Света лоза кнеза Лазара
писац: Жељко Фајфрић
<< 18. Погибија Вука Лазаревића и Лазара Бранковића
19. Измирење деспота Стефана и Ђурђа Бранковића
Током те године (1411.). ородио се деспот Стефан и са војводом Сандаљем Хранићем будући да се његова сестра Јелена (удовица Ђурђа Страцимировића) удала за овога босанског великаша. Управо та брачна веза, али и деспот Стефан су изгледа на неки начин довели и до измирења војводе Сандаља и угарског краља Жигмунда. Њихови сукоби трајали су скоро пуну деценију. Могуће као награду за ово посредовање (ако га је било) добио је деспот од Жигмунда богати град Сребреницу. Од тада овај богати град ће играти значајну улогу у даљњим догађајима око Деспотовине.
За то време за Ђурађа Бранковића ситуација је била сасвим другачија. До сада је служио Сулејмана, међутим након његове смрти Ђурђа је "наследио" Муса. Изгледа да је и Ђурђу коначно досадило да на сваки миг султанов покреће војску и да савија колено пред њим, а могуће да је увидео и сву безизлазност ситуацију у којој се налазио и коју је сам направио. Због луде тврдоглавости и сталне заваде са Лазаревићима остао је без брата Лазара, а и њему самоме претила је стална опасност од неурачунљивог Мусе. С друге стране, могао се и сам уверити у погрешност оне политике коју је до тада водио. Видео је да је деспот Стефан независан од турака, да се проводи по западним дворовима где га радо примају, а да се он (Ђурађ) налази у рангу једва нешто вишег од најобичнијег турског слуге коме ни живот није сигуран.
Осим тога, могло му је и то пасти на памет, деспот Стефан за све ове године брака (од 1405. године) није имао деце, а по свему судећи неће је ни имати. То је значило да ће деспота да наследи најближи рођак. Тај најближи рођак био је управо Ђурађ, али уколико остане у завади са деспотом та би комбинација отпала. Саме године које су протекле у међусобним обрачунима између Лазаревића и Бранковића, али и жртве које су пале (Вук Лазаревић и Лазар Бранковић) учиниле су да су се усијане младалачке главе охладиле и да се почело трезвеније размишљати. Стога не изненађује да се Ђурађ Бранковић нагло преломио и поручио својој мајци Мари, да покуша да код деспота Стефана испослује међусобно помирење. "Раније (се) беше обратио (Ђурађ) својој матери да се измири са (деспотом) Стефаном и да утврде да живе како приличи благочастивима" (Константин Филозоф).
Да ли је деспота Стефана овај Ђурђев потез изненадио тешко је рећи, али његова реакција на ову понуду на измирење је била на висини. Заборављајући на међусобне обрачуне и схватајући шта се све добија тиме што се две последње јаче племићке породице у Србији могу овим путем измирити, он је одмах прихватио руку помирења. Штавише, "усинио" је Ђурђа Бранковића (иако је овај био од њега старији), што је практично значило да га је признао за свога наследника. "А деспот га прими као отац сина многожељеног" (Константин Филозоф). Нешто слично наводи и Орбин: "Ђурађ је поштовао ујака као оца" (Мавро Орбин). У суштини, радило се о преговорима које је водио деспот Стефан и Мара Бранковић, а очигледно је да су њих двоје коначно успели да нађу заједнички језик. Ђурађ је вероватно одмах сазнао за успешно окончане преговоре, али из Мусине војске се сада није могао тек тако извући. Требало је чекати погодан моменат. Док су ти тајни разговори између породица Лазаревић и Бранковић текли, Муса је бринуо своје бриге. Тиме што је уклонио Сулејмана није ни у ком случају успео да учврсти своју власт у Европи у шта се и сам веома брзо уверио. Византинци, код којих је у Цариграду боравио Сулејманов син Орхан, одједном овога упућују у Силиврију где га истичу као могућег Сулејмановог наследника. "Син цара Сулејмана, који је остао у Цариграду, звани Орхан, био је послан од грчкога цара у Силиврију" (Константин Филозоф). То је сада била најотворенија претња Муси који је постепено губио присталице због свог грубог понашања и безразложног ликвидирања неких својих великаша. Ипак, још увек је био најјачи у том делу Европе. Не губећи много на времену Муса опколи Силиврију желећи се докопати Орхана који је ту боравио. У његовој војсци је ту био присутан и Ђурађ Бранковић са својим одредима. Баш ту, под Силивријом док је опсада трајала, сазнао је на неки начин Муса за Ђурђеве тајне преговоре са деспотом. Није се много размишљао већ је дао да се Ђурађ отрује. Међутим, и Ђурађ је био опрезан тако да је након што је појео отров са вечером коју му је Муса дао, одмах узео и противотров. "А Муса чувши (ово), дође под Силиврију, где размишљаше убити Ђурђа, много пута спомињанога унука великога кнеза Лазара; он му је на вечери дао отрова. А Ђурађ, имајући лек против отрова, не умре (него) само пострада од болести" (Константин Филозоф). Дакле, тровање није успело, али због његових последица Ђурађ је морао да се лечи.
Видевши да отров није деловао Муса се одлучио за неко "брже и сигурније" средство за ликвидацију Ђурђа. Вече уочи напада на Силиврију, сазна Ђурађ шта му Муса спрема. "Он (Ђурађ) се, дакле, под Силивријом лечаше (од отрова), где му дође (неко) кога љубљаше као да иде да напада град; а (неки) пролазећи дадоше (Ђурђу) знак да ако се ове вечери овде нађе биће предан смрти" (Константин Филозоф). Стога нареди целој својој војсци да се спреми за напад (наредио лажну узбуну) па под тим изговором пребегне у Силиврију. "Док је Муса опседао Силиврију, град у Романији, Ђурађ, који се с њиме био измирио и боравио код њега, био је обавештен да ће га Турчин у првој прилици погубити. Стога се он почео претварати да жели заједно с Турцима да удари на поменути град, па, пошто се претходно био договорио с онима унутра, ушао је у град и тако се спасао" (Мавро Орбин). Муса није ништа слутио, а доживео је пренеражење када је видео да Ђурађ уместо да нападне град у њега сасвим мирно улази. Ипак, нису сви били те среће. Добар део Ђурђеве војске није успео да се на време извуче из Мусиног логора и сви ти били су немилосрдно побијени. "А неке од оних, који нису знали тајну (да треба пребећи у град) и који су остали, ухватише и заклаше" (Константин Филозоф). Било је то у јесен 1411. године.
Мавро Орбин мења онај редослед догађаја који наводи Константин Филозоф. По Константину најпре је дошло до измирења Стефановог са Ђурђевим, а баш то измирење је било повод да Муса покуша да отрује Ђурђа. Код Орбина је то нешто мало другачије. Он само каже да је Муса имао намеру да отрује Ђурђа, мада нигде не наводи и зашто, а да је Ђурађ то некако сазнао и да је то основни разлог зашто се онда помирио са Стефаном. "Ови догађаји били су разлог што се Ђурађ споразумео с деспотом и што су доцније живели као пријатељи" (Мавро Орбин). Уколико би Орбиново виђење било тачно тада је очигледно да се Ђурађ помирио са деспотом не зато што је мислио да то тако треба већ искључиво из нужде. Једноставно више није имао где. О његовом моралном лику тада се нема шта лепога рећи. Тим више би се могло дивити деспоту и његовој снази да опрашта јер имао је прилику да се Ђурађу једном за сва времена освети за све оне неприлике што му је овај са својом породицом правио. Ипак, деспотова снага и разумевање онога што је корисно за земљу превладало је и он се са Ђурђем измирио.
Одлазак Ђурђев је био знак и за друге Мусине војсковође да почну да напуштају свога полуделог вођу. Муса као да је све то слутио па је почео да се разрачунава са онима до којих је могао да дође. Најпре је насрнуо на Михаил бега оптужујући га да је крив за Ђурђево бекство, а опет с друге стране желео је да ликвидацијом овог познатог великаша поврати свој пољуљани ауторитет. Међутим, Михаил бег је осетио о чему се ради па је успео да убеди Мусу да је идеална прилика да се нападне Цариград и понуди се да он буде тај који ће напад извршити. Муса пристане и пошаље Михаил бега у напад на Цариград, међутим овај уместо да нападне град почне преговарати са византијским царем. Обојица су убрзо нашли заједнички језик и Византинци омогуће Михал бегу да са војском пређе у Малу Азију код најљућег Мусиног противника, Мехмеда. На скоро исти начин Мусу је напустио и Ибрахим паша.
Сва та бежања од Мусе могла су значити само то да његов положај у Европи јако слаби и да он неће имати могућности да пређе у Малу Азију и да тамо сломи Мехмеда. Напротив, могао је да ускоро очекује Мехмеда у Европи. Тако је и било. Већ током 1411. године Мехмед из Мале Азије бродовима прелази у Европу. То што је он толико брзо реаговао јесте искључиво заслуга Византије која му је припремила бродове. "Са овим (Мухамедом) сложише се и Грци и превезоше га против Мусе, учинивши љубазно угошћење с њим у Царствујућем граду" (Константин Филозоф). У самом почетку имао је Мехмед неких успеха и то искључиво захваљујући то што му је први удар био изненадан. Но, како је време протицало то је Муса успевао да консолидује своје снаге и да потисне Мехмеда који се врати у Малу Азију. "А цар Муса, подигавши се са целом војском, нађе овога (Мухамеда) код назначеног дрвета и објави рат; прво је побеђивао источни (Мухамед), а опет, добивши снагу, победи Муса; и тако опет врати се источни (Мухамед) на исток" (Константин Филозоф).
Муси као да није било доста то што је био победник већ је поново почео да се обрачунава са својим најјачим великашима сумњичећи их за издају. У тим обрачунавањима затворио је Јусуфа (поглавара североисточне Македоније) и пашу Игита (држао северозападну Албанију) и имао намеру да их ликвидира. Међутим, обојица паша успе да некако побегну из тамнице и да уточиште нађу код деспота Стефана Лазаревића. Сада се деспоту указала идеална прилика да напакости Мусу и то још са његовим (Мусиним) сопственим људима. Наравно да то није пропустио већ је ову двојицу паша помогао са војском и новцем и тиме им омогућио да поврате своје земље. Међутим, ни то му више није било довољно већ су се напади наставили, овај пут на Мусине земље. Оно што је нарочито Мусу могло да разљути јесте то што је деспот са овом двојицом направио неки споразум (савез вероватно) у којем је по свему судећи деспот био њихов патрон. "Ови побегоше из тамнице, повратише сваки своје области, земље и градове; и узевши војску од благочастивога (Стефана), попленише суседне крајеве (Мусине) и сложише се са деспотом да ће му се налазити готови за сваку службу" (Константин Филозоф).
Сада ситуација за Мусу није била ни мало добра јер је за веома кратко време изгубио деспота Стефана Лазаревића, Ђурђа Бранковића, али и мноштво турских моћних великаша. Од свих европских поседа које је до пре само два-три месеца држао под својом контролом сада је још имао веома мало. Осим што му је преотео неке од најјачих велможа деспот Стефан му је ускоро приредио и друго изненађење. Чувши да је Ђурађ Бранковић успео са војском да се извуче из Силиврије и да уђе у много јачи Солун, деспот Стефан покрене своју војску, али и Мусине одметнике, па се упути ка Солуну водећи са собом Дауда Сауџија, неког турског принца, којег је желео да прогласи за султана. "А Стефан, чувар побожности, сазнавши о своме сестрићу (Ђурђу) да је дошао из Силиврије у Солун, посла сву своју војску. А посла и напред поменуте исмаиљћанске војводе; посла и поменутога сина Саучијева да га, како би се рекло, учине царем,..(Константин Филозоф). Овде је изгледа деспот покушао да одигра неку своју игру и да за турског султана истури неког од својих кандидата. Међутим, таква акција је била унапред осуђена на неуспех јер се у Солуну већ налазио Орхан (кандидат за султана којег је подржала Византија). Могуће да је деспот очекивао да ће уз помоћ Ђурђа Бранковића успети да прогура свога кандидата и да ће Орхан погубити присталице у Солуну. Много је било препрека да једна таква акција успе, а највећа свакако да се од Мусине војске није могло доћи до Солуна. До краја комбинација са Дауд Сауџијем није дошла даље од почетка и недуго потом обрео се он у Угарској. Каснијих година било је сличних комбинација са њиме, али са истим успехом као и ова деспотова идеја.
Чувши да је деспот покренуо велику акцију против Мусе одлучи Мехмед да поново пређе из Мале Азије. Поново је од Византије добио бродове и опет је његова војска ушла у Европу. Из Цариграда требали су се упутити ка Серу очекујући да ће се тамо наћи са деспотом. "А када је источни цар чуо за ово, тј. султан звани Кришчија, и када је била зима, дође, прешавши у Константинов град, као хотећи да иде деспоту Стефану да би од њега добио помоћ коју је тражио" (Константин Филозоф). И овај поход је до краја био осуђен на неуспех и прије но што је стварно и започео због лоших временских прилика. "Тада беше снег и дажд да се могло казати; отворише се небеске уставе. А тада се и реке, пошто су надошле, нису могле прећи" (Константин Филозоф). И поред лоших временских прилика Мехмед је ипак покренуо своју војску желећи да се од Цариграда пробије јужним путем ка Серу и да некако дође до реке Марице. Но, ова река се толико излила да се није могла прећи.
Ова је акција изгледа била добро припремана јер Муса за њу није знао и то искључиво зато што му његови великаши који су бранили тај део земље нису јавили да се туда крећу деспотове и Мехмедове трупе. Вероватно да је деспотова дипломатија (или мито) успела да ове Мусине људе придобије на своју страну. Знајући да га је само пука срећа спасила од великих проблема (тачније временске прилике) Муса се страшно разбеснео на оне великаше који су га издали. Сада више није било милости тако да је већина тих поглавара била побијена. "А цар Муса неке поглаваре тих места за казну погуби, што су сакрили и нису јавили за (Мухамедов) поход" (Константин Филозоф).
Већ довољно огорчен на деспота од којег су у последње време све акције кретале, и то како војне тако и оне око поткупљивања његових (Мусиних) великаша, одлучи Муса да је време да удари на Србију. На самом почетку 1412. године проваљује у Србију и то на помало чудан начин, ако је веровати биографу. У Софији је Муса требао да прослави верски празник, али уместо да тај дан слави он изненада нареди покрет војске. "Приближивши се, почека у Средцу да прослави празник свога великога дана; и када би спремљено све празнично у дан празника, усевши на коња рече: Ја ћу празник великога дана овако провести" (Константин Филозоф). Усиљеним маршом без одмора веома брзо су стигли до Врања. Ту је боравио ћесар Угљеша који је на сву срећу, иако изненађен, ипак успео да се на време извуче. Ипак, Врање је попаљено. "И наједанпут пође од Софије, пролазећи планину звану Чемерник, нигде не учинивши одмора све до Врања, где ћесар (Угљеша) пребиваше; њега умало не ухвати, поплени Врању од онога што се нашло,...." (Константин Филозоф).
Охрабрен овим успехом око пљачке Врања, нареди Муса сада и напад на Ново Брдо. Док се покретао ка Новом Брду стигне му вест да се деспот Стефан креће у близини са својом војском. У том моменту му је то изгледало као идеална прилика да покуша да изненади деспота и да га ухвати. Интересантно је то да је исту такву идеју имао и деспот, односно и он је мислио да Муса не зна за њега те да би то сада била згодна прилика да изненади Мусу. "А чуо је да иде деспот Стефан (са намером) да нападне изненада. Он, слично њему, (пође) у сретање да и сам учини препад" (Константин Филозоф). До краја су се обе војске сусреле и обе војсковође су се увериле да од изненађења нема ништа и да им је спремити се отворену битку. Свестан тога да му је војска тренутно слабија одлучи деспот Стефан да се повуче у утврђено Ново Брдо и да се одатле пружи организован отпор. "А пошто је деспот видео да има врло мало својих војника, склони се у велики град (Ново Брдо)" (Константин Филозоф). Биограф не описује какав је ток битке био нити уопште каже било где да је до борбе уопште и дошло, али из једног писма Дубровчана (13. август 1417.) видљиво је да се под Новим Брдом водила огорчена битка. То није чудо будући да је разјарени Муса можда помислио да коначно има деспота у клопци у опкољеном Новом Брду. Ипак, силовити напади турака нису успели, а Дубровчани нарочито истичу своје заслуге при одбрани овог града. "Али они добри људије веру показаше, не гледаје страха стреле и сабје турске, ни предбе срдитога цара Мусије, Турком Ново Брдо одбранише, и бранили би всаки град господства ти, где би им се пригодило како то и Дубровник где им је кућа". Ко зна колико би дуго Муса држао Ново Брдо опкољено да није изненада сазнао да Орхан има великих успеха привлачећи на своју страну све више присталица. Осим тога Орхан је успео да заузме и неке крајеве, а Муса плашећи се неке теже катастрофе, осим што је то неуспела опсада Новог Брда, нареди повлачење.
С пролећа 1412. године забављао се Муса тиме што је покушавао да некако сузбије Орхана. Не могавши га савладати војно прибегне Муса тражењу издајника у Орхановој околини. У томе је до краја успео подмитивши неког Балабана који је био близак Орхану и који је Муси јавио путеве којима ће се кретати Орханова војска. Сада је остало само да се намести заседа Орхану. На неком брду у Тесалији упао је Орхан у клопку и након кратке битке Муса га заробљава. Ипак то није било ни мало лако јер се и мноштво Мусиних војника до краја разбежало. "Гонивши стиже (га), (а к њему) одбеже и много (Мусиних) пешака војника. Тако умало ме паде стигавши првога. Али ипак издадоше дете (Оркана)" (Константин Филозоф). Сада је била сва прилика да се Муса коначно освети на неком од својих противника. Како је Орхан још увек био дете то се Муси учинила као згодна казна то да га ослепи, што до краја и учини. Већина Орханових војника је била горе судбине од свога господара и завршила је на губилишту. "Ухвативши га ослепи (га) и многе изабране (Орханове) ту погуби. А пешацима (одбеглим) измолише опроштај од гнева" (Константин Филозоф). Тако је један од претендената био ликвидиран.
Након овога, несумњивог успеха, Муса је наставио да плени околину Солуна, али самом граду није могао ништа. У то време Ђурађ Бранковић још увек у опкољеном Солуну чека згодну прилику да се из њега извуче. "Сличан оном старом војнику Фоки, опет се подиже на Солун и разруши град звани Хортијат. А на Солуну не успе ништа. А био је у Солуну још Ђурађ" (Константин Филозоф).
Тих летњих месеци 1412. године у Будиму су своју несугласице изравнавали краљ Жигмунд и пољски краљ Владислав Јагело. То је био сјајан скуп највеће господе оба краља, али и из целе Европе (чак и из Турске и Монголије). Исто тако велики број беспосличара и сумњивих жена се ту слегао посматрајући све оне свечаности које су пратиле такве догађаје. Наводи се да је тада ту боравило 13 херцега и кнежева, 24 грофа, 26 других великаша различитих титула, преко 1500 витезова, као и да је било преко 40.000 коња. Био је ту и деспот Стефан Лазаревић са својим изабраним великашима, као и велики војвода босански Хрвоје Вукчић са својом женом Јеленом "А пре, када је склопио право пријатељство са западнима (тј. Угрима), када је ишао у град звани Будим, где је био сабор западних краљева и друге господе код краља угарског (који је требало да иде) у Констанцију и у Рим на крунисање, овај деспот Стефан (беше) над свима најсветлији;.." (Константин Филозоф).
У паузама забава вођени су и озбиљни политички преговори. Између осталих са краљем Жигмундом разговарао је и деспот Стефан. Не постоје тачни подаци о чему су они то расправљали, али једина њихова могућа тема могла је бити нарастајућа опасност од Турака. Док се Жигмунд трудио да деспота што више привеже за себе, овај (деспот) се опет трудио да од угарског краља добије што већу могућу помоћ у наредним сукобима који су предстојали. На самом угарском двору деспот је стајао веома добро и краљ Жигмунд га је веома ценио трудећи се да на све могуће начине угоди. Тако Константин Филозоф наводи како је деспот добио многа имања по Угарској: "Многе дарове од угарских земаља доби: тврде градове и села и остало, што знају све околне државе. И не само ово, него и после седме године (од) доласка краљева, када се он вратио, сваке године долазио је на западни сабор, и никада се не врати а да није примио градове и земље".
И иначе је деспот привлачио велику пажњу што сведочи и Еберхарт Виндеке, трговац који је тада боравио у околини угарског краља, када каже: "деспот је необично леп човек, искрен, праведан и мирољубив". Но, не треба мислити да је крај Жигмунд нешто посебно симпатисао деспота па га је због тога обасипао поклонима, све је то било у служби политике. Србија је била истурени штит Угарске према Турској и Жигмунд га је желео одржати што дуже у пуној снази. С једне стране требала му је јака Србија, али исто тако и један владар који чврсто седи на српском престолу. Управо зато ти сви силни поклони.
У јесен 1412. године Муса изненада напушта опсаду Солуна којег је до тада држао опкољеним. До њега је тада стигла вест да се Мехмед спрема да поново пређе из Мале Азије у Европу па је зато сматрао да је потребно да се врати у Једрене и да из тога града припреми одбрану. Ускоро се показало да се радило о некој превари и да Мехмед није мрднуо из Мале Азије. "И чувши да опет хоће да дође султан Мухамед, подиже се ка Андријанову граду Славијевим горама, где му стиже глас да, ево, већ дође; и (Муса) се испуни бесном јарошћу; војници мало ноћу спаваху, путујући; и нашавши да не долази, остаде ту до зиме" (Константин Филозоф). Очигледно да је војска била толико исцрпљена маршевима да је Муса морао да јој пружи један дужи одмор.
Ту прилику што је Солуну коначно скинута опсада искористио је Ђурађ и побегао за Србију. Бекство му није било ни мало лако па се приликом пробијања кроз територије које су контролисали Мусини војници морао служити лукавствима. Ипак, на крају се све добро завршило и Ђурађ се обрео у Србији. Одмах се јавио деспоту, а сусрет двојице рођака након толиких година непријатељстава био је заиста срдачан. "А када је дошао у своје отачаство изванредном својем ујаку, неисказана радост јављаше се када и раздељене удове црквене у једно сабра и државу утврди свезнали, премудри мајстор и свемогући посленик" (Константин Филозоф). Србија је коначно могла да одахне од ратова између два најмоћније племићке куће у Србији. Осим тога, деспот је потврдио оно што је обећао Ђурђу, односно да ће га "усинити", што практично значи да је прогласио Ђурђа и његово потомство својим наследницима. "И од тада могли су се видети, радујући се, као отац и син" (Константин Филозоф).
19. Измирење деспота Стефана и Ђурђа Бранковића
Током те године (1411.). ородио се деспот Стефан и са војводом Сандаљем Хранићем будући да се његова сестра Јелена (удовица Ђурђа Страцимировића) удала за овога босанског великаша. Управо та брачна веза, али и деспот Стефан су изгледа на неки начин довели и до измирења војводе Сандаља и угарског краља Жигмунда. Њихови сукоби трајали су скоро пуну деценију. Могуће као награду за ово посредовање (ако га је било) добио је деспот од Жигмунда богати град Сребреницу. Од тада овај богати град ће играти значајну улогу у даљњим догађајима око Деспотовине.
За то време за Ђурађа Бранковића ситуација је била сасвим другачија. До сада је служио Сулејмана, међутим након његове смрти Ђурђа је "наследио" Муса. Изгледа да је и Ђурђу коначно досадило да на сваки миг султанов покреће војску и да савија колено пред њим, а могуће да је увидео и сву безизлазност ситуацију у којој се налазио и коју је сам направио. Због луде тврдоглавости и сталне заваде са Лазаревићима остао је без брата Лазара, а и њему самоме претила је стална опасност од неурачунљивог Мусе. С друге стране, могао се и сам уверити у погрешност оне политике коју је до тада водио. Видео је да је деспот Стефан независан од турака, да се проводи по западним дворовима где га радо примају, а да се он (Ђурађ) налази у рангу једва нешто вишег од најобичнијег турског слуге коме ни живот није сигуран.
Осим тога, могло му је и то пасти на памет, деспот Стефан за све ове године брака (од 1405. године) није имао деце, а по свему судећи неће је ни имати. То је значило да ће деспота да наследи најближи рођак. Тај најближи рођак био је управо Ђурађ, али уколико остане у завади са деспотом та би комбинација отпала. Саме године које су протекле у међусобним обрачунима између Лазаревића и Бранковића, али и жртве које су пале (Вук Лазаревић и Лазар Бранковић) учиниле су да су се усијане младалачке главе охладиле и да се почело трезвеније размишљати. Стога не изненађује да се Ђурађ Бранковић нагло преломио и поручио својој мајци Мари, да покуша да код деспота Стефана испослује међусобно помирење. "Раније (се) беше обратио (Ђурађ) својој матери да се измири са (деспотом) Стефаном и да утврде да живе како приличи благочастивима" (Константин Филозоф).
Да ли је деспота Стефана овај Ђурђев потез изненадио тешко је рећи, али његова реакција на ову понуду на измирење је била на висини. Заборављајући на међусобне обрачуне и схватајући шта се све добија тиме што се две последње јаче племићке породице у Србији могу овим путем измирити, он је одмах прихватио руку помирења. Штавише, "усинио" је Ђурђа Бранковића (иако је овај био од њега старији), што је практично значило да га је признао за свога наследника. "А деспот га прими као отац сина многожељеног" (Константин Филозоф). Нешто слично наводи и Орбин: "Ђурађ је поштовао ујака као оца" (Мавро Орбин). У суштини, радило се о преговорима које је водио деспот Стефан и Мара Бранковић, а очигледно је да су њих двоје коначно успели да нађу заједнички језик. Ђурађ је вероватно одмах сазнао за успешно окончане преговоре, али из Мусине војске се сада није могао тек тако извући. Требало је чекати погодан моменат. Док су ти тајни разговори између породица Лазаревић и Бранковић текли, Муса је бринуо своје бриге. Тиме што је уклонио Сулејмана није ни у ком случају успео да учврсти своју власт у Европи у шта се и сам веома брзо уверио. Византинци, код којих је у Цариграду боравио Сулејманов син Орхан, одједном овога упућују у Силиврију где га истичу као могућег Сулејмановог наследника. "Син цара Сулејмана, који је остао у Цариграду, звани Орхан, био је послан од грчкога цара у Силиврију" (Константин Филозоф). То је сада била најотворенија претња Муси који је постепено губио присталице због свог грубог понашања и безразложног ликвидирања неких својих великаша. Ипак, још увек је био најјачи у том делу Европе. Не губећи много на времену Муса опколи Силиврију желећи се докопати Орхана који је ту боравио. У његовој војсци је ту био присутан и Ђурађ Бранковић са својим одредима. Баш ту, под Силивријом док је опсада трајала, сазнао је на неки начин Муса за Ђурђеве тајне преговоре са деспотом. Није се много размишљао већ је дао да се Ђурађ отрује. Међутим, и Ђурађ је био опрезан тако да је након што је појео отров са вечером коју му је Муса дао, одмах узео и противотров. "А Муса чувши (ово), дође под Силиврију, где размишљаше убити Ђурђа, много пута спомињанога унука великога кнеза Лазара; он му је на вечери дао отрова. А Ђурађ, имајући лек против отрова, не умре (него) само пострада од болести" (Константин Филозоф). Дакле, тровање није успело, али због његових последица Ђурађ је морао да се лечи.
Видевши да отров није деловао Муса се одлучио за неко "брже и сигурније" средство за ликвидацију Ђурђа. Вече уочи напада на Силиврију, сазна Ђурађ шта му Муса спрема. "Он (Ђурађ) се, дакле, под Силивријом лечаше (од отрова), где му дође (неко) кога љубљаше као да иде да напада град; а (неки) пролазећи дадоше (Ђурђу) знак да ако се ове вечери овде нађе биће предан смрти" (Константин Филозоф). Стога нареди целој својој војсци да се спреми за напад (наредио лажну узбуну) па под тим изговором пребегне у Силиврију. "Док је Муса опседао Силиврију, град у Романији, Ђурађ, који се с њиме био измирио и боравио код њега, био је обавештен да ће га Турчин у првој прилици погубити. Стога се он почео претварати да жели заједно с Турцима да удари на поменути град, па, пошто се претходно био договорио с онима унутра, ушао је у град и тако се спасао" (Мавро Орбин). Муса није ништа слутио, а доживео је пренеражење када је видео да Ђурађ уместо да нападне град у њега сасвим мирно улази. Ипак, нису сви били те среће. Добар део Ђурђеве војске није успео да се на време извуче из Мусиног логора и сви ти били су немилосрдно побијени. "А неке од оних, који нису знали тајну (да треба пребећи у град) и који су остали, ухватише и заклаше" (Константин Филозоф). Било је то у јесен 1411. године.
Мавро Орбин мења онај редослед догађаја који наводи Константин Филозоф. По Константину најпре је дошло до измирења Стефановог са Ђурђевим, а баш то измирење је било повод да Муса покуша да отрује Ђурђа. Код Орбина је то нешто мало другачије. Он само каже да је Муса имао намеру да отрује Ђурђа, мада нигде не наводи и зашто, а да је Ђурађ то некако сазнао и да је то основни разлог зашто се онда помирио са Стефаном. "Ови догађаји били су разлог што се Ђурађ споразумео с деспотом и што су доцније живели као пријатељи" (Мавро Орбин). Уколико би Орбиново виђење било тачно тада је очигледно да се Ђурађ помирио са деспотом не зато што је мислио да то тако треба већ искључиво из нужде. Једноставно више није имао где. О његовом моралном лику тада се нема шта лепога рећи. Тим више би се могло дивити деспоту и његовој снази да опрашта јер имао је прилику да се Ђурађу једном за сва времена освети за све оне неприлике што му је овај са својом породицом правио. Ипак, деспотова снага и разумевање онога што је корисно за земљу превладало је и он се са Ђурђем измирио.
Одлазак Ђурђев је био знак и за друге Мусине војсковође да почну да напуштају свога полуделог вођу. Муса као да је све то слутио па је почео да се разрачунава са онима до којих је могао да дође. Најпре је насрнуо на Михаил бега оптужујући га да је крив за Ђурђево бекство, а опет с друге стране желео је да ликвидацијом овог познатог великаша поврати свој пољуљани ауторитет. Међутим, Михаил бег је осетио о чему се ради па је успео да убеди Мусу да је идеална прилика да се нападне Цариград и понуди се да он буде тај који ће напад извршити. Муса пристане и пошаље Михаил бега у напад на Цариград, међутим овај уместо да нападне град почне преговарати са византијским царем. Обојица су убрзо нашли заједнички језик и Византинци омогуће Михал бегу да са војском пређе у Малу Азију код најљућег Мусиног противника, Мехмеда. На скоро исти начин Мусу је напустио и Ибрахим паша.
Сва та бежања од Мусе могла су значити само то да његов положај у Европи јако слаби и да он неће имати могућности да пређе у Малу Азију и да тамо сломи Мехмеда. Напротив, могао је да ускоро очекује Мехмеда у Европи. Тако је и било. Већ током 1411. године Мехмед из Мале Азије бродовима прелази у Европу. То што је он толико брзо реаговао јесте искључиво заслуга Византије која му је припремила бродове. "Са овим (Мухамедом) сложише се и Грци и превезоше га против Мусе, учинивши љубазно угошћење с њим у Царствујућем граду" (Константин Филозоф). У самом почетку имао је Мехмед неких успеха и то искључиво захваљујући то што му је први удар био изненадан. Но, како је време протицало то је Муса успевао да консолидује своје снаге и да потисне Мехмеда који се врати у Малу Азију. "А цар Муса, подигавши се са целом војском, нађе овога (Мухамеда) код назначеног дрвета и објави рат; прво је побеђивао источни (Мухамед), а опет, добивши снагу, победи Муса; и тако опет врати се источни (Мухамед) на исток" (Константин Филозоф).
Муси као да није било доста то што је био победник већ је поново почео да се обрачунава са својим најјачим великашима сумњичећи их за издају. У тим обрачунавањима затворио је Јусуфа (поглавара североисточне Македоније) и пашу Игита (држао северозападну Албанију) и имао намеру да их ликвидира. Међутим, обојица паша успе да некако побегну из тамнице и да уточиште нађу код деспота Стефана Лазаревића. Сада се деспоту указала идеална прилика да напакости Мусу и то још са његовим (Мусиним) сопственим људима. Наравно да то није пропустио већ је ову двојицу паша помогао са војском и новцем и тиме им омогућио да поврате своје земље. Међутим, ни то му више није било довољно већ су се напади наставили, овај пут на Мусине земље. Оно што је нарочито Мусу могло да разљути јесте то што је деспот са овом двојицом направио неки споразум (савез вероватно) у којем је по свему судећи деспот био њихов патрон. "Ови побегоше из тамнице, повратише сваки своје области, земље и градове; и узевши војску од благочастивога (Стефана), попленише суседне крајеве (Мусине) и сложише се са деспотом да ће му се налазити готови за сваку службу" (Константин Филозоф).
Сада ситуација за Мусу није била ни мало добра јер је за веома кратко време изгубио деспота Стефана Лазаревића, Ђурђа Бранковића, али и мноштво турских моћних великаша. Од свих европских поседа које је до пре само два-три месеца држао под својом контролом сада је још имао веома мало. Осим што му је преотео неке од најјачих велможа деспот Стефан му је ускоро приредио и друго изненађење. Чувши да је Ђурађ Бранковић успео са војском да се извуче из Силиврије и да уђе у много јачи Солун, деспот Стефан покрене своју војску, али и Мусине одметнике, па се упути ка Солуну водећи са собом Дауда Сауџија, неког турског принца, којег је желео да прогласи за султана. "А Стефан, чувар побожности, сазнавши о своме сестрићу (Ђурђу) да је дошао из Силиврије у Солун, посла сву своју војску. А посла и напред поменуте исмаиљћанске војводе; посла и поменутога сина Саучијева да га, како би се рекло, учине царем,..(Константин Филозоф). Овде је изгледа деспот покушао да одигра неку своју игру и да за турског султана истури неког од својих кандидата. Међутим, таква акција је била унапред осуђена на неуспех јер се у Солуну већ налазио Орхан (кандидат за султана којег је подржала Византија). Могуће да је деспот очекивао да ће уз помоћ Ђурђа Бранковића успети да прогура свога кандидата и да ће Орхан погубити присталице у Солуну. Много је било препрека да једна таква акција успе, а највећа свакако да се од Мусине војске није могло доћи до Солуна. До краја комбинација са Дауд Сауџијем није дошла даље од почетка и недуго потом обрео се он у Угарској. Каснијих година било је сличних комбинација са њиме, али са истим успехом као и ова деспотова идеја.
Чувши да је деспот покренуо велику акцију против Мусе одлучи Мехмед да поново пређе из Мале Азије. Поново је од Византије добио бродове и опет је његова војска ушла у Европу. Из Цариграда требали су се упутити ка Серу очекујући да ће се тамо наћи са деспотом. "А када је источни цар чуо за ово, тј. султан звани Кришчија, и када је била зима, дође, прешавши у Константинов град, као хотећи да иде деспоту Стефану да би од њега добио помоћ коју је тражио" (Константин Филозоф). И овај поход је до краја био осуђен на неуспех и прије но што је стварно и започео због лоших временских прилика. "Тада беше снег и дажд да се могло казати; отворише се небеске уставе. А тада се и реке, пошто су надошле, нису могле прећи" (Константин Филозоф). И поред лоших временских прилика Мехмед је ипак покренуо своју војску желећи да се од Цариграда пробије јужним путем ка Серу и да некако дође до реке Марице. Но, ова река се толико излила да се није могла прећи.
Ова је акција изгледа била добро припремана јер Муса за њу није знао и то искључиво зато што му његови великаши који су бранили тај део земље нису јавили да се туда крећу деспотове и Мехмедове трупе. Вероватно да је деспотова дипломатија (или мито) успела да ове Мусине људе придобије на своју страну. Знајући да га је само пука срећа спасила од великих проблема (тачније временске прилике) Муса се страшно разбеснео на оне великаше који су га издали. Сада више није било милости тако да је већина тих поглавара била побијена. "А цар Муса неке поглаваре тих места за казну погуби, што су сакрили и нису јавили за (Мухамедов) поход" (Константин Филозоф).
Већ довољно огорчен на деспота од којег су у последње време све акције кретале, и то како војне тако и оне око поткупљивања његових (Мусиних) великаша, одлучи Муса да је време да удари на Србију. На самом почетку 1412. године проваљује у Србију и то на помало чудан начин, ако је веровати биографу. У Софији је Муса требао да прослави верски празник, али уместо да тај дан слави он изненада нареди покрет војске. "Приближивши се, почека у Средцу да прослави празник свога великога дана; и када би спремљено све празнично у дан празника, усевши на коња рече: Ја ћу празник великога дана овако провести" (Константин Филозоф). Усиљеним маршом без одмора веома брзо су стигли до Врања. Ту је боравио ћесар Угљеша који је на сву срећу, иако изненађен, ипак успео да се на време извуче. Ипак, Врање је попаљено. "И наједанпут пође од Софије, пролазећи планину звану Чемерник, нигде не учинивши одмора све до Врања, где ћесар (Угљеша) пребиваше; њега умало не ухвати, поплени Врању од онога што се нашло,...." (Константин Филозоф).
Охрабрен овим успехом око пљачке Врања, нареди Муса сада и напад на Ново Брдо. Док се покретао ка Новом Брду стигне му вест да се деспот Стефан креће у близини са својом војском. У том моменту му је то изгледало као идеална прилика да покуша да изненади деспота и да га ухвати. Интересантно је то да је исту такву идеју имао и деспот, односно и он је мислио да Муса не зна за њега те да би то сада била згодна прилика да изненади Мусу. "А чуо је да иде деспот Стефан (са намером) да нападне изненада. Он, слично њему, (пође) у сретање да и сам учини препад" (Константин Филозоф). До краја су се обе војске сусреле и обе војсковође су се увериле да од изненађења нема ништа и да им је спремити се отворену битку. Свестан тога да му је војска тренутно слабија одлучи деспот Стефан да се повуче у утврђено Ново Брдо и да се одатле пружи организован отпор. "А пошто је деспот видео да има врло мало својих војника, склони се у велики град (Ново Брдо)" (Константин Филозоф). Биограф не описује какав је ток битке био нити уопште каже било где да је до борбе уопште и дошло, али из једног писма Дубровчана (13. август 1417.) видљиво је да се под Новим Брдом водила огорчена битка. То није чудо будући да је разјарени Муса можда помислио да коначно има деспота у клопци у опкољеном Новом Брду. Ипак, силовити напади турака нису успели, а Дубровчани нарочито истичу своје заслуге при одбрани овог града. "Али они добри људије веру показаше, не гледаје страха стреле и сабје турске, ни предбе срдитога цара Мусије, Турком Ново Брдо одбранише, и бранили би всаки град господства ти, где би им се пригодило како то и Дубровник где им је кућа". Ко зна колико би дуго Муса држао Ново Брдо опкољено да није изненада сазнао да Орхан има великих успеха привлачећи на своју страну све више присталица. Осим тога Орхан је успео да заузме и неке крајеве, а Муса плашећи се неке теже катастрофе, осим што је то неуспела опсада Новог Брда, нареди повлачење.
С пролећа 1412. године забављао се Муса тиме што је покушавао да некако сузбије Орхана. Не могавши га савладати војно прибегне Муса тражењу издајника у Орхановој околини. У томе је до краја успео подмитивши неког Балабана који је био близак Орхану и који је Муси јавио путеве којима ће се кретати Орханова војска. Сада је остало само да се намести заседа Орхану. На неком брду у Тесалији упао је Орхан у клопку и након кратке битке Муса га заробљава. Ипак то није било ни мало лако јер се и мноштво Мусиних војника до краја разбежало. "Гонивши стиже (га), (а к њему) одбеже и много (Мусиних) пешака војника. Тако умало ме паде стигавши првога. Али ипак издадоше дете (Оркана)" (Константин Филозоф). Сада је била сва прилика да се Муса коначно освети на неком од својих противника. Како је Орхан још увек био дете то се Муси учинила као згодна казна то да га ослепи, што до краја и учини. Већина Орханових војника је била горе судбине од свога господара и завршила је на губилишту. "Ухвативши га ослепи (га) и многе изабране (Орханове) ту погуби. А пешацима (одбеглим) измолише опроштај од гнева" (Константин Филозоф). Тако је један од претендената био ликвидиран.
Након овога, несумњивог успеха, Муса је наставио да плени околину Солуна, али самом граду није могао ништа. У то време Ђурађ Бранковић још увек у опкољеном Солуну чека згодну прилику да се из њега извуче. "Сличан оном старом војнику Фоки, опет се подиже на Солун и разруши град звани Хортијат. А на Солуну не успе ништа. А био је у Солуну још Ђурађ" (Константин Филозоф).
Тих летњих месеци 1412. године у Будиму су своју несугласице изравнавали краљ Жигмунд и пољски краљ Владислав Јагело. То је био сјајан скуп највеће господе оба краља, али и из целе Европе (чак и из Турске и Монголије). Исто тако велики број беспосличара и сумњивих жена се ту слегао посматрајући све оне свечаности које су пратиле такве догађаје. Наводи се да је тада ту боравило 13 херцега и кнежева, 24 грофа, 26 других великаша различитих титула, преко 1500 витезова, као и да је било преко 40.000 коња. Био је ту и деспот Стефан Лазаревић са својим изабраним великашима, као и велики војвода босански Хрвоје Вукчић са својом женом Јеленом "А пре, када је склопио право пријатељство са западнима (тј. Угрима), када је ишао у град звани Будим, где је био сабор западних краљева и друге господе код краља угарског (који је требало да иде) у Констанцију и у Рим на крунисање, овај деспот Стефан (беше) над свима најсветлији;.." (Константин Филозоф).
У паузама забава вођени су и озбиљни политички преговори. Између осталих са краљем Жигмундом разговарао је и деспот Стефан. Не постоје тачни подаци о чему су они то расправљали, али једина њихова могућа тема могла је бити нарастајућа опасност од Турака. Док се Жигмунд трудио да деспота што више привеже за себе, овај (деспот) се опет трудио да од угарског краља добије што већу могућу помоћ у наредним сукобима који су предстојали. На самом угарском двору деспот је стајао веома добро и краљ Жигмунд га је веома ценио трудећи се да на све могуће начине угоди. Тако Константин Филозоф наводи како је деспот добио многа имања по Угарској: "Многе дарове од угарских земаља доби: тврде градове и села и остало, што знају све околне државе. И не само ово, него и после седме године (од) доласка краљева, када се он вратио, сваке године долазио је на западни сабор, и никада се не врати а да није примио градове и земље".
И иначе је деспот привлачио велику пажњу што сведочи и Еберхарт Виндеке, трговац који је тада боравио у околини угарског краља, када каже: "деспот је необично леп човек, искрен, праведан и мирољубив". Но, не треба мислити да је крај Жигмунд нешто посебно симпатисао деспота па га је због тога обасипао поклонима, све је то било у служби политике. Србија је била истурени штит Угарске према Турској и Жигмунд га је желео одржати што дуже у пуној снази. С једне стране требала му је јака Србија, али исто тако и један владар који чврсто седи на српском престолу. Управо зато ти сви силни поклони.
У јесен 1412. године Муса изненада напушта опсаду Солуна којег је до тада држао опкољеним. До њега је тада стигла вест да се Мехмед спрема да поново пређе из Мале Азије у Европу па је зато сматрао да је потребно да се врати у Једрене и да из тога града припреми одбрану. Ускоро се показало да се радило о некој превари и да Мехмед није мрднуо из Мале Азије. "И чувши да опет хоће да дође султан Мухамед, подиже се ка Андријанову граду Славијевим горама, где му стиже глас да, ево, већ дође; и (Муса) се испуни бесном јарошћу; војници мало ноћу спаваху, путујући; и нашавши да не долази, остаде ту до зиме" (Константин Филозоф). Очигледно да је војска била толико исцрпљена маршевима да је Муса морао да јој пружи један дужи одмор.
Ту прилику што је Солуну коначно скинута опсада искористио је Ђурађ и побегао за Србију. Бекство му није било ни мало лако па се приликом пробијања кроз територије које су контролисали Мусини војници морао служити лукавствима. Ипак, на крају се све добро завршило и Ђурађ се обрео у Србији. Одмах се јавио деспоту, а сусрет двојице рођака након толиких година непријатељстава био је заиста срдачан. "А када је дошао у своје отачаство изванредном својем ујаку, неисказана радост јављаше се када и раздељене удове црквене у једно сабра и државу утврди свезнали, премудри мајстор и свемогући посленик" (Константин Филозоф). Србија је коначно могла да одахне од ратова између два најмоћније племићке куће у Србији. Осим тога, деспот је потврдио оно што је обећао Ђурђу, односно да ће га "усинити", што практично значи да је прогласио Ђурђа и његово потомство својим наследницима. "И од тада могли су се видети, радујући се, као отац и син" (Константин Филозоф).
Следеће
поглавље: |