Света лоза кнеза Лазара
писац: Жељко Фајфрић
<< 17. Побуна Вука Лазаревића
18. Погибија Вука Лазаревића и Лазара Бранковића
Султан Сулејман је до тога момента доста смотрено водио своје послове и осим ратовања по Европи имао је својих трупа и по Малој Азији где се носио са својом браћом која су такође имала претензије на место султана. Заправо, читава борба око власти до 1409. године водила се у Малој Азији док је у европском делу турске био Сулејман суверени господар. Из тога разлога један од Бајазитових синова, принц Муса, нагло пређе са својом војском у Европу желећи да ту потражи Сулејмана и да га управо ту сломи. Муса није био ни мало за потцењивати мада његови поступци говоре да се ради о неурачунљивом човеку. Из Синопе прешао је Црно Море и запутио се код војводе Мирчета у Влашку желећи га придобити на своју страну. "Чувши за њега угровлашки владар (Мирча) позва овога (Мусу) к себи да се освети за недаће од његова брата (Сулејмана). А овај, живећи међу Мизима, уграбивши згодно време искочи као из сна према пророчким речима..." (Константин Филозоф). Недуго потом појавио се и у Бугарској. Били су то веома спретни потези јер Сулејман је постепено остајао без савезника који су сви листом прелазили на Мусину страну. Изгледа да је Муса био веома добро обавештен о томе ко се противници Сулејманови тако да му је дипломатска акција имала великог успеха. У свим тим преговорима и придобијању савезника Муса је вешто одглумио смотреног човека обећавајући све што су од њега будући савезници тражили. "Ипак, при првој својој појави показавши се свима околним као кротак, дарежљив, као смиритељ, под видом побожности, што се после показа да је горче од жучи, па чак и онима који су му служили." (Константин Филозоф). Њега очигледно нису познавали у Европи и то је вероватно био основни разлог што је успео да сакрије своју гадну природу.
У том тражењу савезника дошао је Муса и до деспота Стефана, мада није немогуће ни то да је сам деспот, све у жељи да се освети Сулејману за све оне невоље из 1409. године, тражио контакт са њим. У сваком случају, преко војводе Витка преговарао је деспот са Мусом и на крају нашао свој интерес у целој овој акцији. "Посла и ка деспоту Стефану крепке, као заветне речи, да у братско име дође да му помогне, и као да се сам освети за оно што му је Сулејман учинио: Ја ћу ти, рече, оделити и довољан део земље као присноме брату" (Константин Филозоф). Преговори су на крају ипак били веома мучни јер је деспот био неповерљив према Муси и није му много веровао тражећи од њега неке додатне гаранције. Тешка срца, једва суздржавајући бес, Муса је пристао. "Да се о овоме увери, посла деспот Стефан, војводу Витка, који се одликоваше оштром памећу у свему, кога хоћаше (Муса) као преварити и не хтеде се пред његовим очима клети. А цар, видевши да је то немогуће, позва војводу к себи. Војвода је испитивао да ли је истинито писмо на које он треба да се закуне, или то чини на превару; а имао је са собом зналца исмаиљћанскога писма. Иако је (Муса) викао (на Витка) што му досађује, ипак се закле".
Убрзо је склопљено и савезништво мада сами услови ове сарадње нису познати. Међутим, не треба много размишљати шта је био деспотов интерес тога момента. Скоро је сигурно да је он (деспот) од Мусе тражио да се све оне области које је морао препустити Вуку, врате под његову контролу. У оквиру тога могуће је да је ишао чак и даље тражећи да се и области Бранковића ставе под његову власт. Наравно, да Мусу није требало много убеђивати и овај (Муса) је обећавао све што се тражило од њега не би ли придобио што више савезника. Да ли је стварно и мислио да сва своје обећања одржи јесте већ друго питање. Вероватно да није размишљао уопште о томе и да је водио неку своју игру јер у његовом табору били су и Вук Лазаревић и Бранковићи. "У рату који су међусобно водили Бајазитови синови Муса и Мусломан, деспот је пристао уз новог цара Мусу, па пошао к њему у Романију са својим братом Вуком" (Мавро Орбин). Чини се да сам састав Мусине војске није обећавао много јер су се ту скупиле разноразне белосветске протуве, а Константин Филозоф без икаквог околишања каже: "пошто се сабрало к њему много војника, и то разбојника,..". Војска је била бројна, али је њен квалитет био веома сумњив.
Ни Муси није ишло све баш глатко јер му посланици нису успели убедити византијског цара Манојла ИИ да напусти Сулејмана. То је на крају био онај језичак на ваги међусобне снаге двојице браће који је превладао. У самом почетку Муса је имао доста успеха заузимајући Галипоље и ликвидирајући једног од јачих Сулејманових великаша, неког Сараџу. "Прво, излазећи из Влашке, сазнаде за једнога од великих исмаиљћанских велможа званог Сараџа-башу у неком месту Дублину и на превару га ухвати; и узевши га са собом, дође до Андријанова града, где му рекоше да иде на Калипоље; и ту уби тога Сараџу" (Константин Филозоф). Но, на крају се показало да то није било од велике важности. Одлучујући сукоб се десио под зидинама Цариграда 15. јуна 1409. године. Међутим, до тога судара десило се неколико веома битних ствари.
Уплашен тиме што види брата Стефана у Мусином табору, Вук је помислио (и вероватно био у праву) да је деспот са Мусом трговао успешније него што је он то успео. Домишљао се да је та трговина између деспота и Мусе морала бити на његову штету, а што не би било чудно за онога ко је познавао претходне догађаје. Муса сигурно није пропустио да сазна да се Сулејман гадно замерио деспоту Стефану тиме што је помогао Вуку да од овога (деспота) одломи велики део Србије. Са те стране могао је бити сигуран да ће му деспот бити веран (барем у првој фази борбе која је и најважнија), док са Вуком већ није био такав случај. Ако је Вука и успео да убеди да ће му за дату помоћ против Сулејмана оставити све оне територије на којима је тога момента владао, све је то пало у воду онога момента када је Вук видео у Мусином табору и деспота. Сви који су били са Мусом били су ту из неког интереса, неке трговине око власти, а то је био случај и са Стефаном, али и са Вуком. Споразум између Мусе и деспота могао је да буде само на његову (Вукову) штету. То је, по свему судећи, био онај основни разлог због којег се Вук веома брзо покајао што је пристајао уз Мусу. Осим тога, оно што је потпомогло Вука у наредним потезима, било је нагло осипање међу Мусиним присталицама које су одједном почеле, углавном због Мусине тешке нарави, да прелазе на Сулејманову страну.
И поред свега Муса је успео да са војском дође под Цариград и ту чак да избори извесних војних успеха. Иако није успео да спречи прелазак Сулејманових трупа из Мале Азије, могао се Муса утешити тиме да је код Галате успео да спали и излупа барем оне бродове који су превозили те трупе. У тој акцији истакнуту улогу је имао управо деспот Стефан. "Пошто су Грци и Фрузи били у пријатељству са источним царем (Сулејманом), превезоше га у Цариград, а постројише близу у помоћ и лађе. Муса и Стефан, дошавши више Галате, разбише ове лађе" (Константин Филозоф). Управо тада је и дошло до колебања међу Мусиним савезницима јер су тада могли да се увере да византијски цар Манојло ИИ не подржава Мусу већ Сулејмана. Постепено почео је пребег из Мусиног у Сулејманов табор.
Вук није нагло променио страну већ је привидно и даље био Мусин савезник, али је тајно шуровао са Сулејманом. У оквиру те сарадње чак је код Венеције посредовао да она (Венеција) обезбеди бродове којима би се Сулејманова војска из Мале Азије пребацила у Европу. Осим тога тражио је од Венеције да му обезбеди уточиште уколико дође до тога да мора да бежи из Србије. На крају је ова његова делатност била и откривена и Вук умало није главу изгубио од разјареног Мусе. На Вукову срећу Муса није реаговао нагло како је он то иначе већ умео, већ се најпре посаветовао са деспотом Стефаном. Овај (деспот) се уплашио тада за брата и успео да одврати Мусу од те намере, узимајући на себе гаранцију да Вук није издао Мусу. "А Муса, сазнавши да Вук хоће да бежи ка Сулејману, тражио је да га закоље при јахању и рече Стефану: Врати се, и узми све (земље) братове, пошто сам од њега узео писмо и неверству и стога ће умрети. А деспот му рече: Ако сам ја неверан, онда је и он. И постаде јамац за свога брата. А ко би други, ако не он?" (Константин Филозоф). По овим наводима стиче се утисак да је деспот брата, иако му је он до тога момента нанео много зла, спасао од сигурне смрти. Међутим, сви су знали да Вук ни у ком случају није сигуран од Мусине касније реакције и да ће му се он (Муса) осветити за издају. Деспотова интервенција је могла да има ефекат само за једно време па не изненађује то што је Вук већ исто вече, након што је деспот Муси гарантовао братову верност, побегао. Није немогуће да га је деспот опоменуо да Муса зна за његову издају и да му је много паметније да се склања испред Мусиних очију. "Затим Вук те ноћи побеже од онога цара (Мусе) (Константин Филозоф).
Код Орбина постоји једна нешто мало измењенија верзија овога догађаја. По тој верзији успео је Муса нешто раније да зароби Лазара Бранковића, али био је касније пуштен уз вероватни услов да се придружи Муси. "Пре њиховог доласка пао је у Мусине руке Вуков сестрић Лазар, који је био заточен у Галипољу, а касније пуштен" (Мавро Орбин). Вече пред битку окупио је Муса све своје словенске савезнике и, очигледно не верујући им много, закле их на верност. Ипак, непосредно пред битку Вук Лазаревић и Лазар Бранковић пребегну код Сулејмана. "Увече, уочи дана када ће се заметнути битка, сва словенска господа била су код Мусе и заклела му се на верност. Али, упркос томе, пре почетка битке Вук и његов сестрић Лазар побегоше од Мусе и пређоше на страну Мусломана" (Мавро Орбин).
Коначна битка између Мусине војске и оне коју је водио Сулејман одиграла се 15. јуна 1409. године под зидинама Цариграда. Ту је Сулејман однео апсолутно победу над Мусином војском која се на крају разбежала. "У бици између ова два брата оста победник Мусломан, а Мусина војска беше разбијена и поражена" (Мавро Орбин). Деспот Стефан се по свом обичају храбро борио, али видевши да је битка изгубљена и да је са бојног поља Муса побегао, одлучио је да се и он повуче. "Напред пође деспот Стефан и када виде Мусу где се уплашио и окренуо леђа због невере својих војника и због мало (људи) оставших (уз њега), врати се и сам покрај мора" (Константин Филозоф). Речено је да се битка одиграла у непосредној близини Цариграда, а да је византијски цар био на страни Сулејмана, односно на супротној од оне на за коју се деспот борио. Могуће да се деспот није имао никаквих намера да се склања у овај град јер није знао какав би му се дочек тамо могао припремити. Стога се повлачио дуж мора, али византијски цар Манојло ИИ чим је чуо да се деспот туда креће пошаље по њега лађе које га превезу у Цариград. "И кренувши (Стефан) ка Галати, посла му цар Манојло лађе, у које ушавши, дође у Царствујући град" (Константин Филозоф).
Иако су у протеклој бици два владара стајала на супротној страни, њихов је сусрет на крају испао веома срдачан, а цар Манојло ИИ је чак потврдио деспоту његово већ дато деспотско достојанство. "Сличан беше упознао сличнога, када му по други пут даде и венац деспотскога достојанства; јер рече да Јован није био у пуној владалачкој власти" (Константин Филозоф). Ово потврђивање деспотскога достојанства је учињено због тога што цар Манојло ИИ није био тај који је Стефану у августу 1402. године дао овај високи чин, већ је то био његов савладар цар Јован. Сада је цар Манојло ИИ нашао оправдање да у то време цар Јован није имао пуну царску власт тако да и његово даровање деспотскога достојанства није имало пуну снагу. Желећи да то исправи цар Манојло ИИ је поново Стефану доделио деспотско достојанство. У суштини радило се о једном типично политичком потезу византијског цара који је покушавао да привуче деспота Стефана на своју страну. Византија није имала шта Стефану да понуди, а оно једино што је могла да подари биле су високе титуле. Како је Стефан титулу деспота већ добио (више од те није било) то му цар Манојло ИИ није могао дати ништа, те стога измишљање да првобитно даривање титуле није правоснажно и онда као знак царске милости Стефан буде поново венчан на деспотство.
Све то није могло задржати деспота Стефана неко дуже време у Византији и он је журио да се што прије врати кући. Имао је за то доста разлога. Његови главни непријатељи у Србији били су брат му рођени Вук, и Бранковићи. Да зло буде веће сви су они ратовали на страни Сулејмана који је био победник под Цариградом и сада се могло очекивати да ће они као победничка страна да журе у Србију не би ли тамо преузели власт. Како су сви путеви били запоседнути Мусиним непријатељима који би се сасвим сигурно светили деспоту уколико би ишао преко њихове територије, то је остао једини пут за Србију преко државе румунског војводе Мирчета. Ту би деспот био сигуран јер војвода Мирча је био управо први који је на европском континенту примио Мусу и подржао га у ратним акцијама против Сулејмана. Очекивања га нису преварила и након узбудљивог путовања преко мора, војвода Мирча је примио деспота веома срдачно. "А тада је био влашки владар благочастиви и увек спомињани велики војвода Мирча. (Он) их са великим љубочашћем срете и прими деспота и оне који су били с њиме. Јер није се могао наситити неизмерне жеље да га се нагледа те је непрестано гледао у његово лице" (Константин Филозоф). На крају је војвода снабдео деспота и његову пратњу свим потребним стварима и потребама за пут, па га онда лично спровео кроз своју територију све до Голубца. "Гостећи га веома срдачно, даваше му довољно потребне ствари - коње и остало што му је нестало дугим путовањем. И тако га проведе својом земљом, као да је ишао по својој (земљи). И стиже до угарске границе у свој град Голубац" (Константин Филозоф). То је било крајем јула или почетком августа 1410. године.
Сулејман је са победом под Цариградом успео да над Мусом стекне једну одређену предност која је ипак била само тренутна. Муса је био побеђен у једној бици, али није био и поражен. Он се чак постепено и консолидовао прикупљајући нову војску. Од свих могућих савезника остали су му само деспот Стефан и војвода Мирча. Сулејман је имао намеру да деспота Стефана, као једног од Мусиних савезника, најпре избаци из игре пре него што пређе на коначни обрачун са Мусом. Вероватно му се деспот тога момента учинио као најслабија карика у Мусином предузећу. Стога су одмах након битке под Цариградом послани у Србију Вук Лазаревић и Лазар Бранковић. Они су требали да преузму деспотове земље прије но што се он доспе вратити. "Вук са својим сестрићем Лазарем опрости се од Мусломана да би се вратио кући и предухитрио долазак деспота, чију је област Мусломан предао њима" (Мавро Орбин). Ипак, чак ни тада Сулејман није веровао овим својим савезницима задржавајући Ђурђа Бранковића уз себе као таоца.
Вука и Лазара пут је водио преко Пловдива, а управо ту око овога града тога момента налазио се Муса који је постепено прикупљао нову војску. Начувши да ће се ова двојица покушати туда провући, а већ киван на њих (посебно на Вука којег је сматрао основним кривцем за пораз), одлучи Муса да им намести клопку. "А када је видео да се опет купи војска, већином разбојници, врати се ка чрноменским (крајевима) и сазнавши да је Сулејман послао напред поменутога Вука да претекне свога брата (Стефана) међу Србима и да узме земљу, посла некога војводу по имену Алиаз, али не са војском, јер и сам мало имађаше, него као бившег војводу Филипова града и као онога који може у граду овако (шта) свршити" (Константин Филозоф). Клопка је била намештена веома вешто, тако да су Вукови људи били потпуно изненађени и већина је изгинула, а да није успела да пружи било какав отпор. Ипак, добар део успео је да се разбежи и да се посакрива по кућама у граду. "Сутра, кад је дошао у град, сви се к њему стекоше. А овај (Алијаз) се одмах устреми на (Вука) те једне исекоше, а неки неке и сакрише по домовима" (Константин Филозоф). Осим тога изгледа као да се и сам Вук уплашио забрањујући оним одлучнијима да пруже било какав отпор. "Кажу да се неки од благородних (Вукових) машише оружја, а он (Вук) им забрани рекавши: Сагреших према господару; шта хоће нека чини" (Константин Филозоф). Тешко ће бити да је овај навод истинит и да је Вука управо у томе моменту запекла савест што је издао Мусу па да се зато одлучио на предају без било каквога отпора. Без икакве сумње, он се уплашио, док је с друге стране можда рачунао да ће успети да се пред Мусом оправда. Деспот Стефан му је до сада опростио и многе друге горе облике издаје и могуће да је очекивао да ће и Муса бити такав. Као дан заробљавања наводи се 4. јули 1410. године.
Већање са Мусом је веома интересантно описано код Константина Филозофа. О Вуковој и Лазаревој судбини се одлучивало у најужем кругу Мусиних сарадника без присуства Вука или Лазара, тако да они нису чули ону свађу која се изродила док се решавало о њиховој судбини. Изгледа да се Муса једно време колебао шта да ради са заробљеницима па му је до краја чак пало на памет да са њима направи неку врсту трговине. Идеја је била да се за живот Вуков и Лазарев добију у замену српски градови, као и то да Ђурађ Бранковић пређе на Мусину страну. "Пошто доведоше (Вука), мољаху и саветоваху (Мусу) да Вука пошаље ономе (цару као и да Вук пошаље) по сестрића свога (Ђурђа) који беше са Сулејманом, те да буду верни Муси и да му уруче градове" (Константин Филозоф). Очигледно да је по првобитној идеји требало да Вук буде послан Ђурђу Бранковићу и да му изнесе ове предлоге, док би Лазар остао као талац. Некако по биографу излази да је Вук имао и у Мусином логору оних који су се заузимали за њега, међутим било је и оних који су га мрзели. Управо ти су и однели превагу вичући да је Вук основни кривац због онако гадног пораза под Цариградом те да га због тога треба сместа посећи. "А један од оних који су били са Мусом повика: Да није овај побегао у Цариград, битка (са Сулејманом) и победа свакако би била наша. Зато треба таквога склонити. И овакав глас успе" (Константин Филозоф).
На извршење ове казне се није требало дуго чекати и одмах након такве одлуке Вук је убијен. "Одмах посла (тамо) где га чуваху и посекоше га" (Константин Филозоф). По биографу, нешто прије извршења казне довели су Турци Вука код Мусе и он је, осетивши шта га чека, покушао да казну избегне тако што је кренуо да Муси пољуби руку. Међутим, овај је бесно узвикнуо не дозволивши то. "А пре (тога) га изведоше пред цара како би му опростио кривицу; када је (Вук) хтео да (Муси) целива руку, рикну (Муса) на њега и ставши управно стојаше" (Константин Филозоф). Тако је, нимало славно, завршио свој живот млађи син Лазара Хребељановића.
Онога момента када је издавао наређење да се Вук ликвидира, Муса није ни слутио да тиме заправо ради у највећој могућој мери у корист деспота Стефана и Србије. Да су Вук и Лазар успели да се дочепају Србије, тада би тамо сасвим сигурно букнуо грађански рат, могуће најтежи који је Србија до тада имала. Тиме би поприште рата између Бајазитових синова било пренето у Србију, а то је управо оно што је деспот гледао цело време да избегне. Тешко је и помислити каква би све то разарања донело. Оно што је најгоре јесте то, да би та разрачунавања између деспота Стефана са једне стране и његовог брата Вука и Бранковића са друге стране, било у функцији борбе за место султана у Турској. Србија би била само ратно поприште, а крај овога рата, па ма какав он био и ма ко у њему победио, не би њој донело ничега доброга. У случају Вукове победе Србија би постала турски вазал, а да је деспот победио Србија би била толико исцрпљена ратом да Турцима не би био посебан проблем да је освоје. Неком игром судбине, а несрећом по Вука и његовим ликвидирањем, опасност грађанског рата у Србији је нестала.
Но, ликвидирање Вука Лазаревића није донело никакво олакшање за Мусу јер су се његове трупе судариле код Једрена дана 11. јула 1410. године (петак) са трупама које су водили Сулејман и Ђурађ Бранковић. Изгледа да је Муса мислио да ће Ђурађ, због тога што му се брат налази код њега у заробљеништву, прећи на његову страну: "...а да Лазара поштеде. То је учинио у нади да ће на тај начин привући на своју страну Лазарева брата Ђурђа, који се тада налазио код Мусломана" (Мавро Орбин). То је заправо био једини разлог због којег је Лазар био поштеђен ликвидације. Читајући Константина Филозофа стиче се утисак као да је Лазар слао неке гласнике брату тражећи од њега да остави Сулејмана и да пређе на Мусину страну. По том плану Ђурађ је требао да напусти Сулејмана онога момента када почне битка. "А беху се договорили са Лазаром да дође и старији брат његов (Ђурађ од Сулејмана) када битка почне; и заповеди Муса: Ако ово не видите (тј. да Ђурађ прелази), убијте (Лазара)". Очигледно да Муса није баш много веровао Лазару чим је наредио његовим чуварима да га након почетка битке, уколико Ђурађ не пређе на њихову страну, сместа убију. Тако је и било. Ђурађ није издао Сулејмана, а Муса је битку изгубио. Поступајући по Мусином наређењу, Турци убију Лазара. "А дошао је неки Огурли звани, слуга војводе Асалхана који је (Вука) заробио и, наликујући звери, посече га, очима и бичем знак чинећи, када беше угледао згодно време, ко њему (и његовом ујаку даде јабуку (као знак) да беже. Убијен би и тај истога месеца у 11. дан, у петак године 6918. (1410)" (Константин Филозоф).
Након битке, док су Сулејманови и Ђурђеви људи пљачкали изгинуле, наиђу на Лазарев леш и препознају га. "Када је било после битке, нађоше они, који су мртве пљачкали, младића, и по свему познаше најблагочастивијега Лазара; и јавише љубљеном брату његову (Ђурђу)" (Константин Филозоф). Биограф описује како је Ђурђа веома погодила братова смрт, међутим његова је реакција на крају била ипак мало неумерена. Наиме, освојивши Пловдив, дозволи Сулејман "уцвиљеном" Ђурђу да га из освете за братову смрт у потпуности попали. "Подигавши се, Сулејман иђаше и дошавши у Филипов град, даде одобрење брату своме да га запали (због поступка према Вуку), а убице (Вукове) су у гору побегле и на разне начине се уклониле, а неки (беху) и убијени" (Константин Филозоф). Заправо се радило о једном крајње вандалском чину уништења града и невиног становништва, а то потврђује и биограф говорећи да је већина оних који су учествовали у Вуковом и Лазаровом убиству избегла у планине, а да је тек њихов незнатан део био ухваћен и убијен. Да уништење овога града није имало никакве везе са осветом Лазаревим убицама и да тај палеж Ђурађ није учинио из "жалости" за братом, видеће се нешто касније када се он измири са Мусом и са њим буде имао тесну сарадњу. Тада му очигледно није сметало што се клања ономе ко је наредио да се његов брат искасапи. Биограф није желео да прескочи и да не опише начин на који је Пловдив уништен, али није имао снаге да то уништење назове оним именом које је и право: најобичнија пљачка и иживљавање над ненаоружаним становништвом.
С друге стране ни деспот Стефан није имао много више братске љубави према погинулом Вуку онога момента када је примао Мусу који је бежао испред Сулејмана. Примио га је лепо, није му сметало то што сарађује са убицом свога брата, и на крају чак склопио поново неки савез са њиме. У том новом договору међу њима изгледа да су се договорили и како ће да разделе оно што буду освојили. "Сам убица онај (Муса) био је код благочастивога (Стефана); истоимени (Стефан) (не) хотећи да се међу собом сатиру и чине невољу, склопи пријатељство и завет (са Мусом) и изнова га отпусти" (Константин Филозоф). Вероватно да је деспот Стефан тада добио од Мусе сагласност да поново заузме оне територије које му је Вук недавно одузео. Како је Вук сада био мртав то је деспот могао несметано да те територије поново стави под своју власт. Очигледно да су и овде страст политике и интереси, потпуно преовладали сва она осећања која би се могла звати братским или народним.
Наставак борби око султанског престола донео је надаље Муси много више успеха. Постепено је придобијао присталице док их је Сулејман губио. На крају је Сулејман и подлегао, али не толико захваљујући некој Мусиној вештини већ највише својој глупошћу коју је заливао огромним количинама вина. Неопрезно изишавши из Једрена почео је Сулејман да гони Мусу који је стално измицао. У једном моменту то је Сулејману досадило па се вратио назад у Једрене и наставио са сталним пијанкама. Некаквом варком остао је у граду са малом посадом док је највећи део војске отишао изван града. То је искористио Муса и ушао у Једрене. "А он, уставши са онима који су се нашли код њега, пошто је била ноћ, поче бежати ка Царствујућем граду" (Константин Филозоф). Сулејман је на време видео да се Једрене постепено пуни Мусиним људима и стога је почео да бежи желећи да се дочепа Цариграда. Док је бежао његова пратња се постепено осипала тако да је до краја бежао сам. Недалеко од Цариграда буде ухваћен и на крају и удављен. "А када се то рашчуло по целом том крају, почеше (људи) излазити из свију села тога краја гонити га, убијајући мали део који је остао с њим; самога (Сулејмана) ухватише и удавише и донесоше га у Андријанов град" (Константин Филозоф).
Погибију Сулејманову описује Дука нешто детаљније: "Чујући Сулејман да Муса хоће ускоро да дође у Дренопоље (јер у Дренопоље већ почеше стизати људи гомилама и многи од првих људи Мусиних), отрезни се, напослетку, од пијанства, и смисли да иде у Цариград. И крене се на пут са неколико коњаника, који га такође напустише и одоше к Муси. Тако бежећи, Сулејман стигне у једно село, у коме сељаци познаше да је некакав господар и по коњу, и по хаљинама, и по свему држању, и стекоше се да га гледају. У том истрчи пред њега пет момака са стрелама, и Сулејман, збунивши се, избаци на њих стрелу, и једног одмах стрмоглавце обори. Затим избаци још једну стрелу, и још једнога обори. Како су пак та петорица били рођена браћа, она тројица што су остала избаце своје стреле на Сулејмана, он падне са коња, и они му одсеку главу" (Дука).
Овај догађај се одиграо 17. фебруара 1411. године. Тиме је европски део турске добио новог султана. Ипак, остао је још малоазијски део за освојити. Чувши за Мусину победу деспот Стефан је одмах послао код њега свога гласника подсећајући Мусу на њихов међусобни договор и тражећи од њега оно што је обећао. "После тога (Муса) је завладао свом државом. Стефан, ово сазнавши, посла к Муси напред поменутога изабранога посланика свога који је к Демиру ишао, да моли обећано и да (каже) да је весео што га је његово дружељубље победило те да је све на место довео - становнике и ствари" (Константин Филозоф). У почетку љубазан према деспотовим гласнику, Муса се ускоро разјарио и изговорио оно што је мислио. Може се домишљати да је тада било речи о односу који ће убудуће имати деспот Стефан према Муси. Деспот није имао никакве намере да постане Мусин вазал, док је овај управо желео да буде апсолутни господар и да деспоту не дозволи било какву самосталност. Мора да је тада Муса у бесу изговорио да деспоту неће дозволити да изађе испод турске власти и да ће га, ако треба, и силом на то натерати. То је било сасвим довољно деспотовом гласнику да увиди да им је од Мусе убудуће могуће очекивати само неприлике. Очигледно да је задатак овога посланика био у томе да види како мисли Муса да се убудуће односи према деспоту. Видевши све, а како је постојала опасност да и сам посланик постане жртва Мусине неурачунљиве природе, то је било много мудрије да се он повуче док још има времена за то. "А Муса, дакле, прво слатко прими овога (Стефанова посланика); после овога неке жестоке (речи) делимице рече. По овим речима сверазумни (посланик), сазнавши унапред шта ће ова звер (Муса) чинити, од њега се склони мудрим речима; јер хоћаше и њега самога ухватити као најсветлијега и најоданијега Стефану" (Константин Филозоф). Ипак, прије но што је напустио Мусин двор, овај посланик је успео да од њега измоли дозволу за ископ посмртних остатака Вука Лазаревића. "Када је био отпуштен, дође тамо, где у лугу раније беше убијен господин Вук (и) изнесе кости његове у српску земљу" (Константин Филозоф).
Деспотов посланик уопште није био у дилеми то да Муса неће одржати нити једно од оних обећања које је до тога момента давао те да Србија ускоро може очекивати његов напад. Тако је и пренео деспоту. "Дошавши деспоту Стефану, све исприча рекавши, да друкчије није могуће живети са овим, осим (да се са њим) ратује" (Константин Филозоф). Тешко да је оваква вест могла деспота изненадити јер је и он сам могао за ово време сасвим добро да упозна Мусу и да види са каквим неуравнотеженим човеком има посла. Да код Мусе заиста постоји изражена црта лудила видело се по начину на који се обрачунао са онима који су ликвидирали Сулејмана. Турци који су убили Сулејмана и тиме отворили Муси пут ка султанском престолу вероватно су очекивали да ће их овај наградити за то, али десило се нешто сасвим друго. Муса је чувши за начин на који је Сулејман убијен наредио да се она тројица браће која су га убили са свим становницима села у којем је овај убијен, повежу и затим живи сви запале. "У томе Муса уђе у Дренопоље са сваком чашћу и свечаношћу, прогласи се за господара запада (тј. Балканског Полуострва), а чувши шта је било са Сулејманом, ожалости се. Одмах пошље војнике и великаше да његово тело у Дренопоље донесу, па га потом с почастима пошље у Брусу да се тамо сахрани у тулбету, које је Сулејман за се спремио. Муса потом нареди да се нађу убице Сулејманове, и нашавши ону тројицу, пошље их у село где је Сулејман погинуо, скупи ту све становнике села, повеже све једне с другима, и људе и жене и децу, утврди их ланцима у колибама њиховим, па онда село запали. И тако прах и пепео посташе и деца и родитељи и рођаци, и колибе и цело оно село" (Дука).
Деспоту је било сасвим јасно да Муса познаје само језик силе и стога је према њему требало тако да се и понаша. Стога подигне војску и попали у околини Пирота неке турске земље. "А благочастиви, чувши ово, сабра сву своју војску и дође у стране пиротске и оплени неки део земље његове" (Константин Филозоф). Сада се и Муса уплашио јер очигледно није био спреман за неке озбиљније ратне акције, па стога одмах пошаље своје гласнике који су имали да умире деспота. Шта су то они тада разговарали не зна се, али је очигледно да је деспот био умирен па се ускоро и његова војска повукла. "Овај посла поклисара ка деспоту и деспот се опет врати својој кући" (Константин Филозоф). Изгледало је да се деспот коначно отргао од турске власти и за сада је могао бити сигуран да Муса неће на њега вршити притисак.
18. Погибија Вука Лазаревића и Лазара Бранковића
Султан Сулејман је до тога момента доста смотрено водио своје послове и осим ратовања по Европи имао је својих трупа и по Малој Азији где се носио са својом браћом која су такође имала претензије на место султана. Заправо, читава борба око власти до 1409. године водила се у Малој Азији док је у европском делу турске био Сулејман суверени господар. Из тога разлога један од Бајазитових синова, принц Муса, нагло пређе са својом војском у Европу желећи да ту потражи Сулејмана и да га управо ту сломи. Муса није био ни мало за потцењивати мада његови поступци говоре да се ради о неурачунљивом човеку. Из Синопе прешао је Црно Море и запутио се код војводе Мирчета у Влашку желећи га придобити на своју страну. "Чувши за њега угровлашки владар (Мирча) позва овога (Мусу) к себи да се освети за недаће од његова брата (Сулејмана). А овај, живећи међу Мизима, уграбивши згодно време искочи као из сна према пророчким речима..." (Константин Филозоф). Недуго потом појавио се и у Бугарској. Били су то веома спретни потези јер Сулејман је постепено остајао без савезника који су сви листом прелазили на Мусину страну. Изгледа да је Муса био веома добро обавештен о томе ко се противници Сулејманови тако да му је дипломатска акција имала великог успеха. У свим тим преговорима и придобијању савезника Муса је вешто одглумио смотреног човека обећавајући све што су од њега будући савезници тражили. "Ипак, при првој својој појави показавши се свима околним као кротак, дарежљив, као смиритељ, под видом побожности, што се после показа да је горче од жучи, па чак и онима који су му служили." (Константин Филозоф). Њега очигледно нису познавали у Европи и то је вероватно био основни разлог што је успео да сакрије своју гадну природу.
У том тражењу савезника дошао је Муса и до деспота Стефана, мада није немогуће ни то да је сам деспот, све у жељи да се освети Сулејману за све оне невоље из 1409. године, тражио контакт са њим. У сваком случају, преко војводе Витка преговарао је деспот са Мусом и на крају нашао свој интерес у целој овој акцији. "Посла и ка деспоту Стефану крепке, као заветне речи, да у братско име дође да му помогне, и као да се сам освети за оно што му је Сулејман учинио: Ја ћу ти, рече, оделити и довољан део земље као присноме брату" (Константин Филозоф). Преговори су на крају ипак били веома мучни јер је деспот био неповерљив према Муси и није му много веровао тражећи од њега неке додатне гаранције. Тешка срца, једва суздржавајући бес, Муса је пристао. "Да се о овоме увери, посла деспот Стефан, војводу Витка, који се одликоваше оштром памећу у свему, кога хоћаше (Муса) као преварити и не хтеде се пред његовим очима клети. А цар, видевши да је то немогуће, позва војводу к себи. Војвода је испитивао да ли је истинито писмо на које он треба да се закуне, или то чини на превару; а имао је са собом зналца исмаиљћанскога писма. Иако је (Муса) викао (на Витка) што му досађује, ипак се закле".
Убрзо је склопљено и савезништво мада сами услови ове сарадње нису познати. Међутим, не треба много размишљати шта је био деспотов интерес тога момента. Скоро је сигурно да је он (деспот) од Мусе тражио да се све оне области које је морао препустити Вуку, врате под његову контролу. У оквиру тога могуће је да је ишао чак и даље тражећи да се и области Бранковића ставе под његову власт. Наравно, да Мусу није требало много убеђивати и овај (Муса) је обећавао све што се тражило од њега не би ли придобио што више савезника. Да ли је стварно и мислио да сва своје обећања одржи јесте већ друго питање. Вероватно да није размишљао уопште о томе и да је водио неку своју игру јер у његовом табору били су и Вук Лазаревић и Бранковићи. "У рату који су међусобно водили Бајазитови синови Муса и Мусломан, деспот је пристао уз новог цара Мусу, па пошао к њему у Романију са својим братом Вуком" (Мавро Орбин). Чини се да сам састав Мусине војске није обећавао много јер су се ту скупиле разноразне белосветске протуве, а Константин Филозоф без икаквог околишања каже: "пошто се сабрало к њему много војника, и то разбојника,..". Војска је била бројна, али је њен квалитет био веома сумњив.
Ни Муси није ишло све баш глатко јер му посланици нису успели убедити византијског цара Манојла ИИ да напусти Сулејмана. То је на крају био онај језичак на ваги међусобне снаге двојице браће који је превладао. У самом почетку Муса је имао доста успеха заузимајући Галипоље и ликвидирајући једног од јачих Сулејманових великаша, неког Сараџу. "Прво, излазећи из Влашке, сазнаде за једнога од великих исмаиљћанских велможа званог Сараџа-башу у неком месту Дублину и на превару га ухвати; и узевши га са собом, дође до Андријанова града, где му рекоше да иде на Калипоље; и ту уби тога Сараџу" (Константин Филозоф). Но, на крају се показало да то није било од велике важности. Одлучујући сукоб се десио под зидинама Цариграда 15. јуна 1409. године. Међутим, до тога судара десило се неколико веома битних ствари.
Уплашен тиме што види брата Стефана у Мусином табору, Вук је помислио (и вероватно био у праву) да је деспот са Мусом трговао успешније него што је он то успео. Домишљао се да је та трговина између деспота и Мусе морала бити на његову штету, а што не би било чудно за онога ко је познавао претходне догађаје. Муса сигурно није пропустио да сазна да се Сулејман гадно замерио деспоту Стефану тиме што је помогао Вуку да од овога (деспота) одломи велики део Србије. Са те стране могао је бити сигуран да ће му деспот бити веран (барем у првој фази борбе која је и најважнија), док са Вуком већ није био такав случај. Ако је Вука и успео да убеди да ће му за дату помоћ против Сулејмана оставити све оне територије на којима је тога момента владао, све је то пало у воду онога момента када је Вук видео у Мусином табору и деспота. Сви који су били са Мусом били су ту из неког интереса, неке трговине око власти, а то је био случај и са Стефаном, али и са Вуком. Споразум између Мусе и деспота могао је да буде само на његову (Вукову) штету. То је, по свему судећи, био онај основни разлог због којег се Вук веома брзо покајао што је пристајао уз Мусу. Осим тога, оно што је потпомогло Вука у наредним потезима, било је нагло осипање међу Мусиним присталицама које су одједном почеле, углавном због Мусине тешке нарави, да прелазе на Сулејманову страну.
И поред свега Муса је успео да са војском дође под Цариград и ту чак да избори извесних војних успеха. Иако није успео да спречи прелазак Сулејманових трупа из Мале Азије, могао се Муса утешити тиме да је код Галате успео да спали и излупа барем оне бродове који су превозили те трупе. У тој акцији истакнуту улогу је имао управо деспот Стефан. "Пошто су Грци и Фрузи били у пријатељству са источним царем (Сулејманом), превезоше га у Цариград, а постројише близу у помоћ и лађе. Муса и Стефан, дошавши више Галате, разбише ове лађе" (Константин Филозоф). Управо тада је и дошло до колебања међу Мусиним савезницима јер су тада могли да се увере да византијски цар Манојло ИИ не подржава Мусу већ Сулејмана. Постепено почео је пребег из Мусиног у Сулејманов табор.
Вук није нагло променио страну већ је привидно и даље био Мусин савезник, али је тајно шуровао са Сулејманом. У оквиру те сарадње чак је код Венеције посредовао да она (Венеција) обезбеди бродове којима би се Сулејманова војска из Мале Азије пребацила у Европу. Осим тога тражио је од Венеције да му обезбеди уточиште уколико дође до тога да мора да бежи из Србије. На крају је ова његова делатност била и откривена и Вук умало није главу изгубио од разјареног Мусе. На Вукову срећу Муса није реаговао нагло како је он то иначе већ умео, већ се најпре посаветовао са деспотом Стефаном. Овај (деспот) се уплашио тада за брата и успео да одврати Мусу од те намере, узимајући на себе гаранцију да Вук није издао Мусу. "А Муса, сазнавши да Вук хоће да бежи ка Сулејману, тражио је да га закоље при јахању и рече Стефану: Врати се, и узми све (земље) братове, пошто сам од њега узео писмо и неверству и стога ће умрети. А деспот му рече: Ако сам ја неверан, онда је и он. И постаде јамац за свога брата. А ко би други, ако не он?" (Константин Филозоф). По овим наводима стиче се утисак да је деспот брата, иако му је он до тога момента нанео много зла, спасао од сигурне смрти. Међутим, сви су знали да Вук ни у ком случају није сигуран од Мусине касније реакције и да ће му се он (Муса) осветити за издају. Деспотова интервенција је могла да има ефекат само за једно време па не изненађује то што је Вук већ исто вече, након што је деспот Муси гарантовао братову верност, побегао. Није немогуће да га је деспот опоменуо да Муса зна за његову издају и да му је много паметније да се склања испред Мусиних очију. "Затим Вук те ноћи побеже од онога цара (Мусе) (Константин Филозоф).
Код Орбина постоји једна нешто мало измењенија верзија овога догађаја. По тој верзији успео је Муса нешто раније да зароби Лазара Бранковића, али био је касније пуштен уз вероватни услов да се придружи Муси. "Пре њиховог доласка пао је у Мусине руке Вуков сестрић Лазар, који је био заточен у Галипољу, а касније пуштен" (Мавро Орбин). Вече пред битку окупио је Муса све своје словенске савезнике и, очигледно не верујући им много, закле их на верност. Ипак, непосредно пред битку Вук Лазаревић и Лазар Бранковић пребегну код Сулејмана. "Увече, уочи дана када ће се заметнути битка, сва словенска господа била су код Мусе и заклела му се на верност. Али, упркос томе, пре почетка битке Вук и његов сестрић Лазар побегоше од Мусе и пређоше на страну Мусломана" (Мавро Орбин).
Коначна битка између Мусине војске и оне коју је водио Сулејман одиграла се 15. јуна 1409. године под зидинама Цариграда. Ту је Сулејман однео апсолутно победу над Мусином војском која се на крају разбежала. "У бици између ова два брата оста победник Мусломан, а Мусина војска беше разбијена и поражена" (Мавро Орбин). Деспот Стефан се по свом обичају храбро борио, али видевши да је битка изгубљена и да је са бојног поља Муса побегао, одлучио је да се и он повуче. "Напред пође деспот Стефан и када виде Мусу где се уплашио и окренуо леђа због невере својих војника и због мало (људи) оставших (уз њега), врати се и сам покрај мора" (Константин Филозоф). Речено је да се битка одиграла у непосредној близини Цариграда, а да је византијски цар био на страни Сулејмана, односно на супротној од оне на за коју се деспот борио. Могуће да се деспот није имао никаквих намера да се склања у овај град јер није знао какав би му се дочек тамо могао припремити. Стога се повлачио дуж мора, али византијски цар Манојло ИИ чим је чуо да се деспот туда креће пошаље по њега лађе које га превезу у Цариград. "И кренувши (Стефан) ка Галати, посла му цар Манојло лађе, у које ушавши, дође у Царствујући град" (Константин Филозоф).
Иако су у протеклој бици два владара стајала на супротној страни, њихов је сусрет на крају испао веома срдачан, а цар Манојло ИИ је чак потврдио деспоту његово већ дато деспотско достојанство. "Сличан беше упознао сличнога, када му по други пут даде и венац деспотскога достојанства; јер рече да Јован није био у пуној владалачкој власти" (Константин Филозоф). Ово потврђивање деспотскога достојанства је учињено због тога што цар Манојло ИИ није био тај који је Стефану у августу 1402. године дао овај високи чин, већ је то био његов савладар цар Јован. Сада је цар Манојло ИИ нашао оправдање да у то време цар Јован није имао пуну царску власт тако да и његово даровање деспотскога достојанства није имало пуну снагу. Желећи да то исправи цар Манојло ИИ је поново Стефану доделио деспотско достојанство. У суштини радило се о једном типично политичком потезу византијског цара који је покушавао да привуче деспота Стефана на своју страну. Византија није имала шта Стефану да понуди, а оно једино што је могла да подари биле су високе титуле. Како је Стефан титулу деспота већ добио (више од те није било) то му цар Манојло ИИ није могао дати ништа, те стога измишљање да првобитно даривање титуле није правоснажно и онда као знак царске милости Стефан буде поново венчан на деспотство.
Све то није могло задржати деспота Стефана неко дуже време у Византији и он је журио да се што прије врати кући. Имао је за то доста разлога. Његови главни непријатељи у Србији били су брат му рођени Вук, и Бранковићи. Да зло буде веће сви су они ратовали на страни Сулејмана који је био победник под Цариградом и сада се могло очекивати да ће они као победничка страна да журе у Србију не би ли тамо преузели власт. Како су сви путеви били запоседнути Мусиним непријатељима који би се сасвим сигурно светили деспоту уколико би ишао преко њихове територије, то је остао једини пут за Србију преко државе румунског војводе Мирчета. Ту би деспот био сигуран јер војвода Мирча је био управо први који је на европском континенту примио Мусу и подржао га у ратним акцијама против Сулејмана. Очекивања га нису преварила и након узбудљивог путовања преко мора, војвода Мирча је примио деспота веома срдачно. "А тада је био влашки владар благочастиви и увек спомињани велики војвода Мирча. (Он) их са великим љубочашћем срете и прими деспота и оне који су били с њиме. Јер није се могао наситити неизмерне жеље да га се нагледа те је непрестано гледао у његово лице" (Константин Филозоф). На крају је војвода снабдео деспота и његову пратњу свим потребним стварима и потребама за пут, па га онда лично спровео кроз своју територију све до Голубца. "Гостећи га веома срдачно, даваше му довољно потребне ствари - коње и остало што му је нестало дугим путовањем. И тако га проведе својом земљом, као да је ишао по својој (земљи). И стиже до угарске границе у свој град Голубац" (Константин Филозоф). То је било крајем јула или почетком августа 1410. године.
Сулејман је са победом под Цариградом успео да над Мусом стекне једну одређену предност која је ипак била само тренутна. Муса је био побеђен у једној бици, али није био и поражен. Он се чак постепено и консолидовао прикупљајући нову војску. Од свих могућих савезника остали су му само деспот Стефан и војвода Мирча. Сулејман је имао намеру да деспота Стефана, као једног од Мусиних савезника, најпре избаци из игре пре него што пређе на коначни обрачун са Мусом. Вероватно му се деспот тога момента учинио као најслабија карика у Мусином предузећу. Стога су одмах након битке под Цариградом послани у Србију Вук Лазаревић и Лазар Бранковић. Они су требали да преузму деспотове земље прије но што се он доспе вратити. "Вук са својим сестрићем Лазарем опрости се од Мусломана да би се вратио кући и предухитрио долазак деспота, чију је област Мусломан предао њима" (Мавро Орбин). Ипак, чак ни тада Сулејман није веровао овим својим савезницима задржавајући Ђурђа Бранковића уз себе као таоца.
Вука и Лазара пут је водио преко Пловдива, а управо ту око овога града тога момента налазио се Муса који је постепено прикупљао нову војску. Начувши да ће се ова двојица покушати туда провући, а већ киван на њих (посебно на Вука којег је сматрао основним кривцем за пораз), одлучи Муса да им намести клопку. "А када је видео да се опет купи војска, већином разбојници, врати се ка чрноменским (крајевима) и сазнавши да је Сулејман послао напред поменутога Вука да претекне свога брата (Стефана) међу Србима и да узме земљу, посла некога војводу по имену Алиаз, али не са војском, јер и сам мало имађаше, него као бившег војводу Филипова града и као онога који може у граду овако (шта) свршити" (Константин Филозоф). Клопка је била намештена веома вешто, тако да су Вукови људи били потпуно изненађени и већина је изгинула, а да није успела да пружи било какав отпор. Ипак, добар део успео је да се разбежи и да се посакрива по кућама у граду. "Сутра, кад је дошао у град, сви се к њему стекоше. А овај (Алијаз) се одмах устреми на (Вука) те једне исекоше, а неки неке и сакрише по домовима" (Константин Филозоф). Осим тога изгледа као да се и сам Вук уплашио забрањујући оним одлучнијима да пруже било какав отпор. "Кажу да се неки од благородних (Вукових) машише оружја, а он (Вук) им забрани рекавши: Сагреших према господару; шта хоће нека чини" (Константин Филозоф). Тешко ће бити да је овај навод истинит и да је Вука управо у томе моменту запекла савест што је издао Мусу па да се зато одлучио на предају без било каквога отпора. Без икакве сумње, он се уплашио, док је с друге стране можда рачунао да ће успети да се пред Мусом оправда. Деспот Стефан му је до сада опростио и многе друге горе облике издаје и могуће да је очекивао да ће и Муса бити такав. Као дан заробљавања наводи се 4. јули 1410. године.
Већање са Мусом је веома интересантно описано код Константина Филозофа. О Вуковој и Лазаревој судбини се одлучивало у најужем кругу Мусиних сарадника без присуства Вука или Лазара, тако да они нису чули ону свађу која се изродила док се решавало о њиховој судбини. Изгледа да се Муса једно време колебао шта да ради са заробљеницима па му је до краја чак пало на памет да са њима направи неку врсту трговине. Идеја је била да се за живот Вуков и Лазарев добију у замену српски градови, као и то да Ђурађ Бранковић пређе на Мусину страну. "Пошто доведоше (Вука), мољаху и саветоваху (Мусу) да Вука пошаље ономе (цару као и да Вук пошаље) по сестрића свога (Ђурђа) који беше са Сулејманом, те да буду верни Муси и да му уруче градове" (Константин Филозоф). Очигледно да је по првобитној идеји требало да Вук буде послан Ђурђу Бранковићу и да му изнесе ове предлоге, док би Лазар остао као талац. Некако по биографу излази да је Вук имао и у Мусином логору оних који су се заузимали за њега, међутим било је и оних који су га мрзели. Управо ти су и однели превагу вичући да је Вук основни кривац због онако гадног пораза под Цариградом те да га због тога треба сместа посећи. "А један од оних који су били са Мусом повика: Да није овај побегао у Цариград, битка (са Сулејманом) и победа свакако би била наша. Зато треба таквога склонити. И овакав глас успе" (Константин Филозоф).
На извршење ове казне се није требало дуго чекати и одмах након такве одлуке Вук је убијен. "Одмах посла (тамо) где га чуваху и посекоше га" (Константин Филозоф). По биографу, нешто прије извршења казне довели су Турци Вука код Мусе и он је, осетивши шта га чека, покушао да казну избегне тако што је кренуо да Муси пољуби руку. Међутим, овај је бесно узвикнуо не дозволивши то. "А пре (тога) га изведоше пред цара како би му опростио кривицу; када је (Вук) хтео да (Муси) целива руку, рикну (Муса) на њега и ставши управно стојаше" (Константин Филозоф). Тако је, нимало славно, завршио свој живот млађи син Лазара Хребељановића.
Онога момента када је издавао наређење да се Вук ликвидира, Муса није ни слутио да тиме заправо ради у највећој могућој мери у корист деспота Стефана и Србије. Да су Вук и Лазар успели да се дочепају Србије, тада би тамо сасвим сигурно букнуо грађански рат, могуће најтежи који је Србија до тада имала. Тиме би поприште рата између Бајазитових синова било пренето у Србију, а то је управо оно што је деспот гледао цело време да избегне. Тешко је и помислити каква би све то разарања донело. Оно што је најгоре јесте то, да би та разрачунавања између деспота Стефана са једне стране и његовог брата Вука и Бранковића са друге стране, било у функцији борбе за место султана у Турској. Србија би била само ратно поприште, а крај овога рата, па ма какав он био и ма ко у њему победио, не би њој донело ничега доброга. У случају Вукове победе Србија би постала турски вазал, а да је деспот победио Србија би била толико исцрпљена ратом да Турцима не би био посебан проблем да је освоје. Неком игром судбине, а несрећом по Вука и његовим ликвидирањем, опасност грађанског рата у Србији је нестала.
Но, ликвидирање Вука Лазаревића није донело никакво олакшање за Мусу јер су се његове трупе судариле код Једрена дана 11. јула 1410. године (петак) са трупама које су водили Сулејман и Ђурађ Бранковић. Изгледа да је Муса мислио да ће Ђурађ, због тога што му се брат налази код њега у заробљеништву, прећи на његову страну: "...а да Лазара поштеде. То је учинио у нади да ће на тај начин привући на своју страну Лазарева брата Ђурђа, који се тада налазио код Мусломана" (Мавро Орбин). То је заправо био једини разлог због којег је Лазар био поштеђен ликвидације. Читајући Константина Филозофа стиче се утисак као да је Лазар слао неке гласнике брату тражећи од њега да остави Сулејмана и да пређе на Мусину страну. По том плану Ђурађ је требао да напусти Сулејмана онога момента када почне битка. "А беху се договорили са Лазаром да дође и старији брат његов (Ђурађ од Сулејмана) када битка почне; и заповеди Муса: Ако ово не видите (тј. да Ђурађ прелази), убијте (Лазара)". Очигледно да Муса није баш много веровао Лазару чим је наредио његовим чуварима да га након почетка битке, уколико Ђурађ не пређе на њихову страну, сместа убију. Тако је и било. Ђурађ није издао Сулејмана, а Муса је битку изгубио. Поступајући по Мусином наређењу, Турци убију Лазара. "А дошао је неки Огурли звани, слуга војводе Асалхана који је (Вука) заробио и, наликујући звери, посече га, очима и бичем знак чинећи, када беше угледао згодно време, ко њему (и његовом ујаку даде јабуку (као знак) да беже. Убијен би и тај истога месеца у 11. дан, у петак године 6918. (1410)" (Константин Филозоф).
Након битке, док су Сулејманови и Ђурђеви људи пљачкали изгинуле, наиђу на Лазарев леш и препознају га. "Када је било после битке, нађоше они, који су мртве пљачкали, младића, и по свему познаше најблагочастивијега Лазара; и јавише љубљеном брату његову (Ђурђу)" (Константин Филозоф). Биограф описује како је Ђурђа веома погодила братова смрт, међутим његова је реакција на крају била ипак мало неумерена. Наиме, освојивши Пловдив, дозволи Сулејман "уцвиљеном" Ђурђу да га из освете за братову смрт у потпуности попали. "Подигавши се, Сулејман иђаше и дошавши у Филипов град, даде одобрење брату своме да га запали (због поступка према Вуку), а убице (Вукове) су у гору побегле и на разне начине се уклониле, а неки (беху) и убијени" (Константин Филозоф). Заправо се радило о једном крајње вандалском чину уништења града и невиног становништва, а то потврђује и биограф говорећи да је већина оних који су учествовали у Вуковом и Лазаровом убиству избегла у планине, а да је тек њихов незнатан део био ухваћен и убијен. Да уништење овога града није имало никакве везе са осветом Лазаревим убицама и да тај палеж Ђурађ није учинио из "жалости" за братом, видеће се нешто касније када се он измири са Мусом и са њим буде имао тесну сарадњу. Тада му очигледно није сметало што се клања ономе ко је наредио да се његов брат искасапи. Биограф није желео да прескочи и да не опише начин на који је Пловдив уништен, али није имао снаге да то уништење назове оним именом које је и право: најобичнија пљачка и иживљавање над ненаоружаним становништвом.
С друге стране ни деспот Стефан није имао много више братске љубави према погинулом Вуку онога момента када је примао Мусу који је бежао испред Сулејмана. Примио га је лепо, није му сметало то што сарађује са убицом свога брата, и на крају чак склопио поново неки савез са њиме. У том новом договору међу њима изгледа да су се договорили и како ће да разделе оно што буду освојили. "Сам убица онај (Муса) био је код благочастивога (Стефана); истоимени (Стефан) (не) хотећи да се међу собом сатиру и чине невољу, склопи пријатељство и завет (са Мусом) и изнова га отпусти" (Константин Филозоф). Вероватно да је деспот Стефан тада добио од Мусе сагласност да поново заузме оне територије које му је Вук недавно одузео. Како је Вук сада био мртав то је деспот могао несметано да те територије поново стави под своју власт. Очигледно да су и овде страст политике и интереси, потпуно преовладали сва она осећања која би се могла звати братским или народним.
Наставак борби око султанског престола донео је надаље Муси много више успеха. Постепено је придобијао присталице док их је Сулејман губио. На крају је Сулејман и подлегао, али не толико захваљујући некој Мусиној вештини већ највише својој глупошћу коју је заливао огромним количинама вина. Неопрезно изишавши из Једрена почео је Сулејман да гони Мусу који је стално измицао. У једном моменту то је Сулејману досадило па се вратио назад у Једрене и наставио са сталним пијанкама. Некаквом варком остао је у граду са малом посадом док је највећи део војске отишао изван града. То је искористио Муса и ушао у Једрене. "А он, уставши са онима који су се нашли код њега, пошто је била ноћ, поче бежати ка Царствујућем граду" (Константин Филозоф). Сулејман је на време видео да се Једрене постепено пуни Мусиним људима и стога је почео да бежи желећи да се дочепа Цариграда. Док је бежао његова пратња се постепено осипала тако да је до краја бежао сам. Недалеко од Цариграда буде ухваћен и на крају и удављен. "А када се то рашчуло по целом том крају, почеше (људи) излазити из свију села тога краја гонити га, убијајући мали део који је остао с њим; самога (Сулејмана) ухватише и удавише и донесоше га у Андријанов град" (Константин Филозоф).
Погибију Сулејманову описује Дука нешто детаљније: "Чујући Сулејман да Муса хоће ускоро да дође у Дренопоље (јер у Дренопоље већ почеше стизати људи гомилама и многи од првих људи Мусиних), отрезни се, напослетку, од пијанства, и смисли да иде у Цариград. И крене се на пут са неколико коњаника, који га такође напустише и одоше к Муси. Тако бежећи, Сулејман стигне у једно село, у коме сељаци познаше да је некакав господар и по коњу, и по хаљинама, и по свему држању, и стекоше се да га гледају. У том истрчи пред њега пет момака са стрелама, и Сулејман, збунивши се, избаци на њих стрелу, и једног одмах стрмоглавце обори. Затим избаци још једну стрелу, и још једнога обори. Како су пак та петорица били рођена браћа, она тројица што су остала избаце своје стреле на Сулејмана, он падне са коња, и они му одсеку главу" (Дука).
Овај догађај се одиграо 17. фебруара 1411. године. Тиме је европски део турске добио новог султана. Ипак, остао је још малоазијски део за освојити. Чувши за Мусину победу деспот Стефан је одмах послао код њега свога гласника подсећајући Мусу на њихов међусобни договор и тражећи од њега оно што је обећао. "После тога (Муса) је завладао свом државом. Стефан, ово сазнавши, посла к Муси напред поменутога изабранога посланика свога који је к Демиру ишао, да моли обећано и да (каже) да је весео што га је његово дружељубље победило те да је све на место довео - становнике и ствари" (Константин Филозоф). У почетку љубазан према деспотовим гласнику, Муса се ускоро разјарио и изговорио оно што је мислио. Може се домишљати да је тада било речи о односу који ће убудуће имати деспот Стефан према Муси. Деспот није имао никакве намере да постане Мусин вазал, док је овај управо желео да буде апсолутни господар и да деспоту не дозволи било какву самосталност. Мора да је тада Муса у бесу изговорио да деспоту неће дозволити да изађе испод турске власти и да ће га, ако треба, и силом на то натерати. То је било сасвим довољно деспотовом гласнику да увиди да им је од Мусе убудуће могуће очекивати само неприлике. Очигледно да је задатак овога посланика био у томе да види како мисли Муса да се убудуће односи према деспоту. Видевши све, а како је постојала опасност да и сам посланик постане жртва Мусине неурачунљиве природе, то је било много мудрије да се он повуче док још има времена за то. "А Муса, дакле, прво слатко прими овога (Стефанова посланика); после овога неке жестоке (речи) делимице рече. По овим речима сверазумни (посланик), сазнавши унапред шта ће ова звер (Муса) чинити, од њега се склони мудрим речима; јер хоћаше и њега самога ухватити као најсветлијега и најоданијега Стефану" (Константин Филозоф). Ипак, прије но што је напустио Мусин двор, овај посланик је успео да од њега измоли дозволу за ископ посмртних остатака Вука Лазаревића. "Када је био отпуштен, дође тамо, где у лугу раније беше убијен господин Вук (и) изнесе кости његове у српску земљу" (Константин Филозоф).
Деспотов посланик уопште није био у дилеми то да Муса неће одржати нити једно од оних обећања које је до тога момента давао те да Србија ускоро може очекивати његов напад. Тако је и пренео деспоту. "Дошавши деспоту Стефану, све исприча рекавши, да друкчије није могуће живети са овим, осим (да се са њим) ратује" (Константин Филозоф). Тешко да је оваква вест могла деспота изненадити јер је и он сам могао за ово време сасвим добро да упозна Мусу и да види са каквим неуравнотеженим човеком има посла. Да код Мусе заиста постоји изражена црта лудила видело се по начину на који се обрачунао са онима који су ликвидирали Сулејмана. Турци који су убили Сулејмана и тиме отворили Муси пут ка султанском престолу вероватно су очекивали да ће их овај наградити за то, али десило се нешто сасвим друго. Муса је чувши за начин на који је Сулејман убијен наредио да се она тројица браће која су га убили са свим становницима села у којем је овај убијен, повежу и затим живи сви запале. "У томе Муса уђе у Дренопоље са сваком чашћу и свечаношћу, прогласи се за господара запада (тј. Балканског Полуострва), а чувши шта је било са Сулејманом, ожалости се. Одмах пошље војнике и великаше да његово тело у Дренопоље донесу, па га потом с почастима пошље у Брусу да се тамо сахрани у тулбету, које је Сулејман за се спремио. Муса потом нареди да се нађу убице Сулејманове, и нашавши ону тројицу, пошље их у село где је Сулејман погинуо, скупи ту све становнике села, повеже све једне с другима, и људе и жене и децу, утврди их ланцима у колибама њиховим, па онда село запали. И тако прах и пепео посташе и деца и родитељи и рођаци, и колибе и цело оно село" (Дука).
Деспоту је било сасвим јасно да Муса познаје само језик силе и стога је према њему требало тако да се и понаша. Стога подигне војску и попали у околини Пирота неке турске земље. "А благочастиви, чувши ово, сабра сву своју војску и дође у стране пиротске и оплени неки део земље његове" (Константин Филозоф). Сада се и Муса уплашио јер очигледно није био спреман за неке озбиљније ратне акције, па стога одмах пошаље своје гласнике који су имали да умире деспота. Шта су то они тада разговарали не зна се, али је очигледно да је деспот био умирен па се ускоро и његова војска повукла. "Овај посла поклисара ка деспоту и деспот се опет врати својој кући" (Константин Филозоф). Изгледало је да се деспот коначно отргао од турске власти и за сада је могао бити сигуран да Муса неће на њега вршити притисак.
Следеће
поглавље: |