Света лоза кнеза Лазара
писац: Жељко Фајфрић
<< 4. "Расап" великог жупана Николе Алтомановића
5. Кнез Лазар као најмоћнији великаш у Рашкој
Након свега, савезници изврше поделу жупанових земаља. Угарски краљ од свега није ништа добио, но за њега је било најважније да је кнеза Лазара придобио за вазала. У суштини радило се борби за превласт у Србије где је Угарски краљ само помагао једну од страна не желећи ништа за себе. Највећи део је узео Босански бан Твртко, скоро целу Хумску земљу, док је кнез Лазар са својим савезницима заузео северне и источне делове жупанових земаља. Интересантна је улога Балшића у овој расподели, а посебно имајући у виду то да су једно време покушавали да склопе савез са жупаном Алтомановићем и Венецијом, а због чега је у крајњој линији и избио читав овај рат. У време напада на жупана Балшићима не пада на памет да помогну своме савезнику већ сасвим мирно са стране прате шта се све збива. Осетивши да је жупан пропао (у том моменту он се још увек бранио из Ужица), они му узимају Драчевицу, Конавле и Требиње, управо све оне територије које је у коначној подели требао да добије бан Твртко. Због тога ће веома брзо да дође до сукоба међу њима. Наиме, током 1377. године дошло је до неке побуне у Требињу коју је искористио бан Твртко и заузео ту област.
На крају ових догађаја долази до престројавања снага у Србији. Најјачи јесу свакако кнез Лазар и Балшићи, али ипак нити један не довољно јак да се у потпуности наметне осталим обласним господарима, те можда колико-толико изврши рестаурацију Српског Царства. Снага кнеза Лазара лежи искључиво у томе што су његове територије најбогатији део Србије, а уз то он држи богате руднике Ново Брдо и Рудник. С друге стране његова област је компактна, територије нису развучене, што самим тиме пружа могућност лакше одбране и контроле. Ипак, оно што је за њега тада било најважније јесте то да је успео да створи један круг веома јаке властеле која га је на неки начин признавала за старешину. Ту се није радило толико о зависности те властеле од кнеза па да је она искључиво због тога пала под његов утицај. Више је било у питању то да се кнез снагом своје личности њима наметнуо за старешину. Међу такву властелу, свакако ситнију, спадају браћа Мусић (њихов отац челник Муса био је ожењен за кнежеву сестру Драгињу), Витомир, Цреп, Вукосавлић, и други. Таква кнежева улога не треба да зачуди будући да је он свој положај градио годинама са веома много такта, а не искључиво насиљем као што су то радили кнез Војислав, Балшићи, Вукашин, жупан Алтомановић и други. Исто тако, кнез је имао сада пуну подршку Угарске, што је свакако била предност која се није смела заборавити. Но, све би то било ипак сувише мало да није имао подршку у једној изузетној породици која после Немањића и Лазаревића, без имало сумње у средњовековној историји Србије значи највише. Ради се породици Бранковић, а посебно о Вуку Бранковићу који свој успон бележи баш у доба кнеза Лазара, односно одмах након пропасти жупана Алтомановића.
Када се говори о Бранковићима говори се о једној прилично старој властеоској породици која води порекло од војводе Младена који је службовао у време краља Стефана Дечанског и цара Душана (Младенов брат жупан Никола владао је у Северној Албанији). Сину војводе Младена, Бранку (Вуков отац), за заслуге цар Душан доделио је на управу Охрид и титулу севастократора. И цар Урош га је веома ценио па му је и давао нека села на управу.
Управо у то доба Бранковићи су се читавим низом породичних веза повезали са доста значајних Српских властеоских породица. Сестра севастократора Бранка звала се Ратослава и била је удата за жупана Алтомана Војиновића, а из овога брака је рођен каснији жупан Никола Алтомановић. Севастократор Бранко је имао три сина и то Вука, Гргура и Никола Радоњу, као и ћерку Теодору. Никола Радоња (најстарији син?) оженио се за сестру Вукашина и Угљеше Мрњавчевића која се звала Јелена, међутим након њене смрти (1365.) он се замонашио под именом Роман. Ћерка Теодора била је опет удата за Ђорђа Топија господара Драча, иначе сина Карла Топије. Такве силно разгранате породичне везе су касније изгледа створиле заблуду да Бранковићи имају порекло још од Немањића, но то никако није тачно. Сматра се да је севастократор Бранко умро прије 1365. године, тако да није дочекао да види како се Вукашин 1366. године крунисао за краља. У сваком случају његови синови Вук и Гргур (Роман је отишао у калуђере) нису успели да се одрже на територијама које су добили од оца, а у томе им није ни мало помогло заиста високо порекло, а што је најинтересантније имали су највише проблема са сином своје тетке Ратославе, жупаном Николом Алтомановићем. Овде очигледно да рођачке везе нису имале много утицаја.
Баштина Бранковића је била дуго времена веома мала и састојала се Дренице која је била на Косову, а оно што је карактеристично за прве Бранковиће јесте њихова слога што се сасвим јасно види из једне повеље коју заједнички потписују Вук, Роман и Гргур Бранковић: "По милости божјој и господина нам превисокога цара Стефана Уроша, самодршца свију српских земаља, грчких и поморских, ја Гргур и брат ми Вук, синови великог севастократора Бранка, господара града Охрида, на молбу рођеног и од нас старијег брата, који се по вољи божјој покалуђерио и настанио у дому св. Богородице Хиландарске и који дође да се с нама види и договори шта би приложио од своје баштине....". И поред тога што је њихов деда Младен стекао високу титулу војводе, а отац Бранко титулу севастократора, прави успон Бранковића остварио је Вук Бранковић.
Када се данас анализира шта је то било што је Вуку омогућило велики успон стиче се утисак да му је највише помогло то што се оженио једну од ћерки кнеза Лазара, Маром (1371.), међутим ту би била грешка јер никако се не могу изгубити из вида ни његови лични квалитети. "Мара је била удата за рашкога властелина Вука, сина Бранка Младенова, врло ваљаног ратника, мудрог човека и веома послушног према свом тасту Лазару, који је заједно с овим својим зетом живео у миру са свим својим суседима, тј. с краљем Босне и с Балшићима, задовољавајући се својим поседима и не тражећи путем рата туђе" (Мавро Орбин). Послушност Вука Бранковића према кнезу Лазару не треба тумачити тако да је Вук био од њега завистан те је стога морао да га слуша. Никада Вук није био завистан од кнеза нити је кнез опет хтео да створи такав однос са зетом. Између њих је постојала само тесна сарадња и узајамни однос великог поштовања. Но и Вук је био веома прагматичан и свакако био свестан своје мале моћи у односу на друге јаче обласне господаре па је у свим акцијама које је предузимао пратио таста, кнеза Лазара, и тиме га на неки начин прећутно признао за свога старешину. Њихове земље су се у потпуности граничиле, али њих двојица никада нису долазили у сукобе већ су у повећању својих земаља нападали околне суседе. Тачније, сваки од њих је ширио своју земљу у другом правцу. Могуће да је управо један овакав способан и разуман зет попут Вука, био онај одлучујући поен који је толико донео кнезу Лазару и који му је на крају омогућио да након разбијања жупана Алтомановића постане најмоћнији велможа у Србији.
Након уништења жупана Николе Алтомановића посветио се кнез Лазар једном другом питању које је као рак рана трајало још од 1350. године. Радило се о изопштењу Српске православне цркве и њеном екскомуницирању из Православне цркве. Осим што му је овај раздор као дубоко религиозном човеку веома сметао, кнез Лазар је желео да успостави канонско јединство двеју цркава (Српске и Цариградске) чиме би се на неки начин потврдио и он сам као врховни владар у Србије. А опет с друге стране свакако би задобио и захвалност цркве као веома моћног политичког фактора онога доба. "Прва брига њему (Лазару) беше да је тачно оно што се тиче неба, (брига) за црквени мир и устројство, јер виде њезино (тј. црквено) расцепљење и да је (то) незгодна ствар. Као велики мудрац, узима славу у самим стварима; и где је потребан несавладив подвиг, сам узима ствар у руке; и где је потребно домишљати се, није пренебрегао ни једну ствар; и одмах устроји да буду другарице једна другој обе сестре (цркве), које су већ много времена плакале раздвојена једна од друге. Има ли што веће код владара на земљи или шта је Богу угодније?" (Константин Филозоф).
Проблем се увећавао тиме што је већ два пута покушано помирење и то потпуно неуспешно током 1364. са царицом Јеленом и покушај из 1368. са Угљешом Мрњавчевићем који је тек делимично у томе успео (само за Серску област). Сам раскол се можда није толико осећао у Србији колико у Светој Гори јер је Светогорцима било забрањено да у своју заједницу примају оне који су рукоположени од стране српских архијереја.
Погрешно је мислити да је неиздрживост и нелогичност црквеног раскола било оно што је убрзало ово помирење. У питању је био један екстерни фактор, односно жесток притисак од Турака који су незадрживо надирали. "Друго, исмаилћански род, који се на нас изливаше као неки скакавци - једне су одводили, друге заробљавали, једне пленили, друге клали, као огањ ломећи и све сатирући где год се налажаху и увек се наметаху - ишли су да оно што је остало поједу и немилостиво погубе" (Константин Филозоф). Притисак од стране Турака је био све јачи и осећала се потреба тесније сарадње остатака Византијског царства са Србијом, а црквени раскол је томе сметао. Како су раскол осетили највише Светогорски монаси то је било сасвим нормално да од њих крене и тај први импулс за помирење. Ускоро се делегација са Свете Горе (Исаија, Теофан, Никодим Грчић, Никандар, Силвестер) при покушају да се покрене помирење обраћа кнезу Лазару. Тиме је процес помирења покренут, али то је истовремено означило и неке друге ствари, али о томе касније.
Заправо читава прича почиње од једне веома интересантне фигуре: старца Исаије који је на челу делегације из Свете Горе допутовао до кнеза Лазара предлажући му да се крене у преговоре са Цариградском црквом не би ли се постигло помирење. Исаија се родио негде у време краља Милутина, а потиче из властеоске породице са Косова. Након службовања на краљевом двору, попут многих других младих властеоских синова (архиепископа Данила II на пример), замонашио се у манастиру св. Јована Осоговског. Ту се није задржао и ускоро одлази у Свету Гору. Имао је срећу да га је Хиландарски игуман Арсеније једном приликом упознао са царем Душаном, онда када је овај боравио у Светој Гори (1347/48.): "Кад дође благочастиви цар наш Стефан у Свету Гору, приђе к старцу великашу Арсенију и много говораше и наслађиваше се речи корисних за душу. Узев свети старац за руку оца нашега Исаију, рече: Благочастиви царе, и христољубиви, време мога одласка дошло је, и сад идем на пут отаца мојих и више ме у телу нећеш видети. И сад је теби син мој духовни Исаија, и имај њега место мене у сваком исправљању и утеху твојим духовним исправљањима" (Житије Исаијино). Касније се цар Душан сетио овога сусрета и упутио Исаију да управља руским манастиром Пантелејмоном. Према томе радило се о једном познатом и веома цењеном човеку.
Ова понуда коју је старац Исаија донео могла је кнезу Лазару само да прија јер се тиме на неки начин он означио као владар целе Србије. Иако он то у стварности није био пошто су Балшићи били јаки барем исто толико колико и он, било је више него очигледно кога православна црква сматра за властеоског старешину. Долазак старца Исаије код кнеза Лазара, а намерно обилажење Балшића, још је индикативније ако се зна да је Српски патријарх Сава IV боравио у Пећи која се налази на територији коју су држали Балшићи. Према томе све је говорило у прилог томе да старац Исаија крене код Балшића, но он одабире кнеза Лазара. То је могло само силно да подигне кнежев углед и да означи ко би могао да буде владар Србије, а да је држава патила што нема владара сасвим је јасно наведено у овом спису: "Оста земља пуста од свега добра: и људи, и стоке и других плодова, јер не бејаше ни кнеза, ни вођа, ни наставника међу људима, ни избавиоца, ни спасиоца, него се све испуни страха исмаилћанског, и храбра срца витешких људи претворише се у најслабија женска срца" (Запис монаха Исаије). Према томе држава је тражила владара који ће да заведе реда, али јасно је да без пристанка цркве не може нити један од обласних господара да себи стави круну на главу или да се барем на неки други начин прогласи владарем. Ту је црква била незаобилазна. Стога овај долазак старца Исаије код кнеза Лазара могао је да значи само једно, а то је да црква сматра кнеза кандидатом број један за новога Српскога владара.
Остаје нејасно да ли је била баш идеја старца Исаије да покрене питање помирења Српске и Цариградске цркве. Могуће је да је њему тако нешто дошапнуто баш од Цариградског патријарха Филотија и да га је баш он послао код кнеза Лазара, а све то не би било нимало случајно. Ево како. Веома брзо након Маричке битке (1371.) Византија је морала да призна Турски суверенитет и да плаћа данак Турцима (постала вазал), а исто то се одмах десило и са Бугарима. Тако 1373. године затичемо Византијског цара Јована V како, као вазал, прати султана у једном ратном походу који се одвија негде у Малој Азији. Његову одсутност из Цариграда искористи му син Андроник и организује побуну. Мислећи да ће побуну лакше спровести повеже се Андроник са сином султана Мурата који се звао Сауди Челебија који је опет требао да се побуни против свога оца, султана Мурата. Некако истовремено избије побуна и у Турској, међутим султан Мурат је веома брзо сузбио синову побуну и као казну изврши његово ослепљење. Ова казна је извршена тако дивљачки да је од рана на крају Сауди Челебија и умро. Византијски цар Јован V је успео такође да сузбије сина Андроника, али једно време се колебао како да га казни. Ускоро му од султана стиже препорука, у ствари наређење, да и он ослепи свога сина. Не могавши се одупрети цар изврши оно што му је султан препоручио и ускоро су Андроник и син му Јован били ослепљени и бачени у затвор. Међутим казна је извршена траљаво (намерно?), па су до краја оба сачували вид. У другој половини 1373. године на место Андроника као савладар крунисан му је брат Манојло и на тај начин одређен за престолонаследника. Дакле, ситуација у Византији је била веома тешка јер осим што су били Турски вазали, и у оквиру саме царске породице дошло је до жестоких свађа.
У том моменту, Византија је била можда најусамљенија држава у Европи не могући да рачуна помоћ скоро ни са једне стране. Што је било најгоре од свега било је то да ни из њеног најближег суседства се није могло доћи у додир ни са једном државом која би могла личити на озбиљног и довољно јаког савезника, тим више што су и Бугари били такође турски вазали. Најближи и најпоузданији могући савезник могла је бити Србија, али са њом је тешко било започети сарадњу из најмање два разлога. Најпре зато што су у њој беснеле борбе обласних господара и тешко се могао назрети победник, дакле није се имало са киме преговарати о савезу, а опет с друге стране и црквени раскол је ометао могућу сарадњу. Према томе требало је отклонити ове сметње. И управо је ту могуће да су лукави Византинци покушали да преко старца Исаије дођу до црквеног помирења, а да посредством њега (помирења) доведу на чело Србије ону личност за коју они сматрају да је најпогоднија. Вероватно да су веома брзо увидели да је кнез Лазар из много разлога најозбиљнији кандидат за могућег новог владара у Србији. Стога је старац Исаија радио ово помирење баш посредством кнеза и тиме је овоме на индиректни начин омогућио да свој углед код цркве дигне на до тада неслућене висине.
Узимајући у обзир и кнежеву дотадању снагу, али и таленат (то су они свакако приметили) сигурно да је ово посредовање при помирењу двају цркава за кнеза значило пуно и да је та његова улога много тога говорила властели у Србији. Тиме се кнез уздигао далеко изнад свих осталих којима је можда падало на памет да би могли да завладају Србијом. Иако је до могућег преузимања стварног владања у Србији било ипак још веома далеко, створен је један јак династа у лику кнеза. Као такав он је могао да уједини велики део Србије и да сву њену енергију усмери у борбу са Турцима. Заправо Византинци су добро уочили да су не помажући Мрњавчевиће у њиховом походу на Турке (1371.) направили једну велику грешку и сада су можда покушавали да је исправе.
Кнез Лазар мора да је био задовољан видевши Светогорску делегацију код себе. "А најчаснији старац кир Исаија, видевши ово неразрешено зло, ужежен божаственом ревношћу, дође ка кнезу Лазару, и исприча му о ствари. А кнез Лазар, богољубив и украшен многим врлинама, чувши ово о напред реченом злу, паде у велику жалост" (Данилов ученик). Након разговора са Светогорцима морао се кнез Лазар дубоко замислити, а ови разговори су по свему судећи трајали неколико дана па је кнез имао довољно времена и за размишљање, али и за саветовање. Узимајући у обзир његово дотадашње вођење политике где је Вук Бранковић узимао најистакнутију улогу, сигурно је да је и овом приликом Вук имао снажан утицај на коначну кнежеву одлуку. Вероватно да је кнез од самога почетка правилно схватио шта значи ова могућност за помирење двеју цркава и шта она може да донесе у будућности, не само држави већ и њему. Било је јасно да га црква ставља далеко испред Балшића, што му може и те како касније користити. Друго, старац Исаија тешко да је могао доћи из Свете Горе, а да Цариградски патријарх Филотије (могуће и Византијски цар) о томе није знао те да ту мисију није подржавао, ако већ није и њен иницијатор. У сваком случају помирење цркава јесте неопходност и сада он, кнез Лазар, има прилику да уради оно што није успео цар Душан, касније царица Јелена и коначно деспот Угљеша.
Но, кнез Лазар је ипак био веома искусан политичар тако да је био свестан да он сам са Светогорском делегацијом може да преговара тек о неким питањима док одлучујућа реч ипак припада Српској православној цркви на челу са патријархом Савом IV. Стога он делегацију пошаље код патријарха. "Посла старца Исаију ка патријарху српском Сави, и дошавши једва га умоли за ово разрешење" (Данилов ученик). Из неког разлога патријарх Сава IV није био баш вољан да се почне са преговорима о помирењу. Разлог за овакво његово понашање сигурно је у томе што се он бојао да би Цариградска црква могла тражити као услов помирења то да се Српска православна црква одрекне чина патријаршије, а можда чак и аутокефалности. Заправо плашио се неких понижавајућих услова које би Цариград могао покушати да натури. То његово неповерење не треба да чуди јер патријарх Сава IV јесте непосредни наследник Јоаникија (Јањићија) на месту Српског патријарха. Треба се сетити како је управо Јоаникије био тај који је анатемисан од стране Цариграда, то је по свему судећи и патријарх Сава IV био непосредни учесник тих догађаја те се стога сасвим јасно сећао свега тога. Зато и његова таква подозривост према Цариграду, јер у суштини он њима заправо није веровао. С друге стране и он сам њима се вероватно замерио јер је, све од када је изабран за патријарха (1354-1375.) у својој титули носио назив "патријарх Срба и Грка" и управо тај додатак "и Грка", Цариграду је веома сметао.
Ипак на крају патријарх Сава IV попусти и пристане на помирење. "А он се преклони и замоли старца Исаију да пође у Цариград, да затражи разрешење о овом" (Данилов ученик). Баш то патријархово попуштање јесте сигурно дело кнеза Лазара и управо ту је била његова одлучујућа улога у свему овоме. Он је био онај велики ауторитет са стране који је притиснуо патријарха у толикој мери да је патријарх морао и поред тога што није имао поверења у цео процес помирења, да га на крају одобри. Тај ауторитет је могао бити само кнез Лазар, тим више што Балшићи нису имали било каквога учешћа у црквеном помирењу.
Након успешно обављених преговора са патријархом старац Исаија се врати до кнеза Лазара, вероватно зато да би га обавестио о свему и ту се снабде са потребним средствима за пут и крене ка Цариграду. "А он покоривши се овоме да пође, и дошавши ка кнезу, узе од њега довољно што је на потребу, и тако пође на пут. А узе са собом часнога у врлинама прота Свете Горе кир Теофана, и два његова ученика Силвестра и Нифона, са овима и Никодима тумача речи, и целом сабору објавише, старој царици кир Јелисавети, и свој властели" (Данилов ученик).
Очигледно да се на кнежевом двору формирала и делегација Српске православне цркве која је требала да крене у Цариград и кнез је сигурно имао велики утицај о томе ко ће бити у саставу делегације. На крају је и Српски сабор током 1374. године донео одлуку да се покуша помирење, а о томе је обавештена и жена пок. цара Душана, царица Јелена (монашко Јелисавета). Већ се види колико је јака улога кнеза Лазара у држави јер је он у стању да окупи државни сабор, вероватно крњи пошто Балшићи нису били ту, али и то је било довољно да се види да на највећем делу Српских територија кнез Лазар јесте тај чија се реч слуша. Интересантно је то да се старац Исаија сетио и царице Јелене те да се потрудио да је обавести да ће помирење између цркава бити коначно постигнуто. Могуће да је иза тога стајао и кнез Лазар, а ово сасвим довољно говори да царица још увек има веома леп углед.
На крају помирење је постигнуто много лакше него што се то можда и очекивало. Изгледало је као да су у Цариграду једва дочекали да се један овакав бесмислен спор коначно и реши. "Затим се сазнало за долазак старца Исаије и за узрок, ради кога дође. И прими га патријарх и цео сабор, као што је лепо, са многом чашћу. Затим савет учинивши о овом, опростише од пређашњег запрећења и одлучења цара и патријарха и све живе и умрле, и примише све архијереје и јереје у заједницу и саслужење" (Данилов ученик).
Цариград није постављао питање патријаршије тако да је та бојазан патријарха Саве IV била излишна. "Ради тога дароваше да Срби немају више архиепископа, но самовласна патријарха и никим овладана,..." (Данилов ученик). У суштини, као што су политички разлози довели до овога спора тако су политички разлози одлучили и његово разрешење. Ускоро је Цариградски патријарх Филотеј послао своја два монаха Матеја и Мојсија који су у пролеће 1375. на гробу цара Душана у манастиру Светих Арханђела у Призрену прочитали грамату цариградског патријарха и његовог синода о скидању анатеме са цара Душана, патријарха Јоаникија (Јањићија), са Српске православне цркве и народа. "И послаше с њима ради бољега извешћа два изабрана човека међу свештеноиноцима кир Матеја и кир Мојсеја, који дошавши у Призрен као од лица патријархова, и ушавши у цркву служише и причестише се са светитељем и српским свештеницима пређе одлученима" (Данилов ученик). Нажалост, Српски патријарх Сава IV није успео да присуствује овоме свечаном чину јер је у то време био у Пећи на самрти. "У то време престави се Сава патријарх, који је пребивао на престолу светога Саве двадесет година и пет месеци, и сконча месеца априла 29. дан на антипасху, у трећи час дана" (Данилов ученик).
Било је много размишљања да је Српска православна црква у овом помирењу ипак попустила у многим стварима у којима није смела, те да је пристала на услове на које цар Душан у своје доба никако није хтео пристати, али исто тако ни његови наследници. Значи да је помирење могло доћи и знатно раније и да није било тако недоступно, али да се нико од Српских владара није хтео повиновати Цариградским захтевима. Практично излази да је помирење постигнуто искључиво зато што је ишло на штету Српске православне цркве те да се само помирење, под таквим условима, можда и не би могло назвати неким посебним дипломатским успехом. Да би се то до краја разјаснило било би потребно набројати све оно на шта је Српска православна црква морала пристати, но како то нема неког посебног значаја за нашу причу, о томе се више неће говорити.
Олакшање у Српској православној цркви које се постигло након помирења "јер се сјединише удови ка глави, и црква опет доби своје благољепије" (Данилов ученик), трајало је веома кратко јер се одмах појавило питање избора новога патријарха. Ако нису учествовали при помирењу двеју цркава, Балшићи никако нису имали намеру да пропусте прилику да одиграју одлучујућу улогу при избору патријарха након смрти Саве IV. Сам биограф сасвим јасно говори да се сабор састао по заједничкој заповести кнеза Лазара и Ђурђа Балшића: "Када се сабрао сабор по заповести кнеза Лазара и Ђурђа, који тада начелствоваху, и када су дошли митрополити и епископи и часни игумани, и када се сабрао цео сабор у велику цркву патријаршију звану Пећ, ..." (Данилов настављач). Из овог навода сасвим је јасно да још увек кнез Лазар није најјачи у Србији јер, како Данилов ученик каже, он у заједници са Ђурђом Балшићем "тада начелствоваху". С друге стране овај сабор који је требао да изабере новога патријарха одржан је у Пећи где је био апсолутни господар Ђурађ Балшић.
С тиме у вези вероватно да је утицај кнеза Лазара на избор новога патријарха могао да буде тек ограничен. Иако је његова улога при помирењу двеју цркава била одлучујућа то се још увек није могло осетити у пуној мери и већ сада. Могуће да је и сам кнез био свестан тога тако да није сувише инсистирао на томе да за патријарха буде изабран његов човек. Међутим и то је било сасвим довољно да се на сабору створи читава гужва око избора новог патријарха: "и када су били у недоумици због овога, молили су Бога због овога, да утиша буру и да покаже пастира и учитеља умноме стаду Христових оваца, и да забрани онима који се бесловесно и бестидно на ово дрско усуђују" (Данилов ученик).
На крају је ипак изабран патријарх, а по свему судећи радило се Балшићевом кандидату и то му је изгледа био једини квалитет. Нови патријарх се звао Јефрем: "тиха који је просијао доброразумним сединама, седа и умом достојнолепна и достојна хвале, овога часнога и преподобнога старца кир Јефрема" (Данилов ученик). Сам избор је био помало чудан јер Јефрем није био Србин већ Бугарин што је након скоро два века аутокефалности Српске православне цркве ипак био велики преседан. Опет, с друге стране, изгледа да се чак ни он није надао да ће бити изабран и да је за њега самога то било највеће изненађење. "А он чувши ово, као у ужасу бивши, дивљаше се ствари, коју никако никада не пожеле. Зато и поче тужити и прилежно са сузама, молити свети и многочасни сабор, да другога узведу на његово место" (Данилов ученик). Чак и биограф се налази збуњен онда када треба да наброји Јефремове квалитете који су били одлучујући да га доведу на патријаршијски престо, те немајући шта друго да наведе прича о његовом пустињачком животу. О њему се заправо и нема шта много тога рећи. Дуго је живео као испосник близу Дечана и Пећи, а био је извесно време и у Хиландару. Док је био испосник бавио се књижевношћу и оставио је иза себе неколико књижевних дела. Радило се очигледно о правом "подвижнику" и искреном вернику, али тешко да би то било довољно за једну овакву високу функцију. Како се дошло до ове личности данас је тешко рећи, али овај избор је вероватни плод супарничких борби и сплетки између Ђурђа Балшића и кнеза Лазара. Оно што се зна јесте да Јефрем није био кнежев кандидат јер одмах након смрти Ђурђа Балшића (1379.) морао је да сиђе са столице патријарха. Тако је његово прво патријарховање трајало између 1375-1379. године, али након смрти кнеза Лазара на Косову (1389.) Јефрем поново бива изабран за патријарха (1389-1392.).
Веома лако је могуће да су његов избор подупрли делегати Цариградског патријарха, Матеј и Мојсеј, који су дошли да обаве последње формалности око помиридбе двеју цркава, али како је у то време умро патријарх Сава IV, то су они искористили прилику да присуствују избору новога патријарха. Може се претпоставити да су они осетили прилику да би могли својим утицајем да обезбеде место патријарха ономе кандидату који би њима (Цариграду) највише одговарао. Поучени примером управо преминулог патријарха Саве IV који их никако није марио и којег је кнез Лазар успео на једвите јаде да убеди на помирење двеју цркава, они су покушали (и до краја изгледа и успели) да за Српског патријарха буде изабран кандидат по њиховом укусу. Тим више што за патријарха није изабран Србин већ Бугарин. До краја се то показало као веома добро за њих јер између Цариградске цркве и Српске православне цркве није било никаквих сукоба. "И када је био патријарх овај преосвећени и богоносни патријарх кир Јефрем, одмах се утиша бура за цркву и разреши се свака веза, и била је патријаршија Константинова Града са српском патријаршијом у љубави и измирењу и у јединству,..(Данилов ученик).
5. Кнез Лазар као најмоћнији великаш у Рашкој
Након свега, савезници изврше поделу жупанових земаља. Угарски краљ од свега није ништа добио, но за њега је било најважније да је кнеза Лазара придобио за вазала. У суштини радило се борби за превласт у Србије где је Угарски краљ само помагао једну од страна не желећи ништа за себе. Највећи део је узео Босански бан Твртко, скоро целу Хумску земљу, док је кнез Лазар са својим савезницима заузео северне и источне делове жупанових земаља. Интересантна је улога Балшића у овој расподели, а посебно имајући у виду то да су једно време покушавали да склопе савез са жупаном Алтомановићем и Венецијом, а због чега је у крајњој линији и избио читав овај рат. У време напада на жупана Балшићима не пада на памет да помогну своме савезнику већ сасвим мирно са стране прате шта се све збива. Осетивши да је жупан пропао (у том моменту он се још увек бранио из Ужица), они му узимају Драчевицу, Конавле и Требиње, управо све оне територије које је у коначној подели требао да добије бан Твртко. Због тога ће веома брзо да дође до сукоба међу њима. Наиме, током 1377. године дошло је до неке побуне у Требињу коју је искористио бан Твртко и заузео ту област.
На крају ових догађаја долази до престројавања снага у Србији. Најјачи јесу свакако кнез Лазар и Балшићи, али ипак нити један не довољно јак да се у потпуности наметне осталим обласним господарима, те можда колико-толико изврши рестаурацију Српског Царства. Снага кнеза Лазара лежи искључиво у томе што су његове територије најбогатији део Србије, а уз то он држи богате руднике Ново Брдо и Рудник. С друге стране његова област је компактна, територије нису развучене, што самим тиме пружа могућност лакше одбране и контроле. Ипак, оно што је за њега тада било најважније јесте то да је успео да створи један круг веома јаке властеле која га је на неки начин признавала за старешину. Ту се није радило толико о зависности те властеле од кнеза па да је она искључиво због тога пала под његов утицај. Више је било у питању то да се кнез снагом своје личности њима наметнуо за старешину. Међу такву властелу, свакако ситнију, спадају браћа Мусић (њихов отац челник Муса био је ожењен за кнежеву сестру Драгињу), Витомир, Цреп, Вукосавлић, и други. Таква кнежева улога не треба да зачуди будући да је он свој положај градио годинама са веома много такта, а не искључиво насиљем као што су то радили кнез Војислав, Балшићи, Вукашин, жупан Алтомановић и други. Исто тако, кнез је имао сада пуну подршку Угарске, што је свакако била предност која се није смела заборавити. Но, све би то било ипак сувише мало да није имао подршку у једној изузетној породици која после Немањића и Лазаревића, без имало сумње у средњовековној историји Србије значи највише. Ради се породици Бранковић, а посебно о Вуку Бранковићу који свој успон бележи баш у доба кнеза Лазара, односно одмах након пропасти жупана Алтомановића.
Када се говори о Бранковићима говори се о једној прилично старој властеоској породици која води порекло од војводе Младена који је службовао у време краља Стефана Дечанског и цара Душана (Младенов брат жупан Никола владао је у Северној Албанији). Сину војводе Младена, Бранку (Вуков отац), за заслуге цар Душан доделио је на управу Охрид и титулу севастократора. И цар Урош га је веома ценио па му је и давао нека села на управу.
Управо у то доба Бранковићи су се читавим низом породичних веза повезали са доста значајних Српских властеоских породица. Сестра севастократора Бранка звала се Ратослава и била је удата за жупана Алтомана Војиновића, а из овога брака је рођен каснији жупан Никола Алтомановић. Севастократор Бранко је имао три сина и то Вука, Гргура и Никола Радоњу, као и ћерку Теодору. Никола Радоња (најстарији син?) оженио се за сестру Вукашина и Угљеше Мрњавчевића која се звала Јелена, међутим након њене смрти (1365.) он се замонашио под именом Роман. Ћерка Теодора била је опет удата за Ђорђа Топија господара Драча, иначе сина Карла Топије. Такве силно разгранате породичне везе су касније изгледа створиле заблуду да Бранковићи имају порекло још од Немањића, но то никако није тачно. Сматра се да је севастократор Бранко умро прије 1365. године, тако да није дочекао да види како се Вукашин 1366. године крунисао за краља. У сваком случају његови синови Вук и Гргур (Роман је отишао у калуђере) нису успели да се одрже на територијама које су добили од оца, а у томе им није ни мало помогло заиста високо порекло, а што је најинтересантније имали су највише проблема са сином своје тетке Ратославе, жупаном Николом Алтомановићем. Овде очигледно да рођачке везе нису имале много утицаја.
Баштина Бранковића је била дуго времена веома мала и састојала се Дренице која је била на Косову, а оно што је карактеристично за прве Бранковиће јесте њихова слога што се сасвим јасно види из једне повеље коју заједнички потписују Вук, Роман и Гргур Бранковић: "По милости божјој и господина нам превисокога цара Стефана Уроша, самодршца свију српских земаља, грчких и поморских, ја Гргур и брат ми Вук, синови великог севастократора Бранка, господара града Охрида, на молбу рођеног и од нас старијег брата, који се по вољи божјој покалуђерио и настанио у дому св. Богородице Хиландарске и који дође да се с нама види и договори шта би приложио од своје баштине....". И поред тога што је њихов деда Младен стекао високу титулу војводе, а отац Бранко титулу севастократора, прави успон Бранковића остварио је Вук Бранковић.
Када се данас анализира шта је то било што је Вуку омогућило велики успон стиче се утисак да му је највише помогло то што се оженио једну од ћерки кнеза Лазара, Маром (1371.), међутим ту би била грешка јер никако се не могу изгубити из вида ни његови лични квалитети. "Мара је била удата за рашкога властелина Вука, сина Бранка Младенова, врло ваљаног ратника, мудрог човека и веома послушног према свом тасту Лазару, који је заједно с овим својим зетом живео у миру са свим својим суседима, тј. с краљем Босне и с Балшићима, задовољавајући се својим поседима и не тражећи путем рата туђе" (Мавро Орбин). Послушност Вука Бранковића према кнезу Лазару не треба тумачити тако да је Вук био од њега завистан те је стога морао да га слуша. Никада Вук није био завистан од кнеза нити је кнез опет хтео да створи такав однос са зетом. Између њих је постојала само тесна сарадња и узајамни однос великог поштовања. Но и Вук је био веома прагматичан и свакако био свестан своје мале моћи у односу на друге јаче обласне господаре па је у свим акцијама које је предузимао пратио таста, кнеза Лазара, и тиме га на неки начин прећутно признао за свога старешину. Њихове земље су се у потпуности граничиле, али њих двојица никада нису долазили у сукобе већ су у повећању својих земаља нападали околне суседе. Тачније, сваки од њих је ширио своју земљу у другом правцу. Могуће да је управо један овакав способан и разуман зет попут Вука, био онај одлучујући поен који је толико донео кнезу Лазару и који му је на крају омогућио да након разбијања жупана Алтомановића постане најмоћнији велможа у Србији.
Након уништења жупана Николе Алтомановића посветио се кнез Лазар једном другом питању које је као рак рана трајало још од 1350. године. Радило се о изопштењу Српске православне цркве и њеном екскомуницирању из Православне цркве. Осим што му је овај раздор као дубоко религиозном човеку веома сметао, кнез Лазар је желео да успостави канонско јединство двеју цркава (Српске и Цариградске) чиме би се на неки начин потврдио и он сам као врховни владар у Србије. А опет с друге стране свакако би задобио и захвалност цркве као веома моћног политичког фактора онога доба. "Прва брига њему (Лазару) беше да је тачно оно што се тиче неба, (брига) за црквени мир и устројство, јер виде њезино (тј. црквено) расцепљење и да је (то) незгодна ствар. Као велики мудрац, узима славу у самим стварима; и где је потребан несавладив подвиг, сам узима ствар у руке; и где је потребно домишљати се, није пренебрегао ни једну ствар; и одмах устроји да буду другарице једна другој обе сестре (цркве), које су већ много времена плакале раздвојена једна од друге. Има ли што веће код владара на земљи или шта је Богу угодније?" (Константин Филозоф).
Проблем се увећавао тиме што је већ два пута покушано помирење и то потпуно неуспешно током 1364. са царицом Јеленом и покушај из 1368. са Угљешом Мрњавчевићем који је тек делимично у томе успео (само за Серску област). Сам раскол се можда није толико осећао у Србији колико у Светој Гори јер је Светогорцима било забрањено да у своју заједницу примају оне који су рукоположени од стране српских архијереја.
Погрешно је мислити да је неиздрживост и нелогичност црквеног раскола било оно што је убрзало ово помирење. У питању је био један екстерни фактор, односно жесток притисак од Турака који су незадрживо надирали. "Друго, исмаилћански род, који се на нас изливаше као неки скакавци - једне су одводили, друге заробљавали, једне пленили, друге клали, као огањ ломећи и све сатирући где год се налажаху и увек се наметаху - ишли су да оно што је остало поједу и немилостиво погубе" (Константин Филозоф). Притисак од стране Турака је био све јачи и осећала се потреба тесније сарадње остатака Византијског царства са Србијом, а црквени раскол је томе сметао. Како су раскол осетили највише Светогорски монаси то је било сасвим нормално да од њих крене и тај први импулс за помирење. Ускоро се делегација са Свете Горе (Исаија, Теофан, Никодим Грчић, Никандар, Силвестер) при покушају да се покрене помирење обраћа кнезу Лазару. Тиме је процес помирења покренут, али то је истовремено означило и неке друге ствари, али о томе касније.
Заправо читава прича почиње од једне веома интересантне фигуре: старца Исаије који је на челу делегације из Свете Горе допутовао до кнеза Лазара предлажући му да се крене у преговоре са Цариградском црквом не би ли се постигло помирење. Исаија се родио негде у време краља Милутина, а потиче из властеоске породице са Косова. Након службовања на краљевом двору, попут многих других младих властеоских синова (архиепископа Данила II на пример), замонашио се у манастиру св. Јована Осоговског. Ту се није задржао и ускоро одлази у Свету Гору. Имао је срећу да га је Хиландарски игуман Арсеније једном приликом упознао са царем Душаном, онда када је овај боравио у Светој Гори (1347/48.): "Кад дође благочастиви цар наш Стефан у Свету Гору, приђе к старцу великашу Арсенију и много говораше и наслађиваше се речи корисних за душу. Узев свети старац за руку оца нашега Исаију, рече: Благочастиви царе, и христољубиви, време мога одласка дошло је, и сад идем на пут отаца мојих и више ме у телу нећеш видети. И сад је теби син мој духовни Исаија, и имај њега место мене у сваком исправљању и утеху твојим духовним исправљањима" (Житије Исаијино). Касније се цар Душан сетио овога сусрета и упутио Исаију да управља руским манастиром Пантелејмоном. Према томе радило се о једном познатом и веома цењеном човеку.
Ова понуда коју је старац Исаија донео могла је кнезу Лазару само да прија јер се тиме на неки начин он означио као владар целе Србије. Иако он то у стварности није био пошто су Балшићи били јаки барем исто толико колико и он, било је више него очигледно кога православна црква сматра за властеоског старешину. Долазак старца Исаије код кнеза Лазара, а намерно обилажење Балшића, још је индикативније ако се зна да је Српски патријарх Сава IV боравио у Пећи која се налази на територији коју су држали Балшићи. Према томе све је говорило у прилог томе да старац Исаија крене код Балшића, но он одабире кнеза Лазара. То је могло само силно да подигне кнежев углед и да означи ко би могао да буде владар Србије, а да је држава патила што нема владара сасвим је јасно наведено у овом спису: "Оста земља пуста од свега добра: и људи, и стоке и других плодова, јер не бејаше ни кнеза, ни вођа, ни наставника међу људима, ни избавиоца, ни спасиоца, него се све испуни страха исмаилћанског, и храбра срца витешких људи претворише се у најслабија женска срца" (Запис монаха Исаије). Према томе држава је тражила владара који ће да заведе реда, али јасно је да без пристанка цркве не може нити један од обласних господара да себи стави круну на главу или да се барем на неки други начин прогласи владарем. Ту је црква била незаобилазна. Стога овај долазак старца Исаије код кнеза Лазара могао је да значи само једно, а то је да црква сматра кнеза кандидатом број један за новога Српскога владара.
Остаје нејасно да ли је била баш идеја старца Исаије да покрене питање помирења Српске и Цариградске цркве. Могуће је да је њему тако нешто дошапнуто баш од Цариградског патријарха Филотија и да га је баш он послао код кнеза Лазара, а све то не би било нимало случајно. Ево како. Веома брзо након Маричке битке (1371.) Византија је морала да призна Турски суверенитет и да плаћа данак Турцима (постала вазал), а исто то се одмах десило и са Бугарима. Тако 1373. године затичемо Византијског цара Јована V како, као вазал, прати султана у једном ратном походу који се одвија негде у Малој Азији. Његову одсутност из Цариграда искористи му син Андроник и организује побуну. Мислећи да ће побуну лакше спровести повеже се Андроник са сином султана Мурата који се звао Сауди Челебија који је опет требао да се побуни против свога оца, султана Мурата. Некако истовремено избије побуна и у Турској, међутим султан Мурат је веома брзо сузбио синову побуну и као казну изврши његово ослепљење. Ова казна је извршена тако дивљачки да је од рана на крају Сауди Челебија и умро. Византијски цар Јован V је успео такође да сузбије сина Андроника, али једно време се колебао како да га казни. Ускоро му од султана стиже препорука, у ствари наређење, да и он ослепи свога сина. Не могавши се одупрети цар изврши оно што му је султан препоручио и ускоро су Андроник и син му Јован били ослепљени и бачени у затвор. Међутим казна је извршена траљаво (намерно?), па су до краја оба сачували вид. У другој половини 1373. године на место Андроника као савладар крунисан му је брат Манојло и на тај начин одређен за престолонаследника. Дакле, ситуација у Византији је била веома тешка јер осим што су били Турски вазали, и у оквиру саме царске породице дошло је до жестоких свађа.
У том моменту, Византија је била можда најусамљенија држава у Европи не могући да рачуна помоћ скоро ни са једне стране. Што је било најгоре од свега било је то да ни из њеног најближег суседства се није могло доћи у додир ни са једном државом која би могла личити на озбиљног и довољно јаког савезника, тим више што су и Бугари били такође турски вазали. Најближи и најпоузданији могући савезник могла је бити Србија, али са њом је тешко било започети сарадњу из најмање два разлога. Најпре зато што су у њој беснеле борбе обласних господара и тешко се могао назрети победник, дакле није се имало са киме преговарати о савезу, а опет с друге стране и црквени раскол је ометао могућу сарадњу. Према томе требало је отклонити ове сметње. И управо је ту могуће да су лукави Византинци покушали да преко старца Исаије дођу до црквеног помирења, а да посредством њега (помирења) доведу на чело Србије ону личност за коју они сматрају да је најпогоднија. Вероватно да су веома брзо увидели да је кнез Лазар из много разлога најозбиљнији кандидат за могућег новог владара у Србији. Стога је старац Исаија радио ово помирење баш посредством кнеза и тиме је овоме на индиректни начин омогућио да свој углед код цркве дигне на до тада неслућене висине.
Узимајући у обзир и кнежеву дотадању снагу, али и таленат (то су они свакако приметили) сигурно да је ово посредовање при помирењу двају цркава за кнеза значило пуно и да је та његова улога много тога говорила властели у Србији. Тиме се кнез уздигао далеко изнад свих осталих којима је можда падало на памет да би могли да завладају Србијом. Иако је до могућег преузимања стварног владања у Србији било ипак још веома далеко, створен је један јак династа у лику кнеза. Као такав он је могао да уједини велики део Србије и да сву њену енергију усмери у борбу са Турцима. Заправо Византинци су добро уочили да су не помажући Мрњавчевиће у њиховом походу на Турке (1371.) направили једну велику грешку и сада су можда покушавали да је исправе.
Кнез Лазар мора да је био задовољан видевши Светогорску делегацију код себе. "А најчаснији старац кир Исаија, видевши ово неразрешено зло, ужежен божаственом ревношћу, дође ка кнезу Лазару, и исприча му о ствари. А кнез Лазар, богољубив и украшен многим врлинама, чувши ово о напред реченом злу, паде у велику жалост" (Данилов ученик). Након разговора са Светогорцима морао се кнез Лазар дубоко замислити, а ови разговори су по свему судећи трајали неколико дана па је кнез имао довољно времена и за размишљање, али и за саветовање. Узимајући у обзир његово дотадашње вођење политике где је Вук Бранковић узимао најистакнутију улогу, сигурно је да је и овом приликом Вук имао снажан утицај на коначну кнежеву одлуку. Вероватно да је кнез од самога почетка правилно схватио шта значи ова могућност за помирење двеју цркава и шта она може да донесе у будућности, не само држави већ и њему. Било је јасно да га црква ставља далеко испред Балшића, што му може и те како касније користити. Друго, старац Исаија тешко да је могао доћи из Свете Горе, а да Цариградски патријарх Филотије (могуће и Византијски цар) о томе није знао те да ту мисију није подржавао, ако већ није и њен иницијатор. У сваком случају помирење цркава јесте неопходност и сада он, кнез Лазар, има прилику да уради оно што није успео цар Душан, касније царица Јелена и коначно деспот Угљеша.
Но, кнез Лазар је ипак био веома искусан политичар тако да је био свестан да он сам са Светогорском делегацијом може да преговара тек о неким питањима док одлучујућа реч ипак припада Српској православној цркви на челу са патријархом Савом IV. Стога он делегацију пошаље код патријарха. "Посла старца Исаију ка патријарху српском Сави, и дошавши једва га умоли за ово разрешење" (Данилов ученик). Из неког разлога патријарх Сава IV није био баш вољан да се почне са преговорима о помирењу. Разлог за овакво његово понашање сигурно је у томе што се он бојао да би Цариградска црква могла тражити као услов помирења то да се Српска православна црква одрекне чина патријаршије, а можда чак и аутокефалности. Заправо плашио се неких понижавајућих услова које би Цариград могао покушати да натури. То његово неповерење не треба да чуди јер патријарх Сава IV јесте непосредни наследник Јоаникија (Јањићија) на месту Српског патријарха. Треба се сетити како је управо Јоаникије био тај који је анатемисан од стране Цариграда, то је по свему судећи и патријарх Сава IV био непосредни учесник тих догађаја те се стога сасвим јасно сећао свега тога. Зато и његова таква подозривост према Цариграду, јер у суштини он њима заправо није веровао. С друге стране и он сам њима се вероватно замерио јер је, све од када је изабран за патријарха (1354-1375.) у својој титули носио назив "патријарх Срба и Грка" и управо тај додатак "и Грка", Цариграду је веома сметао.
Ипак на крају патријарх Сава IV попусти и пристане на помирење. "А он се преклони и замоли старца Исаију да пође у Цариград, да затражи разрешење о овом" (Данилов ученик). Баш то патријархово попуштање јесте сигурно дело кнеза Лазара и управо ту је била његова одлучујућа улога у свему овоме. Он је био онај велики ауторитет са стране који је притиснуо патријарха у толикој мери да је патријарх морао и поред тога што није имао поверења у цео процес помирења, да га на крају одобри. Тај ауторитет је могао бити само кнез Лазар, тим више што Балшићи нису имали било каквога учешћа у црквеном помирењу.
Након успешно обављених преговора са патријархом старац Исаија се врати до кнеза Лазара, вероватно зато да би га обавестио о свему и ту се снабде са потребним средствима за пут и крене ка Цариграду. "А он покоривши се овоме да пође, и дошавши ка кнезу, узе од њега довољно што је на потребу, и тако пође на пут. А узе са собом часнога у врлинама прота Свете Горе кир Теофана, и два његова ученика Силвестра и Нифона, са овима и Никодима тумача речи, и целом сабору објавише, старој царици кир Јелисавети, и свој властели" (Данилов ученик).
Очигледно да се на кнежевом двору формирала и делегација Српске православне цркве која је требала да крене у Цариград и кнез је сигурно имао велики утицај о томе ко ће бити у саставу делегације. На крају је и Српски сабор током 1374. године донео одлуку да се покуша помирење, а о томе је обавештена и жена пок. цара Душана, царица Јелена (монашко Јелисавета). Већ се види колико је јака улога кнеза Лазара у држави јер је он у стању да окупи државни сабор, вероватно крњи пошто Балшићи нису били ту, али и то је било довољно да се види да на највећем делу Српских територија кнез Лазар јесте тај чија се реч слуша. Интересантно је то да се старац Исаија сетио и царице Јелене те да се потрудио да је обавести да ће помирење између цркава бити коначно постигнуто. Могуће да је иза тога стајао и кнез Лазар, а ово сасвим довољно говори да царица још увек има веома леп углед.
На крају помирење је постигнуто много лакше него што се то можда и очекивало. Изгледало је као да су у Цариграду једва дочекали да се један овакав бесмислен спор коначно и реши. "Затим се сазнало за долазак старца Исаије и за узрок, ради кога дође. И прими га патријарх и цео сабор, као што је лепо, са многом чашћу. Затим савет учинивши о овом, опростише од пређашњег запрећења и одлучења цара и патријарха и све живе и умрле, и примише све архијереје и јереје у заједницу и саслужење" (Данилов ученик).
Цариград није постављао питање патријаршије тако да је та бојазан патријарха Саве IV била излишна. "Ради тога дароваше да Срби немају више архиепископа, но самовласна патријарха и никим овладана,..." (Данилов ученик). У суштини, као што су политички разлози довели до овога спора тако су политички разлози одлучили и његово разрешење. Ускоро је Цариградски патријарх Филотеј послао своја два монаха Матеја и Мојсија који су у пролеће 1375. на гробу цара Душана у манастиру Светих Арханђела у Призрену прочитали грамату цариградског патријарха и његовог синода о скидању анатеме са цара Душана, патријарха Јоаникија (Јањићија), са Српске православне цркве и народа. "И послаше с њима ради бољега извешћа два изабрана човека међу свештеноиноцима кир Матеја и кир Мојсеја, који дошавши у Призрен као од лица патријархова, и ушавши у цркву служише и причестише се са светитељем и српским свештеницима пређе одлученима" (Данилов ученик). Нажалост, Српски патријарх Сава IV није успео да присуствује овоме свечаном чину јер је у то време био у Пећи на самрти. "У то време престави се Сава патријарх, који је пребивао на престолу светога Саве двадесет година и пет месеци, и сконча месеца априла 29. дан на антипасху, у трећи час дана" (Данилов ученик).
Било је много размишљања да је Српска православна црква у овом помирењу ипак попустила у многим стварима у којима није смела, те да је пристала на услове на које цар Душан у своје доба никако није хтео пристати, али исто тако ни његови наследници. Значи да је помирење могло доћи и знатно раније и да није било тако недоступно, али да се нико од Српских владара није хтео повиновати Цариградским захтевима. Практично излази да је помирење постигнуто искључиво зато што је ишло на штету Српске православне цркве те да се само помирење, под таквим условима, можда и не би могло назвати неким посебним дипломатским успехом. Да би се то до краја разјаснило било би потребно набројати све оно на шта је Српска православна црква морала пристати, но како то нема неког посебног значаја за нашу причу, о томе се више неће говорити.
Олакшање у Српској православној цркви које се постигло након помирења "јер се сјединише удови ка глави, и црква опет доби своје благољепије" (Данилов ученик), трајало је веома кратко јер се одмах појавило питање избора новога патријарха. Ако нису учествовали при помирењу двеју цркава, Балшићи никако нису имали намеру да пропусте прилику да одиграју одлучујућу улогу при избору патријарха након смрти Саве IV. Сам биограф сасвим јасно говори да се сабор састао по заједничкој заповести кнеза Лазара и Ђурђа Балшића: "Када се сабрао сабор по заповести кнеза Лазара и Ђурђа, који тада начелствоваху, и када су дошли митрополити и епископи и часни игумани, и када се сабрао цео сабор у велику цркву патријаршију звану Пећ, ..." (Данилов настављач). Из овог навода сасвим је јасно да још увек кнез Лазар није најјачи у Србији јер, како Данилов ученик каже, он у заједници са Ђурђом Балшићем "тада начелствоваху". С друге стране овај сабор који је требао да изабере новога патријарха одржан је у Пећи где је био апсолутни господар Ђурађ Балшић.
С тиме у вези вероватно да је утицај кнеза Лазара на избор новога патријарха могао да буде тек ограничен. Иако је његова улога при помирењу двеју цркава била одлучујућа то се још увек није могло осетити у пуној мери и већ сада. Могуће да је и сам кнез био свестан тога тако да није сувише инсистирао на томе да за патријарха буде изабран његов човек. Међутим и то је било сасвим довољно да се на сабору створи читава гужва око избора новог патријарха: "и када су били у недоумици због овога, молили су Бога због овога, да утиша буру и да покаже пастира и учитеља умноме стаду Христових оваца, и да забрани онима који се бесловесно и бестидно на ово дрско усуђују" (Данилов ученик).
На крају је ипак изабран патријарх, а по свему судећи радило се Балшићевом кандидату и то му је изгледа био једини квалитет. Нови патријарх се звао Јефрем: "тиха који је просијао доброразумним сединама, седа и умом достојнолепна и достојна хвале, овога часнога и преподобнога старца кир Јефрема" (Данилов ученик). Сам избор је био помало чудан јер Јефрем није био Србин већ Бугарин што је након скоро два века аутокефалности Српске православне цркве ипак био велики преседан. Опет, с друге стране, изгледа да се чак ни он није надао да ће бити изабран и да је за њега самога то било највеће изненађење. "А он чувши ово, као у ужасу бивши, дивљаше се ствари, коју никако никада не пожеле. Зато и поче тужити и прилежно са сузама, молити свети и многочасни сабор, да другога узведу на његово место" (Данилов ученик). Чак и биограф се налази збуњен онда када треба да наброји Јефремове квалитете који су били одлучујући да га доведу на патријаршијски престо, те немајући шта друго да наведе прича о његовом пустињачком животу. О њему се заправо и нема шта много тога рећи. Дуго је живео као испосник близу Дечана и Пећи, а био је извесно време и у Хиландару. Док је био испосник бавио се књижевношћу и оставио је иза себе неколико књижевних дела. Радило се очигледно о правом "подвижнику" и искреном вернику, али тешко да би то било довољно за једну овакву високу функцију. Како се дошло до ове личности данас је тешко рећи, али овај избор је вероватни плод супарничких борби и сплетки између Ђурђа Балшића и кнеза Лазара. Оно што се зна јесте да Јефрем није био кнежев кандидат јер одмах након смрти Ђурђа Балшића (1379.) морао је да сиђе са столице патријарха. Тако је његово прво патријарховање трајало између 1375-1379. године, али након смрти кнеза Лазара на Косову (1389.) Јефрем поново бива изабран за патријарха (1389-1392.).
Веома лако је могуће да су његов избор подупрли делегати Цариградског патријарха, Матеј и Мојсеј, који су дошли да обаве последње формалности око помиридбе двеју цркава, али како је у то време умро патријарх Сава IV, то су они искористили прилику да присуствују избору новога патријарха. Може се претпоставити да су они осетили прилику да би могли својим утицајем да обезбеде место патријарха ономе кандидату који би њима (Цариграду) највише одговарао. Поучени примером управо преминулог патријарха Саве IV који их никако није марио и којег је кнез Лазар успео на једвите јаде да убеди на помирење двеју цркава, они су покушали (и до краја изгледа и успели) да за Српског патријарха буде изабран кандидат по њиховом укусу. Тим више што за патријарха није изабран Србин већ Бугарин. До краја се то показало као веома добро за њих јер између Цариградске цркве и Српске православне цркве није било никаквих сукоба. "И када је био патријарх овај преосвећени и богоносни патријарх кир Јефрем, одмах се утиша бура за цркву и разреши се свака веза, и била је патријаршија Константинова Града са српском патријаршијом у љубави и измирењу и у јединству,..(Данилов ученик).
Следеће
поглавље: |