Света лоза кнеза Лазара
писац: Жељко Фајфрић
<< 12. Кнез Стефан учвршћује
13. Битка код Ангоре
Нема никаквог разлога да се сумња у то да је кнез Стефан искористио прилику, односно препоруку Бајазитову, да се уз турску помоћ обрачуна са свим својим политичким противницима у Србији и да успостави своју апсолутну владавину. Истовремено то му је дало прилику да уздигне и своје људе. Вероватно да су му највећи проблем представљали рођаци из куће Бранковића који су разбаштињени у његову корист. Њихови покушаји да, уз помоћ новца који је још оставио Вук Бранковић у Дубровнику, а који су они сада постепено оданде узимали, поново придобију од Бајазита одузете територије сигурно да нису пријали кнезу Стефану. Њихов успех би значио одузимање великих територија којима је кнез управљао, а то нити једноме самодршцу није свеједно. Баш зато било би јако интересантно знати како се он (кнез Стефан) односио према тим њиховим настојањима. Заиста је тешко поверовати да је он то све посматрао сасвим мирно и да није баш ништа урадио по том питању. Имао је две могућности. С једне стране, рођачки, али и морални обзири терали су га да Бранковићима помогне у покушајима поврата одузетих територија. Међутим, с друге стране, познато је да у политици таквих обзира као што су рођачки и морални, а нарочито када је у питању ограничење власти, једноставно нема и било би сасвим чудно да су ти обзири постојали код кнеза Стефана.
И управо баш тај моменат је могао натерати Стефана да уради све што може на турском двору не би ли онемогућио Бранковиће да добију своје земље натраг. Видели смо да је код султана успео да оствари добре позиције које би му помогле да лакше онемогући Бранковиће, али питање је да ли их је и искористио. Но, у том контексту никако се може заборавити ни Бајазит са својим интересима који су могли бити супротни Стефановим. Наиме, ни њему (Бајазиту) никако није могло одговарати да кнез Стефан стекне сувише јаку позицију у Србији која би била таква да омогући младоме кнезу да можда у погодном моменту ту своју снагу искористи и уз Угарску помоћ се отцепи. На Балкану, изузев Стефана, није Бајазит имао нити једнога иоле јачег вазала и стога је према њему морао поступати са посебним опрезом. Да је кнез склон шуровању са Угрима, већ се видело. Стога је Бајазит ту снагу требало на неки начин да ограничи, а није било боље могућности за то него да се Бранковићима врате њихове земље. Тиме би се стекла њихова захвалност и од једног верног вазала (кнеза Стефана) добила би се два. Уз то не треба сметнути са ума ни то да је онај силни новац који су Бранковићи слали на Порту могао одиграти (на крају и јесте) велику улогу. Њиме су се могли придобити многи министри који су се кретали око Бајазита и који су на њега могли утицати.
На крају, о овоме се ипак мало тога може рећи јер никаквих података нема. Стога све наведено јесте само ствар претпоставке која и не мора да буде тачна. У сваком случају, у земљи је владао мир, што значи да ни Бранковићи, а ни неки други великаши нису давали кнезу Стефану отпор. Да је он апсолутни господар којем сви морају да се клањају и од кога дрхте најбољи су сведоци Дубровчани који почињу кнегињи Милици да се обраћају понизно као "славној и велеможној госпођи", док је кнез Стефан сада за њих "славни и велеможни господин". Ако је било потајних сплетака, а било их је сигурно, оне су остале на том нивоу и нису се изродиле у нешто веће. Кнез Стефан је сасвим чврсто држао власт у целој Србији док је Бајазит то исто радио у Турској. Осим ситнијих ратних чарки дуж граница неких већих ратних збивања није било и изгледало је да би то могло да потраје дуже време. Све је то тако ишло до 1402. године, а онда су следили одлучујући догађаји.
Први крупан догађај у то време у Србији био је повратак Бранковићима дела оних земаља којима је владао њихов отац Вук. Не зна се тачан датум тога догађаја, али се на основу неких података закључује да би то могло бити с пролећа 1402. године. Ради се о неким поседима на Косову, дела Полимља, сјеничког краја и Брскова. Све су то били крајеви којима је до тога момента владао кнез Стефан и који су сада изузети од његове власти и предани Бранковићима: "није прошло много а Вукова жена Мара је заједно са својим синовима повратила земље свога мужа, сем оних двају утврђених градова Звечана и Јелеча, које су држали Турци" (Орбин). Неких потреса приликом враћања ових територија није било па би могло изгледати да је кнез Стефан примио то сасвим мирно, па можда да је чак Бранковићима помогао да добију очинске земље натраг. Но, из касније приче видећемо да је то било ипак изван воље кнежеве и да су Бранковићи територије добили искључиво по Бајазитовој жељи. Но, о томе касније.
У сваком случају на територији Србије створена је још једна вазална српска држава (осим оне којом је владао кнез Стефан), а њоме су владали потомци Вука Бранковића, односно удовица Мара и њени синови Гргур, Ђурађ и Лазар. Осим што их је (то је сасвим сигурно) добијање ових земаља на управу коштало много новца, ови поседи су им донели и вазалне обавезе према султану. Сада су се Бранковићи нашли у оном истом вазалном односу према Турцима у којем су већ дуже време били Лазаревићи и због којег су их толико осуђивали. Очигледно да су и они временом уочили да је тога момента једино таква политика била могућна. "Кад је његова жена Мара повратила његову државу (како је речено), почела је да шаље своје синове с војском у службу Турчину, задржавајући увек код себе најмлађег ради управљања државом" (Орбин).
У то доба (пролеће 1402.) у Дубровнику нису Бранковићи имали више новца будући да су га временом извукли и једним великим делом потрошили на то да поврате своје земље. "Дубровчани су се у то време показали веома благодарни и верни Вуку, јер су повратили његовој жени велике вредности које је он био оставио код њих на чување" (Орбин). Постоји једно писмо из Дубровника од фебруара месеца 1402. године, где се Бранковићи обавештавају о томе да су Дубровчани дали "све што би вашега, и не оста веће у нас ништор од вашега, да молимо много господство ви, не забавите им ако су много стајали, јер их ми уздржасмо за ваше воље и наше, како те ви казат". То да они извлаче Вукову оставу из Дубровника није било непознато Бајазиту, а вероватно ни кнезу Стефану и могуће је да су они правили Бранковићима сметње. На недвосмислен начин то потврђују и Дубровчани у једном писму где кажу да су они (Дубровник) исплатили Бранковиће "не обзирући се на велике и страшне претње султанове, који је непрестано тражио Вукову оставу".
Но, све су то још увек сасвим периферни догађаји који немају неких посебних утицаја на оно што се дешава у Турској. Права катастрофа за Бајазита стизала је из дубина Азије. Источне границе Турске које су се налазиле у Азији претрпеле су страшан удар од стране Монгола које је водио Тимур Ленка. Уз то већина Бајазитових Азијских вазала је прешла на страну Тимур Ленке тако да није било друге већ да он (Бајазит) сакупи све што може и да крене у сусрет Монголима. О самим Монголима причале су се праве бајке у Европи, а о њиховом вођи Тамерлану (којег су звали Демир), Тимур Ленки, многе грозне ствари и то нарочито о томе како је стекао рану на нози и због тога остао хром одакле му и надимак хроми (Тимур) Ленка. "И тај муж, именом Демир, беше свиреп и велики насилник. Овај, идући разбојнички, нађе неке пастире, победи их и узе њихове овце, где је био и устрељен у ногу, од чега је хром био. И овако устремивши се стече имање" (Константин Филозоф).
Тимур је био у сваком погледу највећи наследник страховитог освајача Џингис кана, којег је чак покушао и да надмаши у освајањима. Дугачак је списак његових освајања и зверстава које је тада починио. Где је он са својим хордама прошао "тамо се није чуло ни лајање паса ни глас кокоши ни плач детета" (Дука). Он је био љубитељ шаха, а мрзео је лекаре и астрономе. Био је дивље окрутан, али га је војска управо зато веома волела. Његов највећи "подвиг" у дивљаштву јесте освајање града Сиваса који су држали Селџуци. Рачуна се да је у овом граду становало скоро 100.000 људи, а већину је Тимур побио након његовог освајања и то тако што је наредио да се живи закопају. Ту је заробљен и Бајазитов син Ертугрул. У самоме почетку Тимур га је поштедео, али само зато да би једно време показивао као заробљеника. Након извесног времена га је погубио. Још страшније је било при освајању Багдада где је побијено свих 90.000 његових становника, а поштеђени су само имами, суци и професори. Одсечене главе побијених грађана Багдада су послагане испред града у облику куле, као неки победнички споменик.
Под Тимуровом влашћу то доба су били средња Азија, Златна хорда у јужној Русији, Персија, Месопотамија, Сирија као и део Индије. Сада су дошле на ред и Османлије. Сама монголска навала није била за Бајазита баш толико изненадна будући да је он са њима већ неколико година ратовао и то сасвим неуспешно. С друге стране, изгледа да ни сама Европа није била затечена. Постоје извесни докази да су чак емисари из Европе (посебно Византије) одлазили код Монгола и покушавали да га наговоре да нападне на Бајазита, рачунајући на то да Монголи обаве оно што европски владари нису могли. У сваком случају нашли су се Турци пред до тада највећом могућом опасношћу, чак толиком да је то натерало Бајазита да лично крене у рат са Тимуром.
Тимур Ленка ипак није нагло навалио на Турке већ је најпре послао посланство Бајазиту позивајући га да призна монголску врховну власт. "Овако се укрепивши и ојачавши, посла посланике ка муњевитом цару (тј. Бајазиту), који се хвалио да ће ускоро освојити и Царствујући град (Цариград), тражећи од њега данак и послушност, који је исток и запад изједао и измождавао" (Константин Филозоф). Нешто слично наводи и Константин из Островице: "У то време стиже цару Бајазиту посланство из Анадолије с вешћу да је велики кан по имену Демир или Тамерлан, господар татарски, дошао с великом војском у персијску земљу;.." (Константин из Островице). Наравно да је овакву понижавајућу поруку импулсивни Бајазит једноставно одбио, а узвратио је Тимуру поруком која је била још гора од оне коју је добио. Осим тога сакупио све што је могао од војске и кренуо Монголима у сусрет решен да их војнички уништи. "А овај, чувши овакве (речи) и разљутивши се, објављиваше рат и спремаше се за борбу, зло говораше и шиљаше жестоке речи,.. (Константин Филозоф).
У оквиру војске коју је Бајазит водио налазила су се два војна одреда која су дошла из Србије. Један је водио кнез Стефан: "А Бајазит сабра сву своју војску и (од) источних и (од) западних (владара) и посла ка увек спомињаном кнезу Стефану да колико је могуће дође са својом изабраном војском" (Константин Филозоф). Други српски одред је био под вођством Ђурађа и Гргура Бранковића. "Чувши то, цар крену против овога и узе са собом Ђурђа, деспотова сестрића, и своју жену Деспину, па се упути преко мора, преко Анадолије у Персију под једну планину коју називају Звезда" (Константин из Островице).
Наводи о Деспини односе се заправо на Оливеру, сестру кнеза Стефана, која је била Бајазитова љубимица у толикој мери да ју је чак и у бој водио са собом. Оливера је имала, наводно, толики утицај на Бајазита да је он под њеним утицајем почео да пије вино, што је било кршење исламских прописа. И иначе у то доба Бајазит као да се мало опустио више размишљајући о уживањима већ о вођењу државе. За његово доба се везује чак и појава хомосексуалних односа на турском двору. Било је тога и до тада, али се сакривало. Међутим, од тада почињу турски великаши сасвим отворено да у својим харемима држе дечаке за своја уживања.
Кнез Стефан је и до тада испуњавао вазалске обавезе према Бајазиту док су Бранковићи то чинили по први пут. Била је то цена за онај поврат територија. На овом месту потребно је напоменути један догађај који се за време док су кнез Стефан и брат му Вук били на Истоку, догодио у Србији. У само лето 1402. године (кнез и Вук су већ отпутовали код Бајазита), саставила је Јефимија свој чувени спис Похвала кнезу Лазару. У то време кнез Лазар је већ имао светитељски култ, а Јефимијин рад је требао да тај култ увелича. Ова Похвала је извезена сребрном позлаћеном жицом на црвеном атласу (величине 67 џ 49 центиметара) и била је намењена манастиру Раваница. Читаву површину овога покрова који је правоугаоног облика, уоквирује орнамент у бордури, састављен од лозица са тролистом чији је средњи крак издужен. У томе оквиру налази се текст Похвале. Ту, у манастиру, овај везени рад покривао је ћивот са моштима светога кнеза Лазара. Похвала се састоји из три дела. Први део јесте једна кратка похвала кнезу, а у други део представља Јефимијину молитву светом кнезу где она од њега тражи посредништво код светих мученика да би они помогли кнезу Стефану и Вуку у предстојећој битки код Ангоре: "Сабери збор својих сабеседника светих мученика, и са свима се помоли прославитељу ти Богу, извести Георгија, покрени Димитрија, убеди Теодора, узми Меркурија и Прокопија и четрдесет севастијских мученика не остави, у чијем мучеништву војују чеда твоја вољена, кнез Стефан и Вук, моли да им се пода од Бога помоћ, дођи, дакле, у помоћ нашу, ма где да си".
Емоционално најинтересантнији је трећи део Похвале у којем се Јефимија обраћа кнезу директно и где му се захваљује за све оно што је он учинио за њу. "Но ниси ти тако, о мили мој господине и свети мучениче, био малодаран у пропадљивом и маловечном, колико више у непролазном и великом, што примио јеси од Бога, јер телесно страну мене у туђини исхрањивао јеси изобилно, те сада молим обоје: да ме исхраниш и да утишаш буру љуту душе и тела мојега". На сву срећу овај покров је успео да преживи све ратове и немире који су од тада протутњали овим просторима. Све до 1690. године покров се налазио у Раваници да би са великом сеобом Срба био (заједно са ћивотом) пренет у манастир Врдник у Фрушкој Гори (Нова Раваница). Током 1942. године покров је (заједно са моштима кнеза Лазара, цара Уроша и Стефана Штиљановића) пренет у Београд, а данас се налази у Музеју Српске православне цркве.
На дан 28. јула 1402. године дошло је до велике битке између турске и монголске војске, познате у историји под називом Ангорска битка. Битка је била страшна, а крајњи резултат је за Турке био катастрофалан јер им је војска разбијена, а сам султан Бајазит заробљен од Монгола.
Улога оних оклопника које је водио кнез Стефан била је посебно наглашена и чини се да је кнез био међу најбољим борцима тога дана. "А изабрана персијска војска оделила се и удари на увек спомињанога (деспота Стефана); јер, како је још пре било одређено, удари на њега; и они, ускликнувши гласовима, ударише и одмах побеђени бише и погинуше од оштрица мача и копаља српске војске" (Константин Филозоф). Чак и турски летописци наглашавају да је након расула у турској војсци, кнез Стефан био једини који се и даље борио и то толико добро да га је чак и Тимур Ленка приметио: "Само један син Лазарев држао је са својом војском стално против непријатеља и борио се храбро. Кад је то видео Демир (Тамерлан), рекао је: Гле, како су љути и помамни они дервиши! А неко му је од саветника његових рекао: Нису оно дервиши, него хришћани. Тада и Лазарев син опази да сам себе узалуд мори, борећи се тако страсно. Јер су већ и сами Турци сви навалили у бежање".
Осим тога, покушао је кнез Стефан да спаси Бајазита који је у општем расулу остао опкољен. С том намером три пута се пробијао кроз обруч до султана и наговарао га да се повуче, међутим Бајазит је све то одбијао. "А видећи где су многе десетине хиљада опколиле цара (Бајазита), неисказана множина, и (Стефан) хотећи га као ослободити, три пута улажаше у борбу, сасецајући и побеђујући. А када виде да се смањује број његове војске, врати се. Јер шта је могао и учинити у толиким тисућама и десетинама тисућа без божје воље! А (о) величини његове тадање победе сви су причали и доста је чувена" (Константин Филозоф).
Иако није успео да спаси Бајазита успео је кнез Стефан да из обруча извуче султановог сина Сулејмана (летописци га називају Мусулман) и да га изведе и крешева. О томе са доста детаља прича грчки писац Дука и његова прича је веома слична оној од Константина Филозофа. По њему (Дуки) кнез је са својих пет хиљада оклопника успео да ослободи Бајазита од Монгола, међутим овај је упорно одбијао да изађе из обруча радије желећи да погине него да побегне са бојног поља. "Видећи Стефан шта ће бити домало, узме своје и Бајазитова сина Мусулмана и удари наново на противника, који су се опет били густо склопили око њега, с муком се великом пробијајући кроз њих, погубивши већи део својих и поубијавши сам собом многе непријатеље" (Дука). У питању је био луди Бајазитов понос који није дозволио да за своје спашење захвали једном хришћанину, а осим тога изгледа да се он и прерачунао. Био је окружен са својих 10.000 јаничара и могуће да је мислио да ће то бити довољно да се одбрани од лошије опремљених Монгола. У време када га је кнез Стефан преклињао да се извуче из обруча док је још време, Бајазит је већ све знао о издаји турака Селџука у које се он тако поуздао, и тако огорчен није желео да било шта предузме за своје спасење. Ипак, када је дошло време ноћи одлучио је он да покуша пробој, али тада је све већ било касно. Морао је у заробљеништво код Тимур Ленке.
Сам ток Бајазитовог заробљеништва не би био интересантан за нас да се у даљњи ток приче није умешала једна личност која у досадашњој прегледу није много помињана иако је њена улога била несумњива. Ради се Оливери, кнежевој сестри, омиљеној жени султана Бајазита. Да ли је она присутна код Ангоре или је остала у Бруси није баш најјасније и о томе постоји више верзија. Како су оне подједнако интересантне, али и значајне због тога што говоре о правој Оливериној вредности у политичким превирањима у Србији, изнећемо их неколико.
По Константину из Островице, Бајазит је довео Оливеру у Ангору и она је била присутна овој бици. На крају заробљена је и она и Бајазит. Тимур Ленка, желећи да се наруга Бајазиту, нареди да овога доведу (Бајазита) и да га наместе да седи њему насупрот (Тимур Ленки). Након тога дошла је и Оливера која је морала да служи Тимур Ленку са вином, док је Бајазит све то посматрао. "Тада доведоше пред кана цара Бајазита и нареди му кан да седи далеко према њему; нареди исто тако да се доведе и Деспина, његова жена, којој кан нареди да стоји пред њим и да му вино служи. А то је зато учинио да би се цар Бајазит једио и да више не води са собом жену у рат. Није му мислио никакво зло учинити, него је хтео да га пошаље у његову земљу са свим његовим људима". Ту је Тимур Ленка потценио Бајазита за кога је то што је Оливера служила била страшна увреда коју он није могао да поднесе и стога попије отров из прстена који је носио са собом. Од тога и умре. "Видећи како његова жена служи другога, цар Бајазит се из велике жалости сам отрова својим прстеном, јер је имао камен тако чудне моћи да му је, докле га је имао на руци, био од велике помоћи у разним стварима, али када је кога хтео да умори без бола, онда је припремао онај камен тако да је из себе испуштао отров, али је у прстену испод камена имао отров. И тако, узевши овај прстен у уста, пошто га је подржао један часак, умре". Такав Бајазитов поступак је изненадио и самог Тимура, чак у толикој мери да се није светио осталим заробљеницима и Оливери већ их је све послао у Брусу. "А онда, отпремивши поштено све његове људе и Деспину, нареди да је отпрате натраг у Брусу, у земљу. Тако се завршио овај турски рат с великим каном".
По Халкокондилу ова прича је нешто другачија најпре због тога што он тврди да Оливера није заробљена код Ангоре. Тимур је након победе и заробљавања Бајазита кренуо ка Бруси знајући да се тамо налази турска ризница коју је желео да узме за себе. Ту је затекао и Бајазитов харем и међу женама Оливеру. Чувши да је она Бајазитова љубимица и да је он воли више неголи друге жене, нареди Оливери да му пред Бајазитом служи вино. Наравно да је Бајазита наљутило и он није, као по Константину из Островице, то све прећутао Тимуру већ му је рекао: "Што чиниш, нити је твога оца нити твоје мајке достојно; јер како су ти и отац и мати глупаци и сиротани, зар ти пристоји да срамотиш царско дете и царску жену и да бешчастиш оне који су ти, по природи њиховој, господари".
Константин Филозоф такође има своју верзију овога догађаја. Након битке код Ангоре, по Константину, Тимур је и даље наставио са ратним дејствима. Оливера је пала Монголима у заробљеништво, али се нигде не наводи како и где. Након што је завршио са ратним походом вратио се Тимур кући и ту га је пронашло посланство које је послао кнез Стефан ради неких преговора и склапања уговора. Осим тога посланство је у име кнеза од Тимура затражило и Оливеру, што овај није одбио тако да је она ускоро стигла у Србију. "И ове речи рече ка поклисару званом Аидину, кога увек спомињани (Стефан) ка овоме (Тамерлану) посла због неких уговора (као) и да иште сестру његову (Оливеру), коју као заробљеницу са свима Бајазитовима узеше и њу са многом мудрошћу отуда (из ропства) изведе".
Најинтригантније је о Оливерином заробљавању писао Мавро Орбин. По њему Тимур је Бајазита и Оливеру (коју Орбин назива Милевом) водио за собом и приказивао по оним земљама куда је пролазио. Да би Бајазита што више понизио држао га је у кавезу као дивљу животињу. У једном тренутку раскалашности одлучио је Тимур да се са њима двоје сурово поигра. У Скитији, на једној гозби, коју је приредио тамошњим великашима, нареди Тимур да се Бајазит донесе у кавезу, а да се Оливери одсеку хаљине изнад појаса те да тако нага служи пијане госте на гозби. "Кад се Тамерлан вратио у Скитију, приредио је раскошну гозбу свој господи и кнезовима Скитије. На ту гозбу је био допремљен кавез у којем је био затворен Бајазит. Тамерлан је наредио да доведу и Бајазитову жену, те да јој одсеку хаљине све до пупка, тако да су јој се видели стидни делови, па да таква разноси јела званицима на гозби" (Орбин). То је за поноситог Бајазита било и превише понижења, што је уосталом Тимур и хтео, али реакција султанова је била изузетно неоубичајена. Не могући да издржи да види како му омиљену жену понижавају, а сматрајући да се тиме још више и он сам исмејава Бајазит се убије на чудан начин, ударајући главу о пречке кавеза. "Гледајући то, њен муж Бајазит је био бескрајно тужан због њене гадне коби. Стога одлучи да се убије, но како није имао чиме да то изведе, ударао је главом о пречке кавеза, док се на крају невољно и бедно није убио" (Орбин). Прича је очигледно легендарна и тешко да у њој има нешто више истине, а то се види и из тога што Орбин тврди да је и Оливера већ други дан након Бајазитове смрти умрла, што наравно није тачно. "Његова жена Милева упокојила се други дан после његове смрти". Она је још дуги низ година наџивела свога мужа Бајазита, али и брата Стефана који ју је избавио из монголског ропства. Истина, касније није играла скоро више никакву улогу у политичком животу Србије.
Интересантно је то време у Србији. Страховит притисак из Турске, унутрашње несугласице и свеопште безнађе нису натерали људе да клоне духом, што би се можда могло у таквој ситуацији и очекивати. Напротив, изгледа да је баш то доба створило можда и највећи број изузетних фигура у српској историји. И ранији векови су створили неколико изузетних личности, на првом месту Немањиће, али стиче се утисак да их никада није било у једном моменту колико-толико тада. Две породице, Лазаревићи и Бранковићи, имали су два изузетна представника: кнеза Стефана и Ђурађа (који ће своју особеност тек да покаже). Оно што је можда најупечатљивије јесу женске фигуре које су се тада појавиле. Одједном на политичкој сцени Србије жене добијају водећу улогу. Породицу Лазаревића води удовица кнеза Лазара, кнегиња Милица. За то време на челу породичног савеза Бранковића јесте ћерка кнегиње Милице, удовица Вука Бранковића, Мара. Обе се као лавице боре за престиж својих породица, односно синова који су још веома млади и неискусни за самосталан пут у политику.
У Србији тада постоје два породична савеза (Бранковићи и Лазаревићи), а оба воде жене (Мара и кнегиња Милица). Осим њих две, ту је присутна још и фасцинантна Јефимија (удовица деспота Угљеше Мрњавчевића) која своје удовичке дане проводи на двору кнегиње Милице и помаже јој у вођењу државних послова. На крају, ту је и Оливера која је заузела најистакнутије место у харему турског султана Бајазита и са тог места успела да своме брату кнезу Стефану учини многе услуге (видели смо да му је можда и живот спасила). Не много након Оливере још једна Српкиња ће да отпутује у харем турског султана (овога пута Мурата ИИ), али овај пут из куће Бранковића. Биће то ћерка Ђурађа Бранковића по имену Мара. Она неће бити толико омиљена код султана Мурата ИИ (свога мужа), али ће је зато изузетно ценити његов наследник султан Мехмед Освајач (освојио Цариград) и чак сматрати другом мајком. Њене услуге Србији у то тешко време (у односу на ову причу, време које тек наилази) није могуће преценити.
Ова галерија изузетних женских ликова више никада неће бити поновљено у Српској историји. Било је и раније интересантних жена које су оставиле трага, али то је све било појединачно и њихов утицај је на крају ипак био тек спорадичан. Но, сада су оне биле те које су одређивале судбину Србије и њиховој вољи су се мушкарци покоравали пратећи онај политички правац које су оне одредиле. Није сврха ове приче да објасни ову појаву, али она је евидентна и права је штета да се тиме није скоро нико озбиљније позабавио.
Турска држава је била у распаду, а одмах након победе код Ангоре, Тимур је прокрстарио целу Турску дошавши до обала Егејског мора. Губици на турској страни су били страшни, али на српској на сву срећу нису били тако велики. Из битке су извукли кнез Стефан и Ђурађ Бранковић, међутим Гргура Бранковића заробили су Монголи. Ипак, веома брзо након битке успео је Ђурађ да уз богат откуп из заробљеништва извуче свога брата. Недуго потом, српски одреди су кренули кући, али био је то тежак пут. Требало се пробити до византијске територије, а то није било лако. Осим одреда Монгола који су стално крстарили и нападали све што су видели, било је ту безброј хришћанских или турских група које су безглаво бежале покушавајући да измакну Монголима. Сви су покушавали да се дочепају Европе, али то није било лако јер су Ђеновљани скупо наплаћивали превоз бродовима. Српски одреди нису имали много проблема ни око тог дела пута будући да су кнез Стефан, али и Ђурађ Бранковић, били сасвим добро снабдевени златом да плате превоз. Међутим, хиљаде других јадника је могло само да посматра оне сретнике који су имали новца да плате превоз и да чека дивље Монголе да дођу и да им намакну ропски конопац око врата.
Размере турске катастрофе код Ангоре успело је у потпуности да схвати барем неколико тада веома битних личности. На првом месту био је то Бајазитов син Сулејман који је успео да се извуче из битке и не губећи ни тренутка похитао ка Галипољу. Одмах је у европском делу османлијске државе успео да преузме власт, а у томе му је неизмерно помогло то што Монголи нису имали намеру да прелазе из Мале Азије у Европу. Међутим, положај му није био нимало сигуран јер је у Малој Азији остало још неколико Бајазитових синова па је било сасвим извесно да ће ускоро међу њима започети борбе за власт. Сам Тимур није имао жеље да остаје дуже време у Турској већ се спремао за поход на Кину. Стога је одмах почео да успоставља онај систем власти који је постојао још прије Бајазита, односно почео је да враћа на власт оне кнежеве које је Бајазит отерао. Истовремено, помагао је Бајазитовог сина Мехмеда да успостави своју власт над остацима османлијске државе у Малој Азији.
Сулејман је из Европе посматрао све те догађаје и знао да османлијском државом може да завлада само онај ко чврсто држи језгро османлијских држава, односно Малу Азију. Знао је да ће, уколико жели да буде турски султан, морати са војском да пређе у Малу Азију и ту скрши своје такмаце. За такав подухват морао је на првом месту да има мир у оном делу турске државе којим је владао, односно оним делом који се налазио у Европи. Стога је непосредно након битке ступио у контакт са Византијом и другим европским земљама које су га окруживале у жељи да са њима успостави мир. Био је сувише слаб да са њима сада ратује, а опет, с друге стране, поглед му је био упрт ка Малој Азији.
Византија је такође на време схватила шта ће донети пораз Бајазита под Ангором, а да су одмах деловали видело се и по њиховом поступку са кнезом Стефаном. Одмах након битке он је успео да се дочепа Цариграда, а са њиме је био и брат му Вук. У то време у Цариграду није боравио цар Манојло ИИ Палеолог јер је путовао по Европи тражећи помоћ за посустало царство, а замењивао га је цар Јован ВИИ Палеолог. Кнез Стефан је дочекан са свим почастима што је било можда помало и изненађење јер су сви знали да је кнез један од највернијих Бајазитових вазала. "Благочастиви кнез Стефан стигавши, дакле, у Царствујући град заједно са братом својим Вуком, од свију слушаше љубазне речи и (сви) мишљаху као да гледају у неко сунце" (Константин Филозоф). Међутим, лукави Византинци су на време схватили да Бајазитовом погибијом се распада и сав онај систем вазала који је султан успоставио. На првом месту Византија је добила прилику, коју је тада искористила, да се у потпуности извуче (барем на кратко) од турске зависности и да престане да плаћа данак.
Међутим, они никада нису потценили турску снагу и знали су да ће се тренутно посустале Османлије успети придићи и стога је требало искористити то међувреме и ојачати се новим савезницима. То значи да се сада отворила могућност формирања хришћанског блока за отпор Турцима, а у тај блок би могли ући и многи дотадашњи хришћански вазали, на првом месту кнез Стефан. То је сада била идеална прилика за све да се отресу турског јарма и да се осамостале. Било је познато да је кнез и до сада показивао много знакова да му је турски јарам мрзак. Исто тако, Византинци су знали да се ради о веома младом, озбиљном и надасве ратнички способном човеку на кога се могло ослонити. Његовим придобијањем Турци би изгубили, а Византија добила на своју страну најјачег ратника на Балкану.
13. Битка код Ангоре
Нема никаквог разлога да се сумња у то да је кнез Стефан искористио прилику, односно препоруку Бајазитову, да се уз турску помоћ обрачуна са свим својим политичким противницима у Србији и да успостави своју апсолутну владавину. Истовремено то му је дало прилику да уздигне и своје људе. Вероватно да су му највећи проблем представљали рођаци из куће Бранковића који су разбаштињени у његову корист. Њихови покушаји да, уз помоћ новца који је још оставио Вук Бранковић у Дубровнику, а који су они сада постепено оданде узимали, поново придобију од Бајазита одузете територије сигурно да нису пријали кнезу Стефану. Њихов успех би значио одузимање великих територија којима је кнез управљао, а то нити једноме самодршцу није свеједно. Баш зато било би јако интересантно знати како се он (кнез Стефан) односио према тим њиховим настојањима. Заиста је тешко поверовати да је он то све посматрао сасвим мирно и да није баш ништа урадио по том питању. Имао је две могућности. С једне стране, рођачки, али и морални обзири терали су га да Бранковићима помогне у покушајима поврата одузетих територија. Међутим, с друге стране, познато је да у политици таквих обзира као што су рођачки и морални, а нарочито када је у питању ограничење власти, једноставно нема и било би сасвим чудно да су ти обзири постојали код кнеза Стефана.
И управо баш тај моменат је могао натерати Стефана да уради све што може на турском двору не би ли онемогућио Бранковиће да добију своје земље натраг. Видели смо да је код султана успео да оствари добре позиције које би му помогле да лакше онемогући Бранковиће, али питање је да ли их је и искористио. Но, у том контексту никако се може заборавити ни Бајазит са својим интересима који су могли бити супротни Стефановим. Наиме, ни њему (Бајазиту) никако није могло одговарати да кнез Стефан стекне сувише јаку позицију у Србији која би била таква да омогући младоме кнезу да можда у погодном моменту ту своју снагу искористи и уз Угарску помоћ се отцепи. На Балкану, изузев Стефана, није Бајазит имао нити једнога иоле јачег вазала и стога је према њему морао поступати са посебним опрезом. Да је кнез склон шуровању са Угрима, већ се видело. Стога је Бајазит ту снагу требало на неки начин да ограничи, а није било боље могућности за то него да се Бранковићима врате њихове земље. Тиме би се стекла њихова захвалност и од једног верног вазала (кнеза Стефана) добила би се два. Уз то не треба сметнути са ума ни то да је онај силни новац који су Бранковићи слали на Порту могао одиграти (на крају и јесте) велику улогу. Њиме су се могли придобити многи министри који су се кретали око Бајазита и који су на њега могли утицати.
На крају, о овоме се ипак мало тога може рећи јер никаквих података нема. Стога све наведено јесте само ствар претпоставке која и не мора да буде тачна. У сваком случају, у земљи је владао мир, што значи да ни Бранковићи, а ни неки други великаши нису давали кнезу Стефану отпор. Да је он апсолутни господар којем сви морају да се клањају и од кога дрхте најбољи су сведоци Дубровчани који почињу кнегињи Милици да се обраћају понизно као "славној и велеможној госпођи", док је кнез Стефан сада за њих "славни и велеможни господин". Ако је било потајних сплетака, а било их је сигурно, оне су остале на том нивоу и нису се изродиле у нешто веће. Кнез Стефан је сасвим чврсто држао власт у целој Србији док је Бајазит то исто радио у Турској. Осим ситнијих ратних чарки дуж граница неких већих ратних збивања није било и изгледало је да би то могло да потраје дуже време. Све је то тако ишло до 1402. године, а онда су следили одлучујући догађаји.
Први крупан догађај у то време у Србији био је повратак Бранковићима дела оних земаља којима је владао њихов отац Вук. Не зна се тачан датум тога догађаја, али се на основу неких података закључује да би то могло бити с пролећа 1402. године. Ради се о неким поседима на Косову, дела Полимља, сјеничког краја и Брскова. Све су то били крајеви којима је до тога момента владао кнез Стефан и који су сада изузети од његове власти и предани Бранковићима: "није прошло много а Вукова жена Мара је заједно са својим синовима повратила земље свога мужа, сем оних двају утврђених градова Звечана и Јелеча, које су држали Турци" (Орбин). Неких потреса приликом враћања ових територија није било па би могло изгледати да је кнез Стефан примио то сасвим мирно, па можда да је чак Бранковићима помогао да добију очинске земље натраг. Но, из касније приче видећемо да је то било ипак изван воље кнежеве и да су Бранковићи територије добили искључиво по Бајазитовој жељи. Но, о томе касније.
У сваком случају на територији Србије створена је још једна вазална српска држава (осим оне којом је владао кнез Стефан), а њоме су владали потомци Вука Бранковића, односно удовица Мара и њени синови Гргур, Ђурађ и Лазар. Осим што их је (то је сасвим сигурно) добијање ових земаља на управу коштало много новца, ови поседи су им донели и вазалне обавезе према султану. Сада су се Бранковићи нашли у оном истом вазалном односу према Турцима у којем су већ дуже време били Лазаревићи и због којег су их толико осуђивали. Очигледно да су и они временом уочили да је тога момента једино таква политика била могућна. "Кад је његова жена Мара повратила његову државу (како је речено), почела је да шаље своје синове с војском у службу Турчину, задржавајући увек код себе најмлађег ради управљања државом" (Орбин).
У то доба (пролеће 1402.) у Дубровнику нису Бранковићи имали више новца будући да су га временом извукли и једним великим делом потрошили на то да поврате своје земље. "Дубровчани су се у то време показали веома благодарни и верни Вуку, јер су повратили његовој жени велике вредности које је он био оставио код њих на чување" (Орбин). Постоји једно писмо из Дубровника од фебруара месеца 1402. године, где се Бранковићи обавештавају о томе да су Дубровчани дали "све што би вашега, и не оста веће у нас ништор од вашега, да молимо много господство ви, не забавите им ако су много стајали, јер их ми уздржасмо за ваше воље и наше, како те ви казат". То да они извлаче Вукову оставу из Дубровника није било непознато Бајазиту, а вероватно ни кнезу Стефану и могуће је да су они правили Бранковићима сметње. На недвосмислен начин то потврђују и Дубровчани у једном писму где кажу да су они (Дубровник) исплатили Бранковиће "не обзирући се на велике и страшне претње султанове, који је непрестано тражио Вукову оставу".
Но, све су то још увек сасвим периферни догађаји који немају неких посебних утицаја на оно што се дешава у Турској. Права катастрофа за Бајазита стизала је из дубина Азије. Источне границе Турске које су се налазиле у Азији претрпеле су страшан удар од стране Монгола које је водио Тимур Ленка. Уз то већина Бајазитових Азијских вазала је прешла на страну Тимур Ленке тако да није било друге већ да он (Бајазит) сакупи све што може и да крене у сусрет Монголима. О самим Монголима причале су се праве бајке у Европи, а о њиховом вођи Тамерлану (којег су звали Демир), Тимур Ленки, многе грозне ствари и то нарочито о томе како је стекао рану на нози и због тога остао хром одакле му и надимак хроми (Тимур) Ленка. "И тај муж, именом Демир, беше свиреп и велики насилник. Овај, идући разбојнички, нађе неке пастире, победи их и узе њихове овце, где је био и устрељен у ногу, од чега је хром био. И овако устремивши се стече имање" (Константин Филозоф).
Тимур је био у сваком погледу највећи наследник страховитог освајача Џингис кана, којег је чак покушао и да надмаши у освајањима. Дугачак је списак његових освајања и зверстава које је тада починио. Где је он са својим хордама прошао "тамо се није чуло ни лајање паса ни глас кокоши ни плач детета" (Дука). Он је био љубитељ шаха, а мрзео је лекаре и астрономе. Био је дивље окрутан, али га је војска управо зато веома волела. Његов највећи "подвиг" у дивљаштву јесте освајање града Сиваса који су држали Селџуци. Рачуна се да је у овом граду становало скоро 100.000 људи, а већину је Тимур побио након његовог освајања и то тако што је наредио да се живи закопају. Ту је заробљен и Бајазитов син Ертугрул. У самоме почетку Тимур га је поштедео, али само зато да би једно време показивао као заробљеника. Након извесног времена га је погубио. Још страшније је било при освајању Багдада где је побијено свих 90.000 његових становника, а поштеђени су само имами, суци и професори. Одсечене главе побијених грађана Багдада су послагане испред града у облику куле, као неки победнички споменик.
Под Тимуровом влашћу то доба су били средња Азија, Златна хорда у јужној Русији, Персија, Месопотамија, Сирија као и део Индије. Сада су дошле на ред и Османлије. Сама монголска навала није била за Бајазита баш толико изненадна будући да је он са њима већ неколико година ратовао и то сасвим неуспешно. С друге стране, изгледа да ни сама Европа није била затечена. Постоје извесни докази да су чак емисари из Европе (посебно Византије) одлазили код Монгола и покушавали да га наговоре да нападне на Бајазита, рачунајући на то да Монголи обаве оно што европски владари нису могли. У сваком случају нашли су се Турци пред до тада највећом могућом опасношћу, чак толиком да је то натерало Бајазита да лично крене у рат са Тимуром.
Тимур Ленка ипак није нагло навалио на Турке већ је најпре послао посланство Бајазиту позивајући га да призна монголску врховну власт. "Овако се укрепивши и ојачавши, посла посланике ка муњевитом цару (тј. Бајазиту), који се хвалио да ће ускоро освојити и Царствујући град (Цариград), тражећи од њега данак и послушност, који је исток и запад изједао и измождавао" (Константин Филозоф). Нешто слично наводи и Константин из Островице: "У то време стиже цару Бајазиту посланство из Анадолије с вешћу да је велики кан по имену Демир или Тамерлан, господар татарски, дошао с великом војском у персијску земљу;.." (Константин из Островице). Наравно да је овакву понижавајућу поруку импулсивни Бајазит једноставно одбио, а узвратио је Тимуру поруком која је била још гора од оне коју је добио. Осим тога сакупио све што је могао од војске и кренуо Монголима у сусрет решен да их војнички уништи. "А овај, чувши овакве (речи) и разљутивши се, објављиваше рат и спремаше се за борбу, зло говораше и шиљаше жестоке речи,.. (Константин Филозоф).
У оквиру војске коју је Бајазит водио налазила су се два војна одреда која су дошла из Србије. Један је водио кнез Стефан: "А Бајазит сабра сву своју војску и (од) источних и (од) западних (владара) и посла ка увек спомињаном кнезу Стефану да колико је могуће дође са својом изабраном војском" (Константин Филозоф). Други српски одред је био под вођством Ђурађа и Гргура Бранковића. "Чувши то, цар крену против овога и узе са собом Ђурђа, деспотова сестрића, и своју жену Деспину, па се упути преко мора, преко Анадолије у Персију под једну планину коју називају Звезда" (Константин из Островице).
Наводи о Деспини односе се заправо на Оливеру, сестру кнеза Стефана, која је била Бајазитова љубимица у толикој мери да ју је чак и у бој водио са собом. Оливера је имала, наводно, толики утицај на Бајазита да је он под њеним утицајем почео да пије вино, што је било кршење исламских прописа. И иначе у то доба Бајазит као да се мало опустио више размишљајући о уживањима већ о вођењу државе. За његово доба се везује чак и појава хомосексуалних односа на турском двору. Било је тога и до тада, али се сакривало. Међутим, од тада почињу турски великаши сасвим отворено да у својим харемима држе дечаке за своја уживања.
Кнез Стефан је и до тада испуњавао вазалске обавезе према Бајазиту док су Бранковићи то чинили по први пут. Била је то цена за онај поврат територија. На овом месту потребно је напоменути један догађај који се за време док су кнез Стефан и брат му Вук били на Истоку, догодио у Србији. У само лето 1402. године (кнез и Вук су већ отпутовали код Бајазита), саставила је Јефимија свој чувени спис Похвала кнезу Лазару. У то време кнез Лазар је већ имао светитељски култ, а Јефимијин рад је требао да тај култ увелича. Ова Похвала је извезена сребрном позлаћеном жицом на црвеном атласу (величине 67 џ 49 центиметара) и била је намењена манастиру Раваница. Читаву површину овога покрова који је правоугаоног облика, уоквирује орнамент у бордури, састављен од лозица са тролистом чији је средњи крак издужен. У томе оквиру налази се текст Похвале. Ту, у манастиру, овај везени рад покривао је ћивот са моштима светога кнеза Лазара. Похвала се састоји из три дела. Први део јесте једна кратка похвала кнезу, а у други део представља Јефимијину молитву светом кнезу где она од њега тражи посредништво код светих мученика да би они помогли кнезу Стефану и Вуку у предстојећој битки код Ангоре: "Сабери збор својих сабеседника светих мученика, и са свима се помоли прославитељу ти Богу, извести Георгија, покрени Димитрија, убеди Теодора, узми Меркурија и Прокопија и четрдесет севастијских мученика не остави, у чијем мучеништву војују чеда твоја вољена, кнез Стефан и Вук, моли да им се пода од Бога помоћ, дођи, дакле, у помоћ нашу, ма где да си".
Емоционално најинтересантнији је трећи део Похвале у којем се Јефимија обраћа кнезу директно и где му се захваљује за све оно што је он учинио за њу. "Но ниси ти тако, о мили мој господине и свети мучениче, био малодаран у пропадљивом и маловечном, колико више у непролазном и великом, што примио јеси од Бога, јер телесно страну мене у туђини исхрањивао јеси изобилно, те сада молим обоје: да ме исхраниш и да утишаш буру љуту душе и тела мојега". На сву срећу овај покров је успео да преживи све ратове и немире који су од тада протутњали овим просторима. Све до 1690. године покров се налазио у Раваници да би са великом сеобом Срба био (заједно са ћивотом) пренет у манастир Врдник у Фрушкој Гори (Нова Раваница). Током 1942. године покров је (заједно са моштима кнеза Лазара, цара Уроша и Стефана Штиљановића) пренет у Београд, а данас се налази у Музеју Српске православне цркве.
На дан 28. јула 1402. године дошло је до велике битке између турске и монголске војске, познате у историји под називом Ангорска битка. Битка је била страшна, а крајњи резултат је за Турке био катастрофалан јер им је војска разбијена, а сам султан Бајазит заробљен од Монгола.
Улога оних оклопника које је водио кнез Стефан била је посебно наглашена и чини се да је кнез био међу најбољим борцима тога дана. "А изабрана персијска војска оделила се и удари на увек спомињанога (деспота Стефана); јер, како је још пре било одређено, удари на њега; и они, ускликнувши гласовима, ударише и одмах побеђени бише и погинуше од оштрица мача и копаља српске војске" (Константин Филозоф). Чак и турски летописци наглашавају да је након расула у турској војсци, кнез Стефан био једини који се и даље борио и то толико добро да га је чак и Тимур Ленка приметио: "Само један син Лазарев држао је са својом војском стално против непријатеља и борио се храбро. Кад је то видео Демир (Тамерлан), рекао је: Гле, како су љути и помамни они дервиши! А неко му је од саветника његових рекао: Нису оно дервиши, него хришћани. Тада и Лазарев син опази да сам себе узалуд мори, борећи се тако страсно. Јер су већ и сами Турци сви навалили у бежање".
Осим тога, покушао је кнез Стефан да спаси Бајазита који је у општем расулу остао опкољен. С том намером три пута се пробијао кроз обруч до султана и наговарао га да се повуче, међутим Бајазит је све то одбијао. "А видећи где су многе десетине хиљада опколиле цара (Бајазита), неисказана множина, и (Стефан) хотећи га као ослободити, три пута улажаше у борбу, сасецајући и побеђујући. А када виде да се смањује број његове војске, врати се. Јер шта је могао и учинити у толиким тисућама и десетинама тисућа без божје воље! А (о) величини његове тадање победе сви су причали и доста је чувена" (Константин Филозоф).
Иако није успео да спаси Бајазита успео је кнез Стефан да из обруча извуче султановог сина Сулејмана (летописци га називају Мусулман) и да га изведе и крешева. О томе са доста детаља прича грчки писац Дука и његова прича је веома слична оној од Константина Филозофа. По њему (Дуки) кнез је са својих пет хиљада оклопника успео да ослободи Бајазита од Монгола, међутим овај је упорно одбијао да изађе из обруча радије желећи да погине него да побегне са бојног поља. "Видећи Стефан шта ће бити домало, узме своје и Бајазитова сина Мусулмана и удари наново на противника, који су се опет били густо склопили око њега, с муком се великом пробијајући кроз њих, погубивши већи део својих и поубијавши сам собом многе непријатеље" (Дука). У питању је био луди Бајазитов понос који није дозволио да за своје спашење захвали једном хришћанину, а осим тога изгледа да се он и прерачунао. Био је окружен са својих 10.000 јаничара и могуће да је мислио да ће то бити довољно да се одбрани од лошије опремљених Монгола. У време када га је кнез Стефан преклињао да се извуче из обруча док је још време, Бајазит је већ све знао о издаји турака Селџука у које се он тако поуздао, и тако огорчен није желео да било шта предузме за своје спасење. Ипак, када је дошло време ноћи одлучио је он да покуша пробој, али тада је све већ било касно. Морао је у заробљеништво код Тимур Ленке.
Сам ток Бајазитовог заробљеништва не би био интересантан за нас да се у даљњи ток приче није умешала једна личност која у досадашњој прегледу није много помињана иако је њена улога била несумњива. Ради се Оливери, кнежевој сестри, омиљеној жени султана Бајазита. Да ли је она присутна код Ангоре или је остала у Бруси није баш најјасније и о томе постоји више верзија. Како су оне подједнако интересантне, али и значајне због тога што говоре о правој Оливериној вредности у политичким превирањима у Србији, изнећемо их неколико.
По Константину из Островице, Бајазит је довео Оливеру у Ангору и она је била присутна овој бици. На крају заробљена је и она и Бајазит. Тимур Ленка, желећи да се наруга Бајазиту, нареди да овога доведу (Бајазита) и да га наместе да седи њему насупрот (Тимур Ленки). Након тога дошла је и Оливера која је морала да служи Тимур Ленку са вином, док је Бајазит све то посматрао. "Тада доведоше пред кана цара Бајазита и нареди му кан да седи далеко према њему; нареди исто тако да се доведе и Деспина, његова жена, којој кан нареди да стоји пред њим и да му вино служи. А то је зато учинио да би се цар Бајазит једио и да више не води са собом жену у рат. Није му мислио никакво зло учинити, него је хтео да га пошаље у његову земљу са свим његовим људима". Ту је Тимур Ленка потценио Бајазита за кога је то што је Оливера служила била страшна увреда коју он није могао да поднесе и стога попије отров из прстена који је носио са собом. Од тога и умре. "Видећи како његова жена служи другога, цар Бајазит се из велике жалости сам отрова својим прстеном, јер је имао камен тако чудне моћи да му је, докле га је имао на руци, био од велике помоћи у разним стварима, али када је кога хтео да умори без бола, онда је припремао онај камен тако да је из себе испуштао отров, али је у прстену испод камена имао отров. И тако, узевши овај прстен у уста, пошто га је подржао један часак, умре". Такав Бајазитов поступак је изненадио и самог Тимура, чак у толикој мери да се није светио осталим заробљеницима и Оливери већ их је све послао у Брусу. "А онда, отпремивши поштено све његове људе и Деспину, нареди да је отпрате натраг у Брусу, у земљу. Тако се завршио овај турски рат с великим каном".
По Халкокондилу ова прича је нешто другачија најпре због тога што он тврди да Оливера није заробљена код Ангоре. Тимур је након победе и заробљавања Бајазита кренуо ка Бруси знајући да се тамо налази турска ризница коју је желео да узме за себе. Ту је затекао и Бајазитов харем и међу женама Оливеру. Чувши да је она Бајазитова љубимица и да је он воли више неголи друге жене, нареди Оливери да му пред Бајазитом служи вино. Наравно да је Бајазита наљутило и он није, као по Константину из Островице, то све прећутао Тимуру већ му је рекао: "Што чиниш, нити је твога оца нити твоје мајке достојно; јер како су ти и отац и мати глупаци и сиротани, зар ти пристоји да срамотиш царско дете и царску жену и да бешчастиш оне који су ти, по природи њиховој, господари".
Константин Филозоф такође има своју верзију овога догађаја. Након битке код Ангоре, по Константину, Тимур је и даље наставио са ратним дејствима. Оливера је пала Монголима у заробљеништво, али се нигде не наводи како и где. Након што је завршио са ратним походом вратио се Тимур кући и ту га је пронашло посланство које је послао кнез Стефан ради неких преговора и склапања уговора. Осим тога посланство је у име кнеза од Тимура затражило и Оливеру, што овај није одбио тако да је она ускоро стигла у Србију. "И ове речи рече ка поклисару званом Аидину, кога увек спомињани (Стефан) ка овоме (Тамерлану) посла због неких уговора (као) и да иште сестру његову (Оливеру), коју као заробљеницу са свима Бајазитовима узеше и њу са многом мудрошћу отуда (из ропства) изведе".
Најинтригантније је о Оливерином заробљавању писао Мавро Орбин. По њему Тимур је Бајазита и Оливеру (коју Орбин назива Милевом) водио за собом и приказивао по оним земљама куда је пролазио. Да би Бајазита што више понизио држао га је у кавезу као дивљу животињу. У једном тренутку раскалашности одлучио је Тимур да се са њима двоје сурово поигра. У Скитији, на једној гозби, коју је приредио тамошњим великашима, нареди Тимур да се Бајазит донесе у кавезу, а да се Оливери одсеку хаљине изнад појаса те да тако нага служи пијане госте на гозби. "Кад се Тамерлан вратио у Скитију, приредио је раскошну гозбу свој господи и кнезовима Скитије. На ту гозбу је био допремљен кавез у којем је био затворен Бајазит. Тамерлан је наредио да доведу и Бајазитову жену, те да јој одсеку хаљине све до пупка, тако да су јој се видели стидни делови, па да таква разноси јела званицима на гозби" (Орбин). То је за поноситог Бајазита било и превише понижења, што је уосталом Тимур и хтео, али реакција султанова је била изузетно неоубичајена. Не могући да издржи да види како му омиљену жену понижавају, а сматрајући да се тиме још више и он сам исмејава Бајазит се убије на чудан начин, ударајући главу о пречке кавеза. "Гледајући то, њен муж Бајазит је био бескрајно тужан због њене гадне коби. Стога одлучи да се убије, но како није имао чиме да то изведе, ударао је главом о пречке кавеза, док се на крају невољно и бедно није убио" (Орбин). Прича је очигледно легендарна и тешко да у њој има нешто више истине, а то се види и из тога што Орбин тврди да је и Оливера већ други дан након Бајазитове смрти умрла, што наравно није тачно. "Његова жена Милева упокојила се други дан после његове смрти". Она је још дуги низ година наџивела свога мужа Бајазита, али и брата Стефана који ју је избавио из монголског ропства. Истина, касније није играла скоро више никакву улогу у политичком животу Србије.
Интересантно је то време у Србији. Страховит притисак из Турске, унутрашње несугласице и свеопште безнађе нису натерали људе да клоне духом, што би се можда могло у таквој ситуацији и очекивати. Напротив, изгледа да је баш то доба створило можда и највећи број изузетних фигура у српској историји. И ранији векови су створили неколико изузетних личности, на првом месту Немањиће, али стиче се утисак да их никада није било у једном моменту колико-толико тада. Две породице, Лазаревићи и Бранковићи, имали су два изузетна представника: кнеза Стефана и Ђурађа (који ће своју особеност тек да покаже). Оно што је можда најупечатљивије јесу женске фигуре које су се тада појавиле. Одједном на политичкој сцени Србије жене добијају водећу улогу. Породицу Лазаревића води удовица кнеза Лазара, кнегиња Милица. За то време на челу породичног савеза Бранковића јесте ћерка кнегиње Милице, удовица Вука Бранковића, Мара. Обе се као лавице боре за престиж својих породица, односно синова који су још веома млади и неискусни за самосталан пут у политику.
У Србији тада постоје два породична савеза (Бранковићи и Лазаревићи), а оба воде жене (Мара и кнегиња Милица). Осим њих две, ту је присутна још и фасцинантна Јефимија (удовица деспота Угљеше Мрњавчевића) која своје удовичке дане проводи на двору кнегиње Милице и помаже јој у вођењу државних послова. На крају, ту је и Оливера која је заузела најистакнутије место у харему турског султана Бајазита и са тог места успела да своме брату кнезу Стефану учини многе услуге (видели смо да му је можда и живот спасила). Не много након Оливере још једна Српкиња ће да отпутује у харем турског султана (овога пута Мурата ИИ), али овај пут из куће Бранковића. Биће то ћерка Ђурађа Бранковића по имену Мара. Она неће бити толико омиљена код султана Мурата ИИ (свога мужа), али ће је зато изузетно ценити његов наследник султан Мехмед Освајач (освојио Цариград) и чак сматрати другом мајком. Њене услуге Србији у то тешко време (у односу на ову причу, време које тек наилази) није могуће преценити.
Ова галерија изузетних женских ликова више никада неће бити поновљено у Српској историји. Било је и раније интересантних жена које су оставиле трага, али то је све било појединачно и њихов утицај је на крају ипак био тек спорадичан. Но, сада су оне биле те које су одређивале судбину Србије и њиховој вољи су се мушкарци покоравали пратећи онај политички правац које су оне одредиле. Није сврха ове приче да објасни ову појаву, али она је евидентна и права је штета да се тиме није скоро нико озбиљније позабавио.
Турска држава је била у распаду, а одмах након победе код Ангоре, Тимур је прокрстарио целу Турску дошавши до обала Егејског мора. Губици на турској страни су били страшни, али на српској на сву срећу нису били тако велики. Из битке су извукли кнез Стефан и Ђурађ Бранковић, међутим Гргура Бранковића заробили су Монголи. Ипак, веома брзо након битке успео је Ђурађ да уз богат откуп из заробљеништва извуче свога брата. Недуго потом, српски одреди су кренули кући, али био је то тежак пут. Требало се пробити до византијске територије, а то није било лако. Осим одреда Монгола који су стално крстарили и нападали све што су видели, било је ту безброј хришћанских или турских група које су безглаво бежале покушавајући да измакну Монголима. Сви су покушавали да се дочепају Европе, али то није било лако јер су Ђеновљани скупо наплаћивали превоз бродовима. Српски одреди нису имали много проблема ни око тог дела пута будући да су кнез Стефан, али и Ђурађ Бранковић, били сасвим добро снабдевени златом да плате превоз. Међутим, хиљаде других јадника је могло само да посматра оне сретнике који су имали новца да плате превоз и да чека дивље Монголе да дођу и да им намакну ропски конопац око врата.
Размере турске катастрофе код Ангоре успело је у потпуности да схвати барем неколико тада веома битних личности. На првом месту био је то Бајазитов син Сулејман који је успео да се извуче из битке и не губећи ни тренутка похитао ка Галипољу. Одмах је у европском делу османлијске државе успео да преузме власт, а у томе му је неизмерно помогло то што Монголи нису имали намеру да прелазе из Мале Азије у Европу. Међутим, положај му није био нимало сигуран јер је у Малој Азији остало још неколико Бајазитових синова па је било сасвим извесно да ће ускоро међу њима започети борбе за власт. Сам Тимур није имао жеље да остаје дуже време у Турској већ се спремао за поход на Кину. Стога је одмах почео да успоставља онај систем власти који је постојао још прије Бајазита, односно почео је да враћа на власт оне кнежеве које је Бајазит отерао. Истовремено, помагао је Бајазитовог сина Мехмеда да успостави своју власт над остацима османлијске државе у Малој Азији.
Сулејман је из Европе посматрао све те догађаје и знао да османлијском државом може да завлада само онај ко чврсто држи језгро османлијских држава, односно Малу Азију. Знао је да ће, уколико жели да буде турски султан, морати са војском да пређе у Малу Азију и ту скрши своје такмаце. За такав подухват морао је на првом месту да има мир у оном делу турске државе којим је владао, односно оним делом који се налазио у Европи. Стога је непосредно након битке ступио у контакт са Византијом и другим европским земљама које су га окруживале у жељи да са њима успостави мир. Био је сувише слаб да са њима сада ратује, а опет, с друге стране, поглед му је био упрт ка Малој Азији.
Византија је такође на време схватила шта ће донети пораз Бајазита под Ангором, а да су одмах деловали видело се и по њиховом поступку са кнезом Стефаном. Одмах након битке он је успео да се дочепа Цариграда, а са њиме је био и брат му Вук. У то време у Цариграду није боравио цар Манојло ИИ Палеолог јер је путовао по Европи тражећи помоћ за посустало царство, а замењивао га је цар Јован ВИИ Палеолог. Кнез Стефан је дочекан са свим почастима што је било можда помало и изненађење јер су сви знали да је кнез један од највернијих Бајазитових вазала. "Благочастиви кнез Стефан стигавши, дакле, у Царствујући град заједно са братом својим Вуком, од свију слушаше љубазне речи и (сви) мишљаху као да гледају у неко сунце" (Константин Филозоф). Међутим, лукави Византинци су на време схватили да Бајазитовом погибијом се распада и сав онај систем вазала који је султан успоставио. На првом месту Византија је добила прилику, коју је тада искористила, да се у потпуности извуче (барем на кратко) од турске зависности и да престане да плаћа данак.
Међутим, они никада нису потценили турску снагу и знали су да ће се тренутно посустале Османлије успети придићи и стога је требало искористити то међувреме и ојачати се новим савезницима. То значи да се сада отворила могућност формирања хришћанског блока за отпор Турцима, а у тај блок би могли ући и многи дотадашњи хришћански вазали, на првом месту кнез Стефан. То је сада била идеална прилика за све да се отресу турског јарма и да се осамостале. Било је познато да је кнез и до сада показивао много знакова да му је турски јарам мрзак. Исто тако, Византинци су знали да се ради о веома младом, озбиљном и надасве ратнички способном човеку на кога се могло ослонити. Његовим придобијањем Турци би изгубили, а Византија добила на своју страну најјачег ратника на Балкану.
Следеће
поглавље: |