Света лоза кнеза Лазара
писац: Жељко Фајфрић
<< 13. Битка код Ангоре
14. Деспот Стефан
Ако кнез Стефан до доласка у Цариград није схватао сву размеру турског пораза на Ангори и све шансе које се због тога указују хришћанским земљама које су биле зависне или заузете од турске армаде, Византинци су се потрудили да му то објасне. Њему као искусном човеку, иако младом, није требало два пута говорити да би схватио оно што наилази. Веома брзо се приклонио Византији и већ ту постао од турског вазала један од најљућих турских противника. Вероватно је и њему самоме било доста ратовања против хришћана, а све за турску корист. Ни касније Стефан није крио то да је управо битка код Ангоре била управо она прекретница која га је ослободила вазалства према Турцима па тако у једној повељи из 1405. године каже: "Од Косова порабоћен бих исмаиљском народу, док не дође цар Персијанаца и Татара и разруши те, и мене од руку ових бог милошћу својом ослободи".
Да би га још више привукао на своју страну византијски цар Јован ВИИ Палеолог му током августа 1402. године додели титулу деспота, иначе достојанство по висини одмах иза царског. "Док је раније поменути Стефан боравио у Цариграду, добио је титулу деспота" (Орбин). Осим тога поведени су разговори и о томе да се Стефан ожени за сестром царице Јевђеније (жена цара Јована) која се звала Јелена (Јелача), иначе ћерком господара Лезбоса, Франћеска ИИ Гатилузија. "Овај, дакле, благочастиви Јован имао је не мало сукоба са становницима Галате (Ђеновљанима); када виде (Стефана) у Царствујућем граду, веселећи се са њим у царским (дворима) даде (му) венац деспотскога достојанства који беше сам себи исплео својим храбрим делима и добрострадалним подвизима" (Константин Филозоф). Стефан се није дуго премишљао и одмах је ушао у преговоре око женидбе која је реализована нешто касније (1405.).
Не може се отети утиску да је према кнезу Стефану поступљено помало и нападно љубазно, што је било свакако срачунато. Мало је српских владара који нису били опчињени византијским сјајем и културом, тако да ни сам Стефан сигурно није био никакав изузетак. На њега је било још лакше утицати јер су то били тренуци можда и очаја након изгубљене битке. Уморан, уплашен, израњављен и пун отисака крвавог разбојишта код Ангоре, а у потпуној неизвесности око будућности (не заборавимо да је Бајазит био заробљен), одједном се Стефан у Цариграду нашао у једном сасвим другом свету. Огромно богатство, велики вртови, тиха музика, вековна култура, сјај царских дворова могао је њему тада дати представу о величини Византију коју она није имала објективно. Византијски цар је то радио намерно знајући да ће то оставити утисак на Стефана, а коначно био је то стари рецепт лукавих Византинаца. Увек треба довести у Цариград онога са ким се преговара да би му се са сјајем престонице отупила чула и тиме га навели на оне одлуке које можда не би донео. Опчињен првим утиском можда је Стефан могао помислити да је Византија много јача него што је он то мислио, али веома брзо код њега ће доћи до отрежњења и схватања праве ситуације.
Ово је био потпун преокрет оне политике коју је Стефан водио до тога момента. Од верног и способног турског вазала, он сада постаје један од стубова будућег отпора Османлијама. Осим тога, Стефан је примањем деспотског достојанства на неки начин признао супрематију Византије у односу на Србију, односно, барем теоретски постао византијски вазал. Међутим, то је изгледало тако само на први поглед јер никада кнез Стефан (сада већ деспот) није био ни у ком погледу завистан од Византији нити им се нешто посебно клањао већ је напротив себе увек сматрао самодршцем и потпуно независним. Због тога се и називао самодршцем, а једном чак и самодржавним деспотом. Но, расправе око тога биле би већ чисто теоретске и сувише правне да би биле интересантне за ову причу. Ако су Византинци мислили да су придобијањем Стефановим успели да направе добар пазар, онда је он могао бити сигуран да је направио још бољи. На време је схватио да добија прилику да се отресе турака и задобио је титулу деспота што је у хришћанском свету била и те како цењена титула. Са том титулом могао се у пуном сјају појавити на сваком европском двору, а видећемо из касније приче да је он то и те како чинио. Тиме је уздигао не само себе већ још и више Србију која од скоро разбијене државе након Косова, сада постаје Деспотовина.
Исто тако, најмање приметно, али можда најбитније јесте то да је све ово у потпуности самосталан Стефанов политички потез. До тога момента, по свему судећи све политичке одлуке у Србији биле су доношене у породичном кругу Лазаревића, а у њему без икакве сумње најистакнутију улогу је имала кнегиња Милица. Међутим, сада кнегиње није било ту да усмерава Стефана и он сасвим самостално прави свакако одлучујуће потезе свога живота. Да ли је он о свему овоме било шта питао брата Вука који је био стално са њим јесте питање на које нема одговора. Нема разлога мислити да није, мада каснији сукоби са Вуком и потези овога, могу можда да наведу на мисао да га брат и није у потпуности подржавао, али да га није могао спречити. У сваком случају византијски цар се обраћао директно кнезу Стефану, њему доделио деспотску титулу и за жену принцезу из царске породице, чиме је на недвосмислен начин стављено до знања кога Византија сматра за владара Србије. Све је то могло да сасвим јасно укаже Стефану на сопствену важност и вредност, али је исто тако и код Вука могло да изазове љубомору. Стога је врло лако могуће да је Цариград можда био оно место на којем је посејана клица будућег тешког раздора два брата из куће Лазаревића: деспота Стефана и брата му Вука.
Ако можемо само да претпоставимо (што не мора да буде и тачно) да је баш тада у Цариграду међу браћом Лазаревић започела суревњивост, за сукоб између куће Лазаревић и куће Бранковић то је сасвим сигурно. Видели смо да су Гргур Бранковић и Ђурађ Бранковић ратовали под Ангором као турски вазали. Да ли су се и они истакли као кнез Стефан, не знамо, али су у сваком случају прошли много горе будући да су Гргура Монголи заробили. "После Бајазитовог пораза сви побегоше у Цариград, изузев Гргура, којег су Татари били заробили, али се после откупио" (Орбин). То је био онај разлог који је Ђурађа Бранковића задржао у Ангорској околини, будући да је покушавао да свога брата откупи од Монгола. То му је до краја и успело, али протекло је довољно времена за које је Стефан стигао до Цариграда и обавио све ове политичке послове о којима смо до сада говорили.
Када су Бранковићи стигли у Цариград имали су шта да виде. Стефан је за то кратко међувреме постао од турског вазала љути турски противник и уз то још обдарен титулом деспота, а осим тога из све снаге се воде преговори да постане и царски зет. И до тада њихови односи, ако већ нису били отворено непријатељски, били су најблаже речено затегнути. Ово што су сада видели било је већ превише. Тешко да су они били љубоморни на Стефанову титулу деспота или на то што ће он постати царски зет. Њих је много више плашило то што је Стефан постао турски противник, а управо је то могло на њих имати далекосежне последице. Ево зашто.
Видели смо да су они на једвите јаде уз много новца, потплаћивања и среће, успели да се некако непосредно пред Ангорску битку дочепају оних поседа које им је Бајазит отео и доделио Лазаревићима на управу. Сада је све то дошло опасност јер су им поседе вратили Турци и они су једини могли да гарантују да ће то тако и остати. То што је Стефан пришао турским противницима као и тиме што је добио титулу деспота могло је значити само то да га сав остали хришћански свет признаје за вођу свих Срба, што опет даље значи да ће то морати и Бранковићи. Док је Србија била под Турцима био им је Стефан надређен па су им чак и земље одузете у његову корист. И када су коначно успели од султана да некако измоле старе привилегије долази до турске катастрофе, а Стефан прелази на страну хришћана и ови га одмах у старту сматрају вођом Србије. Не заборавимо да су Бранковићи увек били независни од Лазаревића, а сада је управо то дошло у питање. Сасвим је за природно очекивати да се сада деспот Стефан поставити и њима као господар у будућем политичком правцу, а што је најгоре за њих јесте то да ће деспот имати подршку целог хришћанског света. Сам деспот је сасвим сигурно тако нешто морао и да уради јер се од њега то очекивало, а можда и саветовало од стране византијског цара. Србија није могла имати два господара. Могуће да је управо то био онај разлог који је њих довео у сукоб. Поносни Бранковићи нису хтели да имају деспота за господара, а опет деспот Стефан није желео да поред њега у Србији буде било ко самосталан.
Вероватноћа да је било управо тако није никако мала. У сваком случају у Цариграду је дошло до жестоког сукоба између деспота Стефана и браће Бранковића. Било је сасвим очигледно да Бранковићи никако неће поново под власт деспота Стефана и да ће самостално водити политику. Постојала је објективна опасност да би Бранковићи могли први доћи у Србију и покушати да подигну Србију против деспота. Изгледа да је Ђурађ Бранковић тада из Цариграда покушао да оствари контакт са Бајазитовим наследником, Сулејманом, и да га обавести о Стефановом преокрету. Исто тако, имао је намеру да од Турака затражи војне одреде не би ли Стефану запречио пут у Србију. Желећи да то спречи, јер радило се о издаји, одлучи Стефан да код византијских власти изради то да се Ђурађ за једно време баци у тамницу. "Док су се они, дакле, налазили у Цариграду, Ђурађ Бранковић је на захтев својих ујака Стефана и Вука био бачен у тамницу, јер су они међусобно били непријатељи. Ова су се, наиме, два брата прибојавали да он не оде у Романију Мусломану Челебији, сину турског цара, па да не стигне пре њих у њихову покрајину" (Мавро Орбин).
Ови наводи могу да размишљање одведу на то да се Стефан заправо бојао онога што би ми данас назвали државни удар. Наиме, плашио се тога да би Бранковићи можда могли уз помоћ турака целу Србију да ставе под своју контролу. Зато је Бранковиће требало барем тренутно елиминисати, а за тако нешто најбоље је средство било то да се они затворе. То би утамничење трајало таман толико да он у Србији осигура власт и учврсти свој положај који би можда могао бити уздрман променом његовог политичког курса. Ово је верзија која је углавном прихваћена, мада није и сасвим сигурна. У сваком случају радило се о престижу две куће, Лазаревића и Бранковића. Основни узрок је био то, а све остало били су само поводи.
Оставивши Ђурађа у заточеништву деспот Стефан је са братом Вуком напустио Цариград и кренуо пут кући. У то време већ је владало непријатељство између деспота Стефана и турака, мада се за прави разлог тога не зна. Тешко је поверовати да су Турци већ сазнали за деспотов политички преокрет, али остаје чињеница да су Турци већ тада почели да нападају деспотове одреде који су се враћали из Ангоре. Могуће да је тада избила из све снаге нека дотадашња прикривена нетрпељивост па су Турци хтели да искористе прилику и да наплате деспоту неке старе непречишћене рачуне. Није немогуће ни то да су Турци били свеукупно незадовољни начином на који се деспот борио под Ангором и да су га сматрали једним од главних криваца за своју несрећу. Резултат свега је био у томе да је један већи српски одред дочекан у заседи у Чрноменској шуми и страшно исечен од стране турског војсковође Сариџа. "А неки од његове војске, оделивши се, дођоше, прешавши море и мало, прошавши Андријанов град (Једрене) (али) беху исечени од некога Сараже, за кога кажу да је из почетка заробио храброга страдалца и да је мрзео и његова сина (Стефана). А било је исечено ово војништво у чрномијанском лугу" (Константин Филозоф).
Како се сувоземним путем, који је био краћи, није могло натраг у Србију, морао је деспот Стефан са братом да крене заобилазним путем лађом преко мора. Но, ни ту нису били баш добре среће јер су морали да претрпе напад једне веће флотиле турских чамаца пуних стрелаца. Међутим, велика ђеновљанска лађа, којом су Лазаревићи путовали, успела је релативно лако да одбије овај напад и да неке турске чамце испреврће. Иако је журио кући, деспот није успео да издржи, а да не сврати у Митилену код Франческа ИИ Гатилузија, не би ли видео његову ћерку, односно своју будућу невесту. "Цар Јован га посла да оде с лађама његовом тасту на Митиленско острво да га са лађама спроведе у Арбанасе. Јер овај намераваше да тамо иде" (Константин Филозоф). На крају, ту се задржао много дуже но што је требало и него што је планирао. Дочек је био више него срдачан, а изгледа да се Стефану допала и будућа невеста. "А овај (таст) предузе (све) јер му се указа прилика да види светлу даницу у своме граду; и у овом најизабранијем и красном граду Митилени не беше места где га овај Катеолуз није гостио, спремајући проводе и гозбе у својим баштама и вртовима уз клицање: Многаја лета, Владико, као што је обичај владалачком чину. Тада је овај превисоки (Стефан) о коме је реч, угледао и кћер овога владара, коју после узе за жену. Јер по матери је и ова нећака цару Мануилу, од кога се и господа и тај род називају Палеолози" (Константин Филозоф). Тада је веровао да нема неких посебних потреба да жури кући јер Ђурађа је лукавством, не много часним, успео да смести тамо где ће му овај најмање сметати, односно у Цариградску тамницу. Ипак, да би био потпуно сигуран и плашећи се да би већ пословично подмитљиве Византинце Ђурађ могао лако потплатити и тако побећи, оставио је деспот једног свога поверљивог властелина да пази на Ђурађа. "У међувремену је њихов сестрић Ђурађ лежао у тамници у Цариграду. Деспот га је тамо био поверио неком свом властелину који га је,.." (Мавро Орбин).
Ако је тако мислио, горко се преварио јер је Ђурађ успео веома брзо да се ослободи тамнице и то тако што је подмитио ни мање ни више него баш тог "поверљивог" деспотовог човека. Какав је био облик мита не зна се, а Орбин само претпоставља да је Ђурађ овога властелина привукао "можда, каквим великим обећањем," те да га је онда овај "ослободио, пронашавши кључеве тамнице". У неким српским летописима постоје директнији описи ових догађаја где се као Ђурђев ослободилац спомиње неки племић по имену Родоп. "Године 1402. септембра 3. украде Родоп Ђурђа Вуковића из сужањства у Цариграду". Да Родоп није легендарна већ стварна личност није уопште спорно. Тако је у селу Бањи, близу Рудника, на улазу једне (сада већ порушене) црквице откривена надгробна плоча на којој пише да је то гроб Родопа и да је он умро дана 7. фебруара 1436. године. Осим тога спомиње се породица Родоп у неколико дубровачких докумената, но за нашу причу они не играју надаље било какву улогу.
Ово бекство је било негде током септембра 1402. године. Наравно да Бранковићи нису губили ни тренутка времена и да су се одмах запутили ка ономе ко им је могао сигурно дати помоћ, односно ка турском султану Сулејману. Овај их је одмах лепо примио јер је осетио добру прилику да уз њихову помоћ сломи непослушнога деспота Стефана и том победом оснажи свој, у том моменту, несигуран положај владара у европском делу турске државе. За то време у малоазијском делу државе дигли су се сви дотадашњи турски вазали, појавили су се нови претенденти на султански трон, а било је јасно да нови турски султан може да буде само онај претендент који овлада Малом Азијом. Сулејман је знао да ће морати убрзо да се пребацује тамо и да покуша да скрши тамошње претенденте. За тако нешто му је била потребна сигурна власт у европском делу, а прелазак деспотов у хришћански табор је управо значио да му се и ту, у Европи, љуља власт. Долазак Бранковића му је управо дао идеалну прилику, али и добре савезнике, да скрши деспотов отпор. Стога и срдачан дочек који је требао да покаже Бранковићима колико их султан уважава. Осим тога, Бранковићи су добили и турску војску која је била подељена у два дела. Једним су управљали они (Бранковићи), а другим делом турски заповедници. "Кад је Ђурађ дошао турском цару, овај га је лепо примио и одмах му дао да обуче своје владарско одело, те га даровао многим вредним стварима. Између осталог даровао му је своје оружје у знак велике љубави и поверења које је имао у њега. Затим му је дао своју војску, чијим је једним делом командовао Ђурађ, а другим турски заповедници" (Мавро Орбин).
Ови потези Бранковићима не могу никако да послуже на част и могу се тумачити једино њиховом великом озлојеђеношћу на породицу Лазаревића. Ако су они били ти који су до тога момента могли да Лазаревићима пребацују сарадњу са Турцима и да се представљају као једини који су до последњег момента пружали отпор, сада се ситуација потпуно преокренула. Деспот Стефан је окренуо своју политику и желео да се у савезу са хришћанским земљама отресе Турака. Међутим, сада су Бранковићи ти који пружају отпор таквој, у својој бити ипак исправној политици деспота Стефана, и ни мање ни више него они бивају ти који доводе турску војску у Србију. Тешко је веровати да су Турци ишли са Бранковићима само зато да би им послужили у борби са Лазаревићима, те да би после битке једноставно напустили Србију. Не, они су ишли да поново потчине Србију и да невернога вазала Стефана Лазаревића склоне са српског престола и да поставе неког себи верног који ће наставити да их служи. То су Бранковићи сасвим сигурно знали и свесно су прихватили тај ризик. Били су спремни да жртвују идеалну прилику за ослобођење Србије од турака зарад својих себичних интереса, односно зарад старих непречишћених рачуна са Лазаревићима. Ако су се њихови неки потези до сада можда и могли да оправдају, сада то више није било могуће.
Било како било, сукоби између две најмоћније породице у Србији су започели. У Србији се о томе још увек није ништа знало, а вести су споро путовале. Једино што се сигурно знало било је то да се битка код Ангоре одиграла, а да су Турци и њихови савезници страшно исечени. Кнегиња Милица није знала ни да ли су јој синови преживели, а иста је ситуација била и са Маром Бранковић која се такође бринула за своје синове. Због тога су обе забринуте мајке тражиле од Дубровника током лета да им помогне у тражењу синова. Међутим, временом долазе приче и њима о ономе свему што се у Цариграду дешава. Тада је између мајке (кнегиње Милице) и ћерке (Маре Бранковић) планула мржња јер су се обе бориле за своју децу.
Баш време када је Ђурађ Бранковић успео да се извуче из тамнице (септембра 1402. година), стигли су деспот Стефан и Вук са бродом у Бар. Ту их је дочекала рођена сестра Јелена и њен муж Ђурађ Балшић. "Он се са својим братом укрцао на једну митиленску галију и допловио најпре под Улцињ, а затим се искрцао близу Бара" (Мавро Орбин). Током боравка код Балшића дочули су деспот Стефан и Вук о бекству Бранковића из Цариграда. О самом одласку Бранковића код турака тешко да су дочули одмах, али деспоту, као умном и способном политичару, одмах је синуло на коју су се страну ова двојица могла упутити. Било је савршено јасно да ће сада оружје говорити и стога деспот не губи време већ јавља мајци (кнегињи Милици) да што брже прикупља војску. Истовремено је затражио и добио од зета Ђурђа Балшића појачање са његовим војним одредима. "Нагодио се са својим зетом Ђурђем Страцимира Балшића, господаром Зете, који му је дао много људи с којима је дошао у Рашку" (Мавро Орбин). Сада је већ могао да рачуна са прилично јаком војском која ће се моћи супротставити онима које доведу Бранковићи. Са том армадом могао је кренути ка Србији.
Бранковићи и Турци до тада нису губили време већ су својом војском блокирали све путеве који су могли довести у Србију. Основни правац којим је деспот Стефан могао да дође у Србији ишао је преко Косова и Метохије, управо оних територија које су припадале Бранковићима и које су они сада здружени са Турцима држали блокиране. Крајем октобра 1402. године кренули су Лазаревићи из Зете ка Србији. "Сулејман, који се утврди на западу, сазнавши шта је било са Стефаном и знајући да хоће да се искрца негде у западним крајевима, сам пође тамо са свима својима. А беху тада са реченим Сулејманом и синови старије деспотове сестре Маре (Ђурађ и Лазар), који се, и не хотећи, заједно бораху са Турцима, јер друкчије не беше могуће. Њима (стога) цар заповеди држати путеве и да пазе на ове у земљи, јер нигде не беше могуће проћи овом благочастивоме (Стефану)" (Константин Филозоф).
Навод Константина Филозофа да је турску војску предводио лично Сулејман (Бајазитов син) није тачан и он није био ту већ су војску водиле друге његове војсковође. Остаје отворено питање да ли се Гргур Бранковић до тада ослободио сужањства од Монгола. По овим досадашњим наводима Константина Филозофа изгледа као да није, те да је са Ђурђем био најмлађи брат Лазар. Но, то је веома дискутабилно и јесте став онога ко је преводио летописца јер се он (Константин Филозоф) нигде у оригиналном тексту тако не изјашњава већ само каже "синови старије сестре", али не каже који. Стога смо у овој причи пошло се од тога да је Гргура од Монгола непосредно након битке код Ангоре откупио његов брат Ђурађ и да су њих двојица прошли све ове досадашње догађаје заједно. За такав став осим логичких нема неких посебних доказа, али не постоје ни супротни. Како то сада не игра неку посебну улогу на томе се нећемо ни задржавати јер Гргур Бранковић и иначе нема неки посебан значај у свим овим догађајима, а исто тако ни Лазар. Главне личности су за сада деспот Стефан, Вук Лазаревић и Ђурађ Бранковић, а Лазар Бранковић тек касније добија значај.
Деспот је желео да се што прије дочепа Косова и стога је изабран пут према Жичи. Истовремено је обавештена кнегиња Милица којим правцем јој крећу синови и речено јој је да им у сусрет пошаље ону војску коју је сама успела да сакупи. "Обавестио је деспот благочастиву госпођу матер своју (Милицу о своме доласку), а његов раније поменути зет даде му војске колико је могуће да га спроводи, када је ишао и приближавао се пределима српским, где је прва архиепископија српска" (Константин Филозоф).
Две војске су се судариле близу манастира Грачанице на Косову код места Трипоље. Са Турцима је био кесар Угљеша Влатковић који је без своје воље морао да им се придружи, али веома је брзо искористио прилику да ступи у контакт са деспотом Стефаном и да му пружи све податке о војсци Бранковића и Турцима. Нешто касније кесар је са својим одредом окренуо страну и од Турака прешао Лазаревићима. На крају се кесар показао као далеко разумнији и као већи патриот но што су тога момента били Бранковићи, а деспот Стефан му није заборавио ту услугу дајући му после одговарајућу награду. "А тада са Турцима беше ћесар Угљеша; он велику услугу учини посланством ка благочастивом (Стефану) од ових (Турака), јављајући њихове одлуке и намере; затим, ускоро после тога, и сам прибеже под крило деспоту Стефану и земљу своју отачаску: Врању и Иногошт и Прешево прими и задржи. И постаде као неко крило хришћанима" (Константин Филозоф). Ускоро су пристигле и трупе које је сакупила кнегиња Милица, али оне су већ биле много слабије опремљене и много мање одушевљене за борбу од оних које је деспот имао. "А беше најхитније дошла и од његове матере војска, која се нашла убрзо (захваљујући) материнском поспешењу, али ипак са временским закашњењем и са недовољном спремом;.." (Константин Филозоф).
Видевши да је турска војска подељена на два дела, одлучи деспот да и он своју војску такође раздели. "С друге стране, ни деспот Стефан није пропустио да спреми добру војску, па ју је поделио на два дела: једним делом је заповедао он сам, а другим делом његов брат Вук" (Мавро Орбин). Константин Филозоф у овој раздеоби деспотове војске није налазио неки ратни ефект већ чисто његов практични циљ да ако погине један брат други остане жив. "Јер дошавши на Косово, где (беше) и отац његов, и сазнавши да су (тамо) многи (Турци), раздели своју војску која је била са њим на два дела, као Јаков у старини, да ако један буде исечен, други да се спасе. Ако један брат падне, други ће благочастивом стаду пастир остати" (Константин Филозоф). Већи део војске повери деспот брату Вуку и нареди му да нападне онај део противничких војника које је водио Ђурађ Бранковић: "он даде већину војника своме брату Вуку, а сам мањи део узевши са собом, пође у бој" (Константин Филозоф). Иако се веома храбро борио, на крају се показало да Вук није по војној вештини дорастао Ђурађу Бранковићу, тако да је крајњи резултат за њега био поразан. "Кад је дошло до борбе између Вука и Ђурђа, Вук се јуначки борио као прави капетан, али је ипак био поражен и спасао се с мало војника" (Мавро Орбин).
Док се Вук носио са Ђурђем Бранковићем, деспот Стефан је напао са својом војском онај део противника који су сачињавали Турци. Успео је да их у потпуности разјури и да оствари апсолутну победу и да при томе поубија мноштво Турака. Управо је ту до сада већ поменути кесар Угљеша, који је у самоме почетку битке био у оквиру турске војске, одиграо велику улогу. Најпре је Турке наплашио снагом деспотових војника говорећи им да неће успети да издрже ни њихов први удар, а онда је сасвим отворено прешао на деспотову страну. "Заметнувши битку с турским капетанима, његов брат Стефан их је поразио и извојевао победу пре стратегијом него храброшћу својих војника. Био је, наиме, неки властелин по имену Угљешица, вазал и савезник турски, који се тада налазио у турској војсци. Кад је управо требало да отпочне битка, он је уверио Турке да не прихвате борбу, пошто неће моћи издржати први налет и напад хришћана. Стога, чим је настала битка, Турци се скоро дадоше у бекство. То је био разлог што су их деспотови људи многе поубијали" (Мавро Орбин).
Турци су добро познавали деспота Стефана још из оних времена док је био њихов вазал и док се борио на њиховој страни, тако да их његова ратна вештина није могла много изненадити. Стога је и разумљив онај страх од саме његове појаве на бојном пољу и турско безглаво бекство када је он сав оклопљен улетео у крешево. И иначе веома висок и крупан као човек, на великом бојном коњу у сјајном оклопу са огромном бојном секиром којом је витлао око себе, морао је деловати страшно. Уз све изгледа да је и кнез био у неком страховитом осећању које га је нагонило да Турке немилосрдно исече. Могуће је да се у њему тада нешто преломило јер по први пут у животу добио је прилику да мрске Турке коначно убија. Свега се тада могао сетити. Од Турака је доживео мноштво понижења до тога момента, а познавајући његов понос и гордост тешко је и замислити са колико се он муке и до тада сустезао и трпео. Најпре су му ликвидирали оца на Косову (1389), затим је морао он лично да им води своју сестру Оливеру султану у харем, ко зна колико пута је морао да пред њима стоји сагнуте главе, одлазио је Бајазиту неколико пута на милост и немилост не знајући да ли ће му овај до краја главу одсећи, ко зна колико је бојева водио за турски рачун. Много је било српских живота који су под његовим вођством изгинули за турски интерес, а да би се то могло тек тако заборавити. Као да им и то није било доста Турци су се сада опет појавили у Србији желећи да му одузму престо. Међутим, сада је ситуација била сасвим другачија и он им се више није морао клањати већ их је могао дочекати онако како они то и заслужују, са оружјем у руци. Само тако се може објаснити онај страшни гнев који је њиме овладао. "Против њих (Турака) веома храбро удари, а када су га ови угледали, кликнуше један другоме: Погледајте, погледајте Лазарева сина! И одмах са речју дадоше се у бекство. А овај, у освети, крвављаше десницу своју крвљу својих непријатеља; и тада се могла рећи она пророчка реч: Десница Господња учини силу и десница Господња прослави се у крепости и множином славе своје срушио си ратне непријатеље. И тако сам гоњаше тисућу и двојица дигоше десетина тисућа. Од тада ухватише од овога (Стефана) страх и трепет" (Константин Филозоф).
Према Бранковићима сигурно није осећао онакву мржњу коју је осећао према Турцима, јер у крајњој линији ни они нису били кривци за сву ту несрећу која је владала Србијом од времена Косовске битке. Сами Бранковићи били су можда и највеће жртве сплета несретних околности које су их угурале у неке ствари које они сигурно у нормалним приликама не би учинили. Највећи кривци за овај садашњи раздор су били Турци јер без њихове подршке Бранковићи не би били у стању ништа да учине, а најмање од свега да нападну на Лазаревиће. Осим тога нису Турци ратовали за рачун Бранковића, већ за свој интерес користећи њихову несрећу за своје циљеве. С друге стране, то је деспот сигурно знао, а Бранковићи су можда то тек почињали да осећају, Турци нису ни Бранковићима веровали ништа више него што су веровали већ одметнутом деспоту. Сулејман јесте дао војску Бранковићима да себи прокрче пут у Србију и да оборе деспота са власти, али то није значило и то да би он на место деспота Стефана за владара поставио некога из куће Бранковића. Чак и на бојном пољу били су Бранковићи сумњиви Турцима, а нарочито је то био Ђурађ, па се наводи како је Сулејман послао једнога свога поверљивог војсковођу који је током битке требао да пази на Ђурђево понашање. "А са Ђурђем, нећаком његовим, који је после био деспот свој српској земљи, беше и неки исмаиљћански велики војсковођа ради надзиравања његове (Ђурђеве) верности цару" (Константин Филозоф).
14. Деспот Стефан
Ако кнез Стефан до доласка у Цариград није схватао сву размеру турског пораза на Ангори и све шансе које се због тога указују хришћанским земљама које су биле зависне или заузете од турске армаде, Византинци су се потрудили да му то објасне. Њему као искусном човеку, иако младом, није требало два пута говорити да би схватио оно што наилази. Веома брзо се приклонио Византији и већ ту постао од турског вазала један од најљућих турских противника. Вероватно је и њему самоме било доста ратовања против хришћана, а све за турску корист. Ни касније Стефан није крио то да је управо битка код Ангоре била управо она прекретница која га је ослободила вазалства према Турцима па тако у једној повељи из 1405. године каже: "Од Косова порабоћен бих исмаиљском народу, док не дође цар Персијанаца и Татара и разруши те, и мене од руку ових бог милошћу својом ослободи".
Да би га још више привукао на своју страну византијски цар Јован ВИИ Палеолог му током августа 1402. године додели титулу деспота, иначе достојанство по висини одмах иза царског. "Док је раније поменути Стефан боравио у Цариграду, добио је титулу деспота" (Орбин). Осим тога поведени су разговори и о томе да се Стефан ожени за сестром царице Јевђеније (жена цара Јована) која се звала Јелена (Јелача), иначе ћерком господара Лезбоса, Франћеска ИИ Гатилузија. "Овај, дакле, благочастиви Јован имао је не мало сукоба са становницима Галате (Ђеновљанима); када виде (Стефана) у Царствујућем граду, веселећи се са њим у царским (дворима) даде (му) венац деспотскога достојанства који беше сам себи исплео својим храбрим делима и добрострадалним подвизима" (Константин Филозоф). Стефан се није дуго премишљао и одмах је ушао у преговоре око женидбе која је реализована нешто касније (1405.).
Не може се отети утиску да је према кнезу Стефану поступљено помало и нападно љубазно, што је било свакако срачунато. Мало је српских владара који нису били опчињени византијским сјајем и културом, тако да ни сам Стефан сигурно није био никакав изузетак. На њега је било још лакше утицати јер су то били тренуци можда и очаја након изгубљене битке. Уморан, уплашен, израњављен и пун отисака крвавог разбојишта код Ангоре, а у потпуној неизвесности око будућности (не заборавимо да је Бајазит био заробљен), одједном се Стефан у Цариграду нашао у једном сасвим другом свету. Огромно богатство, велики вртови, тиха музика, вековна култура, сјај царских дворова могао је њему тада дати представу о величини Византију коју она није имала објективно. Византијски цар је то радио намерно знајући да ће то оставити утисак на Стефана, а коначно био је то стари рецепт лукавих Византинаца. Увек треба довести у Цариград онога са ким се преговара да би му се са сјајем престонице отупила чула и тиме га навели на оне одлуке које можда не би донео. Опчињен првим утиском можда је Стефан могао помислити да је Византија много јача него што је он то мислио, али веома брзо код њега ће доћи до отрежњења и схватања праве ситуације.
Ово је био потпун преокрет оне политике коју је Стефан водио до тога момента. Од верног и способног турског вазала, он сада постаје један од стубова будућег отпора Османлијама. Осим тога, Стефан је примањем деспотског достојанства на неки начин признао супрематију Византије у односу на Србију, односно, барем теоретски постао византијски вазал. Међутим, то је изгледало тако само на први поглед јер никада кнез Стефан (сада већ деспот) није био ни у ком погледу завистан од Византији нити им се нешто посебно клањао већ је напротив себе увек сматрао самодршцем и потпуно независним. Због тога се и називао самодршцем, а једном чак и самодржавним деспотом. Но, расправе око тога биле би већ чисто теоретске и сувише правне да би биле интересантне за ову причу. Ако су Византинци мислили да су придобијањем Стефановим успели да направе добар пазар, онда је он могао бити сигуран да је направио још бољи. На време је схватио да добија прилику да се отресе турака и задобио је титулу деспота што је у хришћанском свету била и те како цењена титула. Са том титулом могао се у пуном сјају појавити на сваком европском двору, а видећемо из касније приче да је он то и те како чинио. Тиме је уздигао не само себе већ још и више Србију која од скоро разбијене државе након Косова, сада постаје Деспотовина.
Исто тако, најмање приметно, али можда најбитније јесте то да је све ово у потпуности самосталан Стефанов политички потез. До тога момента, по свему судећи све политичке одлуке у Србији биле су доношене у породичном кругу Лазаревића, а у њему без икакве сумње најистакнутију улогу је имала кнегиња Милица. Међутим, сада кнегиње није било ту да усмерава Стефана и он сасвим самостално прави свакако одлучујуће потезе свога живота. Да ли је он о свему овоме било шта питао брата Вука који је био стално са њим јесте питање на које нема одговора. Нема разлога мислити да није, мада каснији сукоби са Вуком и потези овога, могу можда да наведу на мисао да га брат и није у потпуности подржавао, али да га није могао спречити. У сваком случају византијски цар се обраћао директно кнезу Стефану, њему доделио деспотску титулу и за жену принцезу из царске породице, чиме је на недвосмислен начин стављено до знања кога Византија сматра за владара Србије. Све је то могло да сасвим јасно укаже Стефану на сопствену важност и вредност, али је исто тако и код Вука могло да изазове љубомору. Стога је врло лако могуће да је Цариград можда био оно место на којем је посејана клица будућег тешког раздора два брата из куће Лазаревића: деспота Стефана и брата му Вука.
Ако можемо само да претпоставимо (што не мора да буде и тачно) да је баш тада у Цариграду међу браћом Лазаревић започела суревњивост, за сукоб између куће Лазаревић и куће Бранковић то је сасвим сигурно. Видели смо да су Гргур Бранковић и Ђурађ Бранковић ратовали под Ангором као турски вазали. Да ли су се и они истакли као кнез Стефан, не знамо, али су у сваком случају прошли много горе будући да су Гргура Монголи заробили. "После Бајазитовог пораза сви побегоше у Цариград, изузев Гргура, којег су Татари били заробили, али се после откупио" (Орбин). То је био онај разлог који је Ђурађа Бранковића задржао у Ангорској околини, будући да је покушавао да свога брата откупи од Монгола. То му је до краја и успело, али протекло је довољно времена за које је Стефан стигао до Цариграда и обавио све ове политичке послове о којима смо до сада говорили.
Када су Бранковићи стигли у Цариград имали су шта да виде. Стефан је за то кратко међувреме постао од турског вазала љути турски противник и уз то још обдарен титулом деспота, а осим тога из све снаге се воде преговори да постане и царски зет. И до тада њихови односи, ако већ нису били отворено непријатељски, били су најблаже речено затегнути. Ово што су сада видели било је већ превише. Тешко да су они били љубоморни на Стефанову титулу деспота или на то што ће он постати царски зет. Њих је много више плашило то што је Стефан постао турски противник, а управо је то могло на њих имати далекосежне последице. Ево зашто.
Видели смо да су они на једвите јаде уз много новца, потплаћивања и среће, успели да се некако непосредно пред Ангорску битку дочепају оних поседа које им је Бајазит отео и доделио Лазаревићима на управу. Сада је све то дошло опасност јер су им поседе вратили Турци и они су једини могли да гарантују да ће то тако и остати. То што је Стефан пришао турским противницима као и тиме што је добио титулу деспота могло је значити само то да га сав остали хришћански свет признаје за вођу свих Срба, што опет даље значи да ће то морати и Бранковићи. Док је Србија била под Турцима био им је Стефан надређен па су им чак и земље одузете у његову корист. И када су коначно успели од султана да некако измоле старе привилегије долази до турске катастрофе, а Стефан прелази на страну хришћана и ови га одмах у старту сматрају вођом Србије. Не заборавимо да су Бранковићи увек били независни од Лазаревића, а сада је управо то дошло у питање. Сасвим је за природно очекивати да се сада деспот Стефан поставити и њима као господар у будућем политичком правцу, а што је најгоре за њих јесте то да ће деспот имати подршку целог хришћанског света. Сам деспот је сасвим сигурно тако нешто морао и да уради јер се од њега то очекивало, а можда и саветовало од стране византијског цара. Србија није могла имати два господара. Могуће да је управо то био онај разлог који је њих довео у сукоб. Поносни Бранковићи нису хтели да имају деспота за господара, а опет деспот Стефан није желео да поред њега у Србији буде било ко самосталан.
Вероватноћа да је било управо тако није никако мала. У сваком случају у Цариграду је дошло до жестоког сукоба између деспота Стефана и браће Бранковића. Било је сасвим очигледно да Бранковићи никако неће поново под власт деспота Стефана и да ће самостално водити политику. Постојала је објективна опасност да би Бранковићи могли први доћи у Србију и покушати да подигну Србију против деспота. Изгледа да је Ђурађ Бранковић тада из Цариграда покушао да оствари контакт са Бајазитовим наследником, Сулејманом, и да га обавести о Стефановом преокрету. Исто тако, имао је намеру да од Турака затражи војне одреде не би ли Стефану запречио пут у Србију. Желећи да то спречи, јер радило се о издаји, одлучи Стефан да код византијских власти изради то да се Ђурађ за једно време баци у тамницу. "Док су се они, дакле, налазили у Цариграду, Ђурађ Бранковић је на захтев својих ујака Стефана и Вука био бачен у тамницу, јер су они међусобно били непријатељи. Ова су се, наиме, два брата прибојавали да он не оде у Романију Мусломану Челебији, сину турског цара, па да не стигне пре њих у њихову покрајину" (Мавро Орбин).
Ови наводи могу да размишљање одведу на то да се Стефан заправо бојао онога што би ми данас назвали државни удар. Наиме, плашио се тога да би Бранковићи можда могли уз помоћ турака целу Србију да ставе под своју контролу. Зато је Бранковиће требало барем тренутно елиминисати, а за тако нешто најбоље је средство било то да се они затворе. То би утамничење трајало таман толико да он у Србији осигура власт и учврсти свој положај који би можда могао бити уздрман променом његовог политичког курса. Ово је верзија која је углавном прихваћена, мада није и сасвим сигурна. У сваком случају радило се о престижу две куће, Лазаревића и Бранковића. Основни узрок је био то, а све остало били су само поводи.
Оставивши Ђурађа у заточеништву деспот Стефан је са братом Вуком напустио Цариград и кренуо пут кући. У то време већ је владало непријатељство између деспота Стефана и турака, мада се за прави разлог тога не зна. Тешко је поверовати да су Турци већ сазнали за деспотов политички преокрет, али остаје чињеница да су Турци већ тада почели да нападају деспотове одреде који су се враћали из Ангоре. Могуће да је тада избила из све снаге нека дотадашња прикривена нетрпељивост па су Турци хтели да искористе прилику и да наплате деспоту неке старе непречишћене рачуне. Није немогуће ни то да су Турци били свеукупно незадовољни начином на који се деспот борио под Ангором и да су га сматрали једним од главних криваца за своју несрећу. Резултат свега је био у томе да је један већи српски одред дочекан у заседи у Чрноменској шуми и страшно исечен од стране турског војсковође Сариџа. "А неки од његове војске, оделивши се, дођоше, прешавши море и мало, прошавши Андријанов град (Једрене) (али) беху исечени од некога Сараже, за кога кажу да је из почетка заробио храброга страдалца и да је мрзео и његова сина (Стефана). А било је исечено ово војништво у чрномијанском лугу" (Константин Филозоф).
Како се сувоземним путем, који је био краћи, није могло натраг у Србију, морао је деспот Стефан са братом да крене заобилазним путем лађом преко мора. Но, ни ту нису били баш добре среће јер су морали да претрпе напад једне веће флотиле турских чамаца пуних стрелаца. Међутим, велика ђеновљанска лађа, којом су Лазаревићи путовали, успела је релативно лако да одбије овај напад и да неке турске чамце испреврће. Иако је журио кући, деспот није успео да издржи, а да не сврати у Митилену код Франческа ИИ Гатилузија, не би ли видео његову ћерку, односно своју будућу невесту. "Цар Јован га посла да оде с лађама његовом тасту на Митиленско острво да га са лађама спроведе у Арбанасе. Јер овај намераваше да тамо иде" (Константин Филозоф). На крају, ту се задржао много дуже но што је требало и него што је планирао. Дочек је био више него срдачан, а изгледа да се Стефану допала и будућа невеста. "А овај (таст) предузе (све) јер му се указа прилика да види светлу даницу у своме граду; и у овом најизабранијем и красном граду Митилени не беше места где га овај Катеолуз није гостио, спремајући проводе и гозбе у својим баштама и вртовима уз клицање: Многаја лета, Владико, као што је обичај владалачком чину. Тада је овај превисоки (Стефан) о коме је реч, угледао и кћер овога владара, коју после узе за жену. Јер по матери је и ова нећака цару Мануилу, од кога се и господа и тај род називају Палеолози" (Константин Филозоф). Тада је веровао да нема неких посебних потреба да жури кући јер Ђурађа је лукавством, не много часним, успео да смести тамо где ће му овај најмање сметати, односно у Цариградску тамницу. Ипак, да би био потпуно сигуран и плашећи се да би већ пословично подмитљиве Византинце Ђурађ могао лако потплатити и тако побећи, оставио је деспот једног свога поверљивог властелина да пази на Ђурађа. "У међувремену је њихов сестрић Ђурађ лежао у тамници у Цариграду. Деспот га је тамо био поверио неком свом властелину који га је,.." (Мавро Орбин).
Ако је тако мислио, горко се преварио јер је Ђурађ успео веома брзо да се ослободи тамнице и то тако што је подмитио ни мање ни више него баш тог "поверљивог" деспотовог човека. Какав је био облик мита не зна се, а Орбин само претпоставља да је Ђурађ овога властелина привукао "можда, каквим великим обећањем," те да га је онда овај "ослободио, пронашавши кључеве тамнице". У неким српским летописима постоје директнији описи ових догађаја где се као Ђурђев ослободилац спомиње неки племић по имену Родоп. "Године 1402. септембра 3. украде Родоп Ђурђа Вуковића из сужањства у Цариграду". Да Родоп није легендарна већ стварна личност није уопште спорно. Тако је у селу Бањи, близу Рудника, на улазу једне (сада већ порушене) црквице откривена надгробна плоча на којој пише да је то гроб Родопа и да је он умро дана 7. фебруара 1436. године. Осим тога спомиње се породица Родоп у неколико дубровачких докумената, но за нашу причу они не играју надаље било какву улогу.
Ово бекство је било негде током септембра 1402. године. Наравно да Бранковићи нису губили ни тренутка времена и да су се одмах запутили ка ономе ко им је могао сигурно дати помоћ, односно ка турском султану Сулејману. Овај их је одмах лепо примио јер је осетио добру прилику да уз њихову помоћ сломи непослушнога деспота Стефана и том победом оснажи свој, у том моменту, несигуран положај владара у европском делу турске државе. За то време у малоазијском делу државе дигли су се сви дотадашњи турски вазали, појавили су се нови претенденти на султански трон, а било је јасно да нови турски султан може да буде само онај претендент који овлада Малом Азијом. Сулејман је знао да ће морати убрзо да се пребацује тамо и да покуша да скрши тамошње претенденте. За тако нешто му је била потребна сигурна власт у европском делу, а прелазак деспотов у хришћански табор је управо значио да му се и ту, у Европи, љуља власт. Долазак Бранковића му је управо дао идеалну прилику, али и добре савезнике, да скрши деспотов отпор. Стога и срдачан дочек који је требао да покаже Бранковићима колико их султан уважава. Осим тога, Бранковићи су добили и турску војску која је била подељена у два дела. Једним су управљали они (Бранковићи), а другим делом турски заповедници. "Кад је Ђурађ дошао турском цару, овај га је лепо примио и одмах му дао да обуче своје владарско одело, те га даровао многим вредним стварима. Између осталог даровао му је своје оружје у знак велике љубави и поверења које је имао у њега. Затим му је дао своју војску, чијим је једним делом командовао Ђурађ, а другим турски заповедници" (Мавро Орбин).
Ови потези Бранковићима не могу никако да послуже на част и могу се тумачити једино њиховом великом озлојеђеношћу на породицу Лазаревића. Ако су они били ти који су до тога момента могли да Лазаревићима пребацују сарадњу са Турцима и да се представљају као једини који су до последњег момента пружали отпор, сада се ситуација потпуно преокренула. Деспот Стефан је окренуо своју политику и желео да се у савезу са хришћанским земљама отресе Турака. Међутим, сада су Бранковићи ти који пружају отпор таквој, у својој бити ипак исправној политици деспота Стефана, и ни мање ни више него они бивају ти који доводе турску војску у Србију. Тешко је веровати да су Турци ишли са Бранковићима само зато да би им послужили у борби са Лазаревићима, те да би после битке једноставно напустили Србију. Не, они су ишли да поново потчине Србију и да невернога вазала Стефана Лазаревића склоне са српског престола и да поставе неког себи верног који ће наставити да их служи. То су Бранковићи сасвим сигурно знали и свесно су прихватили тај ризик. Били су спремни да жртвују идеалну прилику за ослобођење Србије од турака зарад својих себичних интереса, односно зарад старих непречишћених рачуна са Лазаревићима. Ако су се њихови неки потези до сада можда и могли да оправдају, сада то више није било могуће.
Било како било, сукоби између две најмоћније породице у Србији су започели. У Србији се о томе још увек није ништа знало, а вести су споро путовале. Једино што се сигурно знало било је то да се битка код Ангоре одиграла, а да су Турци и њихови савезници страшно исечени. Кнегиња Милица није знала ни да ли су јој синови преживели, а иста је ситуација била и са Маром Бранковић која се такође бринула за своје синове. Због тога су обе забринуте мајке тражиле од Дубровника током лета да им помогне у тражењу синова. Међутим, временом долазе приче и њима о ономе свему што се у Цариграду дешава. Тада је између мајке (кнегиње Милице) и ћерке (Маре Бранковић) планула мржња јер су се обе бориле за своју децу.
Баш време када је Ђурађ Бранковић успео да се извуче из тамнице (септембра 1402. година), стигли су деспот Стефан и Вук са бродом у Бар. Ту их је дочекала рођена сестра Јелена и њен муж Ђурађ Балшић. "Он се са својим братом укрцао на једну митиленску галију и допловио најпре под Улцињ, а затим се искрцао близу Бара" (Мавро Орбин). Током боравка код Балшића дочули су деспот Стефан и Вук о бекству Бранковића из Цариграда. О самом одласку Бранковића код турака тешко да су дочули одмах, али деспоту, као умном и способном политичару, одмах је синуло на коју су се страну ова двојица могла упутити. Било је савршено јасно да ће сада оружје говорити и стога деспот не губи време већ јавља мајци (кнегињи Милици) да што брже прикупља војску. Истовремено је затражио и добио од зета Ђурђа Балшића појачање са његовим војним одредима. "Нагодио се са својим зетом Ђурђем Страцимира Балшића, господаром Зете, који му је дао много људи с којима је дошао у Рашку" (Мавро Орбин). Сада је већ могао да рачуна са прилично јаком војском која ће се моћи супротставити онима које доведу Бранковићи. Са том армадом могао је кренути ка Србији.
Бранковићи и Турци до тада нису губили време већ су својом војском блокирали све путеве који су могли довести у Србију. Основни правац којим је деспот Стефан могао да дође у Србији ишао је преко Косова и Метохије, управо оних територија које су припадале Бранковићима и које су они сада здружени са Турцима држали блокиране. Крајем октобра 1402. године кренули су Лазаревићи из Зете ка Србији. "Сулејман, који се утврди на западу, сазнавши шта је било са Стефаном и знајући да хоће да се искрца негде у западним крајевима, сам пође тамо са свима својима. А беху тада са реченим Сулејманом и синови старије деспотове сестре Маре (Ђурађ и Лазар), који се, и не хотећи, заједно бораху са Турцима, јер друкчије не беше могуће. Њима (стога) цар заповеди држати путеве и да пазе на ове у земљи, јер нигде не беше могуће проћи овом благочастивоме (Стефану)" (Константин Филозоф).
Навод Константина Филозофа да је турску војску предводио лично Сулејман (Бајазитов син) није тачан и он није био ту већ су војску водиле друге његове војсковође. Остаје отворено питање да ли се Гргур Бранковић до тада ослободио сужањства од Монгола. По овим досадашњим наводима Константина Филозофа изгледа као да није, те да је са Ђурђем био најмлађи брат Лазар. Но, то је веома дискутабилно и јесте став онога ко је преводио летописца јер се он (Константин Филозоф) нигде у оригиналном тексту тако не изјашњава већ само каже "синови старије сестре", али не каже који. Стога смо у овој причи пошло се од тога да је Гргура од Монгола непосредно након битке код Ангоре откупио његов брат Ђурађ и да су њих двојица прошли све ове досадашње догађаје заједно. За такав став осим логичких нема неких посебних доказа, али не постоје ни супротни. Како то сада не игра неку посебну улогу на томе се нећемо ни задржавати јер Гргур Бранковић и иначе нема неки посебан значај у свим овим догађајима, а исто тако ни Лазар. Главне личности су за сада деспот Стефан, Вук Лазаревић и Ђурађ Бранковић, а Лазар Бранковић тек касније добија значај.
Деспот је желео да се што прије дочепа Косова и стога је изабран пут према Жичи. Истовремено је обавештена кнегиња Милица којим правцем јој крећу синови и речено јој је да им у сусрет пошаље ону војску коју је сама успела да сакупи. "Обавестио је деспот благочастиву госпођу матер своју (Милицу о своме доласку), а његов раније поменути зет даде му војске колико је могуће да га спроводи, када је ишао и приближавао се пределима српским, где је прва архиепископија српска" (Константин Филозоф).
Две војске су се судариле близу манастира Грачанице на Косову код места Трипоље. Са Турцима је био кесар Угљеша Влатковић који је без своје воље морао да им се придружи, али веома је брзо искористио прилику да ступи у контакт са деспотом Стефаном и да му пружи све податке о војсци Бранковића и Турцима. Нешто касније кесар је са својим одредом окренуо страну и од Турака прешао Лазаревићима. На крају се кесар показао као далеко разумнији и као већи патриот но што су тога момента били Бранковићи, а деспот Стефан му није заборавио ту услугу дајући му после одговарајућу награду. "А тада са Турцима беше ћесар Угљеша; он велику услугу учини посланством ка благочастивом (Стефану) од ових (Турака), јављајући њихове одлуке и намере; затим, ускоро после тога, и сам прибеже под крило деспоту Стефану и земљу своју отачаску: Врању и Иногошт и Прешево прими и задржи. И постаде као неко крило хришћанима" (Константин Филозоф). Ускоро су пристигле и трупе које је сакупила кнегиња Милица, али оне су већ биле много слабије опремљене и много мање одушевљене за борбу од оних које је деспот имао. "А беше најхитније дошла и од његове матере војска, која се нашла убрзо (захваљујући) материнском поспешењу, али ипак са временским закашњењем и са недовољном спремом;.." (Константин Филозоф).
Видевши да је турска војска подељена на два дела, одлучи деспот да и он своју војску такође раздели. "С друге стране, ни деспот Стефан није пропустио да спреми добру војску, па ју је поделио на два дела: једним делом је заповедао он сам, а другим делом његов брат Вук" (Мавро Орбин). Константин Филозоф у овој раздеоби деспотове војске није налазио неки ратни ефект већ чисто његов практични циљ да ако погине један брат други остане жив. "Јер дошавши на Косово, где (беше) и отац његов, и сазнавши да су (тамо) многи (Турци), раздели своју војску која је била са њим на два дела, као Јаков у старини, да ако један буде исечен, други да се спасе. Ако један брат падне, други ће благочастивом стаду пастир остати" (Константин Филозоф). Већи део војске повери деспот брату Вуку и нареди му да нападне онај део противничких војника које је водио Ђурађ Бранковић: "он даде већину војника своме брату Вуку, а сам мањи део узевши са собом, пође у бој" (Константин Филозоф). Иако се веома храбро борио, на крају се показало да Вук није по војној вештини дорастао Ђурађу Бранковићу, тако да је крајњи резултат за њега био поразан. "Кад је дошло до борбе између Вука и Ђурђа, Вук се јуначки борио као прави капетан, али је ипак био поражен и спасао се с мало војника" (Мавро Орбин).
Док се Вук носио са Ђурђем Бранковићем, деспот Стефан је напао са својом војском онај део противника који су сачињавали Турци. Успео је да их у потпуности разјури и да оствари апсолутну победу и да при томе поубија мноштво Турака. Управо је ту до сада већ поменути кесар Угљеша, који је у самоме почетку битке био у оквиру турске војске, одиграо велику улогу. Најпре је Турке наплашио снагом деспотових војника говорећи им да неће успети да издрже ни њихов први удар, а онда је сасвим отворено прешао на деспотову страну. "Заметнувши битку с турским капетанима, његов брат Стефан их је поразио и извојевао победу пре стратегијом него храброшћу својих војника. Био је, наиме, неки властелин по имену Угљешица, вазал и савезник турски, који се тада налазио у турској војсци. Кад је управо требало да отпочне битка, он је уверио Турке да не прихвате борбу, пошто неће моћи издржати први налет и напад хришћана. Стога, чим је настала битка, Турци се скоро дадоше у бекство. То је био разлог што су их деспотови људи многе поубијали" (Мавро Орбин).
Турци су добро познавали деспота Стефана још из оних времена док је био њихов вазал и док се борио на њиховој страни, тако да их његова ратна вештина није могла много изненадити. Стога је и разумљив онај страх од саме његове појаве на бојном пољу и турско безглаво бекство када је он сав оклопљен улетео у крешево. И иначе веома висок и крупан као човек, на великом бојном коњу у сјајном оклопу са огромном бојном секиром којом је витлао око себе, морао је деловати страшно. Уз све изгледа да је и кнез био у неком страховитом осећању које га је нагонило да Турке немилосрдно исече. Могуће је да се у њему тада нешто преломило јер по први пут у животу добио је прилику да мрске Турке коначно убија. Свега се тада могао сетити. Од Турака је доживео мноштво понижења до тога момента, а познавајући његов понос и гордост тешко је и замислити са колико се он муке и до тада сустезао и трпео. Најпре су му ликвидирали оца на Косову (1389), затим је морао он лично да им води своју сестру Оливеру султану у харем, ко зна колико пута је морао да пред њима стоји сагнуте главе, одлазио је Бајазиту неколико пута на милост и немилост не знајући да ли ће му овај до краја главу одсећи, ко зна колико је бојева водио за турски рачун. Много је било српских живота који су под његовим вођством изгинули за турски интерес, а да би се то могло тек тако заборавити. Као да им и то није било доста Турци су се сада опет појавили у Србији желећи да му одузму престо. Међутим, сада је ситуација била сасвим другачија и он им се више није морао клањати већ их је могао дочекати онако како они то и заслужују, са оружјем у руци. Само тако се може објаснити онај страшни гнев који је њиме овладао. "Против њих (Турака) веома храбро удари, а када су га ови угледали, кликнуше један другоме: Погледајте, погледајте Лазарева сина! И одмах са речју дадоше се у бекство. А овај, у освети, крвављаше десницу своју крвљу својих непријатеља; и тада се могла рећи она пророчка реч: Десница Господња учини силу и десница Господња прослави се у крепости и множином славе своје срушио си ратне непријатеље. И тако сам гоњаше тисућу и двојица дигоше десетина тисућа. Од тада ухватише од овога (Стефана) страх и трепет" (Константин Филозоф).
Према Бранковићима сигурно није осећао онакву мржњу коју је осећао према Турцима, јер у крајњој линији ни они нису били кривци за сву ту несрећу која је владала Србијом од времена Косовске битке. Сами Бранковићи били су можда и највеће жртве сплета несретних околности које су их угурале у неке ствари које они сигурно у нормалним приликама не би учинили. Највећи кривци за овај садашњи раздор су били Турци јер без њихове подршке Бранковићи не би били у стању ништа да учине, а најмање од свега да нападну на Лазаревиће. Осим тога нису Турци ратовали за рачун Бранковића, већ за свој интерес користећи њихову несрећу за своје циљеве. С друге стране, то је деспот сигурно знао, а Бранковићи су можда то тек почињали да осећају, Турци нису ни Бранковићима веровали ништа више него што су веровали већ одметнутом деспоту. Сулејман јесте дао војску Бранковићима да себи прокрче пут у Србију и да оборе деспота са власти, али то није значило и то да би он на место деспота Стефана за владара поставио некога из куће Бранковића. Чак и на бојном пољу били су Бранковићи сумњиви Турцима, а нарочито је то био Ђурађ, па се наводи како је Сулејман послао једнога свога поверљивог војсковођу који је током битке требао да пази на Ђурђево понашање. "А са Ђурђем, нећаком његовим, који је после био деспот свој српској земљи, беше и неки исмаиљћански велики војсковођа ради надзиравања његове (Ђурђеве) верности цару" (Константин Филозоф).
Следеће
поглавље: |