Јелена Анжујска Немањић,
света краљица из долине јоргована
ПОРЕКЛО ЈЕЛЕНЕ АНЖУЈСКЕ
Порекло српске краљице и добротворке Јелене Анжујске још није до краја истражено. На утврђивању њеног порекла веома је дуго радио наш познати историчар Иларион Руварац, али није успео да дође до крајњег резултата, па је на крају свога рада само могао да изјави: „Јелена је Францускиња, удала се за српског краља Уроша I и са њиме изродила синове Драгутина и Милутина.“
Историчари који су после Илариона истраживали њено порекло дошли су до извесних сазнања, али ни они нису до краја успели да проникну у њено порекло.
По једној варијанти, Јелена је ћерка Раула и Алисе. Раул је рода француских краљева Луја IX и његовог брата Карла I Анжујског. Поред Јелене, Раул и Алиса су имали и ћерку Марију, која је била удата за намесника у Албанији који је тамо управљао по налогу напуљско-сицилијанског краља Карла Анжујског. Када јој је муж умро, она је са сином живела код сестре Јелене у Зети, и сахрањена је у Јелениној задужбини, цркви св. Марије у Улцињу.
Јелена је рођена у Италији, где су јој родитељи живели око 1225. године, а када је поодрасла, отишла је у Будим у Мађарској и живела код тетке Јелене, удате за мађарског краља Андрију II (владао пре Беле IV).
По другој варијанти, Јелена је ћерка Одона де Монтагија, који је од рода херцега од Бургундије из Француске, и Јелисавете, сестре латинског цара у Цариграду Балдовина II. И ова Јелена је потом отишла у Будим и живела код тетке, краљице Јоланде.
С обзиром на то да је Јелена носила порекло Анжуј (Јелена Анжујска), како су је у Србији и у иностранству звали, изгледа да је прва варијанта о Јеленином пореклу прихватљивија.
ЈОРГОВАНИ ЗА НЕВЕСТУ
Стефан Урош I је најмлађи син краља Стевана Првовенчаног, а рођен је у његовом браку са Аном, унуком млетачког дужда Дандола, и спада у ред најзначајнијих српских средњовековних владара.
Краљ Урош је од деде Немање, оца Стевана Првовенчаног и мајке Ане наследио доста корисних особина, које су га знатно издигле изнад два његова старија брата. Мада је био веома млад када је преузео престо од старијег брата Владислава (25 година) и није имао никаквог ослонца у тазбинама као његова браћа, он је одмах по ступању на власт узео енергично све државне послове у своје руке и од првих дана његове владавине осетило се да се на престолу налази човек који зна шта хоће.
Његова држава се простирала од Шар-планине до Рудника и Мачве и од Мораве до Неретве са поморским земљама Далмацијом и Диоклетијом.
Иако је земља приликом његовог доласка на власт била опустошена монголском најездом и разривена унутарњим борбама, он је успео да веома брзо реши сва основна питања у земљи.
Непознато је како су се Урош I и Јелена упознали, како су обављене прошевина и удаја, као и када је то било.
Међутим, извесно је да се Урош оженио Јеленом неколико година пошто је постао краљ Србије и у поодмаклим годинама, око 1250.
Према расположивим подацима, краља Уроша су погрешно звали мађарским зетом, вероватно зато што је Јелена живела на двору мађарског краља, што је тамо испрошена и отуда доведена у Србију.
Према ономе што се могло дознати, свадбена поворка је ишла преко данашње Војводине, Шумадије и долином Западне Мораве, да би отуда на уливу Ибра у Западну Мораву скренула у долину Ибра, све до почетка старог немањићког пута који је водио у Рас.
По многим изгледима ово је могло бити у пролеће 1245. године.
Да би што свечаније дочекао своју невесту, краљ Урош је обезбедио да се око пута који је водио низ Ибар, из долине Ибра ка Расу, са обе стране, засаде многобројни мирисни плави јорговани, који би је, поред лепоте и мириса, подсећали на њену родну Провансу, и да време свадбе удеси у пролеће када се они расцветавају. С обзиром на то да је засађеним јоргованима било потребно извесно време да се приме, израсту и цветају, мора да је од прошевине до свадбе протекло доста времена, или се краљ Урош, спремајући се за женидбу, са овим раније обезбедио.
Свадба је обављена у дежевском немањићком дворцу, недалеко од Раса.
Краљ Урош и краљица Јелена Анжујска живели су у старом дворцу рашких жупана у Дежеви, недалеко од града Раса, на реци Дежеви, према гори Соколовици. Дворац је био изграђен од дрвета, али веома простран и погодан за становање и обављање државничких послова у оно време. Поред овога двора, они су имали на располагању и немањићки дворац у Брњацима, на уливу Оклачког потока у Брњачку реку крај Ибра, који је углавном служио као летњи дворац.
Око оба ова дворца простирале су се изванредне природне лепоте, а дворови су били опремљени и снабдевени послугом како је то било потребно и приличило за оно време.
Двор у Дежеви је, поред осталог, био снабдевен и богатом библиотеком која је потицала из старина и допуњена набавкама књига које су обавили Стеван Немања, Свети Сава и Стеван Првовенчани, који су били љубитељи књиге.
Јелена је по опису савременика била лепа, љупка, племенита и веома образована жена, коју је народ убрзо заволео.
ХРАБАР ВОЈСКОВОЂА
Краљ Урош је био талентован, храбар и способан војни старешина.
Велику пажњу је посветио војној организацији. Увидео је да без добро наоружане, организоване и обучене војске не може бити успеха. Зато је улагао све своје напоре да створи и наоружа снажну и добро увежбану војску која ће бити у могућности да очува дуге и немирне српске границе преко којих су често упадали Бугари, Византијци и Мађари, а и да осваја нове области.
УРОШЕВА ВЕРНА ДРУГА
Самим венчањем са српским владарем православне вере, Јелена је примила православну веру, али је остала емотивно привржена и католичанству, што јој касније није сметало да упоредо са православним црквама и манастирима подиже и католичке цркве, да своје синове Драгутина и Милутина васпитава у православном духу, као и да слави са својом породицом крсну славу династије Немањића Светог арханђела Михаила.
Драгутин и Милутин су на дежевском двору уз свестрану мајчину помоћ и помоћ учитеља грчког и латинског порекла добили солидно образовање, а када су стасали, и војно образовање.
При коришћењу библиотеке на дежевском двору у којој је било доста књига и на грчком, латинском и француском језику, Драгутин се више интересовао за теолошке, а Милутин за историју и војне науке.
Са српским краљем Урошем I (Урошем Храпавим, како су га неки летописи забележили, вероватно због храпавог гласа или лица), Јелена је проживела у срећи и љубави око 30 година. Архиепископ Данило у свом житију „Живот краљева и архиепископа српских“, каже да је она била увек уз њега и поред њега и обдарена мудрошћу свестрано му помагала уз сагледавање интереса Србије, без обзира на то колико је она била привржена католицизму којем је рођењем припадала. Данило у Житију посебно истиче да се радило о „благочастивој, христољубивој и блаженој жени, која је уживала велики углед“.
Јелена је, по архиепископу Данилу, синовима Драгутину и Милутину говорила да су „од младости вођени и крепљени“ да се не боје иноплемених народа, који чине насиља, и нису се бојали. Она им је такође говорила „да су хришћанске вере и народа благороднога“ и да то стално имају на уму. Они су у вери и опстали, а народ којем су припадали засигурно не уме ни на који начин да буде равнодушан према својој вери и историји.
По опису савременика, краљ Урош и краљица Јелена Анжујска су све до краја, док их животни пут није раздвојио, живели у великој хармонији. Једино у чему се нису могли до краја сложити, били су Урошеви односи са Дубровником, чијим поступцима и провокацијама краљ Урош није могао да одоли и често је веома жустро реаговао. Краљица Јелена га је у вези са овим стишавала и позивала да буде умеренији и сталоженији, вероватно услед тога што је као пореклом католкиња била и под утицајем римског папе. Било је очито, да је она својим интервенцијама и утицајима, успевала да смирује спорове између Србије и Дубровника, а што је било и од обостраног интереса.
Што се тиче животних прилика и живота на дежевском двору, не би се могли прихватити сви прикази овог стања од стране грчког историчара Пахимира који је на дежевски двор долазио ради уговарања женидбе Урошевог сина Милутина са грчком принцезом, као што су „да на двору свуда влада неред и нечистоћа“. Јер је очито да је овај приказ био тенденциозан да би се наружио Урошев двор и углед, због његовог одустајања да се ороди са византијским царским двором и да вредна, умна и далековида краљица Јелена која је одрасла на мађарском краљевском двору и каснији творац образовања домаћичке школе за васпитање српских девојака, овако нешто не би дозволила.
РАТОВАЊЕ И МИРЕЊЕ
Извршавајући обавезе према Мађарима у давању војске на њихов захтев, српска војска је учествовала у великој бици Мађара и Чеха 12. јула 1260. године. У уговору о миру између чешког краља Отокара и мађарског краља Беле, поменут је и српски краљ Урош, који је по свим изгледима лично боравио у Бечу приликом помирења чешког и мађарског монарха.
Осим присуства потписивању уговора о миру, српски краљ се одазвао позиву и присуствовао великој свечаности поводом женидбе чешког краља Отокара Белином унуком, кћерком мачванског бана Растислава.
ЖЕСТОК СУКОБ КРАЉА УРОША И СИНА МУ ДРАГУТИНА
Убрзо по престанку непријатељства између краља Уроша и Дубровника, заоштрили су се односи између краља Уроша и његовог најстаријег сина младог краља Драгутина.
По свим изгледима краљ Урош је приликом помирења са Мађарима и Драгутинове женидбе са мађарском принцезом Каталином, обећао мађарском краљу и своме сину Драгутину, да ће му за живота предати на управљање један део своје краљевине, али је краљ Урош са овим оклевао.
Драгутин је тиме био незадовољан и вероватно подстрекиван од своје жене и шурака, тадашњег мађарског краља инсистирао на овоме, а Урош се противио па је између њих двојице дошло до сукоба.
Између њих су посредовали краљица мајка Јелена Анжујска и тадашњи српски архиепископ Јанићије, али се Урош и даље овоме противио, а Драгутин вероватно подржан и од једног дела српске властеле остао непопустљив и упоран у овоме своме захтеву, одлучио да овај спор реши оружјем.
У овоме циљу, Драгутин доби знатну помоћ у војсци од свога шурака мађарског краља, приђе му и један део српске властеле.
Дубоко разочаран у свему овоме и решен да и даље не попушта, а осећајући да неће имати довољно снаге да се супротстави војсци коју је против њега покренуо син Драгутин, краљ Урош се повуче у Хум са преосталим својим присталицама, нешто војске и патријархом Јанићијем.
За време ових збивања, краљица Јелена се вероватно нашла у краљевском двору у Дежеви одвојена од свога мужа краља Уроша и у немогућности да даље посредује између страшно завађених оца и сина у ситуацији када више није било изгледа да може доћи до ма каквог примирја и мира.
СУКОБИ СА ДУБРОВНИКОМ
Највише сукоба краљ Урош је од свих суседа имао са Дубровником. Конфликти су започели још од првих дана Урошеве владавине и са краћим прекидима трајали читаво време његове власти. Један од разлога за сукоб био је што се супруга бившег краља Владислава склонила у Дубровник и одатле ковала завере за свргавање краља Уроша.
Сукобе између Дубровника и Србије узроковали су и односи између Дубровника и Бара, оптерећени ривалитетом око њиховог положаја у католичкој хијерархији над већим делом католика у српској држави.
КРАЉ БЕЗ ПРЕСТОЛА
Краљици Јелени је свакако веома тешко пало разилажење краља Уроша и сина им Драгутина и страно мешање (Мађара) у њихове спорове и њена настојања да се овај спор реши мирним путем, јер је краљ Урош у већ поодмаклим годинама био саможив и тврдоглав, да би попустио, а Драгутин младалачки нестрпљив и довољно неувиђајан. Са стрепњом је без контаката са једним и другим, ишчекивала шта ће даље бити.
На потезу је био Драгутин. Он је покренуо окупљену војску против оца краља Уроша и до оружаног сукоба дође код Гацкога у јесен 1276. године, где Драгутинова надмоћнија војска однесе победу.
Разочаран и резигниран, краљ Урош се повукао дубље у Хум. Драгутин га није даље гонио. Ту је распустио своју преосталу војску, поздравио се са присталицама, замонашио се, добио име Симон, повукао се у манастир и ту наредне године (1277) вероватно 1. маја умро.
Његово тело је пренето и сахрањено у његовој великој задужбини Сопоћани. Погребу су присуствовали и краљица Јелена Анжујска и синови Драгутин и Милутин.
Тако је неславно завршио своју владавину и живот човек и владалац, који је више од 30 година успешно управљао својом државом. Годинама се краљ Урош борио са својим непријатељима и одолевао им, а на крају доживео да га победи и збаци с престола његов рођени син.
Краљ Урош Први је био један од најспособнијих српских средњовековних владара који је дошао на власт без ичије помоћи и владао искључиво својом снагом и памећу. Водио је политику своје земље мудро и смишљено за све време владавине. У тешком положају у каквом се често налазио он је вешто излазио на крај и скоро увек успевао да избегне веће неуспехе.
Здрав, паметан и наочит, имао је све услове да дуго и срећно влада. Жена му је била из добре породице, паметна и умешна, добар друг и домаћица, а деца здрава и напредна и да му се није десио трагичан завршетак, могло би се рећи да је он био пресрећан човек.
Све у свему, за време Урошеве владавине знатно је оснажена и учвршћена српска средњовековна држава и постављене добре основе за њен даљи развитак.
ЗЕМЉЕ КРАЉИЦЕ МАТЕРЕ
Иако је била веома погођена свим овим што се десило у вези са свргавањем с власти њеног мужа краља Уроша, а убрзо и животним растанком са њиме, краљица Јелена Анжујска се сада морала окренути своме најстаријем сину Драгутину, опростила му за све оно што је учинио према оцу, народу и држави, а он коме је сада посебно било стало до њене подршке јој подарио на управљање са свим правима краљице, земље од Ибра до Приморја укључив и Зету и Хум, са краљевским замком у Брњацима на Ибру.
Биле су то доста простране области са великим градовима у Зети и Приморју, које су углавном владари из немањићке династије давали на управљање својим синовима "младим краљевима", да тамо владају и припремају се за преузимање власти у држави. Ове области ће се после њене смрти звати "Земље краљице матере"
У време ових догађаја, Милутин је био сасвим млад. Његов став према Драгутину и његовим спором у борби са оцем није познат. Милутин се после Драгутинове одлучне победе свакако помирио са новим стањем, као и његова мајка Јелена, али је непознато да ли из убеђења, са вољом и искрено, или преко срца и привидно.
Драгутин је овом приликом као и мајци Јелени, да би их придобио и везао за себе и вероватно да би их помирио са новом влашћу, дао и Милутину на управљање неке земље које су нам непознате.
Преузевши власт на додељеној јој области, краљица Јелена је задржала дотадању управу и преселила се из дежевског дворца у свој дворац на Брњацима, који се налазио испод планине Рогозна, на месту где се Брњачка река улива у Ибар.
По каменим остацима може се видети да је ту било више зграда које су вероватно биле од дрвета на каменим темељима.
Овде је она пренела део библиотеке из дежевског двора и довела отуда нешто послуге и чиновника који су јој помагали у управљању краљевством.
У Брњацима је она после Урошеве смрти провела највише времена, с тим што је преко лета боравила извесно време и у утврђеном граду Јелачу који се налазио на планини Рогозни, а преко зиме и у Бару, управљајући својом облашћу са свим краљевским знацима, ковала свој новац, сарађивала са суседним областима и дописивала се са бројним страним државницима, Дубровником и папом који је веома ценио и називао "својом у Христа најмилијом ћерком".
КРУНА МЛАЂЕМ БРАТУ
Почетак владавине краља Драгутина није ништа добро обећавао Србији. Свргавање оца са власти, после његовог пораза код Гацког и довођења Србије у зависност од Мађара, није могло наићи на одобрење цркве, целокупне властеле, а ни самог народа.
Он се у својој владавини ослањао на Мађаре и западноевропске земље. Био је углавном у добрим односима са свим суседима, изузев са Византијом.
Драгутин је продужио очеву политику савеза са Карлом Анжујским, господаром јужне Италије, јер је оценио да је оснажена Византија веома опасна за Србију. Сем тога, био је сродник Анжујаца, и по мајци и по жени.
Мада је у то време оснажена Византија потукла Бугаре, заузела им неке територије и располагала са великом војном силом, краљ Драгутин и Карло Анжујски донели су одлуку да заједно нападну Византију. По овој одлуци Карло Анжујски ће са својом војском надирати преко Албаније, а краљ Драгутин кроз вардарску долину.
Акције савезника су отпочеле у пролеће 1281, при чему је српска војска која је требало да потпомогне Карлове акције из Албаније, дубоко продрла у вардарску долину. Међутим, Карлова војска, која је кренула кроз Албанију буде од стране византијске војске потучена до ногу, па се краљ Драгутин нашао сам пред великом византијском силом и био принуђен да узмиче.
Прикупљајући војску да сузбије Византијце који су већ били продрли у јужне делове његове државе, Драгутин је почетком 1282. у близини града Јелача незгодно пао са коња и сломио ногу. Прелом му је веома споро зарастао и он дуго није могао да се дигне из постеље. У таквој ситуацији он почне размишљати да се одрекне престола у корист млађег брата Милутина.
За време шестогодишње Драгутинове владавине његов млађи брат Милутин се развио и сазрео. Млад, здрав, окретан, поуздан и амбициозан, пун иницијативе и воље за рад, Милутин је лако окупио око себе све оне који су из разних разлога били незадовољни Драгутином и његовом владавином. У њега су биле упрте очи свих оних који су хтели акцију и били жељни успеха.
Прави мотиви који су Драгутина покренули да се одрекне престола и преда власт брату Милутину, нису добро познати. Да ли је било у питању здравље, неуспех на бојном пољу, грижа савести због поступка према оцу, притисци са стране - то се никада неће сазнати.
Доневши одлуку да престо уступи млађем брату Милутину, Драгутин је ускоро у споразуму са мајком краљицом Јеленом у своме дворцу у Дежеви сазвао сабор на коме се одрекао престола у корист млађег брата Милутина, предавши му и све симболе краљевске власти.
На овом сабору сачињен је споразум о подели државе. Драгутин је тада на управу добио пределе око Рудника, Ариља, Прибоја (Дабар) и вероватно подручје северно од Западне Мораве до мађарске границе, а остатак државе који раније није био предао мајци Јелени, предао је брату Милутину, који је сада добио и краљевске знаке.
Овом приликом остављене су краљици Јелени области и земље које је раније била добила од Драгутина.
Поред области које је задржао за себе, Драгутин је 1284. године добио на управљање од свога шурака мађарског краља Мачванску бановину и Београд, са којим је до тада управљала Драгутинова ташта краљица Јелисавета.
Ове територије су се први пут нашле на управљању једног српског владара. Тај чин имао је велики значај за српски народ и обликовање његове будуће територије.
Доделом ове области и Београда поново је ојачала Драгутинова моћ и углед. Тако обједињена његова држава по својој величини и економској снази, само мало је заостајала за подручјима на којима је владао краљ Милутин.
Са краљем Милутином, Србија је добила владаоца ретких особина. Он је био један од најспособнијих ратника и државника из лозе Немањића. Његов велики политички таленат, који га је показивао као правога потомка Стевана Немање, донео је Србији неколико сјајних успеха. Она је сређена готово на свим пољима (привредном, финансијском, војном и дипломатском) и постаје најмоћнија држава на Балкану.
Узевши власт у своје руке, Милутин се одмах окренуо Византији која је још држала нека подручја Србије после упада у њу за време владавине краља Драгутина.
У снажном налету Милутинове војске Византијци су протерени из заузетих српских области, а затим је његова војска продужила даље у Македонију освојивши Скопље, Горњи и Доњи Полог, Овче поље, Злетово и Пијанец. Овим су моћ и престиж српске државе нагло порасли.
Овај велики војни успех краља Милутина није могао проћи без реакције Византије. Византијци су одмах схватили политичке и стратегијске последице губитка северне Македоније. Сада се храбри и енергични византијски цар Михаило VIII Палеолог, ослобођен главног актера антивизантијске коалиције која је хтела да сруши обновљену Византију и у Цариграду поново успостави латинско царство, могао позабавити бар једним њеним, али опасним чланом. Започеле су интензивне припреме за поход на Србију које су подстицали чланови аристократских породица, избеглих пред Србима. Планови су били замашни, како сликовито саопштава архиепископ Данило у биографији краља Милутина:
"Тадашњи цар Палеолог скупи велику војску и крену на Србију, хвалећи се у своме безумљу да ће не само ослободити отачаство овога благочастивога, тј. краља Милутина, него да се неће више ни спомињати његово име у његовој држави, а није ни сам знао шта ће му се догодити и да ће, противно његовом лукавом веровању, да ће се прославити, убрзо изненадном смрћу свршити".
Сем своје војске, цар Михаило је на Милутина покренуо и плаћенике (Татаре, Турке, Латине), али је на почетку похода изненада умро (11. децембра 1282. године), па су Византијци извесно време одложили свој напад на Србију.
РЕЗИДЕНЦИЈА У БЕОГРАДУ
Значајан напредак постигнут је и у Драгутиновој српској држави. У своме поседу Драгутин је држао богати Рудник и низ рудника у Подрињу, као и земљиште веома погодно за пољопривредну производњу. Захваљујући овоме и сређеним односима унутар државе, Драгутин је био у могућности да знатно подигне и уреди до тада веома запуштени Београд, где је изградио и своју резиденцију. Пошто је више волео да живи у природи, подигао је на Сави нови град Дебрц, и у њему своју другу резиденцију где је најчешће боравио.
Повезани текстови:
- Љубавна прича из српског средњег века која ће освојити свет! Јелена Анжујска и Урош Немањић >>
- Страница посвећена краљу Стефану Урошу I Немањићу >>
- Пронађена винова лоза Јелене Анжујске >>
- Симонида Немањић, најмлађа српска краљица >>
- Јелена Анжујска као један од ктитора католичке базилике у Барију >>