну. Такав човек се не ликвидира тако лако, а треба се потрудити и придобити га за себе.
У том смеру је кренуо и Бајазитов наступ. Он јесте био помало изненађен наглим Стефановим признањем, али се веома брзо снашао желећи таквог храброг човека имати само за себе. Управо такав наступ Бајазитов (под условом да су биографови наводи тачни), говори о каквом се способном султану радило. Имајући кнеза Стефана на располагању и могавши са њим да уради шта хоће, он (Бајазит) није га казнио за покушај издаје. Имао је више разлога да према њему поступи са пуно попуштања. Знао је да уколико наступи милостиво према кнезу и ако му опрости да ће га сасвим придобити за себе. Осим тога знао је султан за војничке способности које је имао Стефан па је то био још један додатан разлог да се потруди око њега. По Константину Филозофу одржао је Бајазит кнезу један дужи говор који је прије личио на очински савет неголи на прекор. "О мили! Шта си хтео да успеш са Угрима? Јер ја сам хтео земљу узети као своју. А шта ћеш ти тамо учинити? Ко је од оних који владају а (који) приклонише главу (пред) Угрима постигао што у своме господству? И поменуо је по имену бугарске цареве и остале. "А ти, рече, будући са мном и ако идеш тамо где ја не идем. заиста се смућујеш. А ако идеш са мном где сам ја, не треба да се смућујеш. Ми смо владари, а ако ми не пођемо на друге, други на нас неће. Јер војском се најјача царства одржавају и шире. Тебе сада сматрам као најстаријег и вазљубенога сина и јављам пред свима - мојима и источнима? Јер ко је код мене у таквој части као ти? Ја сам већ у старости. Зато или ћу у боју или од болести умрети. А ти овако са мном живећи (у) времену ћеш тада добити. Многи моји синови устаће брат на брата и сваки од њих слаће ка теби молиоце за помоћ, или само за љубав, а не непријатељство. Дочекавши ово време, одржаћеш не само своје крајеве, него (освојићеш) и друге пределе око целе своје земље, и назваћеш се велики и преславни владар. И сада ћеш држати своју земљу у својој граници. Послушај мене и ја ћу ти казати шта треба да чиниш. Док сам ја у животу, потруди се и сатри своје силне и доведи на своју вољу, јер тада (после смрти моје) ћеш хтети и нећеш ништа успети. Зато било благородне, било ниште од својих људи издигни, и учини славнима те да заједно с тобом владају. А клетвенике све ућуткај и њима сличне" (Константин Филозоф).
Могуће да је овако дуг говор који је Бајазит одржао, на крају ипак плод маште Константина Филозофа. Међутим, он говори нешто друго. Управо у том говору изнесена је читава каснија владарска филозофија кнеза Стефана. До тада он није владао на овај начин (не само зато што за тако нешто није довољно снаге), али од момента његовог разговора са Бајазитом, кнез се понаша управо на онај начин на који га Бајазит саветује. Са султаном живи у заиста добрим односима (за многе чак и сувише добрим), а и сам Бајазит се односи милостиво према њему. Сви односи са Угарском се прекидају. Истовремено Стефан јача војску у Србији и ставља све под своју контролу. Немилосрдно уклања све оне који изражавају било какав облик противљења његовом господству. До које је то мере отишло види се из тога што ће Стефан због такве своје апсолутистичке политике, након Бајазитове смрти, доћи у сукоб са својим рођеним братом Вуком и породицом Бранковића. Вероватно да је у српском племству било много незадовољства том његовом новом политиком, али тог момента Стефан је ипак био сувише јак да би се могло нешто против њега учинити.
У сваком случају, одлазак код Бајазита је многе ствари издефинисао код Стефана. Најпре је схватио да за султанова живота нема никаквих могућности да се Турцима одупире. Колико год то њему било тешко, морао је да призна да мора бити послушан турски вазал и да уредно испуњава све оно што се од њега тражи. Ипак, гледајући с друге стране, таква његова вазалска политика могла је бити и те како исплатљива. Било какав отпор према Турској довео би Србију у положај да мора да води рат за који је сасвим сигурно да ће га изгубити. Осим разарања које би држава претрпела у том случају, било је сасвим извесно да би и његова владарска позиција била доведена у питање. Послушност према Бајазиту доносила је Србији мир, а њему самоме учвршћење као српског владара. Шта је у томе моменту могао тражити више од тога, а да се то не претвори у авантуру?
Повратак кнеза Стефана у Србију личио је на прави мали тријумф, а како и не би? И поред тога што је постојала сигурна Оливерина подршка и утицај на Бајазита, ипак је постојао велики страх око могућег исхода ове посете јер султан је био апсолутно непредвидљив у својим поступцима. Могло се десити веома лако да се све заврши трагедијом и да кнез изгуби главу. У Србији је сасвим сигурно, не само међу члановима породице Лазаревић, владао велики страх да би се кнезу могло нешто десити. Да је то тако види се и из једног писма из Дубровника (новембра 1398.) где ова Република изражава радост што се млади кнез вратио жив и здрав из посете султану. Вероватно да би Лазаревићи били сасвим задовољни само тиме да Бајазит опрости кнезу и да га остави на положају владара Србије. Међутим, десило се нешто што можда ни они сами нису очекивали. Осим што се одржао на власти, Стефан је успео сасвим да уђе у вољу Бајазиту, а то је значило много тога. На све стране у Турској биле су му указиване почасти, а турски великаши су утркивали у давањима знакова пријатељства према младоме кнезу. "Кнез Стефан опет оде у своје отачаство и дође својој кући чашћу украшен, не само од овога (цара) него и од свију његових великаша, и кроз целу државу његову и од свију народа које Исмаиљћани бацише под своје ноге; (био је) диван и почаствован љубављу од свију његових, сви хришћани су из дубине срца молитве узашиљали, што Господ узвиси рог избраника свога" (Константин Филозоф).
У случају да је кнез страдао вероватно да би Србија ушла под директну Турску власт, што би значило праву правцату катастрофу. Ни сепаратистичке тежње појединих српских великаша и њихове жеље да се отцепе од власти кнеза Стефана не би донеле много бољега, јер тек тада би такве мале исцепкане државице биле још лакши турски плен. Заправо једина права политичка опција која је Србији могла донети мир и колики - толики напредак била је она коју је заступала кућа Лазаревића. Србија је морала бити јединствена и под влашћу једнога владара, а, ма колико то било непријатно, морала је бити и послушни вазал турског султана, барем док је Бајазит жив.
Следеће
поглавље: |