Српске круне - Сачуване и нестале
круна краља Стефана Дечанског
По сазнању истраживача, постоје четири српске круне које су до сада сачуване. Круна Карађорђевића, изливена од делова Карађорђевог топа, једина је српска круна која се чува на територији данашње Србије. Донедавно је и круна Стефана Дечанског чувана у истој држави, али одвајањем Црне Горе, остала је у "иностранству".
Круна краља Петра I Карађорђевића
Изливена од делова Карађорђевог топа
Круну Стефана Дечанског поседовала је Карловачка митрополија која ју је поклонила црногорском владики Петру Петровићу Његошу приликом његовог сусрета са тадашњим митрополитом. Круна се чува на Цетињу и утврђено је да је време њене израде крај XIII и поцетак XIV века. Последњи пут је употребљена приликом крунисања књаза Николе за црногорског краља 1910.године. Том приликом из симболике се књаз Никола крунисао једином поуздано сачуваном круном Немањића. Постоје подаци и да Немачка круна Хофенстауфена, такође византијског типа, има српско порекло и да је припадала неком од наших средњовековних владара. Због немогућности испитивања, немогуће је то и доказати.
Круна краља Стефана Дечанског
Данас се чува на Цетињу
У гласнику историјског друштва у Новом Саду, у броју 22, издатом 1935.године, налази се један врло занимљив чланак Суботичанина др Алексе Ивића који помиње још две српске круне. Наиме, у свом раду др Ивић спомиње једну српску круну која се чува у бечкој Дворској ризници. Ту круну је кнезу Стефану Бочкаљу предао велики везир Лала Мохамед 11.новембра 1605.године на Ракошком пољу. Бочкаи је ову круну понео са собом у свој град Вац. Следећег дана 12.новембра, пред Вацом, Бочкаија је чекала делегација града Кронштата (данас Брашова) и поклонила му другу круну,такође српске провенијенције.
Игнац Аурелиус Феслер нам је у свом делу "Die geschichten der Ungern und ihrer Lаndsаssen", издатој у Лајпцигу 1849.године, на страни 589.детаљно описао и депутацију Кронштата и српску круну који су ови донели кнезу Бочкаију на дар. Круну Феслер описује као златну српску деспотску круну коју су грађани Кронштата запленили у једном боју са Турцима. Са круном су му предали и један златни српски појас који је, по речима Феслера, такође припадао српским деспотима. О ове две српске круне које су предате кнезу Бочкаију, подробније пишу кошички судија Јован Бекицки и историчари Сирмај, Друлета и Хомонај. За круну коју је предао везир Лала Мохамед, знамо поуздано да је у бечкој Дворској ризници, а за круну коју су предали грађани Кронштата да се налази у депоу Будимпештанског музеја.
Бачкаијева круна, дар од Османлија,
која се чува у музеју у бечкој палати Хофбург
Наша држава треба да истакне захтеве да се ове круне врате у посед српског народа, којем и припадају. Многе српске драгоцености су преношене у Аустрију и Угарску, а ни Русија није била имуна на пријем тих предмета. У музеју у Петрограду се чува златом везени појас севастократора Бранка Младеновића, оца Вука и родоначелника Бранковића. Бежећи од Турака, српски принчеви и властела, заједно са свештенством и народом, дошавши у јужну Угарску, носили су са собом и своје покретно имање које је не ретко садржавало и владарске инсигније и драгоцености. Генерацијама чуване драгоцености су тако нашле последње одредиште у дворским ризницама и колекцијама западне Европе. Многи српски официри и великодостојници су своја покретна имања, женидбом и продајом, препуштали у руке Мађара и Немаца, већином бечких и пештанских становника. Али не само српске средњовековне тековине, него и тековине Срба, аустријских поданика, који су у новој отаџбини показали велики културни и економски прогрес, сливале су се вековима, лагано, у Беч и Будимпешту. Ово се догађало нарочито после ослобођења Мађарске од Турака, кад се Беч и Пешта нагло развијау. У ова два града су се пуна два века досељавали пензионисани граничарски високи официри српске националности, носећи са собом многе драгоцене покретности. Исто тако многи Немци и Мађари, генерали и други официри, који су службу провели у средини нашег народа, долазили су у Беч и Будимпешту, носећи читаве караване скоро свега сто је представљало нашу вредност са било ког становишта.
У Бечу и Будимпешти налазе се многобројне антикварске продавнице и куће. У свакој од тих радњи увек се може пронаћи понека стара српска књига, српски средњовековни новац, старе српске поштанске марке, слике и иконе, оружје и други предмети. По речима др Ивића, који је, још средином 20-ог века, куповао српске предмете у овим продавницама, могао се саставити читав музеј српских предмета и драгоцености.
Повезани текстови:
|