Света лоза кнеза Лазара
писац: Жељко Фајфрић
<< 15. Сукоб међу Лазаревићима
16. Деспот као самодржац
Добијање Београда и Мачве било је у функцији јачања деспотових снага, али и видљиви знак наклоности краља Жигмунда. Одмах по добијању Београда, деспот је у њега преселио своју резиденцију. По први пут у својој историји Београд је од типично пограничне, мада веома јаке, тврђаве постао престоница једне државе. Од тога времена деспот се веома трудио да од Београда створи трговачки центар, а да би побољшао прилив трговаца доносио је наредбе по којима их је ослобађао плаћања разних дажбина. "А даде и ослобођење граду томе од разних намета; даде и повластице овима (најбогатијим људима) са сваким утврђењем да се неће поколебати; у њему су биле наведене и благодати божје (говорило се) о слободи од порабоћења; и печат златни овима даде који има слику града да који хоће какву куповину да чини у било коме крају добије књигу са печатом да је становник тога града, па неће давати нигде ни царине ни пролаза. А измоли и утврди од околних обласних господара, па и од самога краља по овим крајевима свако ослобођење трговаца (од пореза).
Осим тога саграђено је мноштво грађевина од којих је најистакнутија била деспотов двор, али при свему томе нису пропуштени ни широки радови на утврђивању градских бедема. "И ко је кадар да писањем каже какав је положај, изглед и лепота (Београда)! Сазида и ипалксе многе за људе који живе унутра и напољу; за то се узвишење као за соломонско у Јерусалиму могло казати: од здања сенка падаше по околини (као од) вавилонских крепких узвишених врата; и висећи врт (беше) на који онај горди узишавши говораше: Не саздах ли ја све ово крепком десницом и високом мишицом. Овај ваистину од царских (градова) најлепши је изглед имао. А деспот је свагда смерним речима својим изабраним читао и тумачио јеванђелске речи и поучаваше их учитељски; беше и царски (двор) украсио узвишењем веома китњастим, (а начини) око града прокопе добре изван двојних бедема" (Константин Филозоф). Исто тако саграђена је митрополија и обновљена црква Успенија Богородичиног. Саграђена је и болница у коју су долазили болесници из целе државе. "Она је, дакле, митрополија Успеније пречисте Владичице и имађаше около општежиће украшено разним растињем, са многим богатством, селима и другим обитељима, а била је престо митрополита београдскога, ексарха свију српских земаља. Ова је црква била богатија од других у дане овога благочастивога. А (Стефан) начини и цркву од основа у Периволији трима великим светитељима за сахрањивање архијереја те цркве. А сазида и странопријемницу за болне и цркву у њој у име светога чудотворца Николе, на најслађој води;..." (Константин Филозоф).
Овако широки радови на престоници били су помало и симболични означавајући на неки начин деспотов прекид са оним стањем које је до тада владало, односно са стањем његовог вазалства турском султану. Са променом његове политике дошло је и до промене престонице и свим оним широким радовима у њој. Тиме је истовремено деспот себи самоме, али и држави којом је владао (Србији) давао у страним земљама много већи значај но што је то до сада био случај. Странци су могли да виде једног новог Стефана Лазаревића који сада има титулу деспота, нову престоницу у Београду и који влада независно од било кога. Све је било ново, а оно што је било наслеђено из времена турака журно је уклањано, а посебно људи који су били склони даљњој сарадњи са Турцима. Саме вазалне обавезе које је преузео према угарском краљу Жигмунду давале су деспоту право на то јер нису биле понижавајуће као оне које је имао према Бајазиту. У целини су те обавезе биле више репрезентативне и захтевале су од деспота да при неким свечанијим догађајима попут сабора или других облика дворског живота буде у краљевој пратњи.
Скоро истовремено добијен је и Голубац на Дунаву. Била је то веома јака и значајна тврђава која је контролисала Дунав. Саграђен на високој стени над Дунавом и донжоном који је стајао на највишој тачки, окружен кулама и зидовима који су лепезасто постављени у два реда према западу, Голубац је привлачио пажњу свим освајачима коју су туда пролазили. Од свих кула којима је Голубац окружен свакако је најинтересантнија она која се налази у средишту утврђења. По свему судећи она је српскога порекла, мада је тешко одредити када је и од стране којег српскога владара саграђена. У њеном приземљу налази се капела која има нише за олтар, ђаконикон и проскомидију, а све је окренуто ка истоку, тако да се одмах види да је припадала православном храму. Очигледно да ова кула није накнадно прилагођавана овој сврси већ је управо тако и грађена, па би то био онај основни доказ томе да је саграђена од српске руке. Добијање Голубца значајно је допринело учвршћивању деспотовог положаја у Србији, али му је то истовремено створило и обавезу да тврђаву напуни својом посадом и чува овај дунавски пут од турског продирања.
У складу са својим новим положајем, деспот се тако и понашао настављајући акцију чишћења Србије од турака. Што није побијено било је протерано. "Ради тога и начини уговор с њима и дела се прихвати. Обилазећи, утврђиваше и остале своје градове, а оне које су Исмаиљћани пре самовласно отргнули, њих заузе. А судије, које су они раније поставили, сами побегоше" (Константин Филозоф). У то време деспот се активирао и против Бранковића тако да су забележене, додуше не баш поуздане, информације о томе да им је палио Ситницу која се налази на Косову. Акције против турака, али и против Бранковића су биле успешне па се тако и краљ Жигмунд хвали како деспот Стефан, који је његов вазал, успешно ратује против Турака и других непријатеља, а да је само у последњем походу потукао 10.000 непријатеља (писмо од 15. априла 1404. године). Баш ти ратни успеси деспотови, натерали су Бранковиће да са њим потраже споразум који је на крају и постигнут, не зна се када, али највероватније у другој половини 1404. години.
Током 1405. (11. новембра) године умрла је и кнегиња Милица, прозвана калуђерица Евгенија, а у великој схимни Јевросина. Сахрањена је у својој задужбини у манастиру Љубостиња. "Поче, дакле, зидати ову обитељ године 6915. (1407), а пре ове године престави се благочастива госпођа Јевгенија, мати овога истоименога (Стефана). Јер прими овакво име у монаштву и би положена у својем манастиру званом Љубостињи, Успенија пречисте Богородице" (Константин Филозоф). Љубостиња је била женски манастир који ја саградио чувени мајстор Раде Боројевић. Манастир је грађен још од раније, а битка на Косову (1389) је тек за тренутак прекинула његово живописање. По предању, кнегиња је желела да се у овом манастиру окупе српске госпође, удовице изгинулих ратника на Косову, а и сама је у њему 1393. године примила монаштво. Манастир је од самог почетка био замишљен као њена гробница. Не зна се тачно у ком делу манастира је њена гробница (у манастиру има више гробница) па се претпоставља да је то она у припрати и то у северозападном делу. То је гробница која је зидана од комада камења и опеке, касније омалтерисана, а изнад ње (гробнице) налази се ктиторски портрет кнегиње.
У моменту смрти она више није имала ону политичку улогу коју је имала ранијих година, али несумњиво да је њена смрт била велики губитак за Стефана. Улогу кнегиње Милице у послекосовској Србији није могуће преценити и могло би се рећи да је њена мудра политика била та која је одржала Лазаревиће на српском престолу, а Србију целовитом. И до сада је било доста говора о њеним најистакнутијим политичким потезима и дипломатским акцијама тако да сада није потребно све то понављати. Сматра се у данашњој историографији да је управо кнегиња била та која је спречавала раздор између својих синова, деспота Стефана и Вука. У досадашњем току приче већ смо наводили како је она својом дипломатском акцијом (под условом да се стварно и десила) успела да спречи да се неслагање између браће током 1402/3. године не претвори у отворени рат. Од тада па све до њене смрти за Вука се не чује ни да је жив, а не зна се ни где је тачно боравио, да ли у Србији или Турској? Постоји претпоставка да је негде током 1404. године ипак постигнуо помирење између деспота Стефана и Вука и то је могло већ остарелој кнегињи да буде колика-толика утеха. Међутим, недуго након кнегињине смрти поново ће Вук дигнути главу и овај пут стварно довести турску војску у Србију и навалити на деспота Стефана. Овај пут до рата између браће ће доћи, али неће бити мајке, кнегиње Милице, да тај сукоб утишава. Ствар је процене мислити да је њена улога у маргинализовању Вука током његовог првог одласка код Турака била одлучујућа, а да је Сулејманова процена да му није погодан моменат за ратовање по Србији била другостепене важности. Велико је питање да ли би кнегиња успела да Вука и други пут спречи, тим више што нису биле оне прилике које су јој тада ишле на руку. Но, то је сада већ ствар даљње приче.
Од те године (1405) губи се сваки траг и Јефимији тако да се само може претпоставити да је након смрти кнегиње Љубице, она одлучила да се повуче и да своје последње дане проведе у манастиру Љубостињи. Након 1402. године и она је (попут кнегиње Милице) примила строже монашке завете, па је од малосхимнице Јефимије постала великосхимница Јевпраксија. Била је жива још 1405. године, а што се види из једне повеље деспота Стефана којом јој он поклања село Јабучје, да би га она поклонила манастиру Хиландару. Деспот је са веома топлим речима захвалио њој на свему оном што је она за њега учинила, називајући је госпођом, мајком, деспотицом. "И као што напомену царства ми госпођа и мајка ми деспотица кира Јевпраксија да жели преко царства ми да приложи ради своје душе неко село дому пречисте Богоматере, обитељи царског и великог манастира Хиландара, који лежи на Светој Гори Атону. И када је видело царство ми њену добру жељу о својој души, саветовах се са госпођом и мајком ми кира Јевгенијом и са властелом царства ми да се не презиру њене молбе, већ штавише с радошћу и усрђем да се испуне. Због њене велике љубави и усрђа према нама благоизволело је царство ми и даровах јој село Јабучје у Левачкој жупи, што је држао као пронију Младен Пасисин за време господина и родитеља ми светог кнеза...". Мисли се да је у гробници која се налази на јужном зиду припрате у манастиру Љубостињи место где је сахрањена Јефимија.
Након смрти кнегиње Милице и одласка Јефимије у манастир Љубостињу, деспот је био лишен два саветника којима је дуговао тако много. У то време он је већ имао 30-32 године и улазио је у доба које би се могло звати зрелим. За своје године прошао је много окршаја, како политичких тако и ратних, а то нагомилано искуство се најјасније видело из тога како је управљао Србијом. Његова снажна воља загосподарила је Србијом, а он се није либио да се обрачунава са непослушнима. "Дошавши у своје отачаство као Коил, (који), изишавши из дубоких шума, страшан долази, огањ избацујући и ужасавајући ближње и даљње; овако изишавши и обишавши, као муња сијаше грмећи, збуњујући непокорне (који то беху) због многих метежа. И свако бесчашће би згажено и устраши се; одсекоше се руке оних који су чинили неправду и који стреме ка злу, а правда је процветала и плод доносила" (Константин Филозоф). У то време деспот је обратио посебну пажњу на сузбијање безакоње и свих других облика насиља покушавајући да у Србији заведе ред. Да је у томе имао успеха јасно каже и Константин Филозоф: "Не изгоњаше брзи спорога нити богати убогога, нити је моћни узимао пределе ближњих, нити је вађен мач силних, нити се крв праведника проливала, нити је постојао зли и глупи говор, нити лагања против начелника, нити презирање преславних по чину, нити слично томе" (Константин Филозоф).
Наводећи све то Константин Филозоф не заборавља да подвуче да је деспот све то радио управо по оним саветима које је добио од, сада већ покојног, султана Бајазита: "И шта је све тада по савету цара (Бајазита) учинио". Осим тога он је уздигао на главне положаје у држави оне људе којима је веровао не обраћајући много пажње на њихово порекло. "Беше подигао, од почетка тако рећи, свој велики врт красни: једне као начелнике над пословима (постави), друге као телохранитеље своје што беше и најповерљивији (унутрашњи) чин. А онда (постојао је и) други чин. Затим трећи, спољашњи, да су трећи у заједници са другима и други са првима,.." (Константин Филозоф). Овде биограф говори и о устројству које је деспот поставио у држави, односно о хијерархији која је установљена и која се пореди са оном која постоји у небеској војсци (уређење анђела у девет чинова). Радило се о довођењу нових људи и смењивању свих оних који нису деспоту били по вољи или који су му били сумњиви. Такав његов поступак је био сасвим разумљив јер било је много непријатеља, почев од Турака, Бранковића и на крају рођеног брата Вука. Сви они имали су своје људе и присталице по Србије и стога толика неповерљивост и опрез код деспота, што је уосталом особина свих аутократа. Радило се о постепеној централизацији власти у деспотовим рукама, што увек сепаратистички расположеној властели није могло бити право.
Пресељењем престонице у Београд добио је деспот прилику да и свој двор уреди на начин који је био веома близак ономе што је видео на другом европским дворовима. Двор је био луксузно уређен са мноштвом слугу и других службеника који су имали некаква задужења, али било је изгледа много и оних који нису ништа радили и служили су само за то да увеличају дворски сјај. "А о стварима дома царскога, множина ових беше у сваком чину, тако да их буде довољно у свако време, да их има доста (па) и сувише" (Константин Филозоф). Веома су интересантни наводи биографа где он описује онај начин понашања на двору који је захтевао деспот. Сва дворска послуга и службеници су били у строгом запту, а лепо је понашање било обавезно тим више што их је све деспот лично надгледао. "И сви са страхом беху као анђели гледани очима оних који долазе и удивљени побожношћу, а сви су се један према другом (понашали) како доликује и са лепом уздржаношћу; још више они, унутрашњи, које је ова зрака (Стефан) надгледао, одређивао и осијавао" (Константин Филозоф). Није само послуга била та која се морала држати тих правила већ и сви остали који су каквим послом долазили код деспота. Уласком на двор свима било забрањено да вичу, да се гласно смеју или да лупају ногама, а осим тога могло се ући само прописно обучен и то у неку светлу одећу коју је деспот лично поделио. "Вика, лупање ногама, смех или неспретна одећа није се смела ни поменути, а сви беху обучени у светле одеће, коју је раздавао лично деспот" (Константин Филозоф).
Можда све ово изгледа сувише строго и квари нам слику дворског живота који нам увек изгледа лагодним. Очигледно да у време деспота Стефана на српском двору живот није изгледао ни мало угодан већ је у себи носио низ обавеза. Међутим, чињеница је да је и сам деспот био и те како строг према самоме себи и да се још строже придржавао свих ових одредби које је наметао другима. На првом месту он није, као неколицина пријашњих српских владара, обраћао много пажње на жене и није падао у њихове замке па је то разлог да се женски смех није много чуо на његовом двору. С друге стране, ни жене нису имале много разлога да се задржавају на двору јер ту није било много ни забаве за њих будући да је музика била забрањена, пошто деспот није волео да је чује. "А ово је још чудније од првога; у таквој владавини понеко избеже понекад од женске љубави и свирке. А овај је мрзио обоје, па шта више и одбацио. Само колико треба музике за рат, рече, да се нађе" (Константин Филозоф). Дакле, и поред свег сјаја двор је пружао мало прилике за разоноду и безбрижне проводе. Све је то било у потпуном складу са деспотовом помало мрачном природом и његовим наглим и веома често суровим поступцима. Но, када се говори о овом потпуно ратничком устројству на деспотовом двору, треба имати посебно у виду то да је он (деспот) све своје дотадашње године провео најчешће ратујући. Ти ратови су било некада у турску корист, некада против њих, а опет некада је деспот морао да употреби оружје и против своје непослушне властеле. Од њега који је у најранијој младости изгубио оца, а сестру морао лично да води у турски харем и да барем неколико пута стрепи да му турски султан не одруби главу, није се заиста могло очекивати много радости или оног расположења које захтева лагодан живот на двору.
Сва та строгост која је заведена имала је велики ефект и сви су углавном бојали да дођу у било какав конфликт са деспотом плашећи се и његовог самог погледа. Било је јасно да је Србија добила правога господара, првога таквог кова након цара Душана, који господари људима, али и њиховим вољама. "А треба да се и ово зна да нико није могао сагледати очију његових, чак ни они највиши. Ово не говоримо само ми, него сведоче и сви који су то искусили. А онај који се зарицао да ће их угледати, није се могао овога удостојити" (Константин Филозоф). Саме прилике у којима се Србија налазила налагале су оваква правила. Ратно окружење са сталном опасношћу од Турака, унутрашњим немирима тражиле су једно овакво управо војно организовање у свим областима живота.
Ипак у односу на све оно што је Србија доживела у протеклих двадесетак година изгледало је као да се неко спокојство и мир постепено увлачи у земљу. Опасност од Угарске је уклоњена и добијен је један сигуран савезник, док с друге стране, Турци су били не само заузети својим бригама већ и сувише слаби и несложни за неки озбиљнији напад на Србију. Сви ови догађаји су давали много нада за оптимизам, а тај оптимизам изражава деспот у својој Хиландарској повељи из тога времена 1404/5. године, када каже: "А сада скровишта велика благости божије отворише нам се, и смирисмо се и починусмо, и облаци тамни разиђоше се, и засија нам сунце, и да речемо с апостолом: ово је време благопријатно, ово је сад дан спасења, и обновише се острва и ново небо и нова земља мени по Исаији. И ја сам благодаран Богу, и бих и још ћу бити кад благодет светога Духа потпомаже, јер самодржац и владар очевом уделу и ширинама српске земље поверен од бога венчах се, и очевим врлинама ревнујући и како сам био у таквом услову и устројству, у то време придоше к мени..".
Да би целокупна ситуација изгледала још боља на неки начин побринуо се и сам султан Сулејман који је негде током 1404. године са деспотом постигао један прави мир. Тиме је оно натегнуто примирје из 1402/3. било замењено једним чвршћим уговором који је имао шансе да потраје дуже време. Радило се о припремању Сулејмана да крене са војском у Малу Азију где би узео учешће у борби за власт над целокупном територијом Турске државе (да подсетим да је Сулејман држао само европски део државе). Управо то га је присилило да преговара са деспотом и да пристане на мир. "А Сулејман се крете ка истоку да тражи очевину. Слушајући за ово (напредовање Стефаново), посла ка увек помињаном (Стефану) посланика да утврди са њиме мир. Овога прими овај благочастиви са великим љубочашћем и утврди мир; и тако овај оде ка своме господару" (Константин Филозоф).
У то време почиње се испољавати и други део деспотове личности и то онај окренут ка уметности. Није он само био упорни сакупљач књига и других уметничких предмета, већ је штавише био писац. У време 1403-1404. године он је написао Похвално слово кнезу Лазару (потпуни назив је: Похвално слово светоме и многомученику Христову Лазару) где се на изразито глорификован начин, са много симбола и алузија описује кнез Лазар. Током пролећа 1404. године успео је деспот да састави и Натпис на мраморном стубу на Косову где се на нешто директнији начин описује кнез Лазар и његови саборци у Косовској битци. Почетак овог натписа је у потпуно античком духу: "Човече који ступаш на српску земљу, био ти дошљак или си одавде, ко си да си, када дођеш на поље које се зове Косово и видиш да је цело пуно костију мртвих, а с њиме и камену природу, ..". Последњи спис који је деспот саставио био је Слово љубави и урађен је током 1409. године, али како је везан за догађаје из тога времена, то о њему касније више речи.
За све то време налазе се Бранковићи у вазалном положају према султану Сулејману и одржавају односе са њима, а што је подразумевало да одлазе код њега повремено на поклоњење. Додуше, ти су односи препуни неповерења па се никада није знало да ли ће онај Бранковић који одлази султану и да преживи тај сусрет. Познато су писма Дубровника упућена Мари Бранковић 1. априла 1406. година, а онда поново 9. августа 1408. године у којима "честитају" Мари то што се њен син Ђурађ сретно вратио из посете султану. Нису то биле само бојазни од неких успутних напада разбојника где би Ђурађ можда и настрадао, било је то много више. Никада код Турака није могло да се дубље укорени мишљење да су им Бранковићи верни вазали, а углавном због познате улоге њиховог оца Вука Бранковића који је целога живота био љути турски противник па је чак као такав у њиховом заробљеништву и умро. У самој породици долазило је до постепеног раслојавања јер су све већи утицај на вршење послова добијали Гргур и Ђурађ Бранковић, док је Лазар нагло отишао у други план.
На крају је старешинство скоро у потпуности узео Ђурађ за себе и то посебно након његове и Гргурове посете султану из 1406. године. Тада је султан из неког разлога (вероватно неко неповерење) задржао Гргура код себе (могуће као таоца), а Ђурађ се вратио сам у Србију. Изгледа да Гргур код Турака није остао дуго, а након што се вратио у Србију одлучио је да се окане политике и на крају се замонашио под именом Герасим. Могуће је да оваква његова одлуке јесте због тога што је почео побољевати јер недуго након замонашења он умре у Хиландару (13. март 1408.). Након Гргуревог замонашења било је сасвим за очекивати да Ђурађ, као сада најстарији Вуков син, преузме старешинство у породици Бранковића. Он је то до краја и учинио, а такав његов потез изазваће касније потресе у оквиру породице.
16. Деспот као самодржац
Добијање Београда и Мачве било је у функцији јачања деспотових снага, али и видљиви знак наклоности краља Жигмунда. Одмах по добијању Београда, деспот је у њега преселио своју резиденцију. По први пут у својој историји Београд је од типично пограничне, мада веома јаке, тврђаве постао престоница једне државе. Од тога времена деспот се веома трудио да од Београда створи трговачки центар, а да би побољшао прилив трговаца доносио је наредбе по којима их је ослобађао плаћања разних дажбина. "А даде и ослобођење граду томе од разних намета; даде и повластице овима (најбогатијим људима) са сваким утврђењем да се неће поколебати; у њему су биле наведене и благодати божје (говорило се) о слободи од порабоћења; и печат златни овима даде који има слику града да који хоће какву куповину да чини у било коме крају добије књигу са печатом да је становник тога града, па неће давати нигде ни царине ни пролаза. А измоли и утврди од околних обласних господара, па и од самога краља по овим крајевима свако ослобођење трговаца (од пореза).
Осим тога саграђено је мноштво грађевина од којих је најистакнутија била деспотов двор, али при свему томе нису пропуштени ни широки радови на утврђивању градских бедема. "И ко је кадар да писањем каже какав је положај, изглед и лепота (Београда)! Сазида и ипалксе многе за људе који живе унутра и напољу; за то се узвишење као за соломонско у Јерусалиму могло казати: од здања сенка падаше по околини (као од) вавилонских крепких узвишених врата; и висећи врт (беше) на који онај горди узишавши говораше: Не саздах ли ја све ово крепком десницом и високом мишицом. Овај ваистину од царских (градова) најлепши је изглед имао. А деспот је свагда смерним речима својим изабраним читао и тумачио јеванђелске речи и поучаваше их учитељски; беше и царски (двор) украсио узвишењем веома китњастим, (а начини) око града прокопе добре изван двојних бедема" (Константин Филозоф). Исто тако саграђена је митрополија и обновљена црква Успенија Богородичиног. Саграђена је и болница у коју су долазили болесници из целе државе. "Она је, дакле, митрополија Успеније пречисте Владичице и имађаше около општежиће украшено разним растињем, са многим богатством, селима и другим обитељима, а била је престо митрополита београдскога, ексарха свију српских земаља. Ова је црква била богатија од других у дане овога благочастивога. А (Стефан) начини и цркву од основа у Периволији трима великим светитељима за сахрањивање архијереја те цркве. А сазида и странопријемницу за болне и цркву у њој у име светога чудотворца Николе, на најслађој води;..." (Константин Филозоф).
Овако широки радови на престоници били су помало и симболични означавајући на неки начин деспотов прекид са оним стањем које је до тада владало, односно са стањем његовог вазалства турском султану. Са променом његове политике дошло је и до промене престонице и свим оним широким радовима у њој. Тиме је истовремено деспот себи самоме, али и држави којом је владао (Србији) давао у страним земљама много већи значај но што је то до сада био случај. Странци су могли да виде једног новог Стефана Лазаревића који сада има титулу деспота, нову престоницу у Београду и који влада независно од било кога. Све је било ново, а оно што је било наслеђено из времена турака журно је уклањано, а посебно људи који су били склони даљњој сарадњи са Турцима. Саме вазалне обавезе које је преузео према угарском краљу Жигмунду давале су деспоту право на то јер нису биле понижавајуће као оне које је имао према Бајазиту. У целини су те обавезе биле више репрезентативне и захтевале су од деспота да при неким свечанијим догађајима попут сабора или других облика дворског живота буде у краљевој пратњи.
Скоро истовремено добијен је и Голубац на Дунаву. Била је то веома јака и значајна тврђава која је контролисала Дунав. Саграђен на високој стени над Дунавом и донжоном који је стајао на највишој тачки, окружен кулама и зидовима који су лепезасто постављени у два реда према западу, Голубац је привлачио пажњу свим освајачима коју су туда пролазили. Од свих кула којима је Голубац окружен свакако је најинтересантнија она која се налази у средишту утврђења. По свему судећи она је српскога порекла, мада је тешко одредити када је и од стране којег српскога владара саграђена. У њеном приземљу налази се капела која има нише за олтар, ђаконикон и проскомидију, а све је окренуто ка истоку, тако да се одмах види да је припадала православном храму. Очигледно да ова кула није накнадно прилагођавана овој сврси већ је управо тако и грађена, па би то био онај основни доказ томе да је саграђена од српске руке. Добијање Голубца значајно је допринело учвршћивању деспотовог положаја у Србији, али му је то истовремено створило и обавезу да тврђаву напуни својом посадом и чува овај дунавски пут од турског продирања.
У складу са својим новим положајем, деспот се тако и понашао настављајући акцију чишћења Србије од турака. Што није побијено било је протерано. "Ради тога и начини уговор с њима и дела се прихвати. Обилазећи, утврђиваше и остале своје градове, а оне које су Исмаиљћани пре самовласно отргнули, њих заузе. А судије, које су они раније поставили, сами побегоше" (Константин Филозоф). У то време деспот се активирао и против Бранковића тако да су забележене, додуше не баш поуздане, информације о томе да им је палио Ситницу која се налази на Косову. Акције против турака, али и против Бранковића су биле успешне па се тако и краљ Жигмунд хвали како деспот Стефан, који је његов вазал, успешно ратује против Турака и других непријатеља, а да је само у последњем походу потукао 10.000 непријатеља (писмо од 15. априла 1404. године). Баш ти ратни успеси деспотови, натерали су Бранковиће да са њим потраже споразум који је на крају и постигнут, не зна се када, али највероватније у другој половини 1404. години.
Током 1405. (11. новембра) године умрла је и кнегиња Милица, прозвана калуђерица Евгенија, а у великој схимни Јевросина. Сахрањена је у својој задужбини у манастиру Љубостиња. "Поче, дакле, зидати ову обитељ године 6915. (1407), а пре ове године престави се благочастива госпођа Јевгенија, мати овога истоименога (Стефана). Јер прими овакво име у монаштву и би положена у својем манастиру званом Љубостињи, Успенија пречисте Богородице" (Константин Филозоф). Љубостиња је била женски манастир који ја саградио чувени мајстор Раде Боројевић. Манастир је грађен још од раније, а битка на Косову (1389) је тек за тренутак прекинула његово живописање. По предању, кнегиња је желела да се у овом манастиру окупе српске госпође, удовице изгинулих ратника на Косову, а и сама је у њему 1393. године примила монаштво. Манастир је од самог почетка био замишљен као њена гробница. Не зна се тачно у ком делу манастира је њена гробница (у манастиру има више гробница) па се претпоставља да је то она у припрати и то у северозападном делу. То је гробница која је зидана од комада камења и опеке, касније омалтерисана, а изнад ње (гробнице) налази се ктиторски портрет кнегиње.
У моменту смрти она више није имала ону политичку улогу коју је имала ранијих година, али несумњиво да је њена смрт била велики губитак за Стефана. Улогу кнегиње Милице у послекосовској Србији није могуће преценити и могло би се рећи да је њена мудра политика била та која је одржала Лазаревиће на српском престолу, а Србију целовитом. И до сада је било доста говора о њеним најистакнутијим политичким потезима и дипломатским акцијама тако да сада није потребно све то понављати. Сматра се у данашњој историографији да је управо кнегиња била та која је спречавала раздор између својих синова, деспота Стефана и Вука. У досадашњем току приче већ смо наводили како је она својом дипломатском акцијом (под условом да се стварно и десила) успела да спречи да се неслагање између браће током 1402/3. године не претвори у отворени рат. Од тада па све до њене смрти за Вука се не чује ни да је жив, а не зна се ни где је тачно боравио, да ли у Србији или Турској? Постоји претпоставка да је негде током 1404. године ипак постигнуо помирење између деспота Стефана и Вука и то је могло већ остарелој кнегињи да буде колика-толика утеха. Међутим, недуго након кнегињине смрти поново ће Вук дигнути главу и овај пут стварно довести турску војску у Србију и навалити на деспота Стефана. Овај пут до рата између браће ће доћи, али неће бити мајке, кнегиње Милице, да тај сукоб утишава. Ствар је процене мислити да је њена улога у маргинализовању Вука током његовог првог одласка код Турака била одлучујућа, а да је Сулејманова процена да му није погодан моменат за ратовање по Србији била другостепене важности. Велико је питање да ли би кнегиња успела да Вука и други пут спречи, тим више што нису биле оне прилике које су јој тада ишле на руку. Но, то је сада већ ствар даљње приче.
Од те године (1405) губи се сваки траг и Јефимији тако да се само може претпоставити да је након смрти кнегиње Љубице, она одлучила да се повуче и да своје последње дане проведе у манастиру Љубостињи. Након 1402. године и она је (попут кнегиње Милице) примила строже монашке завете, па је од малосхимнице Јефимије постала великосхимница Јевпраксија. Била је жива још 1405. године, а што се види из једне повеље деспота Стефана којом јој он поклања село Јабучје, да би га она поклонила манастиру Хиландару. Деспот је са веома топлим речима захвалио њој на свему оном што је она за њега учинила, називајући је госпођом, мајком, деспотицом. "И као што напомену царства ми госпођа и мајка ми деспотица кира Јевпраксија да жели преко царства ми да приложи ради своје душе неко село дому пречисте Богоматере, обитељи царског и великог манастира Хиландара, који лежи на Светој Гори Атону. И када је видело царство ми њену добру жељу о својој души, саветовах се са госпођом и мајком ми кира Јевгенијом и са властелом царства ми да се не презиру њене молбе, већ штавише с радошћу и усрђем да се испуне. Због њене велике љубави и усрђа према нама благоизволело је царство ми и даровах јој село Јабучје у Левачкој жупи, што је држао као пронију Младен Пасисин за време господина и родитеља ми светог кнеза...". Мисли се да је у гробници која се налази на јужном зиду припрате у манастиру Љубостињи место где је сахрањена Јефимија.
Након смрти кнегиње Милице и одласка Јефимије у манастир Љубостињу, деспот је био лишен два саветника којима је дуговао тако много. У то време он је већ имао 30-32 године и улазио је у доба које би се могло звати зрелим. За своје године прошао је много окршаја, како политичких тако и ратних, а то нагомилано искуство се најјасније видело из тога како је управљао Србијом. Његова снажна воља загосподарила је Србијом, а он се није либио да се обрачунава са непослушнима. "Дошавши у своје отачаство као Коил, (који), изишавши из дубоких шума, страшан долази, огањ избацујући и ужасавајући ближње и даљње; овако изишавши и обишавши, као муња сијаше грмећи, збуњујући непокорне (који то беху) због многих метежа. И свако бесчашће би згажено и устраши се; одсекоше се руке оних који су чинили неправду и који стреме ка злу, а правда је процветала и плод доносила" (Константин Филозоф). У то време деспот је обратио посебну пажњу на сузбијање безакоње и свих других облика насиља покушавајући да у Србији заведе ред. Да је у томе имао успеха јасно каже и Константин Филозоф: "Не изгоњаше брзи спорога нити богати убогога, нити је моћни узимао пределе ближњих, нити је вађен мач силних, нити се крв праведника проливала, нити је постојао зли и глупи говор, нити лагања против начелника, нити презирање преславних по чину, нити слично томе" (Константин Филозоф).
Наводећи све то Константин Филозоф не заборавља да подвуче да је деспот све то радио управо по оним саветима које је добио од, сада већ покојног, султана Бајазита: "И шта је све тада по савету цара (Бајазита) учинио". Осим тога он је уздигао на главне положаје у држави оне људе којима је веровао не обраћајући много пажње на њихово порекло. "Беше подигао, од почетка тако рећи, свој велики врт красни: једне као начелнике над пословима (постави), друге као телохранитеље своје што беше и најповерљивији (унутрашњи) чин. А онда (постојао је и) други чин. Затим трећи, спољашњи, да су трећи у заједници са другима и други са првима,.." (Константин Филозоф). Овде биограф говори и о устројству које је деспот поставио у држави, односно о хијерархији која је установљена и која се пореди са оном која постоји у небеској војсци (уређење анђела у девет чинова). Радило се о довођењу нових људи и смењивању свих оних који нису деспоту били по вољи или који су му били сумњиви. Такав његов поступак је био сасвим разумљив јер било је много непријатеља, почев од Турака, Бранковића и на крају рођеног брата Вука. Сви они имали су своје људе и присталице по Србије и стога толика неповерљивост и опрез код деспота, што је уосталом особина свих аутократа. Радило се о постепеној централизацији власти у деспотовим рукама, што увек сепаратистички расположеној властели није могло бити право.
Пресељењем престонице у Београд добио је деспот прилику да и свој двор уреди на начин који је био веома близак ономе што је видео на другом европским дворовима. Двор је био луксузно уређен са мноштвом слугу и других службеника који су имали некаква задужења, али било је изгледа много и оних који нису ништа радили и служили су само за то да увеличају дворски сјај. "А о стварима дома царскога, множина ових беше у сваком чину, тако да их буде довољно у свако време, да их има доста (па) и сувише" (Константин Филозоф). Веома су интересантни наводи биографа где он описује онај начин понашања на двору који је захтевао деспот. Сва дворска послуга и службеници су били у строгом запту, а лепо је понашање било обавезно тим више што их је све деспот лично надгледао. "И сви са страхом беху као анђели гледани очима оних који долазе и удивљени побожношћу, а сви су се један према другом (понашали) како доликује и са лепом уздржаношћу; још више они, унутрашњи, које је ова зрака (Стефан) надгледао, одређивао и осијавао" (Константин Филозоф). Није само послуга била та која се морала држати тих правила већ и сви остали који су каквим послом долазили код деспота. Уласком на двор свима било забрањено да вичу, да се гласно смеју или да лупају ногама, а осим тога могло се ући само прописно обучен и то у неку светлу одећу коју је деспот лично поделио. "Вика, лупање ногама, смех или неспретна одећа није се смела ни поменути, а сви беху обучени у светле одеће, коју је раздавао лично деспот" (Константин Филозоф).
Можда све ово изгледа сувише строго и квари нам слику дворског живота који нам увек изгледа лагодним. Очигледно да у време деспота Стефана на српском двору живот није изгледао ни мало угодан већ је у себи носио низ обавеза. Међутим, чињеница је да је и сам деспот био и те како строг према самоме себи и да се још строже придржавао свих ових одредби које је наметао другима. На првом месту он није, као неколицина пријашњих српских владара, обраћао много пажње на жене и није падао у њихове замке па је то разлог да се женски смех није много чуо на његовом двору. С друге стране, ни жене нису имале много разлога да се задржавају на двору јер ту није било много ни забаве за њих будући да је музика била забрањена, пошто деспот није волео да је чује. "А ово је још чудније од првога; у таквој владавини понеко избеже понекад од женске љубави и свирке. А овај је мрзио обоје, па шта више и одбацио. Само колико треба музике за рат, рече, да се нађе" (Константин Филозоф). Дакле, и поред свег сјаја двор је пружао мало прилике за разоноду и безбрижне проводе. Све је то било у потпуном складу са деспотовом помало мрачном природом и његовим наглим и веома често суровим поступцима. Но, када се говори о овом потпуно ратничком устројству на деспотовом двору, треба имати посебно у виду то да је он (деспот) све своје дотадашње године провео најчешће ратујући. Ти ратови су било некада у турску корист, некада против њих, а опет некада је деспот морао да употреби оружје и против своје непослушне властеле. Од њега који је у најранијој младости изгубио оца, а сестру морао лично да води у турски харем и да барем неколико пута стрепи да му турски султан не одруби главу, није се заиста могло очекивати много радости или оног расположења које захтева лагодан живот на двору.
Сва та строгост која је заведена имала је велики ефект и сви су углавном бојали да дођу у било какав конфликт са деспотом плашећи се и његовог самог погледа. Било је јасно да је Србија добила правога господара, првога таквог кова након цара Душана, који господари људима, али и њиховим вољама. "А треба да се и ово зна да нико није могао сагледати очију његових, чак ни они највиши. Ово не говоримо само ми, него сведоче и сви који су то искусили. А онај који се зарицао да ће их угледати, није се могао овога удостојити" (Константин Филозоф). Саме прилике у којима се Србија налазила налагале су оваква правила. Ратно окружење са сталном опасношћу од Турака, унутрашњим немирима тражиле су једно овакво управо војно организовање у свим областима живота.
Ипак у односу на све оно што је Србија доживела у протеклих двадесетак година изгледало је као да се неко спокојство и мир постепено увлачи у земљу. Опасност од Угарске је уклоњена и добијен је један сигуран савезник, док с друге стране, Турци су били не само заузети својим бригама већ и сувише слаби и несложни за неки озбиљнији напад на Србију. Сви ови догађаји су давали много нада за оптимизам, а тај оптимизам изражава деспот у својој Хиландарској повељи из тога времена 1404/5. године, када каже: "А сада скровишта велика благости божије отворише нам се, и смирисмо се и починусмо, и облаци тамни разиђоше се, и засија нам сунце, и да речемо с апостолом: ово је време благопријатно, ово је сад дан спасења, и обновише се острва и ново небо и нова земља мени по Исаији. И ја сам благодаран Богу, и бих и још ћу бити кад благодет светога Духа потпомаже, јер самодржац и владар очевом уделу и ширинама српске земље поверен од бога венчах се, и очевим врлинама ревнујући и како сам био у таквом услову и устројству, у то време придоше к мени..".
Да би целокупна ситуација изгледала још боља на неки начин побринуо се и сам султан Сулејман који је негде током 1404. године са деспотом постигао један прави мир. Тиме је оно натегнуто примирје из 1402/3. било замењено једним чвршћим уговором који је имао шансе да потраје дуже време. Радило се о припремању Сулејмана да крене са војском у Малу Азију где би узео учешће у борби за власт над целокупном територијом Турске државе (да подсетим да је Сулејман држао само европски део државе). Управо то га је присилило да преговара са деспотом и да пристане на мир. "А Сулејман се крете ка истоку да тражи очевину. Слушајући за ово (напредовање Стефаново), посла ка увек помињаном (Стефану) посланика да утврди са њиме мир. Овога прими овај благочастиви са великим љубочашћем и утврди мир; и тако овај оде ка своме господару" (Константин Филозоф).
У то време почиње се испољавати и други део деспотове личности и то онај окренут ка уметности. Није он само био упорни сакупљач књига и других уметничких предмета, већ је штавише био писац. У време 1403-1404. године он је написао Похвално слово кнезу Лазару (потпуни назив је: Похвално слово светоме и многомученику Христову Лазару) где се на изразито глорификован начин, са много симбола и алузија описује кнез Лазар. Током пролећа 1404. године успео је деспот да састави и Натпис на мраморном стубу на Косову где се на нешто директнији начин описује кнез Лазар и његови саборци у Косовској битци. Почетак овог натписа је у потпуно античком духу: "Човече који ступаш на српску земљу, био ти дошљак или си одавде, ко си да си, када дођеш на поље које се зове Косово и видиш да је цело пуно костију мртвих, а с њиме и камену природу, ..". Последњи спис који је деспот саставио био је Слово љубави и урађен је током 1409. године, али како је везан за догађаје из тога времена, то о њему касније више речи.
За све то време налазе се Бранковићи у вазалном положају према султану Сулејману и одржавају односе са њима, а што је подразумевало да одлазе код њега повремено на поклоњење. Додуше, ти су односи препуни неповерења па се никада није знало да ли ће онај Бранковић који одлази султану и да преживи тај сусрет. Познато су писма Дубровника упућена Мари Бранковић 1. априла 1406. година, а онда поново 9. августа 1408. године у којима "честитају" Мари то што се њен син Ђурађ сретно вратио из посете султану. Нису то биле само бојазни од неких успутних напада разбојника где би Ђурађ можда и настрадао, било је то много више. Никада код Турака није могло да се дубље укорени мишљење да су им Бранковићи верни вазали, а углавном због познате улоге њиховог оца Вука Бранковића који је целога живота био љути турски противник па је чак као такав у њиховом заробљеништву и умро. У самој породици долазило је до постепеног раслојавања јер су све већи утицај на вршење послова добијали Гргур и Ђурађ Бранковић, док је Лазар нагло отишао у други план.
На крају је старешинство скоро у потпуности узео Ђурађ за себе и то посебно након његове и Гргурове посете султану из 1406. године. Тада је султан из неког разлога (вероватно неко неповерење) задржао Гргура код себе (могуће као таоца), а Ђурађ се вратио сам у Србију. Изгледа да Гргур код Турака није остао дуго, а након што се вратио у Србију одлучио је да се окане политике и на крају се замонашио под именом Герасим. Могуће је да оваква његова одлуке јесте због тога што је почео побољевати јер недуго након замонашења он умре у Хиландару (13. март 1408.). Након Гргуревог замонашења било је сасвим за очекивати да Ђурађ, као сада најстарији Вуков син, преузме старешинство у породици Бранковића. Он је то до краја и учинио, а такав његов потез изазваће касније потресе у оквиру породице.
Следеће
поглавље: |