Света лоза кнеза Лазара
писац: Жељко Фајфрић
<< 19. Измирење деспота Стефана и Ђурђа Бранковића
20. Коначни обрачун
На самом почетку 1413. године Муса поново удара на Србију, а овај поход је био сасвим добро припремљен. Деспотов биограф наводи да је чак направљен списак оних српских села које треба иселити и онда населити Мусиним присталицама. "Јер беше пописао многе од своје земље које ће населити у српским крајевима..." (Константин Филозоф). Ово је била до сада најозбиљнија акција којом се ишло на Србију. Први на Мусином удару се нашао његов одбегли војвода Хамуза (Хамза) којег је ухватио у Соколцу и послао у Једрене где су му одсекли главу. Након тога ударио је на Србију пленећи и заузимајући по Алексиначком крају. Становништво је робио и расељавао.
Код Сталаћа од стране неког храброг властелина пружен му је јак отпор. На крају је овај непознати властелин, не могавши да се одбрани, а опет не желећи ни да се преда жив изгорео у кули из које се бранио. "А у кули се задржа, чувајући град, неки благородни муж, док са кулом не изгори, јуначан као неко од старих" (Константин Филозоф). Онда је на ред дошао и Копријан где је Муса направио страшан покољ. "Прође и остале градове и дође на Копријан, где заузе и њега, пошто се пролила многа крв и народ сав би побијен и опљачкан" (Константин Филозоф). Чинило се да је деспот на рубу пораза, што се у једном летопису и не крије: "у лето 6921. (1413.)цар Муса разби деспота Стефана на Врбници, и расипа Крушевац и Петрус и Сталаћ и Копријан и друге градове".
Видевши да не може војно стати Муси на пут деспот Стефан потегне дипломатију шаљући свог гласника у Малу Азију најљућем Мусином противнику, Мехмеду, позивајући га да поново дође у Европу. "Деспот Стефан, гледајући на ово, посла преко влашки земаља (поруку) источном султану да дође и да га не мимоиђе, "да сјединивши се са мојом војском заједно устремиш се - рече - на њега" (Мусу)" (Константин Филозоф). У суштини, деспот је понудио Мехмеду савез против Мусе, будући да му је било јасно да овако разједињени не могу Муси ништа. Осим од Мехмеда, деспот је затражио и добио помоћ и од других страна. Најпре су ту били већ одметнути Мусини бивши великаши Игит и Јусуф, затим помоћ из Угарске коју је водио мачвански бан Јован Моровићки и коначно помоћ из Босне коју је довео војвода Сандаљ Хранић (ожењен за деспотову сестру). "Деспоту је дошао у помоћ из Босне Сандаљ Хранић и војвода Петар с много војника, а из Угарске му је исто тако дошао у помоћ бан Иваниш Моровић" (Мавро Орбин).
Византија је опет Мехмеда са његовим трупама превезла бродовима из Мале Азије у Европу, тако да је сада било све спремно за одлучујући окршај са Мусом. "И султан Мухамед подиже се са истока, а деспот Стефан са запада са својом војском, а још и са угарским великашима, босанским и напред поменутим исмаиљћанским војводама" (Константин Филозоф). Муса је на време сазнао да ће Мехмед поново покушати и да стиже у Европу, па је стога припремио своју војску да га, као и прије, опет дочека у околини Цариграда и ту сузбије. Међутим, овај пут Мехмед је поступао по деспотовим саветима и упорно избегавао било какав облик борбе са Мусиним трупама. "А Муса, сазнавши ово, подиже се у сретање источноме (Мухамеду) и прошавши Филипов град, срете га у месту званом Макри ливада (Узанџова), као да ће се ујутро борити са њиме; а ту ноћ су међусобним посланством све установили; и источни (цар) се повуче и оде деспоту" (Константин Филозоф). Требало је избећи било какве борбе прије но што се све савезничке трупе уједине јер је Муса био појединачно јачи од свакога.
Чувши да је Мехмед стигао у Европу и да је избегао све Мусине изазове на превремену битку, деспот са својом војском дође у Крушевац где су га већ чекали Мехмедови изасланици. Ту је направљен и последњи договор пред одлучну битку. "А када је ово убрзо било, сазнавши деспот све ово, дође и он са својом војском у Крушевац. А ту дођоше и сви великаши султанови да положе заклетве и чврст завет учине. Затим се споразумеше и саставши се заједно иђаху" (Константин Филозоф). Било је очигледно да је деспот Стефан онај основни фактор који везују све ове разне армије и да је он тај који управља целом акцијом. Индикативно је да Мехмедови изасланици одлазе код деспота, а да није обрнуто. Тада се створио један посебан однос између деспота Стефана и турског султана Мехмеда који ће да потраје све до султанове смрти.
Ова јака, али ипак шарена војска, ускоро се нашла под Копријаном који су држали неки Мусини великаши. Заповедник града се није желео предати говорећи да ће предати град победнику из битке која је предстојала. Ако већ нису освојили град савезници су макар могли бити задовољни тиме што су обезбедили његову неутралност. Када се војска улогорила на Добричу (поље међу Топлицом и Моравом) изненада у логор ујаше Евренос бег, до тада Мусин најбољи војсковођа, а сада пребеглица који је бежао од његове освете. За њим је дошло још неких великаша са нешто војске. "Ту на Добричу (пољу) дође и Арвенез бежећи од Мусе. А дође и Богдан и неки од Мусиних пешака" (Константин Филозоф).
Савезничка војска је даље напредовала преко Овчијег поља и "прешавши Црну гору (међу Врањем и Скопљем), врати се деспот, пошто му је послао сву војску своју, предавши је своме нећаку Ђурђу" (Константин Филозоф). Деспот је водио ову војску док се налазила унутар граница Деспотовине, међутим иза граница војску је преузео Ђурађ Бранковић. Са деспотом тада су отишли и Сандаљ Хранић и Јован Моровић, али су оставили своје војске. До директног судара двеју војски је дошло дана 5. јула 1413. године код села Чаморлу које се налази испод планине Витош. "Пошто су стали под гором Витошом на реци Искеру са целом војском, а Муса на Стипони, и видевши предстраже које су ратовале, не отрпе, павши у јарост пође на њих" (Константин Филозоф). У самоме почетку битке Мусина војска је имала успеха и у свом удару на српску војску изгледало је у једном моменту као да ће победити. Међутим једна Ђурђева интервенција успела је да поврати поколебане српске редове, а што је на крају донело и потпуну победу над Мусом. Осетивши пораз Муса се дао у бекство, али на реци Искру бива ухваћен и одмах удављен. "А цар (Муса) видевши да је побеђен са обе стране, даде се у бекство. Њега (Мусу) у реци Искеру ухвативши пребише (и) удавише. Велика множина била је и ту побијена од деспотове војске" (Константин Филозоф). Нешто слично наводи и Орбин: "Те исте године, 14. јула, ова су два брата заметнула битку у Бугарској на месту званом Искра, и ту је Муса поражен и ухваћен жив, те је сместа уморен гадном смрћу" (Мавро Орбин).
Мусиним поразом и његовом ликвидацијом апсолутну власт у целокупној турској држави узео је султан Мехмед И (1413-1421). Знајући да за сав овај његов успех највећу заслугу сигурно има деспот Стефан то се султан показао као веома благонаклон према њему. Осим богатих дарова султан је деспоту дао на управу и неке области. "(Султан) посла драгоцене дарове деспоту и поклисаре који му дадоше град Корпијан, а даде му и предео звани Знепоље (око Трна) и друга пространства даде му" (Константин Филозоф). Истовремено су се смирили и односи између деспота Стефана и Ђурђа Бранковића. Ђурађ је успео да у потпуности стекне деспотово поверење па је чак и командовао целокупном војском у одлучујућем боју са Мусом. Било је и других знакова пажње од стране деспота па је Ђурађ могао бити сасвим задовољан. "Био је одликован многим частима и (он и) сви изабрани" (Константин Филозоф).
Ипак, после свих борби Србија није успела да остане независна од Турске. Деспот је прихватио вазалне обавезе према султану Мехмеду, али је ипак уживао један посебан положај мада га све то није ослободило од тога да шаље Турцима помоћне трупе у случају да султан ратује. Сасвим је сигурно да је деспот преузео контролу над целом Србијом изузев оних области које су држали Бранковићи. По свему судећи управо област Бранковића је имала један посебан положај. Они су признавали врховну власт деспота Стефана, али он се није уплитао у унутрашње послове у њиховој области. С друге стране Бранковићи су исто тако били и вазали турског султана што је у себи обухватало, између осталог, и слање султану помоћних одреда. Исто тако у њиховој области је било турских посада и доста турских разноразних чиновника. Деспот је, осим према турском султану, био вазал и Угарског краља што му је доста користило будући да је за то вазалство био награђен бројним поседима у Угарској. Треба споменути и то да је деспот признавао идеалну супрематију византијских царева, али то је било више теоретски док у практичним односима се није осетило. Ова помало компликована шема међусобних односа показаће се у наредним годинама као добро решење, али ће након деспотове смрти, будући да је била сувише везана за његову личност, бити извор разних невоља.
У наредних осам година, све до Мехмедове смрти 1422. године између Србије и Турске влада мир. Границе деспотовине су потпуно мирне и са северних страна (према Угарској) тако да се земља могла опорављати од година непрекидних ратова. Са угарским краљем односи су били све бољи па је током 1414. године деспот био у Жигмундовој свити на сабору о Констанци. Тај чувени концил у Констанци на Боденском језеру трајао је у времену од 1414. године па све до 1418. покушавајући да превазиђе раздор који се јавио у католичкој цркви. За Жигмундовог боравка проблем раздора (шизме) није решен, али је осуђен и спаљен Јан Хус због својих верских учења која су била у супротности са оним које је заступала црква. Иако је имао писмену гаранцију од стране краља Жигмунда да му се неће ништа десити, Хус ипак није успео да из Констанце извуче живу главу. По биографу излази да је деспот чак и војно помагао Жигмунда у његовим каснијим обрачунима са хуситима. "А овај (Хус) имаде множину ученика који се овако осилише. И када се ово догађало, обрати се краљ деспоту молећи неки мали део изабране војске, пошто је било зимско време, да их само обичним гласом (о доласку деспотове војске) застраше. Тако је и било" (Константин Филозоф).
У Босни је током августа 1415. године у Усори код Макљеновца дошло до тешког угарског пораза у судару са босанском армијом помогнутој Турцима. То је било финале дотадашњих босанско-угарских сукоба. Било је ту и дивљачких обрачуна, а предњачио је Хрвоје Вукчић. "Са своје стране, Хрвоје је задржао код себе Ивана, брата Миклеуша Надершпана, као и Павла Чупора. Наредио је да се Чупор зашије у говеђу кожу, те му се стао подругивати и говорити: Ви који сте у људској подоби подражавали глас дозволите сада да тај глас добије свој прави лик. И тако зашивеног удавио је у реци" (Мавро Орбин). Да је то била стварна катастрофа угарске војске види се из тога што су скоро сви угарски великаши пали у заробљеништво. Најпознатији заробљеници су свакако били Јован Моровић, Иван Горјански и други, а постали су плен турског војводе Исака. "Неке су ухватили и заробили Турци; међу њима бана Мартина, и Ласла и Ивана Горјанског" (Мавро Орбин). Током 1416. године из заробљеништва је први изашао Иван Горјански, а као добар деспотов познаник замолио је овога да код турака посредује не би ли се ослободили и други заробљени угарски великаши. Деспот Стефан је то спремно прихватио. Преговори су били мучни и дуги (Јован Моровић је ослобођен тек 1419.), али на крају су ови великаши били ослобођени уз откуп. "Када је султан војевао на истоку, опет посла своју војску на Угре преко Босне; (кад војска) дође ухватише угарске банове, разбише (их) и доведоше (их) султану; посредством деспотовим беху новцем откупљени и ослободише се горке смрти" (Константин Филозоф).
Ово је можда карактеристично место деспотовог тадашњег политичког деловања када он служи као посредник између запада и истока, али и као вазал и једних и других, а опет све то му се толерише. "По васељени источни владари (бејаху према) западним (владарима) непријатељи и пленили су (им) земље, и ратовали су један са другим, а овај шаље своју војску ка источнима (Турцима) против западних (Угра), а ка западним сам одлази да се саветује. И ово обоје је јавно чинио и за многе године" (Константин Филозоф). И сам биограф признаје да је ово веома чудна и неодржива ситуација, али да је деспот "само он једини, велики и изванредан у премудрости и сили; а то и после њега као неки закон који је он утврдио остаде. Јер нису просто ни западни ово трпели, али знађаху да је као неки штит и (да) непоколебљива вера (долази) од њега; и свештеници њихови говораху: Још се молимо о благочастивом деспоту који је у српској земљи" (Константин Филозоф). То је тада била добра позиција за Србију, али било је питање до којег времена све то може да иде тако. Угарско-турски сукоби су били све чешћи и све оштрији са претњом да ће прећи у стални рат. За сада је само деспотова снажна личност могла држати Деспотовину изван свега тога, али као да нико није размишљао шта ће бити после тога.
Током 1421. године долази до једног помало и изненадног територијалног проширења Деспотовине. Зетом је у то време владао Балша ИИИ, али како није имао синова већ само две малолетне ћерке, било је питање коме ће своје земље оставити. Балша је већ једно време ратовао са Венецијом и то са променљивим успехом. У жељи да од деспота добије помоћ он је допутовао у Србију, али како је већ дуже време био озбиљно болестан то је на деспотовим двору и умро дана 28. априла 1421. године. Ипак пред смрт је своје земље оставио деспоту. "У то време, (међутим), дође и његов нећак Балша, арбанаски господар. Унапред је предвидео смрт своју, јер беше болестан одавно, и ту одмах умре. Њега (Стефан) са великим љубочашћем, а уједно и жалошћу опремивши, погребе" (Константин Филозоф). Одмах након Балшине смрти деспот са војском уђе у Зету, а неких значајних отпора није било од месног становништва. Међутим, Венеција је такође покушала да заузме за себе што већи комад Зете, што је до краја довело и до оружаних сукоба са деспотовом војском. Но, тада долази до једног догађаја који је све изменио. Управо тада, у јулу 1421. године умире турски султан Мехмед. Сада је почела борба за његово наслеђе.
Као законити наследник истурен је Мехмедов син Мурат ИИ, али било је и других претендената. Као и увек када су сплетке у питање највреднија је била Византија која је подржала некога Мустафу за којег су тврдили да је наводни Бајазитов син. "Када је умро султан у Андријанову граду, као што напред рекосмо, и када је био пренесен од свију силних и домаћих својих у Брусу, беше неки звани Мустафа, који преваром назва себе Мустафом, сином (Бајазита) муњевитог..." (Константин Филозоф). Мустафа је рачунао на деспотову помоћ па је чак и слао изасланике у Србију, али деспот је то одлучно одбио, па је чак Мустафине изасланике дао похватати и послати Мурату ИИ. Изгледа да је било доста оних из његове околине који су били спремни да пруже помоћ Мустафи, али деспот је то одбио говорећи да се он покојном султану Мехмеду заклео: "Положио сам заклетве султану да ћу добро учинити његовој деци" Константин Филозоф). Тиме је сасвим јасно дао до знања да ће убудуће подржавати Мурата ИИ. Немавши никакве помоћи Мустафа је ускоро настрадао. Колико је деспотов поступак био паметан видело се током 1422. године када је султан Мурат ИИ, да би се осветио Византији што је давала подршку његовом противнику, дошао под Цариград. Тек када је исплаћена велика количина злата склопљен је мир. Те године нападнута је и Босна, а нешто раније и Влашка. У целом том ратном пламену једина која је остала недирнута била је Србија, али једино захваљујући томе што је деспот одбио помоћ Мустафи.
За све то време трајали су стални сукоби са Венецијом око неких градова у Зети. Деспот је узимао активног учешћа у тим збивањима све до лета 1423. године када је схватио да му је много важније да се бави својим односима са Турцима и Угрима, па је то био разлог зашто је догађаје око Зете препустио Ђурђу Бранковићу. Могуће да је баш тада (лето 1423. када је напустио Зету) он имао преговоре са изасланицима султана Мурата ИИ који су дошли у Београд. "Тада посла (Мурат) деспоту поклисара благодарећи за све, јер га деспот беше претекао пославши к њему поклисаре варалице Мустафе. И када је дошао поклисар деспоту, (деспот) учини велико угошћење с њим пловећи у лађама по Дунаву и Сави;..." (Константин Филозоф). Дакле, није познат датум преговора деспотових са Муратовим изасланицима, али се зна да је те, 1423. године, постигнут споразум између Мурата ИИ и деспота. Не знају се ни одредбе тога уговора мада је познато да је деспот и даље задржао свој вазални однос према султану. За све то време Ђурађ био активан па је све то ускоро довело до склапања мира, тзв. "Скадарски мир" (12. август 1423.). Тиме је и сукоб са Венецијом докончан.
20. Коначни обрачун
На самом почетку 1413. године Муса поново удара на Србију, а овај поход је био сасвим добро припремљен. Деспотов биограф наводи да је чак направљен списак оних српских села које треба иселити и онда населити Мусиним присталицама. "Јер беше пописао многе од своје земље које ће населити у српским крајевима..." (Константин Филозоф). Ово је била до сада најозбиљнија акција којом се ишло на Србију. Први на Мусином удару се нашао његов одбегли војвода Хамуза (Хамза) којег је ухватио у Соколцу и послао у Једрене где су му одсекли главу. Након тога ударио је на Србију пленећи и заузимајући по Алексиначком крају. Становништво је робио и расељавао.
Код Сталаћа од стране неког храброг властелина пружен му је јак отпор. На крају је овај непознати властелин, не могавши да се одбрани, а опет не желећи ни да се преда жив изгорео у кули из које се бранио. "А у кули се задржа, чувајући град, неки благородни муж, док са кулом не изгори, јуначан као неко од старих" (Константин Филозоф). Онда је на ред дошао и Копријан где је Муса направио страшан покољ. "Прође и остале градове и дође на Копријан, где заузе и њега, пошто се пролила многа крв и народ сав би побијен и опљачкан" (Константин Филозоф). Чинило се да је деспот на рубу пораза, што се у једном летопису и не крије: "у лето 6921. (1413.)цар Муса разби деспота Стефана на Врбници, и расипа Крушевац и Петрус и Сталаћ и Копријан и друге градове".
Видевши да не може војно стати Муси на пут деспот Стефан потегне дипломатију шаљући свог гласника у Малу Азију најљућем Мусином противнику, Мехмеду, позивајући га да поново дође у Европу. "Деспот Стефан, гледајући на ово, посла преко влашки земаља (поруку) источном султану да дође и да га не мимоиђе, "да сјединивши се са мојом војском заједно устремиш се - рече - на њега" (Мусу)" (Константин Филозоф). У суштини, деспот је понудио Мехмеду савез против Мусе, будући да му је било јасно да овако разједињени не могу Муси ништа. Осим од Мехмеда, деспот је затражио и добио помоћ и од других страна. Најпре су ту били већ одметнути Мусини бивши великаши Игит и Јусуф, затим помоћ из Угарске коју је водио мачвански бан Јован Моровићки и коначно помоћ из Босне коју је довео војвода Сандаљ Хранић (ожењен за деспотову сестру). "Деспоту је дошао у помоћ из Босне Сандаљ Хранић и војвода Петар с много војника, а из Угарске му је исто тако дошао у помоћ бан Иваниш Моровић" (Мавро Орбин).
Византија је опет Мехмеда са његовим трупама превезла бродовима из Мале Азије у Европу, тако да је сада било све спремно за одлучујући окршај са Мусом. "И султан Мухамед подиже се са истока, а деспот Стефан са запада са својом војском, а још и са угарским великашима, босанским и напред поменутим исмаиљћанским војводама" (Константин Филозоф). Муса је на време сазнао да ће Мехмед поново покушати и да стиже у Европу, па је стога припремио своју војску да га, као и прије, опет дочека у околини Цариграда и ту сузбије. Међутим, овај пут Мехмед је поступао по деспотовим саветима и упорно избегавао било какав облик борбе са Мусиним трупама. "А Муса, сазнавши ово, подиже се у сретање источноме (Мухамеду) и прошавши Филипов град, срете га у месту званом Макри ливада (Узанџова), као да ће се ујутро борити са њиме; а ту ноћ су међусобним посланством све установили; и источни (цар) се повуче и оде деспоту" (Константин Филозоф). Требало је избећи било какве борбе прије но што се све савезничке трупе уједине јер је Муса био појединачно јачи од свакога.
Чувши да је Мехмед стигао у Европу и да је избегао све Мусине изазове на превремену битку, деспот са својом војском дође у Крушевац где су га већ чекали Мехмедови изасланици. Ту је направљен и последњи договор пред одлучну битку. "А када је ово убрзо било, сазнавши деспот све ово, дође и он са својом војском у Крушевац. А ту дођоше и сви великаши султанови да положе заклетве и чврст завет учине. Затим се споразумеше и саставши се заједно иђаху" (Константин Филозоф). Било је очигледно да је деспот Стефан онај основни фактор који везују све ове разне армије и да је он тај који управља целом акцијом. Индикативно је да Мехмедови изасланици одлазе код деспота, а да није обрнуто. Тада се створио један посебан однос између деспота Стефана и турског султана Мехмеда који ће да потраје све до султанове смрти.
Ова јака, али ипак шарена војска, ускоро се нашла под Копријаном који су држали неки Мусини великаши. Заповедник града се није желео предати говорећи да ће предати град победнику из битке која је предстојала. Ако већ нису освојили град савезници су макар могли бити задовољни тиме што су обезбедили његову неутралност. Када се војска улогорила на Добричу (поље међу Топлицом и Моравом) изненада у логор ујаше Евренос бег, до тада Мусин најбољи војсковођа, а сада пребеглица који је бежао од његове освете. За њим је дошло још неких великаша са нешто војске. "Ту на Добричу (пољу) дође и Арвенез бежећи од Мусе. А дође и Богдан и неки од Мусиних пешака" (Константин Филозоф).
Савезничка војска је даље напредовала преко Овчијег поља и "прешавши Црну гору (међу Врањем и Скопљем), врати се деспот, пошто му је послао сву војску своју, предавши је своме нећаку Ђурђу" (Константин Филозоф). Деспот је водио ову војску док се налазила унутар граница Деспотовине, међутим иза граница војску је преузео Ђурађ Бранковић. Са деспотом тада су отишли и Сандаљ Хранић и Јован Моровић, али су оставили своје војске. До директног судара двеју војски је дошло дана 5. јула 1413. године код села Чаморлу које се налази испод планине Витош. "Пошто су стали под гором Витошом на реци Искеру са целом војском, а Муса на Стипони, и видевши предстраже које су ратовале, не отрпе, павши у јарост пође на њих" (Константин Филозоф). У самоме почетку битке Мусина војска је имала успеха и у свом удару на српску војску изгледало је у једном моменту као да ће победити. Међутим једна Ђурђева интервенција успела је да поврати поколебане српске редове, а што је на крају донело и потпуну победу над Мусом. Осетивши пораз Муса се дао у бекство, али на реци Искру бива ухваћен и одмах удављен. "А цар (Муса) видевши да је побеђен са обе стране, даде се у бекство. Њега (Мусу) у реци Искеру ухвативши пребише (и) удавише. Велика множина била је и ту побијена од деспотове војске" (Константин Филозоф). Нешто слично наводи и Орбин: "Те исте године, 14. јула, ова су два брата заметнула битку у Бугарској на месту званом Искра, и ту је Муса поражен и ухваћен жив, те је сместа уморен гадном смрћу" (Мавро Орбин).
Мусиним поразом и његовом ликвидацијом апсолутну власт у целокупној турској држави узео је султан Мехмед И (1413-1421). Знајући да за сав овај његов успех највећу заслугу сигурно има деспот Стефан то се султан показао као веома благонаклон према њему. Осим богатих дарова султан је деспоту дао на управу и неке области. "(Султан) посла драгоцене дарове деспоту и поклисаре који му дадоше град Корпијан, а даде му и предео звани Знепоље (око Трна) и друга пространства даде му" (Константин Филозоф). Истовремено су се смирили и односи између деспота Стефана и Ђурђа Бранковића. Ђурађ је успео да у потпуности стекне деспотово поверење па је чак и командовао целокупном војском у одлучујућем боју са Мусом. Било је и других знакова пажње од стране деспота па је Ђурађ могао бити сасвим задовољан. "Био је одликован многим частима и (он и) сви изабрани" (Константин Филозоф).
Ипак, после свих борби Србија није успела да остане независна од Турске. Деспот је прихватио вазалне обавезе према султану Мехмеду, али је ипак уживао један посебан положај мада га све то није ослободило од тога да шаље Турцима помоћне трупе у случају да султан ратује. Сасвим је сигурно да је деспот преузео контролу над целом Србијом изузев оних области које су држали Бранковићи. По свему судећи управо област Бранковића је имала један посебан положај. Они су признавали врховну власт деспота Стефана, али он се није уплитао у унутрашње послове у њиховој области. С друге стране Бранковићи су исто тако били и вазали турског султана што је у себи обухватало, између осталог, и слање султану помоћних одреда. Исто тако у њиховој области је било турских посада и доста турских разноразних чиновника. Деспот је, осим према турском султану, био вазал и Угарског краља што му је доста користило будући да је за то вазалство био награђен бројним поседима у Угарској. Треба споменути и то да је деспот признавао идеалну супрематију византијских царева, али то је било више теоретски док у практичним односима се није осетило. Ова помало компликована шема међусобних односа показаће се у наредним годинама као добро решење, али ће након деспотове смрти, будући да је била сувише везана за његову личност, бити извор разних невоља.
У наредних осам година, све до Мехмедове смрти 1422. године између Србије и Турске влада мир. Границе деспотовине су потпуно мирне и са северних страна (према Угарској) тако да се земља могла опорављати од година непрекидних ратова. Са угарским краљем односи су били све бољи па је током 1414. године деспот био у Жигмундовој свити на сабору о Констанци. Тај чувени концил у Констанци на Боденском језеру трајао је у времену од 1414. године па све до 1418. покушавајући да превазиђе раздор који се јавио у католичкој цркви. За Жигмундовог боравка проблем раздора (шизме) није решен, али је осуђен и спаљен Јан Хус због својих верских учења која су била у супротности са оним које је заступала црква. Иако је имао писмену гаранцију од стране краља Жигмунда да му се неће ништа десити, Хус ипак није успео да из Констанце извуче живу главу. По биографу излази да је деспот чак и војно помагао Жигмунда у његовим каснијим обрачунима са хуситима. "А овај (Хус) имаде множину ученика који се овако осилише. И када се ово догађало, обрати се краљ деспоту молећи неки мали део изабране војске, пошто је било зимско време, да их само обичним гласом (о доласку деспотове војске) застраше. Тако је и било" (Константин Филозоф).
У Босни је током августа 1415. године у Усори код Макљеновца дошло до тешког угарског пораза у судару са босанском армијом помогнутој Турцима. То је било финале дотадашњих босанско-угарских сукоба. Било је ту и дивљачких обрачуна, а предњачио је Хрвоје Вукчић. "Са своје стране, Хрвоје је задржао код себе Ивана, брата Миклеуша Надершпана, као и Павла Чупора. Наредио је да се Чупор зашије у говеђу кожу, те му се стао подругивати и говорити: Ви који сте у људској подоби подражавали глас дозволите сада да тај глас добије свој прави лик. И тако зашивеног удавио је у реци" (Мавро Орбин). Да је то била стварна катастрофа угарске војске види се из тога што су скоро сви угарски великаши пали у заробљеништво. Најпознатији заробљеници су свакако били Јован Моровић, Иван Горјански и други, а постали су плен турског војводе Исака. "Неке су ухватили и заробили Турци; међу њима бана Мартина, и Ласла и Ивана Горјанског" (Мавро Орбин). Током 1416. године из заробљеништва је први изашао Иван Горјански, а као добар деспотов познаник замолио је овога да код турака посредује не би ли се ослободили и други заробљени угарски великаши. Деспот Стефан је то спремно прихватио. Преговори су били мучни и дуги (Јован Моровић је ослобођен тек 1419.), али на крају су ови великаши били ослобођени уз откуп. "Када је султан војевао на истоку, опет посла своју војску на Угре преко Босне; (кад војска) дође ухватише угарске банове, разбише (их) и доведоше (их) султану; посредством деспотовим беху новцем откупљени и ослободише се горке смрти" (Константин Филозоф).
Ово је можда карактеристично место деспотовог тадашњег политичког деловања када он служи као посредник између запада и истока, али и као вазал и једних и других, а опет све то му се толерише. "По васељени источни владари (бејаху према) западним (владарима) непријатељи и пленили су (им) земље, и ратовали су један са другим, а овај шаље своју војску ка источнима (Турцима) против западних (Угра), а ка западним сам одлази да се саветује. И ово обоје је јавно чинио и за многе године" (Константин Филозоф). И сам биограф признаје да је ово веома чудна и неодржива ситуација, али да је деспот "само он једини, велики и изванредан у премудрости и сили; а то и после њега као неки закон који је он утврдио остаде. Јер нису просто ни западни ово трпели, али знађаху да је као неки штит и (да) непоколебљива вера (долази) од њега; и свештеници њихови говораху: Још се молимо о благочастивом деспоту који је у српској земљи" (Константин Филозоф). То је тада била добра позиција за Србију, али било је питање до којег времена све то може да иде тако. Угарско-турски сукоби су били све чешћи и све оштрији са претњом да ће прећи у стални рат. За сада је само деспотова снажна личност могла држати Деспотовину изван свега тога, али као да нико није размишљао шта ће бити после тога.
Током 1421. године долази до једног помало и изненадног територијалног проширења Деспотовине. Зетом је у то време владао Балша ИИИ, али како није имао синова већ само две малолетне ћерке, било је питање коме ће своје земље оставити. Балша је већ једно време ратовао са Венецијом и то са променљивим успехом. У жељи да од деспота добије помоћ он је допутовао у Србију, али како је већ дуже време био озбиљно болестан то је на деспотовим двору и умро дана 28. априла 1421. године. Ипак пред смрт је своје земље оставио деспоту. "У то време, (међутим), дође и његов нећак Балша, арбанаски господар. Унапред је предвидео смрт своју, јер беше болестан одавно, и ту одмах умре. Њега (Стефан) са великим љубочашћем, а уједно и жалошћу опремивши, погребе" (Константин Филозоф). Одмах након Балшине смрти деспот са војском уђе у Зету, а неких значајних отпора није било од месног становништва. Међутим, Венеција је такође покушала да заузме за себе што већи комад Зете, што је до краја довело и до оружаних сукоба са деспотовом војском. Но, тада долази до једног догађаја који је све изменио. Управо тада, у јулу 1421. године умире турски султан Мехмед. Сада је почела борба за његово наслеђе.
Као законити наследник истурен је Мехмедов син Мурат ИИ, али било је и других претендената. Као и увек када су сплетке у питање највреднија је била Византија која је подржала некога Мустафу за којег су тврдили да је наводни Бајазитов син. "Када је умро султан у Андријанову граду, као што напред рекосмо, и када је био пренесен од свију силних и домаћих својих у Брусу, беше неки звани Мустафа, који преваром назва себе Мустафом, сином (Бајазита) муњевитог..." (Константин Филозоф). Мустафа је рачунао на деспотову помоћ па је чак и слао изасланике у Србију, али деспот је то одлучно одбио, па је чак Мустафине изасланике дао похватати и послати Мурату ИИ. Изгледа да је било доста оних из његове околине који су били спремни да пруже помоћ Мустафи, али деспот је то одбио говорећи да се он покојном султану Мехмеду заклео: "Положио сам заклетве султану да ћу добро учинити његовој деци" Константин Филозоф). Тиме је сасвим јасно дао до знања да ће убудуће подржавати Мурата ИИ. Немавши никакве помоћи Мустафа је ускоро настрадао. Колико је деспотов поступак био паметан видело се током 1422. године када је султан Мурат ИИ, да би се осветио Византији што је давала подршку његовом противнику, дошао под Цариград. Тек када је исплаћена велика количина злата склопљен је мир. Те године нападнута је и Босна, а нешто раније и Влашка. У целом том ратном пламену једина која је остала недирнута била је Србија, али једино захваљујући томе што је деспот одбио помоћ Мустафи.
За све то време трајали су стални сукоби са Венецијом око неких градова у Зети. Деспот је узимао активног учешћа у тим збивањима све до лета 1423. године када је схватио да му је много важније да се бави својим односима са Турцима и Угрима, па је то био разлог зашто је догађаје око Зете препустио Ђурђу Бранковићу. Могуће да је баш тада (лето 1423. када је напустио Зету) он имао преговоре са изасланицима султана Мурата ИИ који су дошли у Београд. "Тада посла (Мурат) деспоту поклисара благодарећи за све, јер га деспот беше претекао пославши к њему поклисаре варалице Мустафе. И када је дошао поклисар деспоту, (деспот) учини велико угошћење с њим пловећи у лађама по Дунаву и Сави;..." (Константин Филозоф). Дакле, није познат датум преговора деспотових са Муратовим изасланицима, али се зна да је те, 1423. године, постигнут споразум између Мурата ИИ и деспота. Не знају се ни одредбе тога уговора мада је познато да је деспот и даље задржао свој вазални однос према султану. За све то време Ђурађ био активан па је све то ускоро довело до склапања мира, тзв. "Скадарски мир" (12. август 1423.). Тиме је и сукоб са Венецијом докончан.
Следеће
поглавље: |