Света лоза кнеза Лазара
писац: Жељко Фајфрић
<< 9. Након битке
10. Питање наслеђа
Након окончања Косовске битке нити једна од страна изгледа није знала ко је заправо прави победник. С једне стране Турци су се морали повући јер су имали страшну погибију, а уз то погинуо им је султан Мурат. Оно што је још додатно погоршавало ствар било је то што је погинуо и престолонаследник Јакуб и то по свему судећи насилном смрћу од свога млађег брата Бајазита. Баш такав развој догађаја је натерао Бајазита да добро да промисли јер налазио се дубоко у Србији након крваве битке за коју није знао да ли ју је уопште добио, а војска је навелико гунђала. Он у томе моменту није могао да буде сигуран ни у подршку најближих својих војсковођа, а још веће је било питање каква ће бити реакција у Једрену када тамо стигне вест о свим овим догађајима. Стога је сматрао да му је далеко сигурније да са војском крене пут Једрена и да тамо најпре учврсти власт па да се онда касније бави Србијом. Веома брзо након битке Турска армада је кренула пут Једрена. "А лав онај, који је на свом језику назван и муњевити (Бајазит), брзо се враћа на исток да седне на престо очев и да утврди царство одасвуда" (Константин Филозоф). Но и то треба схватити тек условно. Сасвим је извесно да Бајазит није повео баш сву армију назад у Турску већ да је оставио нешто војске у оним областима и градовима у Србији које је могао тога момента да заузме. Да је у Турској била доста напета ситуација сведочи и Игнатије који је пратио митрополита Пимина на његовом путу у Цариград. Један део овог пута их је водио кроз Турске земље и оно што је видела ова група путника у Турској добро их је поплашило "Мурат је био отишао у рат против Лазара српског кнеза; а кружио је глас да су обојица, Мурат и Лазар, били убијени у једној бици. Застрашен овим немирима, пошто смо се налазили у држави Турској" (Игнатије). Ту Игнатије сасвим недвосмислено говори о немирима, а прошло је тек 12 дана од битке на Косову и Муратове погибије. Није то био само страх Турака од тога што им је владар погинуо, било је ту много незадовољства због успињања Бајазита на место султана.
С друге стране у Србији је настала велика забуна, али и страх због страховите погибије скоро целокупног племства којег је Србија тада имала. Трагедија се увећавала самим тиме што је на бојном пољу погинуо и кнез Лазар. Баш зато постављало се и питање његовог наследника и то не само на његовим земљама.
Несретан пораз на Косову и то што је Вук Бранковић био један од ретких који је битку преживео одједном је током друге половине XV века произвело причу да је Вук Бранковић издајник те да је он основни кривац за Косовски пораз. Од доста стидљиве најаве да је на Косову можда неко од Срба издао кнеза: "не знам шта да кажем о томе: да ли га је издао који од његових слугу, или је сам бог тако судио" (Копорински летопис), на крају се дошло да је тај издајник ни мање ни више већ Вук Бранковић.
Касније је било и веома разрађених прича о наводном сукобу између Вука Бранковића и Милоша Обилића, затим Вукове издаје, кнежеве клетве Вука, итд., међутим како се ради о легенди која нема неких битних значаја за ову причу то се она овде више неће спомињати. У сваком случају Вук Бранковић се храбро борио на Косову и имао доста успеха током битке, али увидевши да је победа измакла и вероватно знајући да је кнез Лазар заробљен, а да би избегао даљњу погибију он је повукао своје оклопнике из даљње битке. Баш то његово успешно извлачење из битке касније је било једно од основних доказа о његовој наводној издаји. "Међутим, зет кнеза Лазара Вук Бранковић спасао се готово са свим својим људима, пошто је (како неки кажу) имао тајне преговоре с Муратом да га изда (како је и учинио) свога таста да би се докопао његове државе" (Мавро Орбин). Да је Вук остао лојалан кнезу и да нема говора о његовој издаји види се и из тога што је Вук до краја живота одржавао углавном добре односе са потомцима кнеза Лазара. Да је било издаје њихови односи сигурно не би били ни једнога дана добри. Каснији сукоби између ове две породице имали су за узрок углавном отимање око прерасподеле власти у Србији, а никако старе непречишћене рачуне и између осталог могућу издају.
Одмах након битке и кнежеве погибије поставило се питање ко ће сада заузети место кнеза Лазара. Било је на неки начин логично да нови предводник Српског племства буде онај који је након кнежеве смрти најјачи. То је без сумње био Вук Бранковић, а нешто су слично мислили и на Угарском двору јер већ након 22 дана после битке Угарски краљ Жигмунд се обраћа Вуку једним писмом у којем му се обраћа практично као новом господару Србије. Осим тога краљ шаље и једно посланство које предводи Никола Горјански, а вероватни разлог за овакву Угарску посету јесте баш што је и Угарски краљ мислио да ће на кнежево место сада доћи Вук те је желео да са њим обави потребне преговоре. Из свега произилази да је Угарски краљ знао за битку на Косову, али и за њен резултат, односно за кнежеву погибију. Како је кнез био Угарски вазал и тиме подвео Србију под Угарски утицај (макар само формално), то је сасвим разумљиво да се након његове смрти Угарски краљ интересовао ко ће га сада наследити и стога је желео да и тога евентуалног наследника прихвати као вазала. Стога у писму налог да Никола Горјански треба са Вуком да преговара о свему ономе што се тиче целе Србије, односно "што је корисно њему и земљи Рашки".
На кућу кнеза Лазара изгледа Угарски краљ више није рачунао јер тамо је уз кнегињу Милицу била само једна ћерка и два малолетна сина. Тешко је било поверовати да ће Српско племство остати верно кнежевој жени, ма колико била јака успомена на кнеза. Познавајући Српску властелу и њену склоност ка владарима чврсте руке нико не би могао претпоставити да ће кнегиња бити прихваћена као владарка док неки од кнежевих синова не постане пунолетан. А ипак, баш то се десило. Но прије свега потребно је упознати се са породичном сликом обе породице, и Лазаревића и Бранковића будући да ће то за даљњу причу имати одлучујући значај. Што је још важније баш ти породични односи биће камен спотицања између ове две породице, али и оно што је одвело Србију у следећих неколико година у грађански рат.
Након кнежеве смрти кнегиња Милица се нашла у веома незгодном положају. Са кнезом је кнегиња имала укупно 5 ћерки и два сина. У време Косовске погибије једна од ћерки, Драгана била је удата за Бугарског цара Ивана Шишмана (око 1386.), друга Теодора је била удата за Угарског великаша Николу Горјанског (1387.), а трећа Јелена за Ђурађа Страцимировића (око 1386.). Четврта ћерка која се звала Мара била је негде од 1371. године удата за Вука Бранковића. Са кнегињом је остала најмлађа ћерка која је рођена око 1378. године и која се звала Оливера. У то време она не игра никакву улогу, али ће будући догађаји њу да уздигне у сам врх свих политичких догађаја везаних за Србију, а добрим делом и Турску. Била су ту и два сина и то Стефан рођен око 1377. године и Вук за кога не знамо када је рођен, али се зна да је био млађи од Стефана (значи рођен након 1377.). Дакле, одмах након Косовскога пораза са кнегињом су синови Стефан који има око 12 година, нешто млађи Вук и ћерка Оливера која је има 10-11 година. На први поглед могло се учинити да кнегиња као жена и још уз то оптерећена са троје малолетне деце неће имати било каквих могућности да сачува власт у Србији. Но, први утисак најчешће вара.
С друге стране Вук Бранковић са својом женом Маром (ћерком кнеза Лазара и кнегиње Милице) има укупно три сина. То су били Гргур (не зна се датум рођења, али могуће да је био најстарији), затим Ђурађ (рођен око 1375.) и Лазар за кога се не зна датум рођења, али зна се да је најмлађи. Сам Вук је тада био у најбољој снази и са много ратног и политичког искуства. Што је тада веома важно имао је и приличан утицај на околне дворове, а не сме се заборавити ни то да су га одмах након Косовске битке Угари скоро признали новим владарем Србије. У свему томе треба имати посебно у виду то да је Вук одувек био независтан на својим територијама те да ни за време кнеза Лазара није овога признавао за свога господара већ је водио углавном сасвим независну политику, мада (и то треба посебно подвући) сви његови потези су ипак били у потпуности усаглашени са кнежевим захтевима. Тај однос можда није лако објаснити, али је он постојао. Дакле, било је сасвим за очекивати да ће Вук од сада па надаље да води мало другачију политику у односу на кућу Лазаревића. Ако је до сада и сматрао да је обавезно потребно да сваки његов крупнији политички потез одобри кнез или да барем буде упознат са њим, сада је ситуација била сасвим другачија. Како је он тај који је најјачи у Србији било би логично да он сада, попут некад кнеза, буде тај који ће одређивати онај политички пут којим ће се Србија кретати док би остало Српско племство своје кораке усаглашавали са њим. Међутим, ту се сада нашла кнегиња Милица као препрека о којој он можда није ни размишљао као озбиљнијем политичком противнику, а она је то управо и била.
Са своје стране кнегиња није имала намеру да допусти да онај положај који је држао кнез Лазар изиђе из породице Лазаревића и пређе на Вука Бранковића. Сви њени каснији потези били су мотивисани једино тиме да кнежев дотадашњи положај главара Србије заузме њихов син Стефан. Но, како је он био у то доба малолетан било је велико питање како ће властела све то прихватити. На помоћ од зетова није могла ни на који начин да рачуна. Бугарски цар Шишман је био сувише далеко, а опет сувише слаб и завистан од Угарске. Никола Горјански опет није могао да било шта да предузме без дозволе Угарског краља, а видели смо то до сада, он је већ био у некој мање-више тајној мисији код Вука Бранковића што сигурно кнегињи није могло да остане непознато. Што се тиче Ђурађа Страцимировића, кнегиња је од њега могла још понајмање да очекује било какву помоћ јер се својевремено он ни са кнезом није баш најбоље слагао не желећи да га призна за владара Србије, па је било још мање вероватноће да ће то учинити сада са кнежевим малолетним сином Стефаном. И коначно, са последњим зетом Вуком Бранковићем није могла да рачуна јер је Вук био главни претендент на оно место које је имао кнез и које је кнегиња желела да сачува за сина. Ситуација се показала још гором онога момента када је кнегиња сазнала да Угари са Вуком Бранковићем преговарају као са новим владарем Србије. Тиме се показало да осим већ постојеће Турске опасности сада одједном и са севера почиње Угарска да показује веома агресивне намере.
Преговори Вукови са Угарским краљем Жигмундом нису до данас довољно расветљени и о њима се релативно мало зна. Њих је највероватније иницирао Угарски краљ желећи да и даље Србију држи у статусу вазала као што је то било док је кнез Лазар био жив. Управо ту негде треба тражити сврху мисије коју је водио Никола Горјански, али остаје питање какав је био крајњи резултат тих преговора. Може се само домишљати шта је Вук Бранковић могао да разговара и договара са Угарским посланством. Да ли се и он већ тада осећао као наследник кнеза Лазара као што су то Угари већ унапред одредили или су му то они наметнули? Само наслањање на Угаре и уопште на Западну Европу било је за Вука вероватно тада једина могућа политичка опција што се може веома лако оправдати тиме што он ни тада, а ни касније, никако није желео да падне под власт Турцима. Он је и даље сматрао да се Турцима мора пружати отпор. Вероватно да је питање превласти у Србији за Вука било ипак другостепено питање и да га је он гледао само у функцији пружања даљњег отпора будућим Турским насртајима. Уколико је и желео да заузме кнежево место било је то ради пружања јединственог отпора Турцима, а мање ради тога што је желео себе да види владарем Србије.
Но, тако није мислила и она друга страна која се окупљала око кнегиње Милице. Основни задатак кнегињине околине је био првенствено у томе да се власт у Србији сачува за кућу Лазаревића, док се о неком новом евентуалном отпору Турцима мислило далеко мање. То су сада биле два различите политичке опције око којих се требала Српска властела одлучити.
Са једне стране појављује се Вук Бранковић који и даље жели да ратује са Турцима и у оквиру тога жели што теснију сарадњу са Европом, на првом месту са Угарском. Уколико би се кренуло тим правцем, сасвим природно се Вук намеће као нови вођа у Србији будући да су кнежеви синови још недорасли да буду ратне вође. Дакле, Вукова политичка опција је била у својој огољености у потпуности ратнички настројена. С друге стране кнегињу мучи једино како то да синовима сачува ону власт коју је кнез имао, а опредељењем за рат са Турцима та власт неизоставно се сели из куће Лазаревића у кућу Бранковића. Ипак, не треба ни кнегињу сувише оптерећивати тиме да је њена једина мисао била како сачувати власт за синове. У томе моменту она је можда била и реалнији политичар од Вука Бранковића и поред свег његовог политичког и животног искуства. Не треба заборавити да је Српско племство доживело страшну погибију на Косову и да је и иначе резервоар Српске снаге био добрим делом исцрпљен. Било је велико питање да ли још увек постоји воља, али и снага да се ратује са Турцима. То што се Бајазит повукао било је само тренутно, а његов се повратак могао очекивати у најскорије време. Из дубина Азије он је у могућности да доведе нове хорде, а Србија је већ довољно искрварила. Поуздати се у помоћ Европе био је узалудан посао, а још мање је било вероватно да би Угари могли своје одреде слати да би се бранила Србија. Заправо Угарима нико није веровао јер било је очигледно да они желе Србију само као тампон зону у којој би се дочекивали Турски напади и где би се они евентуално заустављали. Тада би се можда Угарска сачувала, али Србија би за узврат имала тешких разарања и уништавања.
Све су ово били проблеми са којим се кнегиња морала одмах суочити и веома је лако могуће да би ове две политичке опције које су наметнуле куће Лазаревића и Бранковића већ тада изазвале неке расколе међу Српском властелом да сами Угари нису тај проблем разрешили тиме што су изненада ударили на Србију. "А они који остадоше (беху) сироти и ужаснути од њихове пљачке, јер није претила беда само од Исмаиљћана, него се и западни суседи (Угри) спремише на рат" (Константин Филозоф). Негде током јесени те године (1389.) Угари из бановине Мачве прелазе преко Саве и проваљују у Србију. Након оне страшне погибије на Косову и свега онога хаоса који је то пратио, сасвим је разумљиво да организованог отпора према Угарима није ни могло бити и зато Угари веома лако продиру дубоко у Србију све до Рудника па и даље. Веома брзо пали су Борач и Честин, оба доста добро утврђена града. На сву срећу наилази зима и Жигмунд прекида са походом, оставља посаде по освојеним градовима, а сам се враћа у Угарску где награђује своје племиће за успешан поход, како он наводи у једној од својих повеља: "против Срба, његових бунтовника, посебно код освајања тврђава Борча и Честина".
Сада је и на двору кнегиње Милице било сасвим јасно да се нешто мора учинити јер осим опасности са југа одакле иду Турци, појављују се и Угари прилично изненадно, али веома одлучно, и изгледају у својим настојањима чак опаснији и одлучнији. Стога од два зла остаје да се бира оне мање, а то су и поред свега били управо Турци. У то време изгледа да су и поједини великаши почели отказивати послушност и назирало се нешто што је личило на расцеп међу Српском властелом. "Уз то дођоше и међусобне борбе оних који су им били подручни; други су, међутим, били као самостални,.." (Константин Филозоф).
Осим Вука Бранковића који је показивао знакове да жели да заузме оно место које је до тада имао у Србији кнез Лазар, или се то можда кнегињи само чинило због његових преговора са Угарским краљем, било је изгледа и међусобних борби остале властеле која је била од кнегиње зависна. Она је сасвим јасно увидела да подручна властела има вероватну намеру да се осамостали и да све ово што се дешава јесу само наговештаји тог процеса, а да она са својим малолетним синовима неће имати снаге да било шта учини да би их спречила у томе. С друге стране са севера прете Угари (већ су заузели делове Србије), са југа су Турци чијих посада исто такође има по Србији, а намере Вука Бранковића нису јасне. Према томе све то сасвим личи на пропаст и стога је потребно прогутати понос и приклонити се једној од непријатељских страна јер је ситуација стварно била тешка: "Јер одасвуд се непријатељи подигоше и јаким опкољењем навалише, не само Исмаилћани, него и угарске земље, и многа господа са безбројним силама подигоше се да ову опустоше, коначно заробе и разоре. И једне су одводили, а друге непоштедно мучили, треће мачевима секли, и мноштво се крви проливаше. И беше ту туге, беде, плача и ридања неутешног" (Повесно слово о кнезу Лазару).
У тој процени учинило јој је да су Турци много погоднији што није ни мало чудно јер је већ имала пример како они поступају са Марком Мрњавчевићем и браћом Драгаш. Обојица су била Турски вазали, али са великом аутономијом и независношћу у деловању. Са Угарима тешко да је могла преговарати јер они њу изгледа нису озбиљно схватали будући да су већ имали тајних преговора са Вуком Бранковићем кога су на неки начин третирали као наследника кнеза Лазара. Зато се кнегиња у потпуности окренула ка Турцима. Да се она у то време осећала веома несигурно те да се бојала и коначне пропасти види се и из тога што је тражила и добила од Дубровника уточиште у случају преке потребе.
Сам ток преговора са султаном Бајазитом, ко је ишао у преговоре и други детаљи нису познати, али оно што је сигурно јесте да је у времену између почетка 1390. године и лета те исте године (најдаље до августа) постигнут договор и утаначени услови. У сваком случају било је то веома брзо, а ту журбу је добрим делом условило и то што су Угарске акције из 1389. године (иначе веома успешне) требале одмах у пролеће 1390. године да буду настављене. Њих је требало зауставити, а домаћих снага за тако нешто није било довољно и морала се обезбедити Турска помоћ. Управо због тога Србија је постала вазал султану Бајазиту и за узврат добила и заштиту Турске војске.
Међутим, вазалске обавезе нису биле тако лаке. Најпре, Србија је морала султану Бајазиту да даје као помоћ своје војне одреде, да плаћа данак, а најтеже од свега за кнегињу Милицу било је то што је морала своју најмлађу ћерку Оливеру да пошаље султану Бајазиту за жену. Управо тај последњи услов, давање Оливере у султанов харем, било је разлог за велику дискусију између кнегиње и њој најближих велможа и највиших црквених великодостојника предвођених патријархом Спиридоном. Некако, по Константину Филозофу, излази да се кнегиња одупирала овом последњом услову (давању Оливере у харем), али да је на притисак властеле и патријарха Спиридона ипак морала да попусти. "Гласници су се сагласили са благочастивом госпођом (Милицом) о најмлађој кћери њезиној Оливери и по савету патријарха и целога сабора свештених лица и целога синклита, даде је за жену Амиру великом (Бајазиту), да би било спасено христоименито стадо од вукова, који су га клали" (Константин Филозоф).
Као додатни услов пало је у обавезу Стефану Лазаревићу да сестру одведе до султана Бајазита и том приликом султан је упознао свог будућег вазала. "А тада пође и увек спомињани брат њезин (Стефан) ка самодршцу са сестром" (Константин Филозоф). То је био и формални знак да Србија према Турцима почиње да врши своје вазалне обавезе. "Цар Бајазит узе себи за жену сестру Стефанову Деспину и даде му земљу с ове стране Мораве све до Дунава" (Константин из Островице). Уз све то Стефан је заједно са братом Вуком и виђенијом властелом добио у обавезу да се сваке године појављује код султана на двору и да му изјављује покорност. "И од тада би поробљена српска земља (тако) да је сам Стефан са братом својим Вуком и са благороднима својима и са осталима морао сваке године долазити му на поклоњење" (Константин Филозоф).
Ефекти оваквог постигнутог мира, ма како били понижавајући његови услови, показали су се ускоро. Уз Турску помоћ успевају Срби да поврате део оних територија које су прошле године (1389.) изгубили, а те године (1390.) Турци су Угарима узели и Голубац. Угарски вођа, северински бан Никола Перењи, целе те године носио се са удруженим Турцима и Србима, а ратни резултат је био на крају ипак променљив. И поред такве (за обе стране) променљиве ратне среће будући да су Угарски продори тек делимично сузбијени кнегиња Милица је могла бити сасвим задовољна јер постигнуто је и нешто друго што је вероватно њој било тада и важније. Наиме, Српска властела се умирила и више није било неких изразитих покушаја да се оспори власт куће Лазаревића.
Вук Бранковић није показивао никакве знакове да било како оспорава власт наследника кнеза Лазара, али исто тако није ни покушавао да се, попут њих, потчини Турцима. Још увек је сматрао да се овима треба оружано одупирати, али након погодбе кнегињине са Турцима и његове шансе су постале веома мале. Ипак, у својим намерама није у потпуности одустајао па се његово име доводи у везу са избором новог патријарха јер је у августу 1389. године патријарх Спиридон био мртав. На место Спиридона постављен је поново Јефрем, патријарх из године 1375., који је током 1379. (или 1378.) био смењен. У то доба кнез Лазар је био тај који је утицао на његову смену, док је сада Вук Бранковић био тај који је утицао да буде поново изабран. Утицај Вуков је био толико јак да је Јефрем изабран чак без сабора, међутим на месту патријарха није остао дуго и већ током 1392. године био је поново присиљен да се повуче. И овај пут морао је да попусти пред једним Лазаревићем, односно кнез Стефан Лазаревић је био тај чији је утицај за његову смену био основни. Стиче се утисак да је Вук постављањем Јефрема за патријарха покушао да придобије цркву на своју страну, али овај покушај није имао успеха и црква је и даље остала уз Лазаревиће. Ипак, Бранковићи никако нису заборавили Јефрема који је живео на њиховој територији уз њихово пуно поштовање, а након смрти (15. јун 1400.) проглашен је свецем. Његов култ је брзо створен, а нарочиту улогу у томе су имали управо Бранковићи.
Немајући подршку из Србије, а притиснут Турцима Вук се у једном моменту (1390.) обратио Дубровнику тражећи и добијајући од њих уточиште у случају пропасти. Неке војне успехе у том времену (али и касније) он није имао. Заправо сви Вукови покушаји око проширивања територија којима је владао у то доба имали су тек делимични успех и он никако није могао бити задовољан. И оно мало што је успео да освоји није било отето од Турака већ од друге српске властеле. Слаба је утеха била у томе што су га Дубровник и Венеција признавали за фактичког владара Србије, јер све то није имало праву садржину као ни титула "господар Србљем и Подунављем" коју је он тада навелико користио. У суштини, он се осећао веома несигурним па је то био вероватно разлог што је од Дубровника током 1390. године тражио и добио уточиште у случају неке невоље: "Ако би дошло време, што не дај боже, те не узмогне господин Вук држати земљу српску, него га изагнају Угри или Турци, или други ко; ми да примимо господина Вука и госпођу Мару и њихову децу и њихову ризницу у наш град" (текст повеље где Дубровник даје обавезу Вуку Бранковићу).
Очигледно да се Вук није бојао само Турака већ његов страх иде и од Угара, што ће рећи да са њима није имао никакву сарадњу и да су преговори које је водио са Николом Горјанским били потпуно неуспешни. Изгледа да се он и љуто замерио, не само Турцима што је разумљиво, већ и Угарима и још неком (да ли Лазаревићима?), јер Дубровчани се обавезују да ће Вука и његову породицу примити на уточиште не само у случају опасности од Турака и Угара већ и од неког трећег као и то да их не изруче било којој страној сили. Осим тога обећавају Вуку и његовој породици да ће у случају да на њих (Дубровник) буде извршен толико јак притисак коме се неће моћи одупрети да ће тада њему (Вуку) и његовој породици да обезбеде одлазак у оно место које он одреди: "Ако би заискали њих или њихово имање Угри, Турци или други ко, да их не дамо никоме на свету, па ма добили за њих цео свет; но ако ли бисмо били толико притешњени, да не бисмо могли учинити да смо слободни ми и они с нама, а ми да отпратимо господина Вука и госпођу Мару и њихову децу и њихово имање и ко с њима буде, куда рече господин Вук".
За то време власт Лазаревића у Србији је стално јачала, а изгледа у складу са тим и снага војних одреда које су Турци тамо држали. Ти војни одреди су постали толико јаки да су се уз Српску помоћ усудили да током 1391. године пређу Саву и уђу у Сремску жупанију продревши све до Манђелоса. "Потом је цар Бајазит, скупивши војску, кренуо с деспотом у Угарску преко Саве. Пошто се тамо напљачкао, напалио, наубијао, врати се назад и превезе се на ономе месту где је данас Београд,.." (Константин из Островице). Овде је грешка јер нити је султан Бајазит учествовао у овом походу који је био типично пљачкашки, нити је ту био Стефан Лазаревић. Радило се о једном јачем турском одреду у којем је било и доста Срба, али никако не посебно јаком да би у њему били султан или Стефан. Турке је Мачвански бан Иван Моровић код Манђелоса сузбио, али у повлачењу му заробе брата Дионизија.
Те године је умро и краљ Твртко (1391.), за њим војвода Влатко Вуковић (1392.), а Босна је полако улазила у време унутрашњег расцепа. Као да је читава ситуација ишла Турцима на руку. Сада је Вук Бранковић остао и без последњег савезника, што је вероватно имало и значајног удела у томе да и он своје амбиције примири. Да Вук постепено попушта видело се из смене патријарха Јефрема (1392.), несумњиво Вуковог човека, и постављањем Данила III на место новога српскога патријарха. Иницијативу за ову смену имао је кнез Стефан Лазаревић, а Вук се није противио.
Нови патријарх Данило III ускоро ће постати један од главних носилаца државне и династичке идеологије Лазаревића што се нарочито види из тога што у то време долази и до преноса моштију кнеза Лазара из Приштине у његову задужбину у Раваници. Сам овај чин био је веома брижљиво организован, а једна од сврха је била да се установи култ кнеза Лазара чиме би се на директан начин утврдила власт његових наследника. Као главни иницијатори за пренос моштију наводи се Стефан Лазаревић (негде и брат му Вук): "А после мало времена син његов Стефан поста носилац скиптра српскога. И располажући великом ревношћу, са матером својом Евгенијом, прими благослов од архијереја. А затим, сакупивши мноштво народа, епископи, клирици, и игуман свете његове обитељи, са мноштвом калуђера, откопаше часно његово тело, и, о чудеса, нађоше га нетакнуто као мирисни шипак, и узеше га са свећама и кандилима, и пренесоше и положише у часни његов манастир (Раваницу), тако да и до данас лежи у гробу, вршећи исцелења и дајући здравље онима који му са вером прилазе" (Повесно слово о кнезу Лазару).
Очигледно је да је Српска православна црква у потпуности стала уз Лазаревиће помажући да се обави овај пренос моштију и касније да се кнез прогласи за свеца. Пренос кнежевих моштију није био лишен неопходно потребне драматике у коме је свакако најзначајнију улогу имала кнегиња Милица. "Потом се узимају часне мошти његове и носе се на уречено место. А благочастива и хвале достојна кнегиња Милица, са прељубазним синовима својим и са свима благороднима, у сретење изашавши и приближивши се моштима новомученика, на њих павши загрли их и би у заносу, и би као полумртва, и као из сна дубока дошавши себи, великим јауком плакајући вапијаше..." (Повесно слово о кнезу Лазару).
Све је то било у функцији учвршћења власти Лазаревића и то је Вук Бранковић одмах схватио, као што је исто тако схватио да су Лазаревићи потпомогнути султаном Бајазитом за њега (Вука) несавладиви и да његови планови (ако их је имао) о владању над остацима Србије нису реалност. Стога и не треба да чуди што се и он сам са својом женом Маром нашао у свечаној поворци која је кренула са кнежевим моштима из Приштине, што би се требало схватити као неки знак помирења са појавом све јаче власти Лазаревића. Истини за вољу није он ту био само из политичких разлога, могуће је још и више због дубоког поштовања које је он морао имати према кнезу Лазару, несумњивом јунаку Косовске битке. Уосталом, Вук је кнеза могао да се сећа само због доброга јер највећи део свог успеха имао је да захвали управо кнезу, а Вук је ипак био дубоко културан човек веома свестан свих вредности којима је окружен. Видевши са каквом психологијом се припрема пренос кнежевих моштију, какво је поштовање у врховима Српске православне цркве према овоме чину и уопште члановима кнежеве породице, било му је савршено јасно да он никакве шансе нема да мирним путем преузме оно место које је држао кнез, а сада покушава да заузме његов (кнежев) син Стефан. Осим тога Стефан Лазаревић је и са самом својом појавом деловао као владар. "Он беше изузетан још као млад; и био је васпитаван од благочастивих и из дана у дан показиваше се да ће у свему бити обдарен: у говору, и у делу, чиме се истицао" (Константин Филозоф). Дакле, радило се једном веома озбиљном и способном човеку, мада веома младом, а никако о слабићу.
Могуће да је и Вук сам у то доба почео постепено да схвата да је његов отпор према Турцима, ма како као чин био узвишен и храбар, био ипак узалудно проливање првенствено Српске крви те да је политички правац наслањања на Турке који је започела кнегиња Милица, заправо једини рационалан у то доба. Током 1392. године кнегиња је једно време боравила код Вука у Приштини и тада су вероватно вођени разговори који су ишли у том правцу. Та је година за Вука и иначе била веома лоша јер су му Турци узели Скопље које им је морао добровољно да препусти, изгубио је неке територије око Шар планине, Дубровник је већ био узнемираван и Вук је те године, немајући другога избора, такође ушао у вазалне обавезе према султану Бајазиту. Можда му је кнегиња Милица тада саветовала тај корак, а можда је она била и посредник код султана. Било како било, од те године (1392.) Вук почиње да испуњава своје вазалне обавезе, мада невољно и траљаво. Једино што је од својих обавеза испунио било је то да је плаћао Турцима данак, али је био исувише поносан да би као вазал и војно помагао Бајазита у његовим походима. Стога и није познато да је Вук иједном био у оквиру Бајазитових војних одреда нити да је послао и једнога својега војника да служи Турцима.
Његова безвољност и нелагодност новом улогом вазала и више него јасно избија из једне повеље Хиландару из краја 1392. године: "по извољењу и милости владике мојега, слаткога ми Спаса Христа, и по неисказаном његову човекољубљу, ја слуга мојем владици Христу, Вук син севастократора Бранка, унук војводе Младена, пишем да је на знање свакоме човеку, како утврдих мир с Турцима, и подвргох се великоме господару цару Бајазиту и сложих с њиме мир. И када сложих с њиме мир, расписах сву земљу, колико је у мојој власти, како ћемо плаћати данак Турцима". Интересантно је то да се и на овој повељи Вук потписује као господар Србима и Подунављу мада је чињеница да у Подунављу није имао било каквих земаља већ је то држала кућа Лазаревића.
Управо те године (1392.) напунио је Стефан Лазаревић 15 година што се сматрало пунолетством, тако да је од тада узимао све већега учешћа у државним пословима у којима је показивао доста умешности. "Било (да је реч о) ратовањима, борби, уметности, која многима није лака, у свему овоме је био први и друге упућиваше. У свему беше савршен" (Константин Филозоф). Као што је речено раније, исте те 1392. године код Вука је у Приштини боравила кнегиња Милица и осим могућих разговора о узалудности отпора према Турцима, вероватно да је кнегиња упознала Вука са тим да ће Стефан ускоро да преузме државне послове. Тиме је заправо стављена тачка на могуће Вукове наде да би он могао бити Српски владар. Уз Турску подршку Стефан Лазаревић је био релативно сигуран да ће владати Србијом, а Вук, као осведочени непријатељ Турака, није могао да рачуна на било какву могућност да овоме оспори власт. Та година (1392.) означена је са почетком званичне владавине Стефана Лазаревића и уласком Вука Бранковића међу Турске вазале.
10. Питање наслеђа
Након окончања Косовске битке нити једна од страна изгледа није знала ко је заправо прави победник. С једне стране Турци су се морали повући јер су имали страшну погибију, а уз то погинуо им је султан Мурат. Оно што је још додатно погоршавало ствар било је то што је погинуо и престолонаследник Јакуб и то по свему судећи насилном смрћу од свога млађег брата Бајазита. Баш такав развој догађаја је натерао Бајазита да добро да промисли јер налазио се дубоко у Србији након крваве битке за коју није знао да ли ју је уопште добио, а војска је навелико гунђала. Он у томе моменту није могао да буде сигуран ни у подршку најближих својих војсковођа, а још веће је било питање каква ће бити реакција у Једрену када тамо стигне вест о свим овим догађајима. Стога је сматрао да му је далеко сигурније да са војском крене пут Једрена и да тамо најпре учврсти власт па да се онда касније бави Србијом. Веома брзо након битке Турска армада је кренула пут Једрена. "А лав онај, који је на свом језику назван и муњевити (Бајазит), брзо се враћа на исток да седне на престо очев и да утврди царство одасвуда" (Константин Филозоф). Но и то треба схватити тек условно. Сасвим је извесно да Бајазит није повео баш сву армију назад у Турску већ да је оставио нешто војске у оним областима и градовима у Србији које је могао тога момента да заузме. Да је у Турској била доста напета ситуација сведочи и Игнатије који је пратио митрополита Пимина на његовом путу у Цариград. Један део овог пута их је водио кроз Турске земље и оно што је видела ова група путника у Турској добро их је поплашило "Мурат је био отишао у рат против Лазара српског кнеза; а кружио је глас да су обојица, Мурат и Лазар, били убијени у једној бици. Застрашен овим немирима, пошто смо се налазили у држави Турској" (Игнатије). Ту Игнатије сасвим недвосмислено говори о немирима, а прошло је тек 12 дана од битке на Косову и Муратове погибије. Није то био само страх Турака од тога што им је владар погинуо, било је ту много незадовољства због успињања Бајазита на место султана.
С друге стране у Србији је настала велика забуна, али и страх због страховите погибије скоро целокупног племства којег је Србија тада имала. Трагедија се увећавала самим тиме што је на бојном пољу погинуо и кнез Лазар. Баш зато постављало се и питање његовог наследника и то не само на његовим земљама.
Несретан пораз на Косову и то што је Вук Бранковић био један од ретких који је битку преживео одједном је током друге половине XV века произвело причу да је Вук Бранковић издајник те да је он основни кривац за Косовски пораз. Од доста стидљиве најаве да је на Косову можда неко од Срба издао кнеза: "не знам шта да кажем о томе: да ли га је издао који од његових слугу, или је сам бог тако судио" (Копорински летопис), на крају се дошло да је тај издајник ни мање ни више већ Вук Бранковић.
Касније је било и веома разрађених прича о наводном сукобу између Вука Бранковића и Милоша Обилића, затим Вукове издаје, кнежеве клетве Вука, итд., међутим како се ради о легенди која нема неких битних значаја за ову причу то се она овде више неће спомињати. У сваком случају Вук Бранковић се храбро борио на Косову и имао доста успеха током битке, али увидевши да је победа измакла и вероватно знајући да је кнез Лазар заробљен, а да би избегао даљњу погибију он је повукао своје оклопнике из даљње битке. Баш то његово успешно извлачење из битке касније је било једно од основних доказа о његовој наводној издаји. "Међутим, зет кнеза Лазара Вук Бранковић спасао се готово са свим својим људима, пошто је (како неки кажу) имао тајне преговоре с Муратом да га изда (како је и учинио) свога таста да би се докопао његове државе" (Мавро Орбин). Да је Вук остао лојалан кнезу и да нема говора о његовој издаји види се и из тога што је Вук до краја живота одржавао углавном добре односе са потомцима кнеза Лазара. Да је било издаје њихови односи сигурно не би били ни једнога дана добри. Каснији сукоби између ове две породице имали су за узрок углавном отимање око прерасподеле власти у Србији, а никако старе непречишћене рачуне и између осталог могућу издају.
Одмах након битке и кнежеве погибије поставило се питање ко ће сада заузети место кнеза Лазара. Било је на неки начин логично да нови предводник Српског племства буде онај који је након кнежеве смрти најјачи. То је без сумње био Вук Бранковић, а нешто су слично мислили и на Угарском двору јер већ након 22 дана после битке Угарски краљ Жигмунд се обраћа Вуку једним писмом у којем му се обраћа практично као новом господару Србије. Осим тога краљ шаље и једно посланство које предводи Никола Горјански, а вероватни разлог за овакву Угарску посету јесте баш што је и Угарски краљ мислио да ће на кнежево место сада доћи Вук те је желео да са њим обави потребне преговоре. Из свега произилази да је Угарски краљ знао за битку на Косову, али и за њен резултат, односно за кнежеву погибију. Како је кнез био Угарски вазал и тиме подвео Србију под Угарски утицај (макар само формално), то је сасвим разумљиво да се након његове смрти Угарски краљ интересовао ко ће га сада наследити и стога је желео да и тога евентуалног наследника прихвати као вазала. Стога у писму налог да Никола Горјански треба са Вуком да преговара о свему ономе што се тиче целе Србије, односно "што је корисно њему и земљи Рашки".
На кућу кнеза Лазара изгледа Угарски краљ више није рачунао јер тамо је уз кнегињу Милицу била само једна ћерка и два малолетна сина. Тешко је било поверовати да ће Српско племство остати верно кнежевој жени, ма колико била јака успомена на кнеза. Познавајући Српску властелу и њену склоност ка владарима чврсте руке нико не би могао претпоставити да ће кнегиња бити прихваћена као владарка док неки од кнежевих синова не постане пунолетан. А ипак, баш то се десило. Но прије свега потребно је упознати се са породичном сликом обе породице, и Лазаревића и Бранковића будући да ће то за даљњу причу имати одлучујући значај. Што је још важније баш ти породични односи биће камен спотицања између ове две породице, али и оно што је одвело Србију у следећих неколико година у грађански рат.
Након кнежеве смрти кнегиња Милица се нашла у веома незгодном положају. Са кнезом је кнегиња имала укупно 5 ћерки и два сина. У време Косовске погибије једна од ћерки, Драгана била је удата за Бугарског цара Ивана Шишмана (око 1386.), друга Теодора је била удата за Угарског великаша Николу Горјанског (1387.), а трећа Јелена за Ђурађа Страцимировића (око 1386.). Четврта ћерка која се звала Мара била је негде од 1371. године удата за Вука Бранковића. Са кнегињом је остала најмлађа ћерка која је рођена око 1378. године и која се звала Оливера. У то време она не игра никакву улогу, али ће будући догађаји њу да уздигне у сам врх свих политичких догађаја везаних за Србију, а добрим делом и Турску. Била су ту и два сина и то Стефан рођен око 1377. године и Вук за кога не знамо када је рођен, али се зна да је био млађи од Стефана (значи рођен након 1377.). Дакле, одмах након Косовскога пораза са кнегињом су синови Стефан који има око 12 година, нешто млађи Вук и ћерка Оливера која је има 10-11 година. На први поглед могло се учинити да кнегиња као жена и још уз то оптерећена са троје малолетне деце неће имати било каквих могућности да сачува власт у Србији. Но, први утисак најчешће вара.
С друге стране Вук Бранковић са својом женом Маром (ћерком кнеза Лазара и кнегиње Милице) има укупно три сина. То су били Гргур (не зна се датум рођења, али могуће да је био најстарији), затим Ђурађ (рођен око 1375.) и Лазар за кога се не зна датум рођења, али зна се да је најмлађи. Сам Вук је тада био у најбољој снази и са много ратног и политичког искуства. Што је тада веома важно имао је и приличан утицај на околне дворове, а не сме се заборавити ни то да су га одмах након Косовске битке Угари скоро признали новим владарем Србије. У свему томе треба имати посебно у виду то да је Вук одувек био независтан на својим територијама те да ни за време кнеза Лазара није овога признавао за свога господара већ је водио углавном сасвим независну политику, мада (и то треба посебно подвући) сви његови потези су ипак били у потпуности усаглашени са кнежевим захтевима. Тај однос можда није лако објаснити, али је он постојао. Дакле, било је сасвим за очекивати да ће Вук од сада па надаље да води мало другачију политику у односу на кућу Лазаревића. Ако је до сада и сматрао да је обавезно потребно да сваки његов крупнији политички потез одобри кнез или да барем буде упознат са њим, сада је ситуација била сасвим другачија. Како је он тај који је најјачи у Србији било би логично да он сада, попут некад кнеза, буде тај који ће одређивати онај политички пут којим ће се Србија кретати док би остало Српско племство своје кораке усаглашавали са њим. Међутим, ту се сада нашла кнегиња Милица као препрека о којој он можда није ни размишљао као озбиљнијем политичком противнику, а она је то управо и била.
Са своје стране кнегиња није имала намеру да допусти да онај положај који је држао кнез Лазар изиђе из породице Лазаревића и пређе на Вука Бранковића. Сви њени каснији потези били су мотивисани једино тиме да кнежев дотадашњи положај главара Србије заузме њихов син Стефан. Но, како је он био у то доба малолетан било је велико питање како ће властела све то прихватити. На помоћ од зетова није могла ни на који начин да рачуна. Бугарски цар Шишман је био сувише далеко, а опет сувише слаб и завистан од Угарске. Никола Горјански опет није могао да било шта да предузме без дозволе Угарског краља, а видели смо то до сада, он је већ био у некој мање-више тајној мисији код Вука Бранковића што сигурно кнегињи није могло да остане непознато. Што се тиче Ђурађа Страцимировића, кнегиња је од њега могла још понајмање да очекује било какву помоћ јер се својевремено он ни са кнезом није баш најбоље слагао не желећи да га призна за владара Србије, па је било још мање вероватноће да ће то учинити сада са кнежевим малолетним сином Стефаном. И коначно, са последњим зетом Вуком Бранковићем није могла да рачуна јер је Вук био главни претендент на оно место које је имао кнез и које је кнегиња желела да сачува за сина. Ситуација се показала још гором онога момента када је кнегиња сазнала да Угари са Вуком Бранковићем преговарају као са новим владарем Србије. Тиме се показало да осим већ постојеће Турске опасности сада одједном и са севера почиње Угарска да показује веома агресивне намере.
Преговори Вукови са Угарским краљем Жигмундом нису до данас довољно расветљени и о њима се релативно мало зна. Њих је највероватније иницирао Угарски краљ желећи да и даље Србију држи у статусу вазала као што је то било док је кнез Лазар био жив. Управо ту негде треба тражити сврху мисије коју је водио Никола Горјански, али остаје питање какав је био крајњи резултат тих преговора. Може се само домишљати шта је Вук Бранковић могао да разговара и договара са Угарским посланством. Да ли се и он већ тада осећао као наследник кнеза Лазара као што су то Угари већ унапред одредили или су му то они наметнули? Само наслањање на Угаре и уопште на Западну Европу било је за Вука вероватно тада једина могућа политичка опција што се може веома лако оправдати тиме што он ни тада, а ни касније, никако није желео да падне под власт Турцима. Он је и даље сматрао да се Турцима мора пружати отпор. Вероватно да је питање превласти у Србији за Вука било ипак другостепено питање и да га је он гледао само у функцији пружања даљњег отпора будућим Турским насртајима. Уколико је и желео да заузме кнежево место било је то ради пружања јединственог отпора Турцима, а мање ради тога што је желео себе да види владарем Србије.
Но, тако није мислила и она друга страна која се окупљала око кнегиње Милице. Основни задатак кнегињине околине је био првенствено у томе да се власт у Србији сачува за кућу Лазаревића, док се о неком новом евентуалном отпору Турцима мислило далеко мање. То су сада биле два различите политичке опције око којих се требала Српска властела одлучити.
Са једне стране појављује се Вук Бранковић који и даље жели да ратује са Турцима и у оквиру тога жели што теснију сарадњу са Европом, на првом месту са Угарском. Уколико би се кренуло тим правцем, сасвим природно се Вук намеће као нови вођа у Србији будући да су кнежеви синови још недорасли да буду ратне вође. Дакле, Вукова политичка опција је била у својој огољености у потпуности ратнички настројена. С друге стране кнегињу мучи једино како то да синовима сачува ону власт коју је кнез имао, а опредељењем за рат са Турцима та власт неизоставно се сели из куће Лазаревића у кућу Бранковића. Ипак, не треба ни кнегињу сувише оптерећивати тиме да је њена једина мисао била како сачувати власт за синове. У томе моменту она је можда била и реалнији политичар од Вука Бранковића и поред свег његовог политичког и животног искуства. Не треба заборавити да је Српско племство доживело страшну погибију на Косову и да је и иначе резервоар Српске снаге био добрим делом исцрпљен. Било је велико питање да ли још увек постоји воља, али и снага да се ратује са Турцима. То што се Бајазит повукао било је само тренутно, а његов се повратак могао очекивати у најскорије време. Из дубина Азије он је у могућности да доведе нове хорде, а Србија је већ довољно искрварила. Поуздати се у помоћ Европе био је узалудан посао, а још мање је било вероватно да би Угари могли своје одреде слати да би се бранила Србија. Заправо Угарима нико није веровао јер било је очигледно да они желе Србију само као тампон зону у којој би се дочекивали Турски напади и где би се они евентуално заустављали. Тада би се можда Угарска сачувала, али Србија би за узврат имала тешких разарања и уништавања.
Све су ово били проблеми са којим се кнегиња морала одмах суочити и веома је лако могуће да би ове две политичке опције које су наметнуле куће Лазаревића и Бранковића већ тада изазвале неке расколе међу Српском властелом да сами Угари нису тај проблем разрешили тиме што су изненада ударили на Србију. "А они који остадоше (беху) сироти и ужаснути од њихове пљачке, јер није претила беда само од Исмаиљћана, него се и западни суседи (Угри) спремише на рат" (Константин Филозоф). Негде током јесени те године (1389.) Угари из бановине Мачве прелазе преко Саве и проваљују у Србију. Након оне страшне погибије на Косову и свега онога хаоса који је то пратио, сасвим је разумљиво да организованог отпора према Угарима није ни могло бити и зато Угари веома лако продиру дубоко у Србију све до Рудника па и даље. Веома брзо пали су Борач и Честин, оба доста добро утврђена града. На сву срећу наилази зима и Жигмунд прекида са походом, оставља посаде по освојеним градовима, а сам се враћа у Угарску где награђује своје племиће за успешан поход, како он наводи у једној од својих повеља: "против Срба, његових бунтовника, посебно код освајања тврђава Борча и Честина".
Сада је и на двору кнегиње Милице било сасвим јасно да се нешто мора учинити јер осим опасности са југа одакле иду Турци, појављују се и Угари прилично изненадно, али веома одлучно, и изгледају у својим настојањима чак опаснији и одлучнији. Стога од два зла остаје да се бира оне мање, а то су и поред свега били управо Турци. У то време изгледа да су и поједини великаши почели отказивати послушност и назирало се нешто што је личило на расцеп међу Српском властелом. "Уз то дођоше и међусобне борбе оних који су им били подручни; други су, међутим, били као самостални,.." (Константин Филозоф).
Осим Вука Бранковића који је показивао знакове да жели да заузме оно место које је до тада имао у Србији кнез Лазар, или се то можда кнегињи само чинило због његових преговора са Угарским краљем, било је изгледа и међусобних борби остале властеле која је била од кнегиње зависна. Она је сасвим јасно увидела да подручна властела има вероватну намеру да се осамостали и да све ово што се дешава јесу само наговештаји тог процеса, а да она са својим малолетним синовима неће имати снаге да било шта учини да би их спречила у томе. С друге стране са севера прете Угари (већ су заузели делове Србије), са југа су Турци чијих посада исто такође има по Србији, а намере Вука Бранковића нису јасне. Према томе све то сасвим личи на пропаст и стога је потребно прогутати понос и приклонити се једној од непријатељских страна јер је ситуација стварно била тешка: "Јер одасвуд се непријатељи подигоше и јаким опкољењем навалише, не само Исмаилћани, него и угарске земље, и многа господа са безбројним силама подигоше се да ову опустоше, коначно заробе и разоре. И једне су одводили, а друге непоштедно мучили, треће мачевима секли, и мноштво се крви проливаше. И беше ту туге, беде, плача и ридања неутешног" (Повесно слово о кнезу Лазару).
У тој процени учинило јој је да су Турци много погоднији што није ни мало чудно јер је већ имала пример како они поступају са Марком Мрњавчевићем и браћом Драгаш. Обојица су била Турски вазали, али са великом аутономијом и независношћу у деловању. Са Угарима тешко да је могла преговарати јер они њу изгледа нису озбиљно схватали будући да су већ имали тајних преговора са Вуком Бранковићем кога су на неки начин третирали као наследника кнеза Лазара. Зато се кнегиња у потпуности окренула ка Турцима. Да се она у то време осећала веома несигурно те да се бојала и коначне пропасти види се и из тога што је тражила и добила од Дубровника уточиште у случају преке потребе.
Сам ток преговора са султаном Бајазитом, ко је ишао у преговоре и други детаљи нису познати, али оно што је сигурно јесте да је у времену између почетка 1390. године и лета те исте године (најдаље до августа) постигнут договор и утаначени услови. У сваком случају било је то веома брзо, а ту журбу је добрим делом условило и то што су Угарске акције из 1389. године (иначе веома успешне) требале одмах у пролеће 1390. године да буду настављене. Њих је требало зауставити, а домаћих снага за тако нешто није било довољно и морала се обезбедити Турска помоћ. Управо због тога Србија је постала вазал султану Бајазиту и за узврат добила и заштиту Турске војске.
Међутим, вазалске обавезе нису биле тако лаке. Најпре, Србија је морала султану Бајазиту да даје као помоћ своје војне одреде, да плаћа данак, а најтеже од свега за кнегињу Милицу било је то што је морала своју најмлађу ћерку Оливеру да пошаље султану Бајазиту за жену. Управо тај последњи услов, давање Оливере у султанов харем, било је разлог за велику дискусију између кнегиње и њој најближих велможа и највиших црквених великодостојника предвођених патријархом Спиридоном. Некако, по Константину Филозофу, излази да се кнегиња одупирала овом последњом услову (давању Оливере у харем), али да је на притисак властеле и патријарха Спиридона ипак морала да попусти. "Гласници су се сагласили са благочастивом госпођом (Милицом) о најмлађој кћери њезиној Оливери и по савету патријарха и целога сабора свештених лица и целога синклита, даде је за жену Амиру великом (Бајазиту), да би било спасено христоименито стадо од вукова, који су га клали" (Константин Филозоф).
Као додатни услов пало је у обавезу Стефану Лазаревићу да сестру одведе до султана Бајазита и том приликом султан је упознао свог будућег вазала. "А тада пође и увек спомињани брат њезин (Стефан) ка самодршцу са сестром" (Константин Филозоф). То је био и формални знак да Србија према Турцима почиње да врши своје вазалне обавезе. "Цар Бајазит узе себи за жену сестру Стефанову Деспину и даде му земљу с ове стране Мораве све до Дунава" (Константин из Островице). Уз све то Стефан је заједно са братом Вуком и виђенијом властелом добио у обавезу да се сваке године појављује код султана на двору и да му изјављује покорност. "И од тада би поробљена српска земља (тако) да је сам Стефан са братом својим Вуком и са благороднима својима и са осталима морао сваке године долазити му на поклоњење" (Константин Филозоф).
Ефекти оваквог постигнутог мира, ма како били понижавајући његови услови, показали су се ускоро. Уз Турску помоћ успевају Срби да поврате део оних територија које су прошле године (1389.) изгубили, а те године (1390.) Турци су Угарима узели и Голубац. Угарски вођа, северински бан Никола Перењи, целе те године носио се са удруженим Турцима и Србима, а ратни резултат је био на крају ипак променљив. И поред такве (за обе стране) променљиве ратне среће будући да су Угарски продори тек делимично сузбијени кнегиња Милица је могла бити сасвим задовољна јер постигнуто је и нешто друго што је вероватно њој било тада и важније. Наиме, Српска властела се умирила и више није било неких изразитих покушаја да се оспори власт куће Лазаревића.
Вук Бранковић није показивао никакве знакове да било како оспорава власт наследника кнеза Лазара, али исто тако није ни покушавао да се, попут њих, потчини Турцима. Још увек је сматрао да се овима треба оружано одупирати, али након погодбе кнегињине са Турцима и његове шансе су постале веома мале. Ипак, у својим намерама није у потпуности одустајао па се његово име доводи у везу са избором новог патријарха јер је у августу 1389. године патријарх Спиридон био мртав. На место Спиридона постављен је поново Јефрем, патријарх из године 1375., који је током 1379. (или 1378.) био смењен. У то доба кнез Лазар је био тај који је утицао на његову смену, док је сада Вук Бранковић био тај који је утицао да буде поново изабран. Утицај Вуков је био толико јак да је Јефрем изабран чак без сабора, међутим на месту патријарха није остао дуго и већ током 1392. године био је поново присиљен да се повуче. И овај пут морао је да попусти пред једним Лазаревићем, односно кнез Стефан Лазаревић је био тај чији је утицај за његову смену био основни. Стиче се утисак да је Вук постављањем Јефрема за патријарха покушао да придобије цркву на своју страну, али овај покушај није имао успеха и црква је и даље остала уз Лазаревиће. Ипак, Бранковићи никако нису заборавили Јефрема који је живео на њиховој територији уз њихово пуно поштовање, а након смрти (15. јун 1400.) проглашен је свецем. Његов култ је брзо створен, а нарочиту улогу у томе су имали управо Бранковићи.
Немајући подршку из Србије, а притиснут Турцима Вук се у једном моменту (1390.) обратио Дубровнику тражећи и добијајући од њих уточиште у случају пропасти. Неке војне успехе у том времену (али и касније) он није имао. Заправо сви Вукови покушаји око проширивања територија којима је владао у то доба имали су тек делимични успех и он никако није могао бити задовољан. И оно мало што је успео да освоји није било отето од Турака већ од друге српске властеле. Слаба је утеха била у томе што су га Дубровник и Венеција признавали за фактичког владара Србије, јер све то није имало праву садржину као ни титула "господар Србљем и Подунављем" коју је он тада навелико користио. У суштини, он се осећао веома несигурним па је то био вероватно разлог што је од Дубровника током 1390. године тражио и добио уточиште у случају неке невоље: "Ако би дошло време, што не дај боже, те не узмогне господин Вук држати земљу српску, него га изагнају Угри или Турци, или други ко; ми да примимо господина Вука и госпођу Мару и њихову децу и њихову ризницу у наш град" (текст повеље где Дубровник даје обавезу Вуку Бранковићу).
Очигледно да се Вук није бојао само Турака већ његов страх иде и од Угара, што ће рећи да са њима није имао никакву сарадњу и да су преговори које је водио са Николом Горјанским били потпуно неуспешни. Изгледа да се он и љуто замерио, не само Турцима што је разумљиво, већ и Угарима и још неком (да ли Лазаревићима?), јер Дубровчани се обавезују да ће Вука и његову породицу примити на уточиште не само у случају опасности од Турака и Угара већ и од неког трећег као и то да их не изруче било којој страној сили. Осим тога обећавају Вуку и његовој породици да ће у случају да на њих (Дубровник) буде извршен толико јак притисак коме се неће моћи одупрети да ће тада њему (Вуку) и његовој породици да обезбеде одлазак у оно место које он одреди: "Ако би заискали њих или њихово имање Угри, Турци или други ко, да их не дамо никоме на свету, па ма добили за њих цео свет; но ако ли бисмо били толико притешњени, да не бисмо могли учинити да смо слободни ми и они с нама, а ми да отпратимо господина Вука и госпођу Мару и њихову децу и њихово имање и ко с њима буде, куда рече господин Вук".
За то време власт Лазаревића у Србији је стално јачала, а изгледа у складу са тим и снага војних одреда које су Турци тамо држали. Ти војни одреди су постали толико јаки да су се уз Српску помоћ усудили да током 1391. године пређу Саву и уђу у Сремску жупанију продревши све до Манђелоса. "Потом је цар Бајазит, скупивши војску, кренуо с деспотом у Угарску преко Саве. Пошто се тамо напљачкао, напалио, наубијао, врати се назад и превезе се на ономе месту где је данас Београд,.." (Константин из Островице). Овде је грешка јер нити је султан Бајазит учествовао у овом походу који је био типично пљачкашки, нити је ту био Стефан Лазаревић. Радило се о једном јачем турском одреду у којем је било и доста Срба, али никако не посебно јаком да би у њему били султан или Стефан. Турке је Мачвански бан Иван Моровић код Манђелоса сузбио, али у повлачењу му заробе брата Дионизија.
Те године је умро и краљ Твртко (1391.), за њим војвода Влатко Вуковић (1392.), а Босна је полако улазила у време унутрашњег расцепа. Као да је читава ситуација ишла Турцима на руку. Сада је Вук Бранковић остао и без последњег савезника, што је вероватно имало и значајног удела у томе да и он своје амбиције примири. Да Вук постепено попушта видело се из смене патријарха Јефрема (1392.), несумњиво Вуковог човека, и постављањем Данила III на место новога српскога патријарха. Иницијативу за ову смену имао је кнез Стефан Лазаревић, а Вук се није противио.
Нови патријарх Данило III ускоро ће постати један од главних носилаца државне и династичке идеологије Лазаревића што се нарочито види из тога што у то време долази и до преноса моштију кнеза Лазара из Приштине у његову задужбину у Раваници. Сам овај чин био је веома брижљиво организован, а једна од сврха је била да се установи култ кнеза Лазара чиме би се на директан начин утврдила власт његових наследника. Као главни иницијатори за пренос моштију наводи се Стефан Лазаревић (негде и брат му Вук): "А после мало времена син његов Стефан поста носилац скиптра српскога. И располажући великом ревношћу, са матером својом Евгенијом, прими благослов од архијереја. А затим, сакупивши мноштво народа, епископи, клирици, и игуман свете његове обитељи, са мноштвом калуђера, откопаше часно његово тело, и, о чудеса, нађоше га нетакнуто као мирисни шипак, и узеше га са свећама и кандилима, и пренесоше и положише у часни његов манастир (Раваницу), тако да и до данас лежи у гробу, вршећи исцелења и дајући здравље онима који му са вером прилазе" (Повесно слово о кнезу Лазару).
Очигледно је да је Српска православна црква у потпуности стала уз Лазаревиће помажући да се обави овај пренос моштију и касније да се кнез прогласи за свеца. Пренос кнежевих моштију није био лишен неопходно потребне драматике у коме је свакако најзначајнију улогу имала кнегиња Милица. "Потом се узимају часне мошти његове и носе се на уречено место. А благочастива и хвале достојна кнегиња Милица, са прељубазним синовима својим и са свима благороднима, у сретење изашавши и приближивши се моштима новомученика, на њих павши загрли их и би у заносу, и би као полумртва, и као из сна дубока дошавши себи, великим јауком плакајући вапијаше..." (Повесно слово о кнезу Лазару).
Све је то било у функцији учвршћења власти Лазаревића и то је Вук Бранковић одмах схватио, као што је исто тако схватио да су Лазаревићи потпомогнути султаном Бајазитом за њега (Вука) несавладиви и да његови планови (ако их је имао) о владању над остацима Србије нису реалност. Стога и не треба да чуди што се и он сам са својом женом Маром нашао у свечаној поворци која је кренула са кнежевим моштима из Приштине, што би се требало схватити као неки знак помирења са појавом све јаче власти Лазаревића. Истини за вољу није он ту био само из политичких разлога, могуће је још и више због дубоког поштовања које је он морао имати према кнезу Лазару, несумњивом јунаку Косовске битке. Уосталом, Вук је кнеза могао да се сећа само због доброга јер највећи део свог успеха имао је да захвали управо кнезу, а Вук је ипак био дубоко културан човек веома свестан свих вредности којима је окружен. Видевши са каквом психологијом се припрема пренос кнежевих моштију, какво је поштовање у врховима Српске православне цркве према овоме чину и уопште члановима кнежеве породице, било му је савршено јасно да он никакве шансе нема да мирним путем преузме оно место које је држао кнез, а сада покушава да заузме његов (кнежев) син Стефан. Осим тога Стефан Лазаревић је и са самом својом појавом деловао као владар. "Он беше изузетан још као млад; и био је васпитаван од благочастивих и из дана у дан показиваше се да ће у свему бити обдарен: у говору, и у делу, чиме се истицао" (Константин Филозоф). Дакле, радило се једном веома озбиљном и способном човеку, мада веома младом, а никако о слабићу.
Могуће да је и Вук сам у то доба почео постепено да схвата да је његов отпор према Турцима, ма како као чин био узвишен и храбар, био ипак узалудно проливање првенствено Српске крви те да је политички правац наслањања на Турке који је започела кнегиња Милица, заправо једини рационалан у то доба. Током 1392. године кнегиња је једно време боравила код Вука у Приштини и тада су вероватно вођени разговори који су ишли у том правцу. Та је година за Вука и иначе била веома лоша јер су му Турци узели Скопље које им је морао добровољно да препусти, изгубио је неке територије око Шар планине, Дубровник је већ био узнемираван и Вук је те године, немајући другога избора, такође ушао у вазалне обавезе према султану Бајазиту. Можда му је кнегиња Милица тада саветовала тај корак, а можда је она била и посредник код султана. Било како било, од те године (1392.) Вук почиње да испуњава своје вазалне обавезе, мада невољно и траљаво. Једино што је од својих обавеза испунио било је то да је плаћао Турцима данак, али је био исувише поносан да би као вазал и војно помагао Бајазита у његовим походима. Стога и није познато да је Вук иједном био у оквиру Бајазитових војних одреда нити да је послао и једнога својега војника да служи Турцима.
Његова безвољност и нелагодност новом улогом вазала и више него јасно избија из једне повеље Хиландару из краја 1392. године: "по извољењу и милости владике мојега, слаткога ми Спаса Христа, и по неисказаном његову човекољубљу, ја слуга мојем владици Христу, Вук син севастократора Бранка, унук војводе Младена, пишем да је на знање свакоме човеку, како утврдих мир с Турцима, и подвргох се великоме господару цару Бајазиту и сложих с њиме мир. И када сложих с њиме мир, расписах сву земљу, колико је у мојој власти, како ћемо плаћати данак Турцима". Интересантно је то да се и на овој повељи Вук потписује као господар Србима и Подунављу мада је чињеница да у Подунављу није имао било каквих земаља већ је то држала кућа Лазаревића.
Управо те године (1392.) напунио је Стефан Лазаревић 15 година што се сматрало пунолетством, тако да је од тада узимао све већега учешћа у државним пословима у којима је показивао доста умешности. "Било (да је реч о) ратовањима, борби, уметности, која многима није лака, у свему овоме је био први и друге упућиваше. У свему беше савршен" (Константин Филозоф). Као што је речено раније, исте те 1392. године код Вука је у Приштини боравила кнегиња Милица и осим могућих разговора о узалудности отпора према Турцима, вероватно да је кнегиња упознала Вука са тим да ће Стефан ускоро да преузме државне послове. Тиме је заправо стављена тачка на могуће Вукове наде да би он могао бити Српски владар. Уз Турску подршку Стефан Лазаревић је био релативно сигуран да ће владати Србијом, а Вук, као осведочени непријатељ Турака, није могао да рачуна на било какву могућност да овоме оспори власт. Та година (1392.) означена је са почетком званичне владавине Стефана Лазаревића и уласком Вука Бранковића међу Турске вазале.
Следеће
поглавље: |