Грб Немањића
Текст о грбу Немањића преузет из књиге „Родословне таблице и грбови српских династија и властеле“ (према таблицама Алексе Ивића), објављене 1987. године.
Комплетан грб Немањића, са штитом, кацигом, челенком и плаштом, какав је овде представљен не постоји ни на једном споменику из времена самих Немањића. Сви хералдички елементи, на основу којих је грб реконструисан, међутим, постојали су у доба када је лоза Немањића владала Србијом, и посведочени су као ознака краљевске династије, владарског достојанства, а можда и као симбол средњовековне српске државе. Сам грб састављен је из две хералдичке целине. Једна целина је црвени штит са представом белог, односно сребрног, двоглавог орла, а друга је кацига са јастучетом (дашчицом) из кога излази челенка у виду розете са перима.
О двоглавом орлу као симболу српских краљева писано је много. Темељну анализу овог симбола дали су С. Новаковић и А. Соловјев у својим делима о српској хералдици. Двоглави орлови се, под несумњивим византијским утицајем, врло рано јављају на одећи српских владара, што се види по бројним представама на фрескама. Није вероватно да је двоглави орао био грб краљевске породице у оном смислу у којем грбове посматра западноевропска хералдичка традиција. Орлови су у Византији били ознака неких високих титула тзв. царских достојанственика и јављали су се на одећи и опреми. Цар је имао орлове на чизмама, на седлу и на јастуку на коме је стајао. Деспот је носио црвене орлове на прекривачу за седло и на шатору, а на обући и на седлу извезене бисером. Орлове су, по строго утврђеним прописима, смели да носе и севастократор, ћесар и још неки достојанственици. У Србију су двоглави орлови дошли вероватно уз високе титуле које су у раном периоду неки српски владари добијали од византијских царева, за шта има података из X, XI и XII века. Доцније се у Србији јављају, поглавито на одећи владара, вероватно по угледу на Византију, а нарочито у време цара Душана. Према речима С. Ћирковића: „Могуће је, и вероватно је тако, да ми не познајемо све случајеве додељивања високих византијских титула српским владарима и члановима њихових породица. С друге стране, могуће је да се у Србији симболика орлова на владарској одежди примењивала мање строго и мање формално него у Византији, али је остала ограничена на владара и најближе сроднике“.
У време цара Душана двоглави орао се све чешће јавља на одећи, накиту и другим предметима. Запад у то време већ сматра двоглавог орла за грб Србије и Немањића. Каталонски картограф А. Дулсерт на својој мапи из 1339. г. ставља на Скопље, Душанову престоницу, заставу са двоглавим орлом (додуше црвеним на белом пољу). На попису ствари које су српски краљеви поклонили цркви Светог Николе у Барију спомињу се предмети са двоглавим орлом, „Краљевским грбом“. Не може се са сигурношћу утврдити да ли је цар Душан сам сматрао да је двоглави орао његов грб, али како наводи А. Соловјев: „уколико је осећао потребу да има хералдички амблем по којем га могу познати западњаци, почео је да се служи двоглавим орлом који му је био познат као украс његових предака и као царски знак у Византији.“
У средњовековној Босни, где је западноевропска хералдика била ухватила јаче корене него у Србији двоглави орао је нешто касније сматран грбом династије Немањића. На великом печату краља Стефана Дабише, из 1395. г. јавља се двоглави орао у штиту, са леве стране краљевског престола, док је са десне грб Котроманића. Претпоставља се даје Дабиша само променио име, а задржао све остало на великом печату краља Твртка и да је двоглави орао последица Твртковог проглашења, 1377. г., за краља „Србије и Босне“. На тај се начин он, а касније и Дабиша, позивањем на породичне везе, приказивао легитимним наследником лозе Немањића.
Штампа и вез са дукса "Рељеф"
„Илирски“ грбовници усвајају белог (сребрног) двоглавог орла на црвеном пољу као грб Немањића, те он као такав прелази у савремену хералдичку традицију. Боје на нашој реконструкцији приказане су у складу с том традицијом „илирских“ грбовника, тим пре што се, према представама на фрескама, може са приличном сигурношћу претпоставити да је основа црвена. Сам орао на реконструисаном грбу стилизован је према орлу са фреске у Богородици Љевишкој (око 1310. г.). Орлови (црвени на белом) налазе се на соклу, а изнад њих Свети Сава, Симеон-Стефан Немања и Стефан Првовенчани. Облик штита дат је према грбу Немањића на великом Дабишином печату.
Друга хералдичка целина на овој реконструкцији грба Немањића јесте кацига са јастучетом (дашчицом), плаштом, челенком са розетом и перима. Представа кациге са дашчицом омиљена је у српској хералдици XIV века. Јастуче је имало вероватно исту функцију коју у западноевропској хералдици обично има венац: да придржи челенку и учини прелаз између шлема, плашта и челенке. Вероватно је да му је и основна намена била иста, да изолује шлем од сунца, хладноће и влаге. На новцу Стефана Дечанског, цара Душана, цара Уроша, али и других великаша, јавља се, мање-више стандардизована стилизација шлема, јастучета, плашта и челенке. На нашој представи грба Немањића дашчица, кацига и челенка реконструисане су према новцу краља Душана. Сам тип кациге је такозвани „дубоки“, омиљен у хералдици XIV века.
Плашт који се на хералдичким представама на новцу негде јавља, а негде не, приказан је на реконструкцији у стилу западноевропске хералдике XIV века.
Што се тиче челенке, представа на новцу не дозвољава детаљну реконструкцију. Може се претпоставити да је то била розета од неког лаког материјала, вероватно од пера, можда позлаћених, или од позлаћеног лима. За пера на врху такође се не може јасно утврдити каква су, али је могуће да су паунова, тим пре што су она била врло омиљена у хералдици XIV века, а и код нас се јављају нешто касније на грбу Котроманића. Наше народне песме описују раскошне челенке српске властеле и углавном спомињу позлаћено перје, али није извесно колико се у епици очувало стварне средњовековне традиције.
Интересантно је да је у Србији XIV и XV века омиљена хералдичка композиција шлема са челенком, евентуално са плаштом, али без штита и представе на њему. Ова композиција јавља се на новцу, печатима, прстењу, не само Немањића већ и Мрњавчевића, Лазаревића, Бранковића и других. У неким случајевима штит се и појављује, али мали, незнатан, очигледно тек другоразредног значаја. Ова хералдичка особеност обично се јавља у срединама танке хералдичке традиције, каква је била средњовековна Србија. И у Мађарској тог доба шлем са челенком (цимером) често је замењивао грб, па се на мађарском грб и зове czimer. Шлем и челенка ипак нису грб, пошто им недостаје штит и представа на њему. Штит је једини обавезни и неизоставни део грба. Због тога је наша реконструкција онаква какву би, вероватно начинио неки хералд XIV века у средњовековној Србији од постојећих хералдичких елемената, да је желео да сачини грб Немањића сагласан са законима хералдике.