Света лоза кнеза Лазара
писац: Жељко Фајфрић
<< 14. Деспот Стефан
15. Сукоб међу Лазаревићима
Након што је разјурио Турке, деспот је кренуо да тражи брата уверен у то да је и овај (Вук) успео да сузбије Ђурђеве трупе. Међутим, ту га је чекало изненађење. Уместо да види Вука као победника, затекао га је са једва двадесетак ратника, што је сасвим довољно сведочило о коначном резултату оног дела битке који су водили Вук и Ђурађ. На крају, иако су Турци разјурени, противник ипак није био побеђен, тако да деспот никако није могао бити сигуран у своју победу и стога се опрезно повуче у Ново Брдо. "Деспот се вратио пут Трипоља, поуздано верујући да ће затећи брата као победника, но било је сасвим супротно. Сусрео га је, наиме, путем у пратњи од једва двадесетак коњаника. Стефан се због тога веома престрашио и сместа скренуо према Новом Брду,.." (Мавро Орбин). Лазаревићи су се заправо склонили са отвореног поља међу зидине Новога Брда које су их штитиле од Ђурђевих одреда који су крстарили околином. Циљ битке је, барем што се тиче Лазаревића, на крају ипак постигнут јер им је отворен пут ка Србији. То што војна снага Бранковића није сломљена могло је значи само то да Србија улази у период грађанског рата двеју породица. Стога је ту, у сигурности Новога Брда, деспот морао најпре да рашчисти све оно што га је омело да постигне пуну победу. На удару се најпре нашао његов брат Вук, као, по деспоту, главни кривац што Ђурађ Бранковић није био сломљен.
Разговор међу њима двојицом је изгледа у почетку био више као неко саветовање о грешкама претходних дана. Онога момента када је деспот од благих савета прешао на све оштрије прекоре који су се до краја претворили у отворено оптуживање за неспособност, Вук то није могао истрпети. "После ове велике грачаничке битке дођоше оба брата (Стефан и Вук) у свој град Ново Брдо, град заиста сребрни и златни. Овај (Стефан), са победом, а овај (Вук) као побеђени. А благочастиви (Стефан), хотећи овога поучити ратној вештини, а још жалећи због погинулих војника, рече му неке преке речи" (Константин Филозоф). Вукова реакција није дошла одмах и он је по свему судећи издржао, мада не сасвим мирно и без речи, све братове прекоре, али је искористио касније прилику да, тешко увређен, напусти брата и оде Турцима. "А (Вук) мало почекавши и нашавши згодно време, побеже к Сулејману" (Константин Филозоф).
Сукоб на Косову пољу значио је почетак грађанског рата двеју породица. Ова битка је била тек увод у разарања која су наилазила, а на њих није требао дуго чекати. Сами сукоби нанели су много штете Дубровнику који је покушавао да размирице изглади, али у томе је имао слабог успеха. Страсти су ухватиле маха међу Бранковићима и Лазаревићима па стога у прекорном тону Дубровчани пишу Мари Бранковић: "Бог зна, вољели бисмо да је међу вама љубав и добри мир како пристоји међу сестром и браћом. Да је тако господовали бисте и уздржали земљу у добром миру и стању, те би све добро било и наши би трговци могли опћити, јер трговца не може бити и не тражи друго него мирну и гојну земљу". Но, гледајући чисто војно, ситуација се задуго није мењала ни у чију корист тако да нико није имао неку израженију предност.
Нови моменат који је тада значајно утицао на све ове догађаје јесте ситуација која је створена Вуковим одласком код турака, односно Сулејмана. Већ је речено да је Вук то учинио зато што је био незадовољан оним начином на који се деспот Стефан њему обраћао након Косовске битке. Но, то би изгледа био тек делић свега тога и на такав закључак се долази читајући Константина Филозофа. Такво гледање би било ипак сувише једноставно јер односи између браће нису се покварили само због тога, чак могло би се можда рећи да је то био најмањи разлог за сукоб међу њима. Непосредно након Косовске битке било је објашњење међу браћом, али Вук је још увек остао са деспотом и узимао учешће у каснијим ратним дејствима против Бранковића. Међутим, веома брзо долази до међусобних несугласица будући да је Вук тражио од Стефана да му одели један део Србије на самостално владање, што овај није никако хтео да учини. Вук је пошао од једне једноставне ситуације. Србијом је до тада управљала породица Лазаревић са истакнутом улогом Стефана, али никада то није било толико пресудно да би се из тога могло закључити да је он и владалац у држави. Таква је ситуација била док је био Бајазит жив и док је Србија била у вазалном односу према Турцима. Међутим, сада Србија више није вазал, њени војни одреди већ побеђују турске, па према томе ни стари, породични, систем власти више не може да остане. Потребно је земљу поделити на два једина мушка члана породице Лазаревића, односно на деспота Стефана и на Вука.
Као и увек, када су у питању сепаратизми, Србија није оскудевала у побуњеницима. Стога није ни чудо што је Вук одмах нашао доста присталица међу деспотовом властелом, али не могавши деспоту ништа они сви заједно оду код Сулејмана. Ту буду лепо дочекани и Сулејман им одмах поклони један део земље. "Вук пак, видећи да деспот не поступа с њим као прави брат и да му не да део очеве државе, крене с много властеле која је била у његовој служби право на двор турског цара. Цар му укаже велике почасти и уступи добар комад земље у Романији како би могао удобно живети с поменутом својом властелом" (Мавро Орбин). Претпоставља се да је то било током новембра 1402. године.
Сада долази једна ситуација која није у потпуности разјашњена и која гони на доста размишљања, али и прављења комбинација које нису сигурне већ само могућне. Кнегиња Милица, чувши да јој је млађи син Вук из протеста отишао код Турака, а желећи да га спречи у томе, крене за њим у дубину турске територије. Међутим, Вук се кретао много брже него што се она томе надала тако да га није успела стићи где је планирала, али није желела да одустане од своје намере, па је стога и она све дубље залазила у Турску. "А свеизабрана мати њихова (Милица), ишла је за њим чак у пределе исмаиљћанске, а не стигавши га на згодном месту, није се могла вратити из исмаиљћанских страна" (Константин Филозоф). На крају је чула да се Вук налази код Сулејмана па је и она продужила тамо. Међутим, када је једном стигла код Сулејмана није више могла назад за Србију већ је тамо боравила извесно време. Колико је то било није могуће рећи, али изгледа да је било дуже време. Константин Филозоф тврди да је она на крају успела да измири Сулејмана и свога сина, али не каже којим, па је претпоставка да се то односи на Стефана. "Зато пође и к Сулејману и измиривши га са благочастивим сином својим (Стефаном), врати се" (Константин Филозоф).
У свему овоме има много збрке и није јасна права природа и циљ који је имала кнегиња Милица када је кретала на овај пут. Да ли је она ишла искључиво зато да сустигне Вука и спречи га у намери да се придружи Сулејману и тиме почини издају или је ту било још нешто? И коначно питање које је заправо основно: да ли је кнегиња овај пут учинила искључиво као мајка желећи да спречи раздор међу синовима или је то можда била једна дипломатска мисија слична оној коју је већ имала путујући код Бајазита?
Из досадашње приче видели смо сасвим јасно да кнегиња није имала много обзира према појединачним члановима своје породице онда када је требало заступати интересе целе породице. То се сасвим јасно видело онда када је послала своју ћерку Оливеру у харем султана Бајазита, иако је овај био тај који је (могуће и својом руком) убио кнеза Лазара. Осим тога, Оливерин одлазак у харем није био само интерес породице Лазаревић, већ много више интерес целе Србије која је тиме сачувана од турске провале. Дајући ћерку султану, кнегиња је у себи потисла мајчинске инстинкте поступајући искључиво као политичар. Тога момента нису је сузе Оливерине могле померити у одлуци. Исто тако треба се сетити како је она са Јефимијом храбро отпутовала код султана Бајазита у покушају да спасе живот сину, а који је тада стварно висио о концу. Није се она размишљала ни онда када је требала да ратује са рођеном ћерком (Мара Бранковић) око јединства Србије под руком Лазаревића. Дакле, радило се о веома одлучној и смотреној жени која је била спремна на многа жртвовања (па чак и себе када се усудила на ризик да путује код Бајазита), а све зарад интереса породице и државе. Увек је умела да сачува хладну главу и да поступа рационално политички, без имало породичних емоција. Такво поступање је тада била прека потреба Србије и сва срећа што је то тако било.
Баш Вуково бекство код турака је била једна од тих ситуација. Њен најмлађи син је отишао код Турака из типично себичних разлога и тиме начинио класичан облик издаје. Незадовољан тиме што деспот Стефан није желео да комада земљу и да му препусти један део на владање, он увређен одлази Турцима од којих очекује војну помоћ за спровођење свога наума. Кнегињи мора да се смркло када је чула шта је Вук урадио и са ким се удружио. Знала је да ће Турци дочекати Вука раширених руку јер им се сада пружа идеална прилика да се из све снаге умешају у унутрашње ствари Србије. Са Вуком су уз Бранковиће добили још једног и те како јаког савезника са којим би могли смаћи деспота из Србије. Поново је кнегиња била сведок раскола међу домаћим племством када се зарад себичних интереса доводе стране трупе у државу. Она је тада вероватно помислила да би једна њена одлучна акција то могла спречити. Није немогуће чак ни то да је њен пут у Турску био остварен и у договору са деспотом и да је то било са њихове стране заједнички испланирано.
Можда је по првобитном плану она требала само да сустигне Вука и да га мајчинским прекорима, молбама, а коначно и заповедима, на неки начин приведе памети и да га доведе назад у Србију. Када у томе није успела, јер је Вук био већ код Сулејмана, она је продужила право тамо, желећи да исправи колико-толико оно што је он урадио. Када већ није успела да Вука врати онда је поступила као овлашћени деспотов преговарач и са Турцима је водила преговоре око склапања мира између две зараћене стране. На тај начин успела је да обеснажи Вуков непромишљени потез тиме што је измирила свога сина, деспота Стефана, и Сулејмана. На Вука тога момента нико више није мислио.
Могуће је да њен први циљ и није био у томе да уразуми Вука већ искључиво то да постигне какав-такав мир између деспота Стефана и Сулејмана. Тога момента деспоту је мир био неопходан јер му је власт висила о концу, а он сам није смео ићи код Сулејмана јер су међу њима већ дуже време биле размирице. С друге стране, деспот од кнегиње сигурно није могао имати бољег посланика. Осим што њој то није била прва мисија такве врсте, деспот јој је, што је можда најважније, могао у потпуности веровати. У лавиринту разноразних опција при преговорима кнегиња се могла много боље сналазити од било којег другог деспотовог преговарача из разлога што се ту решавала судбина њеног сина, њене Србије и коначно ње саме. Ко је могао бити одговорнији и спремнији од ње за такве преговоре? Због тога је њен први задатак био да постигне мир, а тада је можда искористила прилику да покуша да уразуми Вука, наравно све под условом да јој је Сулејман уопште допустио могућност да контактира са сином.
Сулејман није био нимало наиван и сигурно је схватио шта све може да добије тиме што му је Вук дошао и понудио услуге у борби са деспотом. Са Вуком, успели би Турци да се као клин забију у унутрашње односе у Србију и да разбију већ климави српски фронт у будућој борби против Турака. Стефанова владавина није никако била сигурна и он се тек учвршћивао, али је при томе имао мноштво противника међу својом властелом. Уз помоћ Вука све те незадовољнике Турци би имали на својој страни и његовим доласком њима су се одмах отвориле нове могућности. Међутим, имао је Сулејман и других проблема да би се тек тако олако упуштао у ратовање са деспотом. Управо зато, онога момента када се појавила кнегиња Милица са својим предлозима за мир, он је добио прилику да добро размисли о томе да ли да се упушта са Вуком у даљња предузећа. У то време Сулејман је био апсолутни господар у европском делу турске државе, али он још увек није био султан јер је Бајазит био жив негде у Малој Азији. Истина, био је у ропству код Тимура, али ипак жив.
Осим тога, Мала Азија је била у потпуности изван Сулејмановог утицаја и ту је владала права збрка. Номинално, ту су власт држали Монголи, али они су мешетарили између Бајазитових синова размишљајући коме од њих да оставе власт, будући да су се спремали да напусте Малу Азију. Било је јасно да онога момента када они оду почиње отворена борба за власт између Бајазитових синова. Сулејман је знао да нови султан може бити само онај ко влада Малом Азијом, што је значило да ће он, уколико жели да буде тај нови султан, ускоро морати прећи тамо и покушати да скрши остале претенденте. За такво нешто требала му је сигурна база у Европи и јака армија. Да би осигурао мирно стање на територији коју је држао морао је са свим околним суседима да има склопљен мир и са њима немати никакве сукобе. У оквиру тога Сулејман је већ почетком 1403. године у Галипољу склопио мир са Византијом, Венецијом, Ђеновом, војводом Наксоса и витезовима са Родоса, па је самим тиме обезбедио себи мир у Европи. Тај мир га је скупо стајао будући да је Византији морао вратити неке области у Тракији, Црном мору и град Солун. Из тога се сасвим довољно видело да му је и те како било стало да са европским суседима живи за сада у слози.
Један од најјачих на Балкану (ако не и најјачи) био је баш деспот Стефан и са њим је Сулејман такође настојао да склопи примирје. Међутим, деспота је Сулејман још увек сматрао својим вазалом који има исте оне обавезе према њему (Сулејману) као и према Бајазиту. Што је најгоре, према деспоту се тако односила и Европа, а посебно Византија на коју је у првом моменту деспот толико рачунао. При склапању уговора у Галипољу деспот Стефан није ни учествовао, али је тамо поменут као турски вазал који има обавезе да плаћа данак Турцима и да шаље помоћну војску мада без изричите обавезе да је и лично води. Дакле, у деспотовом положају према Турцима није се ништа променило, а присутни европски преговарачи (међу њима и Византија) све су то кроз одредбе уговора потврдили. Било је очигледно да је деспот Стефан од Византије једноставно жртвован Турцима, све зарад њених (Византијских) тренутних интереса.
За Сулејмана је Вуков долазак био идеалан уколико би желео да зарати са Србијом, али видели смо да су његови погледи били уперени ка Малој Азији јер се ту решавало ко ће бити султан. Стога се он обрадовао кнегињином доласку још и више неголи Вуковом јер му је то давало прилику да умири односе са Стефаном и да са те стране буде миран. Можда је тада склопљено оно примирје које наводи Орбин и које по свему судећи није ни мало ишло у корист деспоту: "На крају је деспот закључио с Турцима примирје како је њима по вољи" (Мавро Орбин).
Ово примирје, ако је склопљено, истовремено није значило и то да Сулејман треба да се ратосиља Вука и да дозволи да га кнегиња поново приволи на деспотову страну. Напротив, Вук мора остати као последња могућност и сигуран савезник у случају да се на крају ипак зарати са деспотом. С друге стране, све док Вук буде боравио у Једрену мораће деспот Стефан да добро одмерава своје потезе и да два пута размисли прије но што било шта учини што неће бити по вољу Сулејману. Дакле, то би био основни разлог зашто Сулејман не би ни по коју цену дозволио да кнегиња дође у додир са Вуком и да га покуша одвратити од непријатељства са братом Стефаном. Стога је лако могуће да су обоје, кнегиња Милица и Вук Лазаревић, боравили у истом граду (можда и у истом двору), али да нису добили прилику да се виде. На крају мора се рећи и то да не постоји нити један иоле поуздан документ осим навода Константина Филозофа (и нешто посредно од Орбина) да је кнегиња и стварно боравила код Сулејмана и тамо преговарала о миру. Међутим, то је лако могуће јер у то време неких посебних непријатељстава са Турцима деспот нема, Вуков одлазак код Сулејмана још увек нема последица, а он сам (деспот) постепено учвршћује власт у Србији. Све асоцира на то да је неки договор између деспота и Турака ипак постигнут и то у пролеће 1402. године. Баш тада је и кнегиња пуштена да се врати кући па би се и из тога дало извести закључак да су преговори били успешно завршени и да Сулејман више није имао потреба да њу (кнегињу Милицу) и даље држи код себе.
За све то време Турци су забављени својим проблемима којих имају много јер је током марта 1403. године прострујала вест да је султан Бајазит у монголском ропству и умро. Сада се код њих решавало питање будућег султана, а главно поприште свега је била Мала Азија. Најпре су се потукли Иса и Мехмед, два Бајазитова сина која су цело време боравили у Малој Азији и чији је сукоб до тада тек тињао. До одласка Тимура из остатака турске државе у Малој Азији за Ису се није ни чуло и он се негде око Брусе цело време крио. Одмах након Тамерлановог одласка Иса је ушао у Брусу и прогласио се за султана. Међутим, није дуго владао јер је веома брзо Мехмед из планинских предела Анадолије успео да сломи Ису и да загосподари Малом Азијом. То је био тек почетак сукоба јер је још остао Сулејман који се у Европи тек припремао за одлучујућу борбу.
Деспот Стефан се у то време (1403. године) нашао у једној сложеној ситуацији. У земљи је постепено учвршћивао власт, али велику сметњу ка јединству Србије представљали су одметнути Бранковићи. Још већи проблем био је деспотов рођени брат Вук који је шта више, боравио код Турака покушавајући да убеди Сулејмана да му додели армију којом би сломио деспота. Свакако да деспоту није било свеједно ни то што му је мати, кнегиња Милица, боравила код Турака, малтене као таоц. С друге стране могао се деспот уверити и то да је његово почетно наслањање на Византију на крају ипак једна грешка и да од Византинаца он нема шта да очекује. Сувише су Византинци били слаби да и себе заштите, а камоли да другима помажу. Сва њихова политика се већ дуги низ година сводила углавном на то да између себе и турака истуре неког трећег који наместо њих треба да се бори. Исход преговора у Галипољу сасвим је јасно објаснио деспоту да њега (деспота) нико од оних који су ту преговарали не сматра за самосталног владара већ за турског вазала. Сјај деспотске титуле коју је добио од Византије ипак је био сувише слаб да нешто више значи и у реалном животу. Требало је очигледно пронаћи праве савезнике који су довољно јаки, али и ратоборни за следеће догађаје који надолазе. Сасвим логично да се тада деспот Стефан могао сетити свога севернога суседа, Угарске, која је можда једина у Европи тада пружала организован отпор Турцима. У то време Угарском је владао краљ Жигмунд, а како од овога момента и Угарска и Жигмунд имају значајну улогу у историји Србије (и даљњег тока наше приче) задржаћемо се мало дуже на опису краља Жигмунда и стања које је владало у Угарској.
У то време Угарска постепено излазила из једне кризе која је трајала од катастрофе код Никопоља (1396.). Угарски краљ Жигмунд је тада доживео отворени бунт од незадовољника којих је заиста било много. У самом почетку то је некако ишло, а он сам није се много либио да употреби у тим окршајима и оружје. Тако се поступило у Крижевцима (1397.) када су на сабору побијени неки Жигмундови противници. Након тога је прошао и велики сабор у Темишвару (1397.) где је и надаље Жигмунд застрашивао своје противнике. Но, прву отворену и сасвим организовану побуну против Жигмунда је повео у Босни војвода Хрвоје Вукчић. Да Хрвоје Вукчић није бирао средства у борби са угарским краљем види се и из тога да је било тврдњи да је он (Вукчић) био чак повезан и са турском провалом у Босну од 1398. године. Они су у Босну дошли наводно на његов позив. Да је ту било можда и истине види се из једног писма које упутио краљ Жигмунд граду Трогиру и где он каже: "Знајте, да смо чули из веродостојна извештаја да се војвода Хрвоје, као неверан гојенац, вођен злоћом издајства, сметнув с ума небројена наша краљевска доброчинства, придружио друштву неверника крста Исусова, наиме Турака, и да је намерио свом снагом ударити и ратовати на верне нама и светој круни нашој, који бораве у краљевини Босни". Хрвојеву побуну до краја није скршио, а већ је морао да жури у Чешку не би ли тамо помагао своме брату Вацлаву. Док је он ратовао по Чешкој стварала се у Угарској против њега веома опасна завера.
Нико није био задовољан његовом владавином, а само расположење према њему веома јасно описује Пиколомини, каснији папа Пије ИИ: "Жигмунд је био узорна стаса, јасних очију, широка чела, лица лепо црвеног, браде дуге и пуне, велика срца, похлепан али несталан, у говору досетљив, љубитељ вина, женскар, с хиљадама прељуба окаљан, расрдљив али опростљив, расипан и нештедљив, те је више обећавао него чинио. Кад је једном био у Риму код папе Евгенија ИВ, прича се да је говорио папи овако: Три су ствари, свети оче, у којима се не слажемо, а три опет у којима се слажемо. Ти у јутро спаваш дуго, ја прије зоре устајем, ти пијеш воду, а ја вино, ти се уклањаш женама, а ја идем за њима. У том се опет слажемо: ти дарежљиво раздајеш црквено благо, а ја за себе ништа не остављам; ти имаш лоше ноге, а ја лоше руке; ти разараш цркву, а ја царевину". Приметљиво да је Пиколомини био веома злобан када је ово писао, али мора се признати и то да није много ни грешио. Много од тих особина Жигмунд је стварно имао, а уз то показивао је многе знаке самовоље који се нису допали угарској господи. До њиховог обрачуна је дошло веома брзо.
Крајем априла 1401. године боравио је Жигмунд у Будиму и то је била прилика да се сви његови противници у гомили сакупе и да изађу пред њега пребацујући му за насилништво, безакоње и све друго што им је тада могло пасти на памет. Огорчење је било толико да Жигмунда умало на лицу места нису убили, али је на крају разум ипак превладао. Завереници му нису нашкодили али су га заточили у Вишеграду. Но, те Жигмундове среће нису били Пољаци, Немци, Чеси, и други које је за протеклих неколико година Жигмунд у гомилама доводио у Будим и који су сада добрим делом побијени или расељени, а будимске гомиле су искористиле добру прилику да их до голе коже и опљачкају. "Ој жалости, преблаги господине наш, краљ угарски, од неверних је Угрина за то што је госте и странце у држави штитио, заробљен, али је хвала Богу неозлеђен на телу затворен у граду Вишеграду; а на то су сви и поједини странци, као духовници тако и световњаци, лишени своје одеће и својих ствари, протерани" (једно писмо од непознатог писца).
Сада када је Жигмунд склоњен требало је одабрати онога ко ће га заменити на престолу. Тада је почела гужва и до тада јединствени, завереници се поделе на четири дела. Било би предуго и заморно описивати међусобне зађевице ове четири странке, као све и могуће кандидате које су ове странке истуриле. Стога даљње догађаје описујемо само најкрупнијим цртама.
Најистакнутије Жигмундове присталице Шћибор од Шћиборића, чешки краљ Вацлав, Иван Моровић, цељски гроф Херман ИИ и хрватски бан Никола Горјански успеју да у другој половини 1401. године ослободе Жигмунда и да га врате на угарски престо. Недуго након тога поново је избила гужва у Угарској онда када је Жигмунд натурао за наследника свога нећака Албрехта ИВ. До краја је у томе и успео, али побуна је поново избила (друга половина 1402. године). Побуњеници су искористили веома повољну прилику јер је Жигмунд, помало неопрезан, већ дуже време боравио у Чешкој и није се много занимао угарским пословима. Побуна је ишла таквим темпом да је до краја побуњеницима сунуло у главу да крунишу свога кандидата Ладислава Напуљског за угарскога краља. Овај је оклевао, али је на крају ипак попустио и бива крунисан у Задру у другој половини 1403. године. Жигмунд је до тада све ово неозбиљно схватао и није се претерано бринуо, али онога момента када је чуо да се Ладислав Напуљски налази у Задру и да се спрема крунисати, он је сместа кренуо у Угарску мислећи да ће само његово присуство омести побуњенике у њиховој намери. У време Ладиславове крунидбе већ је Жигмунд боравио у Угарској, у граду Пожуну. Прво што је урадио било је да се посвађа са папом који је подржавао Ладислава Напуљског. Није бирао речи па му је пред збором кардинала рекао да он (папа) "по дану и по ноћи не размишља ни о чему другоме него како би њега избацио из свога краљевства". Тада је забранио и плаћање било каквих прилога за папинску комору, извршавање папских були и наредби, итд.
Сама Жигмундова ситуација и није било тако лоша као што се можда могла на први поглед учинити. Држао је највеће градове попут Будима с Пештом, Пожун, Вишеград, Столни Биоград, а ускоро је сакупио велику војску и почео опседати Острогон. Ускоро су побуњеници видели да се Жигмундом није шалити тако да су се оканули својих идеја са Ладиславом Напуљским и с јесени 1403. године долази до договора између њих и Жигмунда. Тада је Жигмунд прогласио општу амнестију, што су најјачи побуњени великаши једва дочекали и одмах одустали од даљње побуне. Недуго потом, увидео је и Ладислав Напуљски да му је паметније да се врати тамо одакле је и дошао, што је до краја и учинио. За тренутак је Жигмунд успео да се осигура на угарском престолу, али било је питање докле ће та сигурност да траје.
Таква је ситуација била у јесен 1403. године, дакле управо у време када се деспот Стефан морао одлучити у којем ће политичком правцу да крене. Тога момента Жигмунд је требао неког јачег савезника "са стране" јер у угарске великаше није могао имати поверења. Истовремено, деспот Стефан се такође налазио у тешкој ситуацији немајући никога од јачих држава на које би се могао наслонити. Природно је било да њих двојица нађу заједнички интерес и да се удруже. Почетни импулс таквог приближавања дошао је од Жигмунда који је послао своје посланике деспоту да би преговарали о будућој сарадњи. "Када је ово чуо западни владалац (Сигисмунд), посла посланике како би склопио пријатељство (са Стефаном)" (Константин Филозоф). Изгледа да је деспот још од раније био наклоњен сарадњи са Угарском па је чак имао и неких тајних контаката са њима, али све се то изјаловило када су га Бајазиту пријавила сопствена властела (о томе је напред детаљно говорено). Сада се поново указала прилика да се сарађује са угарским краљем, али деспот је овај пут био растерећен (барем већим делом) домаће опозиције овој сарадњи. С друге стране и ситуација је била радикално другачија јер Турска је сада била тек бледа сенка оне државе из времена Бајазита. Уз то њу су потресале све недаће борбе за власт, а која је већ почињала између Бајазитових синова.
Због свега тога деспоту није требало много да се одлучи да уђе у сарадњу са Угарском. "А овај, када је нашао да је згодно време да буде друг овоме, прими љубочасно поклисара и угости колико треба, као што је имао обичај, и са посланицима утврди љубав" (Константин Филозоф). Тачније, радило се о вазалном односу између угарског краља Жигмунда и деспота Стефана, где је деспот прихватио вазалне обавезе према Жигмунду. Уговор између њих је склопљен или крајем 1403. или на самом почетку 1404. године. Као награду за то добио је деспот од Жигмунда град Београд и Мачву. "Затим, као што рекосмо, обилазећи и надгледајући своју земљу, нађе место, раније поменути Београд, и измоли (га) од Угра, пошто он, иако лежи у пределима српским, налази се као на срцу или плећима земље угарске" (Константин Филозоф). Осим овога, добио је деспот и пространих поседа у Угарској тако да је одмах ушао у круг најзнатнијих великаша на Жигмундовом двору. Не треба мислити да је угарски краљ све то учинио због неке наклоности ка деспоту или Србији. Био је то срачунати потез јер добијањем Србије за вазала, Угарска је на неки начин осигурала своје границе према Турској и истовремено добила и те како способног ратника у деспоту.
15. Сукоб међу Лазаревићима
Након што је разјурио Турке, деспот је кренуо да тражи брата уверен у то да је и овај (Вук) успео да сузбије Ђурђеве трупе. Међутим, ту га је чекало изненађење. Уместо да види Вука као победника, затекао га је са једва двадесетак ратника, што је сасвим довољно сведочило о коначном резултату оног дела битке који су водили Вук и Ђурађ. На крају, иако су Турци разјурени, противник ипак није био побеђен, тако да деспот никако није могао бити сигуран у своју победу и стога се опрезно повуче у Ново Брдо. "Деспот се вратио пут Трипоља, поуздано верујући да ће затећи брата као победника, но било је сасвим супротно. Сусрео га је, наиме, путем у пратњи од једва двадесетак коњаника. Стефан се због тога веома престрашио и сместа скренуо према Новом Брду,.." (Мавро Орбин). Лазаревићи су се заправо склонили са отвореног поља међу зидине Новога Брда које су их штитиле од Ђурђевих одреда који су крстарили околином. Циљ битке је, барем што се тиче Лазаревића, на крају ипак постигнут јер им је отворен пут ка Србији. То што војна снага Бранковића није сломљена могло је значи само то да Србија улази у период грађанског рата двеју породица. Стога је ту, у сигурности Новога Брда, деспот морао најпре да рашчисти све оно што га је омело да постигне пуну победу. На удару се најпре нашао његов брат Вук, као, по деспоту, главни кривац што Ђурађ Бранковић није био сломљен.
Разговор међу њима двојицом је изгледа у почетку био више као неко саветовање о грешкама претходних дана. Онога момента када је деспот од благих савета прешао на све оштрије прекоре који су се до краја претворили у отворено оптуживање за неспособност, Вук то није могао истрпети. "После ове велике грачаничке битке дођоше оба брата (Стефан и Вук) у свој град Ново Брдо, град заиста сребрни и златни. Овај (Стефан), са победом, а овај (Вук) као побеђени. А благочастиви (Стефан), хотећи овога поучити ратној вештини, а још жалећи због погинулих војника, рече му неке преке речи" (Константин Филозоф). Вукова реакција није дошла одмах и он је по свему судећи издржао, мада не сасвим мирно и без речи, све братове прекоре, али је искористио касније прилику да, тешко увређен, напусти брата и оде Турцима. "А (Вук) мало почекавши и нашавши згодно време, побеже к Сулејману" (Константин Филозоф).
Сукоб на Косову пољу значио је почетак грађанског рата двеју породица. Ова битка је била тек увод у разарања која су наилазила, а на њих није требао дуго чекати. Сами сукоби нанели су много штете Дубровнику који је покушавао да размирице изглади, али у томе је имао слабог успеха. Страсти су ухватиле маха међу Бранковићима и Лазаревићима па стога у прекорном тону Дубровчани пишу Мари Бранковић: "Бог зна, вољели бисмо да је међу вама љубав и добри мир како пристоји међу сестром и браћом. Да је тако господовали бисте и уздржали земљу у добром миру и стању, те би све добро било и наши би трговци могли опћити, јер трговца не може бити и не тражи друго него мирну и гојну земљу". Но, гледајући чисто војно, ситуација се задуго није мењала ни у чију корист тако да нико није имао неку израженију предност.
Нови моменат који је тада значајно утицао на све ове догађаје јесте ситуација која је створена Вуковим одласком код турака, односно Сулејмана. Већ је речено да је Вук то учинио зато што је био незадовољан оним начином на који се деспот Стефан њему обраћао након Косовске битке. Но, то би изгледа био тек делић свега тога и на такав закључак се долази читајући Константина Филозофа. Такво гледање би било ипак сувише једноставно јер односи између браће нису се покварили само због тога, чак могло би се можда рећи да је то био најмањи разлог за сукоб међу њима. Непосредно након Косовске битке било је објашњење међу браћом, али Вук је још увек остао са деспотом и узимао учешће у каснијим ратним дејствима против Бранковића. Међутим, веома брзо долази до међусобних несугласица будући да је Вук тражио од Стефана да му одели један део Србије на самостално владање, што овај није никако хтео да учини. Вук је пошао од једне једноставне ситуације. Србијом је до тада управљала породица Лазаревић са истакнутом улогом Стефана, али никада то није било толико пресудно да би се из тога могло закључити да је он и владалац у држави. Таква је ситуација била док је био Бајазит жив и док је Србија била у вазалном односу према Турцима. Међутим, сада Србија више није вазал, њени војни одреди већ побеђују турске, па према томе ни стари, породични, систем власти више не може да остане. Потребно је земљу поделити на два једина мушка члана породице Лазаревића, односно на деспота Стефана и на Вука.
Као и увек, када су у питању сепаратизми, Србија није оскудевала у побуњеницима. Стога није ни чудо што је Вук одмах нашао доста присталица међу деспотовом властелом, али не могавши деспоту ништа они сви заједно оду код Сулејмана. Ту буду лепо дочекани и Сулејман им одмах поклони један део земље. "Вук пак, видећи да деспот не поступа с њим као прави брат и да му не да део очеве државе, крене с много властеле која је била у његовој служби право на двор турског цара. Цар му укаже велике почасти и уступи добар комад земље у Романији како би могао удобно живети с поменутом својом властелом" (Мавро Орбин). Претпоставља се да је то било током новембра 1402. године.
Сада долази једна ситуација која није у потпуности разјашњена и која гони на доста размишљања, али и прављења комбинација које нису сигурне већ само могућне. Кнегиња Милица, чувши да јој је млађи син Вук из протеста отишао код Турака, а желећи да га спречи у томе, крене за њим у дубину турске територије. Међутим, Вук се кретао много брже него што се она томе надала тако да га није успела стићи где је планирала, али није желела да одустане од своје намере, па је стога и она све дубље залазила у Турску. "А свеизабрана мати њихова (Милица), ишла је за њим чак у пределе исмаиљћанске, а не стигавши га на згодном месту, није се могла вратити из исмаиљћанских страна" (Константин Филозоф). На крају је чула да се Вук налази код Сулејмана па је и она продужила тамо. Међутим, када је једном стигла код Сулејмана није више могла назад за Србију већ је тамо боравила извесно време. Колико је то било није могуће рећи, али изгледа да је било дуже време. Константин Филозоф тврди да је она на крају успела да измири Сулејмана и свога сина, али не каже којим, па је претпоставка да се то односи на Стефана. "Зато пође и к Сулејману и измиривши га са благочастивим сином својим (Стефаном), врати се" (Константин Филозоф).
У свему овоме има много збрке и није јасна права природа и циљ који је имала кнегиња Милица када је кретала на овај пут. Да ли је она ишла искључиво зато да сустигне Вука и спречи га у намери да се придружи Сулејману и тиме почини издају или је ту било још нешто? И коначно питање које је заправо основно: да ли је кнегиња овај пут учинила искључиво као мајка желећи да спречи раздор међу синовима или је то можда била једна дипломатска мисија слична оној коју је већ имала путујући код Бајазита?
Из досадашње приче видели смо сасвим јасно да кнегиња није имала много обзира према појединачним члановима своје породице онда када је требало заступати интересе целе породице. То се сасвим јасно видело онда када је послала своју ћерку Оливеру у харем султана Бајазита, иако је овај био тај који је (могуће и својом руком) убио кнеза Лазара. Осим тога, Оливерин одлазак у харем није био само интерес породице Лазаревић, већ много више интерес целе Србије која је тиме сачувана од турске провале. Дајући ћерку султану, кнегиња је у себи потисла мајчинске инстинкте поступајући искључиво као политичар. Тога момента нису је сузе Оливерине могле померити у одлуци. Исто тако треба се сетити како је она са Јефимијом храбро отпутовала код султана Бајазита у покушају да спасе живот сину, а који је тада стварно висио о концу. Није се она размишљала ни онда када је требала да ратује са рођеном ћерком (Мара Бранковић) око јединства Србије под руком Лазаревића. Дакле, радило се о веома одлучној и смотреној жени која је била спремна на многа жртвовања (па чак и себе када се усудила на ризик да путује код Бајазита), а све зарад интереса породице и државе. Увек је умела да сачува хладну главу и да поступа рационално политички, без имало породичних емоција. Такво поступање је тада била прека потреба Србије и сва срећа што је то тако било.
Баш Вуково бекство код турака је била једна од тих ситуација. Њен најмлађи син је отишао код Турака из типично себичних разлога и тиме начинио класичан облик издаје. Незадовољан тиме што деспот Стефан није желео да комада земљу и да му препусти један део на владање, он увређен одлази Турцима од којих очекује војну помоћ за спровођење свога наума. Кнегињи мора да се смркло када је чула шта је Вук урадио и са ким се удружио. Знала је да ће Турци дочекати Вука раширених руку јер им се сада пружа идеална прилика да се из све снаге умешају у унутрашње ствари Србије. Са Вуком су уз Бранковиће добили још једног и те како јаког савезника са којим би могли смаћи деспота из Србије. Поново је кнегиња била сведок раскола међу домаћим племством када се зарад себичних интереса доводе стране трупе у државу. Она је тада вероватно помислила да би једна њена одлучна акција то могла спречити. Није немогуће чак ни то да је њен пут у Турску био остварен и у договору са деспотом и да је то било са њихове стране заједнички испланирано.
Можда је по првобитном плану она требала само да сустигне Вука и да га мајчинским прекорима, молбама, а коначно и заповедима, на неки начин приведе памети и да га доведе назад у Србију. Када у томе није успела, јер је Вук био већ код Сулејмана, она је продужила право тамо, желећи да исправи колико-толико оно што је он урадио. Када већ није успела да Вука врати онда је поступила као овлашћени деспотов преговарач и са Турцима је водила преговоре око склапања мира између две зараћене стране. На тај начин успела је да обеснажи Вуков непромишљени потез тиме што је измирила свога сина, деспота Стефана, и Сулејмана. На Вука тога момента нико више није мислио.
Могуће је да њен први циљ и није био у томе да уразуми Вука већ искључиво то да постигне какав-такав мир између деспота Стефана и Сулејмана. Тога момента деспоту је мир био неопходан јер му је власт висила о концу, а он сам није смео ићи код Сулејмана јер су међу њима већ дуже време биле размирице. С друге стране, деспот од кнегиње сигурно није могао имати бољег посланика. Осим што њој то није била прва мисија такве врсте, деспот јој је, што је можда најважније, могао у потпуности веровати. У лавиринту разноразних опција при преговорима кнегиња се могла много боље сналазити од било којег другог деспотовог преговарача из разлога што се ту решавала судбина њеног сина, њене Србије и коначно ње саме. Ко је могао бити одговорнији и спремнији од ње за такве преговоре? Због тога је њен први задатак био да постигне мир, а тада је можда искористила прилику да покуша да уразуми Вука, наравно све под условом да јој је Сулејман уопште допустио могућност да контактира са сином.
Сулејман није био нимало наиван и сигурно је схватио шта све може да добије тиме што му је Вук дошао и понудио услуге у борби са деспотом. Са Вуком, успели би Турци да се као клин забију у унутрашње односе у Србију и да разбију већ климави српски фронт у будућој борби против Турака. Стефанова владавина није никако била сигурна и он се тек учвршћивао, али је при томе имао мноштво противника међу својом властелом. Уз помоћ Вука све те незадовољнике Турци би имали на својој страни и његовим доласком њима су се одмах отвориле нове могућности. Међутим, имао је Сулејман и других проблема да би се тек тако олако упуштао у ратовање са деспотом. Управо зато, онога момента када се појавила кнегиња Милица са својим предлозима за мир, он је добио прилику да добро размисли о томе да ли да се упушта са Вуком у даљња предузећа. У то време Сулејман је био апсолутни господар у европском делу турске државе, али он још увек није био султан јер је Бајазит био жив негде у Малој Азији. Истина, био је у ропству код Тимура, али ипак жив.
Осим тога, Мала Азија је била у потпуности изван Сулејмановог утицаја и ту је владала права збрка. Номинално, ту су власт држали Монголи, али они су мешетарили између Бајазитових синова размишљајући коме од њих да оставе власт, будући да су се спремали да напусте Малу Азију. Било је јасно да онога момента када они оду почиње отворена борба за власт између Бајазитових синова. Сулејман је знао да нови султан може бити само онај ко влада Малом Азијом, што је значило да ће он, уколико жели да буде тај нови султан, ускоро морати прећи тамо и покушати да скрши остале претенденте. За такво нешто требала му је сигурна база у Европи и јака армија. Да би осигурао мирно стање на територији коју је држао морао је са свим околним суседима да има склопљен мир и са њима немати никакве сукобе. У оквиру тога Сулејман је већ почетком 1403. године у Галипољу склопио мир са Византијом, Венецијом, Ђеновом, војводом Наксоса и витезовима са Родоса, па је самим тиме обезбедио себи мир у Европи. Тај мир га је скупо стајао будући да је Византији морао вратити неке области у Тракији, Црном мору и град Солун. Из тога се сасвим довољно видело да му је и те како било стало да са европским суседима живи за сада у слози.
Један од најјачих на Балкану (ако не и најјачи) био је баш деспот Стефан и са њим је Сулејман такође настојао да склопи примирје. Међутим, деспота је Сулејман још увек сматрао својим вазалом који има исте оне обавезе према њему (Сулејману) као и према Бајазиту. Што је најгоре, према деспоту се тако односила и Европа, а посебно Византија на коју је у првом моменту деспот толико рачунао. При склапању уговора у Галипољу деспот Стефан није ни учествовао, али је тамо поменут као турски вазал који има обавезе да плаћа данак Турцима и да шаље помоћну војску мада без изричите обавезе да је и лично води. Дакле, у деспотовом положају према Турцима није се ништа променило, а присутни европски преговарачи (међу њима и Византија) све су то кроз одредбе уговора потврдили. Било је очигледно да је деспот Стефан од Византије једноставно жртвован Турцима, све зарад њених (Византијских) тренутних интереса.
За Сулејмана је Вуков долазак био идеалан уколико би желео да зарати са Србијом, али видели смо да су његови погледи били уперени ка Малој Азији јер се ту решавало ко ће бити султан. Стога се он обрадовао кнегињином доласку још и више неголи Вуковом јер му је то давало прилику да умири односе са Стефаном и да са те стране буде миран. Можда је тада склопљено оно примирје које наводи Орбин и које по свему судећи није ни мало ишло у корист деспоту: "На крају је деспот закључио с Турцима примирје како је њима по вољи" (Мавро Орбин).
Ово примирје, ако је склопљено, истовремено није значило и то да Сулејман треба да се ратосиља Вука и да дозволи да га кнегиња поново приволи на деспотову страну. Напротив, Вук мора остати као последња могућност и сигуран савезник у случају да се на крају ипак зарати са деспотом. С друге стране, све док Вук буде боравио у Једрену мораће деспот Стефан да добро одмерава своје потезе и да два пута размисли прије но што било шта учини што неће бити по вољу Сулејману. Дакле, то би био основни разлог зашто Сулејман не би ни по коју цену дозволио да кнегиња дође у додир са Вуком и да га покуша одвратити од непријатељства са братом Стефаном. Стога је лако могуће да су обоје, кнегиња Милица и Вук Лазаревић, боравили у истом граду (можда и у истом двору), али да нису добили прилику да се виде. На крају мора се рећи и то да не постоји нити један иоле поуздан документ осим навода Константина Филозофа (и нешто посредно од Орбина) да је кнегиња и стварно боравила код Сулејмана и тамо преговарала о миру. Међутим, то је лако могуће јер у то време неких посебних непријатељстава са Турцима деспот нема, Вуков одлазак код Сулејмана још увек нема последица, а он сам (деспот) постепено учвршћује власт у Србији. Све асоцира на то да је неки договор између деспота и Турака ипак постигнут и то у пролеће 1402. године. Баш тада је и кнегиња пуштена да се врати кући па би се и из тога дало извести закључак да су преговори били успешно завршени и да Сулејман више није имао потреба да њу (кнегињу Милицу) и даље држи код себе.
За све то време Турци су забављени својим проблемима којих имају много јер је током марта 1403. године прострујала вест да је султан Бајазит у монголском ропству и умро. Сада се код њих решавало питање будућег султана, а главно поприште свега је била Мала Азија. Најпре су се потукли Иса и Мехмед, два Бајазитова сина која су цело време боравили у Малој Азији и чији је сукоб до тада тек тињао. До одласка Тимура из остатака турске државе у Малој Азији за Ису се није ни чуло и он се негде око Брусе цело време крио. Одмах након Тамерлановог одласка Иса је ушао у Брусу и прогласио се за султана. Међутим, није дуго владао јер је веома брзо Мехмед из планинских предела Анадолије успео да сломи Ису и да загосподари Малом Азијом. То је био тек почетак сукоба јер је још остао Сулејман који се у Европи тек припремао за одлучујућу борбу.
Деспот Стефан се у то време (1403. године) нашао у једној сложеној ситуацији. У земљи је постепено учвршћивао власт, али велику сметњу ка јединству Србије представљали су одметнути Бранковићи. Још већи проблем био је деспотов рођени брат Вук који је шта више, боравио код Турака покушавајући да убеди Сулејмана да му додели армију којом би сломио деспота. Свакако да деспоту није било свеједно ни то што му је мати, кнегиња Милица, боравила код Турака, малтене као таоц. С друге стране могао се деспот уверити и то да је његово почетно наслањање на Византију на крају ипак једна грешка и да од Византинаца он нема шта да очекује. Сувише су Византинци били слаби да и себе заштите, а камоли да другима помажу. Сва њихова политика се већ дуги низ година сводила углавном на то да између себе и турака истуре неког трећег који наместо њих треба да се бори. Исход преговора у Галипољу сасвим је јасно објаснио деспоту да њега (деспота) нико од оних који су ту преговарали не сматра за самосталног владара већ за турског вазала. Сјај деспотске титуле коју је добио од Византије ипак је био сувише слаб да нешто више значи и у реалном животу. Требало је очигледно пронаћи праве савезнике који су довољно јаки, али и ратоборни за следеће догађаје који надолазе. Сасвим логично да се тада деспот Стефан могао сетити свога севернога суседа, Угарске, која је можда једина у Европи тада пружала организован отпор Турцима. У то време Угарском је владао краљ Жигмунд, а како од овога момента и Угарска и Жигмунд имају значајну улогу у историји Србије (и даљњег тока наше приче) задржаћемо се мало дуже на опису краља Жигмунда и стања које је владало у Угарској.
У то време Угарска постепено излазила из једне кризе која је трајала од катастрофе код Никопоља (1396.). Угарски краљ Жигмунд је тада доживео отворени бунт од незадовољника којих је заиста било много. У самом почетку то је некако ишло, а он сам није се много либио да употреби у тим окршајима и оружје. Тако се поступило у Крижевцима (1397.) када су на сабору побијени неки Жигмундови противници. Након тога је прошао и велики сабор у Темишвару (1397.) где је и надаље Жигмунд застрашивао своје противнике. Но, прву отворену и сасвим организовану побуну против Жигмунда је повео у Босни војвода Хрвоје Вукчић. Да Хрвоје Вукчић није бирао средства у борби са угарским краљем види се и из тога да је било тврдњи да је он (Вукчић) био чак повезан и са турском провалом у Босну од 1398. године. Они су у Босну дошли наводно на његов позив. Да је ту било можда и истине види се из једног писма које упутио краљ Жигмунд граду Трогиру и где он каже: "Знајте, да смо чули из веродостојна извештаја да се војвода Хрвоје, као неверан гојенац, вођен злоћом издајства, сметнув с ума небројена наша краљевска доброчинства, придружио друштву неверника крста Исусова, наиме Турака, и да је намерио свом снагом ударити и ратовати на верне нама и светој круни нашој, који бораве у краљевини Босни". Хрвојеву побуну до краја није скршио, а већ је морао да жури у Чешку не би ли тамо помагао своме брату Вацлаву. Док је он ратовао по Чешкој стварала се у Угарској против њега веома опасна завера.
Нико није био задовољан његовом владавином, а само расположење према њему веома јасно описује Пиколомини, каснији папа Пије ИИ: "Жигмунд је био узорна стаса, јасних очију, широка чела, лица лепо црвеног, браде дуге и пуне, велика срца, похлепан али несталан, у говору досетљив, љубитељ вина, женскар, с хиљадама прељуба окаљан, расрдљив али опростљив, расипан и нештедљив, те је више обећавао него чинио. Кад је једном био у Риму код папе Евгенија ИВ, прича се да је говорио папи овако: Три су ствари, свети оче, у којима се не слажемо, а три опет у којима се слажемо. Ти у јутро спаваш дуго, ја прије зоре устајем, ти пијеш воду, а ја вино, ти се уклањаш женама, а ја идем за њима. У том се опет слажемо: ти дарежљиво раздајеш црквено благо, а ја за себе ништа не остављам; ти имаш лоше ноге, а ја лоше руке; ти разараш цркву, а ја царевину". Приметљиво да је Пиколомини био веома злобан када је ово писао, али мора се признати и то да није много ни грешио. Много од тих особина Жигмунд је стварно имао, а уз то показивао је многе знаке самовоље који се нису допали угарској господи. До њиховог обрачуна је дошло веома брзо.
Крајем априла 1401. године боравио је Жигмунд у Будиму и то је била прилика да се сви његови противници у гомили сакупе и да изађу пред њега пребацујући му за насилништво, безакоње и све друго што им је тада могло пасти на памет. Огорчење је било толико да Жигмунда умало на лицу места нису убили, али је на крају разум ипак превладао. Завереници му нису нашкодили али су га заточили у Вишеграду. Но, те Жигмундове среће нису били Пољаци, Немци, Чеси, и други које је за протеклих неколико година Жигмунд у гомилама доводио у Будим и који су сада добрим делом побијени или расељени, а будимске гомиле су искористиле добру прилику да их до голе коже и опљачкају. "Ој жалости, преблаги господине наш, краљ угарски, од неверних је Угрина за то што је госте и странце у држави штитио, заробљен, али је хвала Богу неозлеђен на телу затворен у граду Вишеграду; а на то су сви и поједини странци, као духовници тако и световњаци, лишени своје одеће и својих ствари, протерани" (једно писмо од непознатог писца).
Сада када је Жигмунд склоњен требало је одабрати онога ко ће га заменити на престолу. Тада је почела гужва и до тада јединствени, завереници се поделе на четири дела. Било би предуго и заморно описивати међусобне зађевице ове четири странке, као све и могуће кандидате које су ове странке истуриле. Стога даљње догађаје описујемо само најкрупнијим цртама.
Најистакнутије Жигмундове присталице Шћибор од Шћиборића, чешки краљ Вацлав, Иван Моровић, цељски гроф Херман ИИ и хрватски бан Никола Горјански успеју да у другој половини 1401. године ослободе Жигмунда и да га врате на угарски престо. Недуго након тога поново је избила гужва у Угарској онда када је Жигмунд натурао за наследника свога нећака Албрехта ИВ. До краја је у томе и успео, али побуна је поново избила (друга половина 1402. године). Побуњеници су искористили веома повољну прилику јер је Жигмунд, помало неопрезан, већ дуже време боравио у Чешкој и није се много занимао угарским пословима. Побуна је ишла таквим темпом да је до краја побуњеницима сунуло у главу да крунишу свога кандидата Ладислава Напуљског за угарскога краља. Овај је оклевао, али је на крају ипак попустио и бива крунисан у Задру у другој половини 1403. године. Жигмунд је до тада све ово неозбиљно схватао и није се претерано бринуо, али онога момента када је чуо да се Ладислав Напуљски налази у Задру и да се спрема крунисати, он је сместа кренуо у Угарску мислећи да ће само његово присуство омести побуњенике у њиховој намери. У време Ладиславове крунидбе већ је Жигмунд боравио у Угарској, у граду Пожуну. Прво што је урадио било је да се посвађа са папом који је подржавао Ладислава Напуљског. Није бирао речи па му је пред збором кардинала рекао да он (папа) "по дану и по ноћи не размишља ни о чему другоме него како би њега избацио из свога краљевства". Тада је забранио и плаћање било каквих прилога за папинску комору, извршавање папских були и наредби, итд.
Сама Жигмундова ситуација и није било тако лоша као што се можда могла на први поглед учинити. Држао је највеће градове попут Будима с Пештом, Пожун, Вишеград, Столни Биоград, а ускоро је сакупио велику војску и почео опседати Острогон. Ускоро су побуњеници видели да се Жигмундом није шалити тако да су се оканули својих идеја са Ладиславом Напуљским и с јесени 1403. године долази до договора између њих и Жигмунда. Тада је Жигмунд прогласио општу амнестију, што су најјачи побуњени великаши једва дочекали и одмах одустали од даљње побуне. Недуго потом, увидео је и Ладислав Напуљски да му је паметније да се врати тамо одакле је и дошао, што је до краја и учинио. За тренутак је Жигмунд успео да се осигура на угарском престолу, али било је питање докле ће та сигурност да траје.
Таква је ситуација била у јесен 1403. године, дакле управо у време када се деспот Стефан морао одлучити у којем ће политичком правцу да крене. Тога момента Жигмунд је требао неког јачег савезника "са стране" јер у угарске великаше није могао имати поверења. Истовремено, деспот Стефан се такође налазио у тешкој ситуацији немајући никога од јачих држава на које би се могао наслонити. Природно је било да њих двојица нађу заједнички интерес и да се удруже. Почетни импулс таквог приближавања дошао је од Жигмунда који је послао своје посланике деспоту да би преговарали о будућој сарадњи. "Када је ово чуо западни владалац (Сигисмунд), посла посланике како би склопио пријатељство (са Стефаном)" (Константин Филозоф). Изгледа да је деспот још од раније био наклоњен сарадњи са Угарском па је чак имао и неких тајних контаката са њима, али све се то изјаловило када су га Бајазиту пријавила сопствена властела (о томе је напред детаљно говорено). Сада се поново указала прилика да се сарађује са угарским краљем, али деспот је овај пут био растерећен (барем већим делом) домаће опозиције овој сарадњи. С друге стране и ситуација је била радикално другачија јер Турска је сада била тек бледа сенка оне државе из времена Бајазита. Уз то њу су потресале све недаће борбе за власт, а која је већ почињала између Бајазитових синова.
Због свега тога деспоту није требало много да се одлучи да уђе у сарадњу са Угарском. "А овај, када је нашао да је згодно време да буде друг овоме, прими љубочасно поклисара и угости колико треба, као што је имао обичај, и са посланицима утврди љубав" (Константин Филозоф). Тачније, радило се о вазалном односу између угарског краља Жигмунда и деспота Стефана, где је деспот прихватио вазалне обавезе према Жигмунду. Уговор између њих је склопљен или крајем 1403. или на самом почетку 1404. године. Као награду за то добио је деспот од Жигмунда град Београд и Мачву. "Затим, као што рекосмо, обилазећи и надгледајући своју земљу, нађе место, раније поменути Београд, и измоли (га) од Угра, пошто он, иако лежи у пределима српским, налази се као на срцу или плећима земље угарске" (Константин Филозоф). Осим овога, добио је деспот и пространих поседа у Угарској тако да је одмах ушао у круг најзнатнијих великаша на Жигмундовом двору. Не треба мислити да је угарски краљ све то учинио због неке наклоности ка деспоту или Србији. Био је то срачунати потез јер добијањем Србије за вазала, Угарска је на неки начин осигурала своје границе према Турској и истовремено добила и те како способног ратника у деспоту.
Следеће
поглавље: |