Света лоза кнеза Лазара
писац: Жељко Фајфрић
<< 5. Кнез Лазар као најмоћнији великаш у Рашкој
6. Твртко као краљ "Срба, Босне, Приморја и западних страна"
У то време у Босни бан Твртко, након што је сломљен жупан Никола Алтомановић, одлучи да му је дошло време женидби будући да је у то доба имао већ 35 година. Крајем 1374. године он се и ожени са Доротејом, ћерком видинског владара Ивана Страцимира, а младу је пронашао на Угарском двору где је она код Угарског краља боравила као таоц (њеног оца су Угари држали између 1365. и 1369. године негде у Славонији као заробљеника). У време ове женидбе већ је Иван Страцимир (Твртков таст) као цар владао Бугарском, али као Угарски вазал будући да су му они и обезбедили овај царски престо: "оженио се Доротејом, кћери видинскога цара Страцимира, која је живела код Угарске краљице и била њена дворкиња. Он је то учинио на молбу краља Лудовика који је с мајком водио бригу о њој и много је волео, јер је била врло крепосна девојка. Доротеја је проживела кратко време са својим мужем и није уопште имала деце. Умрла је готово у исто време кад и мајка краља Твртка" (Мавро Орбин). Оно што је битно за ову причу јесте то да је након обављеног венчања бан Твртко као знак захвалности поклонио бискупу Петру који је Твртка венчао (иако му је само пар година раније био љути противник) издао повељу којом му поклања нека имања. У тој повељи која се појавила крајем 1374. године он се назива "Твртко, божјом милошћу бан босански", а последњи пут као босански бан наводи се у једној повељи крајем фебруара 1377. године.
Бан Твртко се тада већ увелико спремао да навали на Балшиће који су му испред носа отели Драчевицу, Конавле и Требиње, иако су те територије требале, након уништења жупана Алтомановића, да припадну Твртку. Негде у рано пролеће 1375. године почела су и војна дејства, а појединости нису познате. Међутим, све је то било траљаво, а то је био разлог да Твртко одлучи да се за 1377. годину спреми много озбиљније. Осим што је са војском кренуо на Балшиће, успео је да подстакне побуну у спорним жупама што је било сасвим довољно да ове територије (Драчевица, Конавле и Требиње) уђу у саставе Босанске државе. Ђурађ Балшић је покушао да узврати ударац, али у томе не успева. За нове акције није имао више времена јер већ почетком 1379. године умире, што је за дуже време отклонило опасност за Твртка. По свему судећи ову невољу Балшића је успео да искористи и Вук Бранковић те да у то време за себе узме Призрен.
Након овог успешног освајања жупа у околини Дубровника суне бану Твртку кроз главу да се прогласи краљем Рашке и Босне, односно да истакне да се он сматра наследником Немањића. "Сада, будући да се Твртко због освајања толиких земаља јако уздигао, палу му је на памет да се крунише и узме титулу рашког краља (Мавро Орбин). У оквиру тога појавио се и родослов у којем се тврди да Твртко потиче од Немањића и то оне лозе која је кренула од краља Драгутина (брат краља Милутина): "А Стефан краљ, брат Милутина краља, Уроша другога, који Срем држаше, са својом супружницом Каталином, ћерком угарског краља Владислава, роди Урошицу и Јелисавету. И Јелисавета роди три сина: Стефана босанског бана, Иносава и Владисава. И Владисав роди Твртка бана и Вукића".
Што му је пало на памет то је и урадио и тако током 1377. године (Митровдан 26. октобар) Твртко се крунише за краља Срба, Босне, Поморја и западних страна. Крунисан је сугубим, двоструким венцем Босне и Србије: "био крунисан од стране митрополита манастира Милешеве и његових монаха у цркви поменутог места, прозвавши се Стефан Мирче" (Мавро Орбин). Колико је ова Орбинова информација око Твртковог крунисања у Милешеви тачна остаје ствар процене (нити један други извор то не спомиње), али некако је временом преовладало да се он стварно крунисао у овоме познатом манастиру.
Прва исправа коју је Твртко издао и у којој се он наводи као краљ је из почетка новембра 1377. године. По неком предању у чину крунисања употребљена је и круна Стефана Првовенчаног, но то је дискутабилно. Веома је мало сигурних вести око овог крунисања које без икакве сумње јесте вероватно и које је највећи догађај у историји средњовековне Босне. Сходно томе било би за очекивати да су савременици о овоме догађају навелико писали, међутим од свега тога ништа није било. Некако се стиче утисак да се Твртко из све снаге трудио да не привуче велику пажњу својим крунисањем и да га не разглашава сувише. На крају могло би се рећи да је за тако нешто имао и довољно повода јер било је велико питање како би на крунисање реаговали његови најјачи суседи.
Из неког нама непознатог разлога кнез Лазар је био потпуно неактиван и није имао никакве видљивије реакције на ово крунисање, мада му сигурно није било право да Твртко узме за себе титулу Српског краља. Да ли су већ у то време пажњу кнежеву заузели Турци или је нешто друго било у питању остаје да се претпоставља. У сваком случају он овај догађај није сматрао неким посебним нападом на своју самосталност тако да се до краја крунисању није противио и заједно са Вуком Бранковићем признао је Твртку краљевско достојанство, али никада га није прихватио за свога краља. Балшићи нису признали Твртку чак ни краљевску титулу и даље сматрајући Твртка својим највећим непријатељем, а сада још и узурпатором. С друге стране ни Угарски краљ Лудвиг није уопште обратио пажњу на то шта Твртко ради будући да је имао својих брига у Пољској и Италији. У каснијим контактима са Твртком краљ Лудвиг уопште није спомињао овај догађај једноставно сматрајући да се није догодило ништа па га и даље назива баном, а Босну бановином. Ипак на крају Твртко је могао бити делимично задовољан јер му титулу признају Дубровчани и Венеција.
Но, све то Твртку није било посебно важно и ускоро, осим што је узео Немањићко краљевско име Стефан (сада се звао Твртко Стефан), он почиње да се постепено окружује оним сјајем и церемонијалом који је био присутан у време цара Душана на Српском двору. Јављају се чинови логотета, протовестијара, ставиоца, повеље се пишу у стилу повеља Српских владара, али на двору нема баш ни једнога Српског великаша него су то само војводе и кнезови босански. Било је јасно да нема ништа од оних планова којима се можда Твртко заносио: "И потом почех с богом краљевати и управљати престолом Српске земље, желећи све што је пало скупа подигнути и што је разорено укрепити" (логотет Владоје).
Током 1379. године кнез Лазар је коначно заокружио оне територије којима је владао и то тако што је свој завршни удар окренуо ка областима које држао Радич Бранковић, заправо син Бранка Растислалића, истога онога који је у време цара Уроша позвао Угарског краља да му помогне у окршају са својим суседом. Радило се о области Браничева и Кучева па су сада кнежеве земље изашле дубоко на десну обалу Саве и Дунава. Није баш јасна позадина овога напада кнеза Лазара јер се мора имати у виду то да су у то време Растислалићи, али и кнез, били Угарски вазали па је нејасан став који је у вези овога могао имати Угарски краљ. Наиме, питање је да ли би се кнез Лазар могао усудити да тако самостално уништава једног, до тада веома верног, Угарског вазала. Тешко је поверовати да се кнез осетио већ довољно јаким па да Угарском краљу тако отворено и изазивачки на самој Угарској граници отказује послушност. С друге стране тако нешто не би ни личило на све дотадашње веома опрезне кнежеве кораке. Остаје једино да се претпостави да су се Растислалићи на неки начин замерили Угарском краљу, а да је то спретно искористио кнез и уз сагласност (можда и помоћ као против жупана Алтомановића) Угарског краља, заузео Растислалићеве земље. Некако на овакво размишљање наводи и то да је познато да су Угари 1378. године спремали некакав поход на Србију, али се не зна да ли су циљ били Растислалићи или кнез Лазар. На крају краљ Лудвиг је одустао од похода, а како већ следеће године (1379.) кнез Лазар напада на Растислалиће, то се посредно може доћи до закључка да су циљ Угара ипак били Растислалићи, али да је кнез овај посао обавио уместо њих и као награду добио њихову област.
Било како било, кнежеве земље су достигле највећи могући обим, а обухватале су од већих градова Крушевац као престоницу, Ниш, Ужице, Ново Брдо, Рудник, итд. Управо богати рудници су му омогућили велика новчана средства са којима је могао доста спретно да води политику. "Лазар је био, што се тиче имовине, веома богат господин, јер је држао све руднике сребра у Рашкој и из њих је извлачио велико благо којим је увек сузбијао разјареност Угра, плаћао данак Турцима и одржавао се на власти, коју је настојао сачувати радије на овај начин него оружјем" (Мавро Орбин). У то доба кнез више није имао на коју страну да усмери своја освајања јер је његова област обухватала једну велику територију која се наслањала на територије оне властеле која га је на неки начин признавала за старешину (посебно Вук Бранковић). Једини могући правац је била она страна (југоисток) где су стајали Турски вазали, али за њу није имао снаге, а опет био је довољно мудар да не изазива Турке.
Некако од 1379. године почиње кнез да све више пажње обраћа на унутрашње уређење оних територија које је контролисао, вероватно осећајући надолазећу Турску опасност. Да су Турци били све присутнији видело се посебно по томе што су се у кнежеве области сливале избеглице из јужних и источних крајева Балкана, а како су ту били добро примани (поготово свештена лица) то је кнежева област била прихваћена као нека земља наде. С друге стране кнез се посебно истакао градећи манастир Раваницу и поправљајући мноштво других храмова, а имао је и много поклона Светогорским манастирима.
Његов посебан однос према цркви је довео до појачаног рада православних свештеника на територијама које је он контролисао, што му захвална црква никада није заборавила. "Бејаше пред архијерејима, и свештеницима, и иноцима, а почасти им указиваше, старце по апостолу поштоваше, велможе пресреташе, младе поучаваше и љубав даваше, опаднуте заступаше, имађаше око милостиво, и руку пружену и податљиву. Наге загреваше, а стране задовољаваше, раслабљенима даваше покоја, и удаљеним манастирима потребе шиљаше. Свима свакад потпуно на помоћи биваше да би стекао јединог Духа, кога и жељаше у срцу свом из младости. Градове и цркве зидаше, и обнављаше, и друге из основа подизаше у славу, и у хвалу, и част Господу Богу и спасу нашем Исусу Христу и на утврђење и крепост отачаству своме" (Повесно слово о кнезу Лазару).
Током 1379. године кнез Лазар је активно учествовао и у избору новог патријарха Српске православне цркве будући да је дотадањи патријарх Јефрем одлучио да се повуче. Могуће да је на Јефрема био извршен притисак да учини тако нешто јер још од 1375. године кнез на њега није радо гледао јер се радило о кандидату којег су у то време протурила браћа Балшић. Међутим, како је Ђурађ Балшић умро то је и кнез искористио прилику да на чело цркве стави свога човека. Заправо радило се више о централизацији државе, јер како је око себе окупљао остале властелине и на неки начин их држао под контролом, то је сасвим разумљиво кнез желео и да на челу цркве има поверљиву особу. Тако је изабран Спиридон који је био на челу цркве између 1379-1389. године: "Беше и велики раздор међу архијерејима, како је сваки под својим кнезом био посебно, и није било праве послушности својему архиепископу. Због овога и поменути архиепископ Јефрем на сабору постави на своје место Спиридона" (Троношки родослов).
Осим свега тога кнез се као веома мудар и практичан човек успео повезати родбинским везама са више истакнутих породица. У свом браку са Милицом имао је укупно седморо деце од чега два сина и чак пет ћерки. Удавајући ћерке водио је веома рачуна о томе да му зетови буду истакнуте личности. Већ је наведено да му се ћерка Мара удала око 1371. године за Вука Бранковића који је временом израстао у веома моћног господара Косова. Односи таста (кнеза) и зета (Вука) су били веома добри тако да није познат нити један случај да су били у несагласју. Управо је тешко измерити колику је велику помоћ пружио Вук своме тасту, онда када је овај постепено израстао у прву великашку фигуру Србије, али истовремено тешко је поверовати да би и Вук постигао било шта више да није имао иза себе кнеза. Друга кнежева ћерка која се звала Теодора, била је удата за Николу II Горјанског (око 1387. године) једног од најмоћнијих Угарских великаша. Горјански је био син Николе I Горјанског "који је раније био сремски бан, а затим кнез палатин Угарске. Његовом сину даде за жену своју кћер Јелену" (Мавро Орбин). Трећа ћерка Драгана удала се око 1386. године за Бугарског цара Ивана Шишмана (1371-1393.) па је кнез и са те стране имао веома утицајног зета. За Ђурађа II Страцимировића (Балшића) оженио је кнез своју четврту ћерку, Јелену негде око 1386. године, а сам мотив ове породичне везе је био веома јасан: "А да би се осигурао са свих страна и још више ојачао, успостави родбинске везе са сином Страцимира Балшића, Ђурђем, који је после смрти поменутог Балше, којега су (како рекосмо) убили Турци, наследио власт у обе Зете, и даде му за жену своју трећу кћер, Деспину, која је пре тога била жена молдавског кнеза Шишмана" (Мавро Орбин). Овде је Орбин мало побркао ствар мешајући кнежеву ћерку Драгану (назива је Деспином) која се удала за Бугарског цара Шишмана и Јелену која се удала за Страцимировића. Заправо од две особе покушао је да направи једну и стога ова забуна.
Осим породичних веза успео је кнез да води и доста спретну политику са Угарским краљем, што се веома јасно видело и из тога што му је Угарски краљ чак помогао у уништавању жупана Николе Алтомановића, а није реаговао када је кнез уништио и Растислалиће, такође Угарске вазале. Иако је кнез и сам био Угарски вазал, чини се да је то било на неки начин више формално и да није угрожавало његову независност. Сигурно је да су таква кнежева политика према Угарима и уступци које је добијао од њих тражили и извесне жртве и кнез је био спреман на њих. Но, то никада није прелазило једну одређену границу која би кнеза довела у подређен положај према Угарима. "Био је, поред тога, окретан, па кад је краљ Лудовик више пута слао војску на његове границе, он би се увек тако снашао да никада није страдао. Поступајући на овај начин, није престајао да обдарује краљевске министре, односећи се према њима с великом скромношћу и смерношћу" (Мавро Орбин).
Половином 1382. године умро је Угарски краљ Лудвиг I након владавине од равно четрдесет година. Одмах сутрадан након његове смрти окруњена је за Угарску краљицу његова старија ћерка по имену Марија, али будући да је била веома млада (имала тек 12 година) наместо ње државом је управљала њена мати Елизабета иначе кћи бана Стјепана Котроманића (рођака краља Твртка). Уз њих је стајао и моћни Никола Горјански у оно време већ Угарски палатин (од 1376.). Њихов први посао након краљеве смрти је био да се учини све не би ли Угарско племство за своју краљицу признало Марију, али додатни проблем је представљао њен вереник, бранденбуршки маркгроф Жигмунд Луксембуршки, иначе син Чешкога краља Карла IV. Управо зато читав овај посао им је тешко полазило за руком јер је било много оружаног отпора тако да је за наредних година историја Угарске препуна издаја и потајних убистава. У све те сплетке умешали су се пуном снагом краљ Твртко, али и кнез Лазар који је вероватно осетио добар моменат да откаже све своје вазалне обавезе према Угарској.
Краљица мати Елизабета није била наклоњена свом будућем зету Жигмунду Луксембуршком па је почела тражити новога погоднијег зета и у комбинацију су ускоро ушли Карло Драчки и Орлеански војвода Луј. Но, Жигмунд није хтео да се тако лако одрекне веренице и њеног мираза (Угарске краљевине) па половином 1385. године са војском проваљује у Угарску. Већ у то време краљица мајка Елизабета је успела да улети у сукоб са својим дотадашњим савезницима и сада је одједном била она та која је желела Жигмунда за зета. Но, већина Угарског племства је била за Карла Драчког, док је истовремено једна делегација отпутовала у Француску где је требала да Лују Орлеанском понуди Маријину руку и Угарску круну као њен мираз. Стога Елизабета половином 1385. године одведе ћерку у Будим где се обави венчање са Жигмундом. За то време већ је и Угарска делегација стигла на Француски двор где је Лују Орлеанском понудио руку Угарске принцезе Марије и будући зет је пристао и крене на пут. Међутим, негде код места Троа чује да му се несуђена вереница удала за Жигмунда па се одустане од даљњег путовања.
Ни Жигмунд се није могао одржати дуго у Угарској па суочен са сталним отпором и побегне недуго након женидбе остављајући жену (краљицу Марију) и матер јој Елизабету. Мало потом уђе Карло Драчки у Будим уз помоћ Хрватских чета и буде проглашен губернатором Угарским. Лукава Елизабета наговори ћерку Марију да се тобож одрекне круне што она и учини и ускоро се Карло Драчки крунише Угарском круном. Међутим већ тридесет и девети дан његовог краљевања намести му Елизабета уз помоћ Николе Горјанског клопку. Позове га у своје просторије ради неког договора и када је Карло Драчки ушао код ње нападне га изненада Никола Горјански са својим пехарником који Драчког удари топузом у главу. Марија се врати на престо, а Николу Драчког однесу у Вишеград мислећи да ће од ране ускоро и умрети. Како се он почео опорављати то га завереници задаве. Чувши све то одлучи Жигмунд да се у пролеће врати у Угарску и да поново затражи круну, али и жену Марију коју је раније у паници оставио. У пролеће 1386. уз помоћ Чешких трупа он поново проваљује у Угарску. Но, у то време у Угарској већ увелико бесни грађански рат, а центар побуне је била Хрватска. Желећи да ову побуну разбију краљица Марија, њена мати Елизабета и Никола Горјански покрену војску на Хрватску. Но, побуњени племићи из Хрватске и Славоније некако сазнају којим ће се путем кретати обе краљице и Никола Горјански и пошаљу Иваниша Хорвата да им намести клопку. Заседа је у потпуности успела, а у препаду погине Никола Горјански, док обе краљице буду ухваћене живе. Побуњени племићи су немилосрдно исекли целокупну краљичину пратњу, а могуће да би и њих обе поубијали, али по летописцу извукла их је молба Елизабетина која је Иванишу Хорвату пала пред ноге и зајаукала "Помилуј, бане, помилуј; сети се доброга краља Лудвига, па се не свети недужној ћерки његовој. Ја сам замислила онај злочин; мој сукривац, који га је извео окајао је нетом смрћу свој гријех. Смилуј се слабој жени, тако ти части твоје, та нисам ни ја без разлога сагријешила" (Иван Турчански).
Оно што је битно у овој причи јесте то да су се у краљичиној пратњи налазили и Никола Горјански млађи који је успео да побегне и он ће само пар година касније постати зет кнеза Лазара. Ускоро је млађем Горјанском додељена титула Мачванског бана од стране Жигмунда, а већ током 1386. и 1387. године Жигмунд увелико ратује са побуњеницима. Но, ове његове акције наведу побуњени племство из Хрватске и Славоније да се дивљачки обрачуна са краљицом мајком Елизабетом коју у Новиграду на очи њене ћерке Марије удаве. У то време (1386/87.) већ и краљ Твртко, али и кнез Лазар отворено помажу побуњенике. Жигмунд не седи скрштених руку већ се средином 1387. године крунише за краља Угарске и што је још важније обезбеђује помоћ Венеције. Међу побуњеним племством је такође дошло до неких несугласица и ускоро моћни кнез Иван Франкопан се понуди Жигмунду за савезника што овај наравно одмах прихвати. Тиме је јединствени фронт племства већ био озбиљно начет. И управо уз Франкопанову помоћ буде краљица Марија 4. јула 1387. године ослобођена из Новиграда.
Након овога Жигмундове акције су биле све јаче, а отпор побуњеника све слабији. По Славонији се тада нарочито истакао Мачвански бан Никола Горјански који је успео да очисти сву Славонију од побуњеника и да их преко Саве протера у Босну. "Кад је била ослобођена краљица Марија, кћи бившег угарског краља Лудовика, коју су бан Иваниш и његова браћа и приор Вране, одметници и издајице угарске круне, били стрпали у тамницу, син и рођаци угарског палатина Николе Горјанског стали су прогонити поменуте одметнике, колико због мука нанесених Марији, толико због убиства њезине мајке Јелисавете" (Мавро Орбин). И управо у тим окршајима спомиње се босанска и српска коњица, коју су кнез Лазар и краљ Твртко послали као помоћ побуњеном племству. Постоје документи у којима се Жигмунд хвали како је заробио мноштво неверничких и шизматичких Босанаца и Рашана.
Изгледало је тога момента да је побуна у Угарској напокон смирена, али није било тако. Већина побуњеника нашла је уточиште на двору краља Твртка. "Видећи тада Иваниш да им се неће моћи одупрети, побегао је у Босну краљу Твртку" (Мавро Орбин). Сада Твртку одједном дође на памет идеја да завлада Хрватском и Далмацијом. Он је и до тада успео да се добро окористи овом гужвом у Угарској и да за себе освоји део Хума и неке жупе попут Ливна, Дувна, Гламоча итд. "Видећи, наиме, да је Лудовиковом смрћу дошло до великог метежа, искористио је ту прилику, те је заузео цело Хумско Кнештво, све до реке Цетине; заузео је такође тврђаве које су ту биле, опустошио је трг Неретве који је био код Норина, врло старог града у оном крају, а подигао је једну тврђаву на реци Неретви, на врло погодном месту, и назвао је Брштаник. Ову је тврђаву, међутим, после кратког времена, порушио на захтев Дубровчана. Заузео је уједно целу земљу до границе Угарске и допро све до Билена и реке Саве" (Мавро Орбин). Од 1387. године почиње Твртко са потпуно отвореним акцијама по Хрватској па ускоро узима Клис, Врану, Островицу, могуће и Книн, а одмах се окрене и ка Далмацији покушавајући да и те градове заузме.
За то време кнез Лазар је имао својих брига. У овом горњем нешто подужем приказу догађаја у Угарској након смрти краља Лудвига видљива је улога кнежева, али она ни у ком случају није била нека одлучујућа и чини се да се кнез није баш сувише упуштао у Угарске послове. Његови потези су били тек у оним оквирима који показују да више не признаје Угарске владаре за своје господаре, али да је имао каквих већих амбиција тешко је уочити. Додуше спомињу се његови напади на Београд и Голубац, до краја се показало сасвим неуспешни, али велико је питање да ли је кнез уопште желео да заузме ове тврђаве. Каснији летописи су правили збрку тврдећи да је кнез заузео ова два града, међутим то је погрешно. По свему судећи неких покушаја је било, но како су Београд и Голубац биле јаке тврђаве које су тражиле темељне опсаде то кнез сигурно није имао довољно средстава, али ни времена да се у то упушта. Могуће је исто тако да је кнез имао као Угарски вазал неке поседе који су се налазили у Мачви и да је то створило збрку код Орбина који је тврдио да је кнез заузео Београд и Голубац: "Али кад је умро краљ Лудовик, одмах је заузео београдску тврђаву коју је поменути краљ подигао на Дунаву у време цара Стефана, па ју је порушио до темеља. Освојио је такође Мачву на граници Угарске и читав крај који се граничи с реком Савом и Св. Димитријем у Срему" (Мавро Орбин). Заправо, кнежева улога у Угарским догађањима је била тек споредна и њему самоме од малога значаја јер у то време он осећа све већи турски притисак.
6. Твртко као краљ "Срба, Босне, Приморја и западних страна"
У то време у Босни бан Твртко, након што је сломљен жупан Никола Алтомановић, одлучи да му је дошло време женидби будући да је у то доба имао већ 35 година. Крајем 1374. године он се и ожени са Доротејом, ћерком видинског владара Ивана Страцимира, а младу је пронашао на Угарском двору где је она код Угарског краља боравила као таоц (њеног оца су Угари држали између 1365. и 1369. године негде у Славонији као заробљеника). У време ове женидбе већ је Иван Страцимир (Твртков таст) као цар владао Бугарском, али као Угарски вазал будући да су му они и обезбедили овај царски престо: "оженио се Доротејом, кћери видинскога цара Страцимира, која је живела код Угарске краљице и била њена дворкиња. Он је то учинио на молбу краља Лудовика који је с мајком водио бригу о њој и много је волео, јер је била врло крепосна девојка. Доротеја је проживела кратко време са својим мужем и није уопште имала деце. Умрла је готово у исто време кад и мајка краља Твртка" (Мавро Орбин). Оно што је битно за ову причу јесте то да је након обављеног венчања бан Твртко као знак захвалности поклонио бискупу Петру који је Твртка венчао (иако му је само пар година раније био љути противник) издао повељу којом му поклања нека имања. У тој повељи која се појавила крајем 1374. године он се назива "Твртко, божјом милошћу бан босански", а последњи пут као босански бан наводи се у једној повељи крајем фебруара 1377. године.
Бан Твртко се тада већ увелико спремао да навали на Балшиће који су му испред носа отели Драчевицу, Конавле и Требиње, иако су те територије требале, након уништења жупана Алтомановића, да припадну Твртку. Негде у рано пролеће 1375. године почела су и војна дејства, а појединости нису познате. Међутим, све је то било траљаво, а то је био разлог да Твртко одлучи да се за 1377. годину спреми много озбиљније. Осим што је са војском кренуо на Балшиће, успео је да подстакне побуну у спорним жупама што је било сасвим довољно да ове територије (Драчевица, Конавле и Требиње) уђу у саставе Босанске државе. Ђурађ Балшић је покушао да узврати ударац, али у томе не успева. За нове акције није имао више времена јер већ почетком 1379. године умире, што је за дуже време отклонило опасност за Твртка. По свему судећи ову невољу Балшића је успео да искористи и Вук Бранковић те да у то време за себе узме Призрен.
Након овог успешног освајања жупа у околини Дубровника суне бану Твртку кроз главу да се прогласи краљем Рашке и Босне, односно да истакне да се он сматра наследником Немањића. "Сада, будући да се Твртко због освајања толиких земаља јако уздигао, палу му је на памет да се крунише и узме титулу рашког краља (Мавро Орбин). У оквиру тога појавио се и родослов у којем се тврди да Твртко потиче од Немањића и то оне лозе која је кренула од краља Драгутина (брат краља Милутина): "А Стефан краљ, брат Милутина краља, Уроша другога, који Срем држаше, са својом супружницом Каталином, ћерком угарског краља Владислава, роди Урошицу и Јелисавету. И Јелисавета роди три сина: Стефана босанског бана, Иносава и Владисава. И Владисав роди Твртка бана и Вукића".
Што му је пало на памет то је и урадио и тако током 1377. године (Митровдан 26. октобар) Твртко се крунише за краља Срба, Босне, Поморја и западних страна. Крунисан је сугубим, двоструким венцем Босне и Србије: "био крунисан од стране митрополита манастира Милешеве и његових монаха у цркви поменутог места, прозвавши се Стефан Мирче" (Мавро Орбин). Колико је ова Орбинова информација око Твртковог крунисања у Милешеви тачна остаје ствар процене (нити један други извор то не спомиње), али некако је временом преовладало да се он стварно крунисао у овоме познатом манастиру.
Прва исправа коју је Твртко издао и у којој се он наводи као краљ је из почетка новембра 1377. године. По неком предању у чину крунисања употребљена је и круна Стефана Првовенчаног, но то је дискутабилно. Веома је мало сигурних вести око овог крунисања које без икакве сумње јесте вероватно и које је највећи догађај у историји средњовековне Босне. Сходно томе било би за очекивати да су савременици о овоме догађају навелико писали, међутим од свега тога ништа није било. Некако се стиче утисак да се Твртко из све снаге трудио да не привуче велику пажњу својим крунисањем и да га не разглашава сувише. На крају могло би се рећи да је за тако нешто имао и довољно повода јер било је велико питање како би на крунисање реаговали његови најјачи суседи.
Из неког нама непознатог разлога кнез Лазар је био потпуно неактиван и није имао никакве видљивије реакције на ово крунисање, мада му сигурно није било право да Твртко узме за себе титулу Српског краља. Да ли су већ у то време пажњу кнежеву заузели Турци или је нешто друго било у питању остаје да се претпоставља. У сваком случају он овај догађај није сматрао неким посебним нападом на своју самосталност тако да се до краја крунисању није противио и заједно са Вуком Бранковићем признао је Твртку краљевско достојанство, али никада га није прихватио за свога краља. Балшићи нису признали Твртку чак ни краљевску титулу и даље сматрајући Твртка својим највећим непријатељем, а сада још и узурпатором. С друге стране ни Угарски краљ Лудвиг није уопште обратио пажњу на то шта Твртко ради будући да је имао својих брига у Пољској и Италији. У каснијим контактима са Твртком краљ Лудвиг уопште није спомињао овај догађај једноставно сматрајући да се није догодило ништа па га и даље назива баном, а Босну бановином. Ипак на крају Твртко је могао бити делимично задовољан јер му титулу признају Дубровчани и Венеција.
Но, све то Твртку није било посебно важно и ускоро, осим што је узео Немањићко краљевско име Стефан (сада се звао Твртко Стефан), он почиње да се постепено окружује оним сјајем и церемонијалом који је био присутан у време цара Душана на Српском двору. Јављају се чинови логотета, протовестијара, ставиоца, повеље се пишу у стилу повеља Српских владара, али на двору нема баш ни једнога Српског великаша него су то само војводе и кнезови босански. Било је јасно да нема ништа од оних планова којима се можда Твртко заносио: "И потом почех с богом краљевати и управљати престолом Српске земље, желећи све што је пало скупа подигнути и што је разорено укрепити" (логотет Владоје).
Током 1379. године кнез Лазар је коначно заокружио оне територије којима је владао и то тако што је свој завршни удар окренуо ка областима које држао Радич Бранковић, заправо син Бранка Растислалића, истога онога који је у време цара Уроша позвао Угарског краља да му помогне у окршају са својим суседом. Радило се о области Браничева и Кучева па су сада кнежеве земље изашле дубоко на десну обалу Саве и Дунава. Није баш јасна позадина овога напада кнеза Лазара јер се мора имати у виду то да су у то време Растислалићи, али и кнез, били Угарски вазали па је нејасан став који је у вези овога могао имати Угарски краљ. Наиме, питање је да ли би се кнез Лазар могао усудити да тако самостално уништава једног, до тада веома верног, Угарског вазала. Тешко је поверовати да се кнез осетио већ довољно јаким па да Угарском краљу тако отворено и изазивачки на самој Угарској граници отказује послушност. С друге стране тако нешто не би ни личило на све дотадашње веома опрезне кнежеве кораке. Остаје једино да се претпостави да су се Растислалићи на неки начин замерили Угарском краљу, а да је то спретно искористио кнез и уз сагласност (можда и помоћ као против жупана Алтомановића) Угарског краља, заузео Растислалићеве земље. Некако на овакво размишљање наводи и то да је познато да су Угари 1378. године спремали некакав поход на Србију, али се не зна да ли су циљ били Растислалићи или кнез Лазар. На крају краљ Лудвиг је одустао од похода, а како већ следеће године (1379.) кнез Лазар напада на Растислалиће, то се посредно може доћи до закључка да су циљ Угара ипак били Растислалићи, али да је кнез овај посао обавио уместо њих и као награду добио њихову област.
Било како било, кнежеве земље су достигле највећи могући обим, а обухватале су од већих градова Крушевац као престоницу, Ниш, Ужице, Ново Брдо, Рудник, итд. Управо богати рудници су му омогућили велика новчана средства са којима је могао доста спретно да води политику. "Лазар је био, што се тиче имовине, веома богат господин, јер је држао све руднике сребра у Рашкој и из њих је извлачио велико благо којим је увек сузбијао разјареност Угра, плаћао данак Турцима и одржавао се на власти, коју је настојао сачувати радије на овај начин него оружјем" (Мавро Орбин). У то доба кнез више није имао на коју страну да усмери своја освајања јер је његова област обухватала једну велику територију која се наслањала на територије оне властеле која га је на неки начин признавала за старешину (посебно Вук Бранковић). Једини могући правац је била она страна (југоисток) где су стајали Турски вазали, али за њу није имао снаге, а опет био је довољно мудар да не изазива Турке.
Некако од 1379. године почиње кнез да све више пажње обраћа на унутрашње уређење оних територија које је контролисао, вероватно осећајући надолазећу Турску опасност. Да су Турци били све присутнији видело се посебно по томе што су се у кнежеве области сливале избеглице из јужних и источних крајева Балкана, а како су ту били добро примани (поготово свештена лица) то је кнежева област била прихваћена као нека земља наде. С друге стране кнез се посебно истакао градећи манастир Раваницу и поправљајући мноштво других храмова, а имао је и много поклона Светогорским манастирима.
Његов посебан однос према цркви је довео до појачаног рада православних свештеника на територијама које је он контролисао, што му захвална црква никада није заборавила. "Бејаше пред архијерејима, и свештеницима, и иноцима, а почасти им указиваше, старце по апостолу поштоваше, велможе пресреташе, младе поучаваше и љубав даваше, опаднуте заступаше, имађаше око милостиво, и руку пружену и податљиву. Наге загреваше, а стране задовољаваше, раслабљенима даваше покоја, и удаљеним манастирима потребе шиљаше. Свима свакад потпуно на помоћи биваше да би стекао јединог Духа, кога и жељаше у срцу свом из младости. Градове и цркве зидаше, и обнављаше, и друге из основа подизаше у славу, и у хвалу, и част Господу Богу и спасу нашем Исусу Христу и на утврђење и крепост отачаству своме" (Повесно слово о кнезу Лазару).
Током 1379. године кнез Лазар је активно учествовао и у избору новог патријарха Српске православне цркве будући да је дотадањи патријарх Јефрем одлучио да се повуче. Могуће да је на Јефрема био извршен притисак да учини тако нешто јер још од 1375. године кнез на њега није радо гледао јер се радило о кандидату којег су у то време протурила браћа Балшић. Међутим, како је Ђурађ Балшић умро то је и кнез искористио прилику да на чело цркве стави свога човека. Заправо радило се више о централизацији државе, јер како је око себе окупљао остале властелине и на неки начин их држао под контролом, то је сасвим разумљиво кнез желео и да на челу цркве има поверљиву особу. Тако је изабран Спиридон који је био на челу цркве између 1379-1389. године: "Беше и велики раздор међу архијерејима, како је сваки под својим кнезом био посебно, и није било праве послушности својему архиепископу. Због овога и поменути архиепископ Јефрем на сабору постави на своје место Спиридона" (Троношки родослов).
Осим свега тога кнез се као веома мудар и практичан човек успео повезати родбинским везама са више истакнутих породица. У свом браку са Милицом имао је укупно седморо деце од чега два сина и чак пет ћерки. Удавајући ћерке водио је веома рачуна о томе да му зетови буду истакнуте личности. Већ је наведено да му се ћерка Мара удала око 1371. године за Вука Бранковића који је временом израстао у веома моћног господара Косова. Односи таста (кнеза) и зета (Вука) су били веома добри тако да није познат нити један случај да су били у несагласју. Управо је тешко измерити колику је велику помоћ пружио Вук своме тасту, онда када је овај постепено израстао у прву великашку фигуру Србије, али истовремено тешко је поверовати да би и Вук постигао било шта више да није имао иза себе кнеза. Друга кнежева ћерка која се звала Теодора, била је удата за Николу II Горјанског (око 1387. године) једног од најмоћнијих Угарских великаша. Горјански је био син Николе I Горјанског "који је раније био сремски бан, а затим кнез палатин Угарске. Његовом сину даде за жену своју кћер Јелену" (Мавро Орбин). Трећа ћерка Драгана удала се око 1386. године за Бугарског цара Ивана Шишмана (1371-1393.) па је кнез и са те стране имао веома утицајног зета. За Ђурађа II Страцимировића (Балшића) оженио је кнез своју четврту ћерку, Јелену негде око 1386. године, а сам мотив ове породичне везе је био веома јасан: "А да би се осигурао са свих страна и још више ојачао, успостави родбинске везе са сином Страцимира Балшића, Ђурђем, који је после смрти поменутог Балше, којега су (како рекосмо) убили Турци, наследио власт у обе Зете, и даде му за жену своју трећу кћер, Деспину, која је пре тога била жена молдавског кнеза Шишмана" (Мавро Орбин). Овде је Орбин мало побркао ствар мешајући кнежеву ћерку Драгану (назива је Деспином) која се удала за Бугарског цара Шишмана и Јелену која се удала за Страцимировића. Заправо од две особе покушао је да направи једну и стога ова забуна.
Осим породичних веза успео је кнез да води и доста спретну политику са Угарским краљем, што се веома јасно видело и из тога што му је Угарски краљ чак помогао у уништавању жупана Николе Алтомановића, а није реаговао када је кнез уништио и Растислалиће, такође Угарске вазале. Иако је кнез и сам био Угарски вазал, чини се да је то било на неки начин више формално и да није угрожавало његову независност. Сигурно је да су таква кнежева политика према Угарима и уступци које је добијао од њих тражили и извесне жртве и кнез је био спреман на њих. Но, то никада није прелазило једну одређену границу која би кнеза довела у подређен положај према Угарима. "Био је, поред тога, окретан, па кад је краљ Лудовик више пута слао војску на његове границе, он би се увек тако снашао да никада није страдао. Поступајући на овај начин, није престајао да обдарује краљевске министре, односећи се према њима с великом скромношћу и смерношћу" (Мавро Орбин).
Половином 1382. године умро је Угарски краљ Лудвиг I након владавине од равно четрдесет година. Одмах сутрадан након његове смрти окруњена је за Угарску краљицу његова старија ћерка по имену Марија, али будући да је била веома млада (имала тек 12 година) наместо ње државом је управљала њена мати Елизабета иначе кћи бана Стјепана Котроманића (рођака краља Твртка). Уз њих је стајао и моћни Никола Горјански у оно време већ Угарски палатин (од 1376.). Њихов први посао након краљеве смрти је био да се учини све не би ли Угарско племство за своју краљицу признало Марију, али додатни проблем је представљао њен вереник, бранденбуршки маркгроф Жигмунд Луксембуршки, иначе син Чешкога краља Карла IV. Управо зато читав овај посао им је тешко полазило за руком јер је било много оружаног отпора тако да је за наредних година историја Угарске препуна издаја и потајних убистава. У све те сплетке умешали су се пуном снагом краљ Твртко, али и кнез Лазар који је вероватно осетио добар моменат да откаже све своје вазалне обавезе према Угарској.
Краљица мати Елизабета није била наклоњена свом будућем зету Жигмунду Луксембуршком па је почела тражити новога погоднијег зета и у комбинацију су ускоро ушли Карло Драчки и Орлеански војвода Луј. Но, Жигмунд није хтео да се тако лако одрекне веренице и њеног мираза (Угарске краљевине) па половином 1385. године са војском проваљује у Угарску. Већ у то време краљица мајка Елизабета је успела да улети у сукоб са својим дотадашњим савезницима и сада је одједном била она та која је желела Жигмунда за зета. Но, већина Угарског племства је била за Карла Драчког, док је истовремено једна делегација отпутовала у Француску где је требала да Лују Орлеанском понуди Маријину руку и Угарску круну као њен мираз. Стога Елизабета половином 1385. године одведе ћерку у Будим где се обави венчање са Жигмундом. За то време већ је и Угарска делегација стигла на Француски двор где је Лују Орлеанском понудио руку Угарске принцезе Марије и будући зет је пристао и крене на пут. Међутим, негде код места Троа чује да му се несуђена вереница удала за Жигмунда па се одустане од даљњег путовања.
Ни Жигмунд се није могао одржати дуго у Угарској па суочен са сталним отпором и побегне недуго након женидбе остављајући жену (краљицу Марију) и матер јој Елизабету. Мало потом уђе Карло Драчки у Будим уз помоћ Хрватских чета и буде проглашен губернатором Угарским. Лукава Елизабета наговори ћерку Марију да се тобож одрекне круне што она и учини и ускоро се Карло Драчки крунише Угарском круном. Међутим већ тридесет и девети дан његовог краљевања намести му Елизабета уз помоћ Николе Горјанског клопку. Позове га у своје просторије ради неког договора и када је Карло Драчки ушао код ње нападне га изненада Никола Горјански са својим пехарником који Драчког удари топузом у главу. Марија се врати на престо, а Николу Драчког однесу у Вишеград мислећи да ће од ране ускоро и умрети. Како се он почео опорављати то га завереници задаве. Чувши све то одлучи Жигмунд да се у пролеће врати у Угарску и да поново затражи круну, али и жену Марију коју је раније у паници оставио. У пролеће 1386. уз помоћ Чешких трупа он поново проваљује у Угарску. Но, у то време у Угарској већ увелико бесни грађански рат, а центар побуне је била Хрватска. Желећи да ову побуну разбију краљица Марија, њена мати Елизабета и Никола Горјански покрену војску на Хрватску. Но, побуњени племићи из Хрватске и Славоније некако сазнају којим ће се путем кретати обе краљице и Никола Горјански и пошаљу Иваниша Хорвата да им намести клопку. Заседа је у потпуности успела, а у препаду погине Никола Горјански, док обе краљице буду ухваћене живе. Побуњени племићи су немилосрдно исекли целокупну краљичину пратњу, а могуће да би и њих обе поубијали, али по летописцу извукла их је молба Елизабетина која је Иванишу Хорвату пала пред ноге и зајаукала "Помилуј, бане, помилуј; сети се доброга краља Лудвига, па се не свети недужној ћерки његовој. Ја сам замислила онај злочин; мој сукривац, који га је извео окајао је нетом смрћу свој гријех. Смилуј се слабој жени, тако ти части твоје, та нисам ни ја без разлога сагријешила" (Иван Турчански).
Оно што је битно у овој причи јесте то да су се у краљичиној пратњи налазили и Никола Горјански млађи који је успео да побегне и он ће само пар година касније постати зет кнеза Лазара. Ускоро је млађем Горјанском додељена титула Мачванског бана од стране Жигмунда, а већ током 1386. и 1387. године Жигмунд увелико ратује са побуњеницима. Но, ове његове акције наведу побуњени племство из Хрватске и Славоније да се дивљачки обрачуна са краљицом мајком Елизабетом коју у Новиграду на очи њене ћерке Марије удаве. У то време (1386/87.) већ и краљ Твртко, али и кнез Лазар отворено помажу побуњенике. Жигмунд не седи скрштених руку већ се средином 1387. године крунише за краља Угарске и што је још важније обезбеђује помоћ Венеције. Међу побуњеним племством је такође дошло до неких несугласица и ускоро моћни кнез Иван Франкопан се понуди Жигмунду за савезника што овај наравно одмах прихвати. Тиме је јединствени фронт племства већ био озбиљно начет. И управо уз Франкопанову помоћ буде краљица Марија 4. јула 1387. године ослобођена из Новиграда.
Након овога Жигмундове акције су биле све јаче, а отпор побуњеника све слабији. По Славонији се тада нарочито истакао Мачвански бан Никола Горјански који је успео да очисти сву Славонију од побуњеника и да их преко Саве протера у Босну. "Кад је била ослобођена краљица Марија, кћи бившег угарског краља Лудовика, коју су бан Иваниш и његова браћа и приор Вране, одметници и издајице угарске круне, били стрпали у тамницу, син и рођаци угарског палатина Николе Горјанског стали су прогонити поменуте одметнике, колико због мука нанесених Марији, толико због убиства њезине мајке Јелисавете" (Мавро Орбин). И управо у тим окршајима спомиње се босанска и српска коњица, коју су кнез Лазар и краљ Твртко послали као помоћ побуњеном племству. Постоје документи у којима се Жигмунд хвали како је заробио мноштво неверничких и шизматичких Босанаца и Рашана.
Изгледало је тога момента да је побуна у Угарској напокон смирена, али није било тако. Већина побуњеника нашла је уточиште на двору краља Твртка. "Видећи тада Иваниш да им се неће моћи одупрети, побегао је у Босну краљу Твртку" (Мавро Орбин). Сада Твртку одједном дође на памет идеја да завлада Хрватском и Далмацијом. Он је и до тада успео да се добро окористи овом гужвом у Угарској и да за себе освоји део Хума и неке жупе попут Ливна, Дувна, Гламоча итд. "Видећи, наиме, да је Лудовиковом смрћу дошло до великог метежа, искористио је ту прилику, те је заузео цело Хумско Кнештво, све до реке Цетине; заузео је такође тврђаве које су ту биле, опустошио је трг Неретве који је био код Норина, врло старог града у оном крају, а подигао је једну тврђаву на реци Неретви, на врло погодном месту, и назвао је Брштаник. Ову је тврђаву, међутим, после кратког времена, порушио на захтев Дубровчана. Заузео је уједно целу земљу до границе Угарске и допро све до Билена и реке Саве" (Мавро Орбин). Од 1387. године почиње Твртко са потпуно отвореним акцијама по Хрватској па ускоро узима Клис, Врану, Островицу, могуће и Книн, а одмах се окрене и ка Далмацији покушавајући да и те градове заузме.
За то време кнез Лазар је имао својих брига. У овом горњем нешто подужем приказу догађаја у Угарској након смрти краља Лудвига видљива је улога кнежева, али она ни у ком случају није била нека одлучујућа и чини се да се кнез није баш сувише упуштао у Угарске послове. Његови потези су били тек у оним оквирима који показују да више не признаје Угарске владаре за своје господаре, али да је имао каквих већих амбиција тешко је уочити. Додуше спомињу се његови напади на Београд и Голубац, до краја се показало сасвим неуспешни, али велико је питање да ли је кнез уопште желео да заузме ове тврђаве. Каснији летописи су правили збрку тврдећи да је кнез заузео ова два града, међутим то је погрешно. По свему судећи неких покушаја је било, но како су Београд и Голубац биле јаке тврђаве које су тражиле темељне опсаде то кнез сигурно није имао довољно средстава, али ни времена да се у то упушта. Могуће је исто тако да је кнез имао као Угарски вазал неке поседе који су се налазили у Мачви и да је то створило збрку код Орбина који је тврдио да је кнез заузео Београд и Голубац: "Али кад је умро краљ Лудовик, одмах је заузео београдску тврђаву коју је поменути краљ подигао на Дунаву у време цара Стефана, па ју је порушио до темеља. Освојио је такође Мачву на граници Угарске и читав крај који се граничи с реком Савом и Св. Димитријем у Срему" (Мавро Орбин). Заправо, кнежева улога у Угарским догађањима је била тек споредна и њему самоме од малога значаја јер у то време он осећа све већи турски притисак.
Следеће
поглавље: |