Света лоза кнеза Лазара
писац: Жељко Фајфрић
<< 2. Обласни господари
3. Вукашин као краљ
Недуго након ове епизоде умро је и кнез Војислав (септембра 1363. године) и то толико изненада да би то могло и да изазове сумњу у сам начин смрти. Данас се не зна да ли му је смрт била насилна, али у то време такве су ствари биле сасвим уобичајен пут да се уклони непријатан такмац. Одмах након његове смрти поставило се питање прерасподеле огромних територија које је он држао под својом влашћу. Додуше, једно време ове територије успела је на окупу да одржи кнежева удовица Гоислава. Кнез је имао и два сина Добровоја и Стефана, али они су били малолетни па је имањем управљала удовица. Североисточно од кнегиње Гоиславе налазило се мало имање жупана Николе Алтомановића који је у доба смрти кнеза Војислава имао тек 14 година. Жупан сигурно никада није заборавио на који га је начин са имања његовог оца Алтомана истерао кнез Војислав, али у прво време је ипак мировао (због младости вероватно). Но, све то није трајало дуго јер већ 1366. године креће у акцију (жупан тада има тек 17 година) и током 1367. године он је већ господар Рудника. Те године (1367) рат је између жупана Алтомановића и кнегиње Гоиславе беснео свом снагом, а кнегиња тражи од Дубровника да јој што прије пошаље ризницу коју је кнез тамо држао, не би ли сакупила војску. Све је то било узалуд јер крајем 1368. године жупан Алтомановић узима под контролу целокупну кнегињину област. "Кад је Војислав умро, његов синовац Никола, син Алтомана, који је умро за живота Војислављева, превазилазећи у сваком злу и деда и стрица, незадовољан делом, који је приликом деобе припао његовом оцу, заузе оружјем и део свога стрица Војислава" (Мавро Орбин).
У то доба Никола Алтомановић је имао једва деветнаест година, а постао је вероватно најмоћнији великаш у Српској царевини. Веома хитар када је требало потезати оружје он је цело време био са неким у завади па је тако ратовао са босанским баном Твртком. "Верујући, дакле, да нема на свету храбријег и моћнијег од њега, поче ратовати и харати границе Босне према Дрини, причињавајући велике штете босанском бану Твртку" (Мавро Орбин), а нарочито са Дубровником: "ратовао је и са градом Дубровником. Тако 1371. године, кад је ухватио неке дубровачке трговце и племиће, ставио их је на муке вадећи им зубе, те им је на крају силом изнудио четири хиљаде фјорина" (Мавро Орбин), али и са Угарском: "Боравећи и на граници Угарске, није престајао харати околна места" (Мавро Орбин). Био је у сваком случају ратник достојан сваког респекта: "Поменути Никола као момак беше велика јуначина.." (Мавро Орбин).
Из неког разлога историја га сматра за грубијана и превртљивца коме није ништа свето и који је спреман на све. "Био је велики јунак на оружју и спретан, али дрзак, непостојан у свим својим делима и вероломан; врло лако се лаћао оружја и започињао рат са свим владарима својим суседима" (Мавро Орбин). Оно што му се највише ставља на терет јесте наводно убиство његове стрине Гоиславе и њених синова Добровоја и Стефана који су то доба били тек нешто мало више већ деца. Наиме, дуго је владала легенда да их је жупан Никола Алтомановић похватао живе, а онда ставио у тамницу где су умрли. Постоји и једна друга легенда језивија од ове по којој је он Гоиславу и њене синове држао годинама у тамници, а када му је то досадило дао је да их се потрује: "ухвати Војислављеве синове Добровоја и Стефана и њихову мајку, те их баци у тамницу, у којој су после пуних седам година бедно завршили живот. Други веле (као је горе речено) да их је након кратког времена отровао" (Мавро Орбин).
Међутим истина је ипак другачија. Гоислава је успела са синовима да се пребаци у Дубровник, а ови су је онда бродом превезли у Албанију одакле је она иначе била родом. Није уопште немогуће да је и сам жупан Алтомановић на неки начин дозволио Гоислави да се пребаци до Дубровника те да није желео да омета њено бекство.
Одмах након смрти кнеза Војислава (1363. године) цар Урош се из све снаге баца под утицај Вукашинов и у времену август-септембар 1365. године, цар Урош узима Вукашина за савладара, тако да се овај крунише за краља. Некако око тога доба и Угљеша узима под своју контролу област Сер и добија титулу деспота. Сам догађај крунисања и свега онога што је ишло прије и после тога није баш најјаснији. Сасвим је сигурно да Вукашиново крунисање није наишло на симпатије код Рашке властеле мада је царица Јелена овај чин одобрила иако није сасвим сигурно да је присуствовала самом крунисању. Непотребно је овде упуштати се у то шта је овим крунисањем добио или изгубио цар Урош јер у раду који је посвећен кнезу Лазару ово и нема неке сврхе. Битније је нешто друго, а то је питање шта је сада све ово значило за Лазара? Но, ту је најпре потребно поставити у каквој се ситуацији у том моменту нашао Лазар.
Оне године (1365.) када је Вукашин проглашен за царевог савладара и крунисан за краља имао је Лазар 36 године (рођен 1329. године). Самим крунисањем Вукашина за краља изгубио је Лазар сваку наду да ће сам моћи било шта постићи на двору јер са Вукашином је био у лошим односима (ако узмемо за тачно да је са дворском властелом наговарао цара да ликвидира Вукашина и кнеза Војислава) и од овога није могао очекивати ништа доброга. С друге стране цар Урош није имао деце, а крунисањем Вукашина за краља практично је била формирана нова династија српских владара - Мрњавчевићи. Наиме, након смрти цара Уроша, који нема наследника, за очекивати је да на његово место ступи краљ Вукашин или неки од његових синова. На таквом двору за Лазара нема места. Исто тако он је морао бити тешко разочаран тиме што је цар Урош допустио да се један Мрњавчевић крунише за владара јер ко је тада од старе српске властеле (ту је свакако спадао Лазар) могао да прихвати да Србијом влада било која династија осим Немањића. И иначе Вукашиново уздизање (не само крунисање) тешко да је Рашка властела могла мирно да прихвати, што из пуке зависти, али и због тога што су Мрњавчевићи, ма колико били способни, ипак били само скоројевићи. Они никако нису спадали у стару Српску властелу којој је порекло у Рашкој која је срж Српског царства. Коленовићи, ма како били осиромашени, никако нису могли да прихвате ове скоројевиће гледајући на њих са висине и то је свакако био разлог што добар део Рашке властеле из протеста није желео да присуствује Вукашиновом крунисању.
Не треба заборавити ни то да су Мрњавчевићи, а поготово Вукашин, у свом походу ка већој моћи и стварању својих области били немилосрдни те да су самим тиме створили и велико мноштво противника. Једноставно, били су окружени мржњом са свих страна. Неко их није трпео из зависти, неко зато што су га у својој похлепи тешко оштетили, а скоро сви зато што су покушали (и то у том моменту успешно) да Србији натуре своју династију Мрњавчевића. Не треба заборавити да скоро две стотине година Србијом владају Немањићи и мада је између њих било стално ломова око власти (то би се можда могло назвати и породичним свађама да нису у пар наврата довели и државу пред пропаст) то је било само између њих, а са стране скоро и да није било покушаја да се они као породица свргну са власти. Дакле, за скоро две стотине година није било таквих дрзника који би ударили на свето право Немањића да владају Србијом. И сада тако нешто чине потпуно непознати Мрњавчевићи за чије се порекло скоро и не зна. Условно гледајући на право цара Уроша да влада Србијом Вукашин није извршио било какав удар јер је Урош и даље цар, а Вукашин само савладар, односно краљ. Међутим, стварна ситуација је била сасвим другачија будући да Вукашину краљевска титула треба само зато да има оправдање да све великаше стави под једну власт: царску. Тим путем се чини да једино добија Урош јер би Вукашин можда био у стању да заузда великаше и поново их стави под централну власт. Међутим, сви знају да је то за Вукашина само форма и да ће онога момента када најјаче великаше заузда и највећи део Српских територија стави под контролу и сам цар Урош бити сувишан. Ко ће онда бити у стању да га заузда и да га спречи да не узме себи и царску круну?
Рашки великаши не могу да спрече Вукашина да узме краљевску круну, али могу да му одбију било какву послушност. С друге стране ни несретни цар Урош не треба више никоме јер на његовом двору се више ништа не може добити. Стога највећи део Рашке властеле која му је била у служби једноставно напушта двор и покушава да надокнади све оно што је за ове године изгубила служећи цара на двору. Међу такве спада и Лазар који потпуно разочаран напушта двор на којем је стекао веома мало тога опипљивог. Остао је на малој титули ставиоца, а никаквих земаља на управу није добио. Но, стекао је једно велико искуство (има 36 година) и по свему судећи веома велики углед и поштовање. Дакле, ако није имао материјалних користи стекао је један други капитал који ће касније умети до краја да искористи. Некако од тога времена он уз своје име наводи и титулу кнеза.
Сама Лазарева делатност између 1365. и 1371. године у потпуности је непозната јер нема нити једног историјског извора који би могао макар да посредно упути чиме се кнез у то доба бавио. Стога остаје само претпоставка (највероватније потпуно тачна) да је он у тим годинама без неких већих скокова и трзавица постепено формирао своју област. Како је то текло, не зна се, али да је било много тешкоћа јесте сигурно јер Лазар није могао да око своје баштине у Прилепцу формира своју област будући да је читав крај окупирао Вукашин. "Краљ Вукашин је одредио Приштину као престони град и држао сву околну земљу" (Мавро Орбин). Међутим, кнез Лазар је ипак уз много мудрости и такта успео да притешњен између земаља краља Вукашина, браће Растислалић и области коју је држао Никола Алтомановић, постепено формира своју област. Овде треба напоменути да је некако у то доба, наиме од Вукашиновог крунисања (1365.) и жупан Алтомановић у успону и почиње да сакупља околне земље такође формирајући своју област. Прилика и за једног и другог била је управо идеална јер кнез Војислав је умро и његова огромна земља је без одговарајуће заштите.
Оно што је кнезу Лазару могло неизмерно да помогне (Николи Алтомановићу такође) јесте то да се Вукашин још увек не понаша као краљ већ више као обласни господар који покушава да заокружи своје територије. Стога су све његове активности и снаге окренуте ка Македонији коју постепено ставља под своју контролу. Међутим, тешко да се ико од Рашке господе заварао да Вукашин неће онога момента када обави све послове у Македонији кренути и на Рашку не би ли рашке великаше сузбио. И кнез Лазар и жупан Никола Алтоманови сада представљају великаше који су потпуно независни од централне власти и који тек номинално признају Уроша за цара, али не и за господара којем су обавезни послушност. Као такви они јесу противници централне власти коју представљају цар Урош и краљ Вукашин. Међутим, једини који располаже са војном силом јесте Вукашин и од њега прети опасност овим непослушницима, тим више што он и по Македонији покорава све који му стану на пут позивајући се на своје краљевско право. Сасвим је за очекивати да се ускоро појави у Рашкој и да од непокорне Рашке господе затражи да се они покоре његовом легитимном краљевском праву. Да је у тим активностима успео Вукашин би под својом контролом држао велики део преосталог Српског царства, међутим да ли би оваква делатност Вукашинова могла спасити Србију од наилазеће пропасти ми можемо данас само процењујемо. Како та његова активност никада није завршена то су могуће различите спекулације, али оно што је сасвим сигурно јесте да Рашки великаши никако нису хтели да дозволе тако нешто.
Сада на овоме месту мора се споменути једно веома интересантно место код Мавра Орбина о једном догађају, који се ма како изгледао невероватан, идеално уклапа у целу слику тадашње ситуације. Ево о чему се ради. Сарадња Вукашина као краља и цара Уроша је изгледа у самоме почетку била сасвим добра, а што се види из тога што Вукашин у неким документима изричито ставља цара у хијерархијски виши положај но свој, итд. Дакле у самоме почетку између њих нема неких сукоба. Но, од 1368. године све то престаје и Вукашин се сасвим цепа од цара и води своју потпуно самосталну политику. Сада су Вукашинове намере већ сасвим очигледне, а и он више ништа не крије јер цара је искористио онолико колико му је то требало (да га крунише за краља), а у даљњем походу ка власти он му је само сметња.
Већ је речено да некако од 1365. (од када се Вукашин крунисао) кнез Лазар постепено формира своје области, а то исто чини и жупан Никола Алтомановић. Обојици тај посао изгледа иде сасвим добро јер у годинама 1368-1369, њих двојица јесу (уз Балшиће) најмоћнији Рашки феудалци. Они признају цара Уроша, али ипак само формално јер независно спроводе своју политику не осврћући се на њега.
Како је цар у периоду 1365-1368. године био под потпуним утицајем Вукашина тешко је поверовати да кнез Лазар и жупан Алтомановић уопште имају неки ближи контакт са њим. Међутим, онога момента када долази до раскида између цара и Вукашина негде око 1368. године и Рашкој господи одједном пада на памет идеја да покушају да искористе цара не би ли сломили Вукашинову моћ која је све већа и која и њима самима сада највише прети. Вукашин се отресао цара и сада је било сасвим за очекивати да он своје чете ускоро скрене ка Рашким великашима и да их сломи једног по једног. У том моменту (по Орбину) одједном се приближавају кнез Лазар и жупан Никола Алтомановић, а сјединила их је не жеља да спасу државу од сада већ узурпатора Вукашина, већ да отклоне опасност која се надвила над њима самима. "Личне успехе Вукашина и Угљеше нису могли да трпе кнез Лазар и жупан Никола Алтомановић, после њих први великаши у Рашкој. Зато одлучише међу собом да их понизе и подрежу крила њиховој охолости" (Мавро Орбин). Но, да би себи на неки начин обезбедили легитимитет, јер коначно треба да заратују са Вукашином који је краљ, они се сете да постоји цар Урош који је у хијерархији изнад краља Вукашина. Под окриљем цара они би, дакле, могли сасвим легално да заратују са краљем и да искористе царево име не би ли привукли уз себе што већи број присталица. Још увек је магично име Немањићко било магнет за многе. "С тим циљем приђоше цару Урошу подстичући га на све могуће начине против поменуте браће" (Мавро Орбин).
Изгледа да се цар Урош, као и увек до тада, веома колебао, плашећи се Вукашинове снаге или можда не желећи да започиње прави грађански рат у Србији. Стога су кнез Лазар и жупан Никола Алтомановић употребили све могуће начине да убеде цара и на крају су му почели обећавати да је овај рат који они покрећу на Вукашина за његово добро и да ће све оне земље који они против Вукашина освоје вратити цару као његово очинско краљевство. Очигледно да су заборавили да су и области којима они управљају такође део очинског дела цара Уроша те да би требало и те земље цару вратити. Тешко да је цар Урош поверовао и једну реч овој двојици, али вероватно да није имао другога избора, а воља му је опет била сувише слаба да се супротстави кнежевој и жупановој те на крају он пристане на све оно што су они тражили од њега. "И на крају га убедише да уђе с њима у савез против речене браће, обећавајући да ће све што им одузму припасти цару Урошу, за кога ће се они заложити да поново добије очинско краљевство" (Мавро Орбин).
За овакву одлуку тешко да се цар Урош може окривити јер он већ дуго није био ни господар своје личности, а камоли државе. Већ једном је зарад Вукашина изгубио Рашку господу, онда га је и Вукашин одбацио. Сада му Рашка господа поново прилазе, додуше са предлозима због којих се може само црвенети, али уколико поново одбије њих, једини излаз му јесте неки од манастира. Можда би таква одлука са моралне тачке становишта била једина исправна за цара, али он је сувише слаб за било какву одлуку која има неку већу тежину, а управо оваква одлука јесте једна од таквих. Цар пристаје уз кнеза Лазара у жупана Николу Алтомановића тако да непријатељства са браћом Мрњавчевић ускоро започињу.
На крају се показало да је Рашка господа сувише слаба за удружене Мрњавчевиће. У директном војном сукобу на Косову долази до катастрофе Рашана тако да Вукашин заробљава цара Уроша, кнез Лазар бежи, а жупан Никола Алтомановић једини остаје на бојном пољу, али једва извуче живу главу. "Припремивши, дакле, моћну војску, пођоше да нападну краља Вукашина и Угљешу. Ови распоредише своју војску и сусретоше се с непријатељем на Косову пољу. Кад се ту заметнула битка, кнез Лазар се повуче са својим четама и побеже. Никола Алтомановић пак, који се хтео борити, беше поражен, његови људи поубијани, те се сам једва успео спасти. Цар Урош беше ухваћен жив с неколицином властеле свога двора док су други били поубијани" (Мавро Орбин).
Изгледа да је једини који се храбро борио био заправо жупан Никола Алтомановић, док је опет кнез Лазар видевши (или се уплашио) да је војска удружених Мрњавчевића много јача, а још пре него што је битка и почела, не оптерећујући се много са тиме шта ће се десити са савезницима царем Урошем и жупаном Николом, једноставно побегао. То бекство, када умало није изгубио због тога главу, жупан Никола Алтомановић никада није опростио кнезу Лазару и од тога времена између њих влада дивља мржња која ће резултирати и многобројним каснијим убиствима.
Истинитост ове епизоде јесте дискутабилна, али и Пајсије Јањевац на неки посредан начин потврђује да је било некакве сарадње између цара Уроша и Рашке властеле која је успела да му се наметне "не примајући савете старих, а држећи савете младих". Све је то на крају довело до сукоба са Вукашином. "Ради тога онај који од искона мрзи добро: ђаво, подиже рат између младога цара и Вукашина, и био је велики метеж и распре између њих у те дане. Једни су били помагачи цару Урошу, а тако је и по правди, а други Вукашину по неправди, тако да је био велики метеж и разногласице и неправде" (Пајсије Јањевац).
Љутња жупана Алтомановића на кнеза Лазара је сигурно била још и већа када је већ следеће године (1370.), вероватно користећи то што је жупан био ослабљен оним поразом на Косову, али и заузет сталним ратовима са Дубровником, кнез Лазар отео од њега веома богат Рудник.
После ове битке (под условом да је Орбинов навод тачан) у Српском царству ситуација се није много изменила јер Мрњавчевићи нису ишли до краја и то је основни разлог зашто су кнез Лазар, жупан Никола Алтомановић и Балшићи и надаље били најјачи у Рашкој. Вукашин није могао да искористи ову своју победу јер се на вероватни наговор свога брата Угљеше почео бавити управо надолазећом Турском опасношћу која је била све очигледнија. Како се Серска област граничила са оним областима којима су Турци харали и где су се постепено учвршћивали то је Угљеша са њима имао већ доста ратних сукоба и имао је сасвим добар увид у њихове даљње намере. Стога му није требало много па да примети да Турске акције нису само обични пљачкашки походи већ систематско освајање. Било је то приметљиво поготово од онога момента када су Турци заузели Димотику (1361.), затим годину дана касније Једрене и коначно 1363. године и Пловдив. Било је неких нада након смрти султана Орхана (1362.) да ће код Турака избити какав метеж те да ће их то ослабити, но када је престо преузео насртљиви, али веома способан ратник, Мурат I, више није било никакве шансе да ће Балкан избећи Турску најезду. Тим више што је султан своју престоницу преселио у Једрене желећи да буде што ближе месту будућих ратних операција.
Све је то био онај разлог због чега Мрњавчевићи одустају од уништења кнеза Лазара и жупана Алтомановића. "Овај је са својим братом Угљешом био одлучио да лиши власти кнеза Лазара и Николу Алтомановића и да их потпуно уништи како их не би могли спречавати при другим подухватима које су желели да остваре. Али у то време не хтедоше ништа предузимати, јер су Турци који су се граничили с њима приликом овог рата били опустошили њихову земљу и нанели јој велику штету. Зато су се најпре хтели осветити Турцима, а тада ударити свом снагом на жупана Николу и кнеза Лазара" (Мавро Орбин).
Турска опасност је сада била далеко већа, а поражени кнез Лазар и жупан Никола су били много мање значајни у овом моменту. Сам цар Урош је (ако је веровати Орбину) био код Вукашина који га је заробио у битци. "Кад је био потучен цар Урош и ухваћен у бици, краљ Вукашин га је одвео у Рашку,...(Мавро Орбин) и он од сада па надаље не игра више баш никакву улогу у било којим догађајима који ће ускоро жестоко да потресу царство.
3. Вукашин као краљ
Недуго након ове епизоде умро је и кнез Војислав (септембра 1363. године) и то толико изненада да би то могло и да изазове сумњу у сам начин смрти. Данас се не зна да ли му је смрт била насилна, али у то време такве су ствари биле сасвим уобичајен пут да се уклони непријатан такмац. Одмах након његове смрти поставило се питање прерасподеле огромних територија које је он држао под својом влашћу. Додуше, једно време ове територије успела је на окупу да одржи кнежева удовица Гоислава. Кнез је имао и два сина Добровоја и Стефана, али они су били малолетни па је имањем управљала удовица. Североисточно од кнегиње Гоиславе налазило се мало имање жупана Николе Алтомановића који је у доба смрти кнеза Војислава имао тек 14 година. Жупан сигурно никада није заборавио на који га је начин са имања његовог оца Алтомана истерао кнез Војислав, али у прво време је ипак мировао (због младости вероватно). Но, све то није трајало дуго јер већ 1366. године креће у акцију (жупан тада има тек 17 година) и током 1367. године он је већ господар Рудника. Те године (1367) рат је између жупана Алтомановића и кнегиње Гоиславе беснео свом снагом, а кнегиња тражи од Дубровника да јој што прије пошаље ризницу коју је кнез тамо држао, не би ли сакупила војску. Све је то било узалуд јер крајем 1368. године жупан Алтомановић узима под контролу целокупну кнегињину област. "Кад је Војислав умро, његов синовац Никола, син Алтомана, који је умро за живота Војислављева, превазилазећи у сваком злу и деда и стрица, незадовољан делом, који је приликом деобе припао његовом оцу, заузе оружјем и део свога стрица Војислава" (Мавро Орбин).
У то доба Никола Алтомановић је имао једва деветнаест година, а постао је вероватно најмоћнији великаш у Српској царевини. Веома хитар када је требало потезати оружје он је цело време био са неким у завади па је тако ратовао са босанским баном Твртком. "Верујући, дакле, да нема на свету храбријег и моћнијег од њега, поче ратовати и харати границе Босне према Дрини, причињавајући велике штете босанском бану Твртку" (Мавро Орбин), а нарочито са Дубровником: "ратовао је и са градом Дубровником. Тако 1371. године, кад је ухватио неке дубровачке трговце и племиће, ставио их је на муке вадећи им зубе, те им је на крају силом изнудио четири хиљаде фјорина" (Мавро Орбин), али и са Угарском: "Боравећи и на граници Угарске, није престајао харати околна места" (Мавро Орбин). Био је у сваком случају ратник достојан сваког респекта: "Поменути Никола као момак беше велика јуначина.." (Мавро Орбин).
Из неког разлога историја га сматра за грубијана и превртљивца коме није ништа свето и који је спреман на све. "Био је велики јунак на оружју и спретан, али дрзак, непостојан у свим својим делима и вероломан; врло лако се лаћао оружја и започињао рат са свим владарима својим суседима" (Мавро Орбин). Оно што му се највише ставља на терет јесте наводно убиство његове стрине Гоиславе и њених синова Добровоја и Стефана који су то доба били тек нешто мало више већ деца. Наиме, дуго је владала легенда да их је жупан Никола Алтомановић похватао живе, а онда ставио у тамницу где су умрли. Постоји и једна друга легенда језивија од ове по којој је он Гоиславу и њене синове држао годинама у тамници, а када му је то досадило дао је да их се потрује: "ухвати Војислављеве синове Добровоја и Стефана и њихову мајку, те их баци у тамницу, у којој су после пуних седам година бедно завршили живот. Други веле (као је горе речено) да их је након кратког времена отровао" (Мавро Орбин).
Међутим истина је ипак другачија. Гоислава је успела са синовима да се пребаци у Дубровник, а ови су је онда бродом превезли у Албанију одакле је она иначе била родом. Није уопште немогуће да је и сам жупан Алтомановић на неки начин дозволио Гоислави да се пребаци до Дубровника те да није желео да омета њено бекство.
Одмах након смрти кнеза Војислава (1363. године) цар Урош се из све снаге баца под утицај Вукашинов и у времену август-септембар 1365. године, цар Урош узима Вукашина за савладара, тако да се овај крунише за краља. Некако око тога доба и Угљеша узима под своју контролу област Сер и добија титулу деспота. Сам догађај крунисања и свега онога што је ишло прије и после тога није баш најјаснији. Сасвим је сигурно да Вукашиново крунисање није наишло на симпатије код Рашке властеле мада је царица Јелена овај чин одобрила иако није сасвим сигурно да је присуствовала самом крунисању. Непотребно је овде упуштати се у то шта је овим крунисањем добио или изгубио цар Урош јер у раду који је посвећен кнезу Лазару ово и нема неке сврхе. Битније је нешто друго, а то је питање шта је сада све ово значило за Лазара? Но, ту је најпре потребно поставити у каквој се ситуацији у том моменту нашао Лазар.
Оне године (1365.) када је Вукашин проглашен за царевог савладара и крунисан за краља имао је Лазар 36 године (рођен 1329. године). Самим крунисањем Вукашина за краља изгубио је Лазар сваку наду да ће сам моћи било шта постићи на двору јер са Вукашином је био у лошим односима (ако узмемо за тачно да је са дворском властелом наговарао цара да ликвидира Вукашина и кнеза Војислава) и од овога није могао очекивати ништа доброга. С друге стране цар Урош није имао деце, а крунисањем Вукашина за краља практично је била формирана нова династија српских владара - Мрњавчевићи. Наиме, након смрти цара Уроша, који нема наследника, за очекивати је да на његово место ступи краљ Вукашин или неки од његових синова. На таквом двору за Лазара нема места. Исто тако он је морао бити тешко разочаран тиме што је цар Урош допустио да се један Мрњавчевић крунише за владара јер ко је тада од старе српске властеле (ту је свакако спадао Лазар) могао да прихвати да Србијом влада било која династија осим Немањића. И иначе Вукашиново уздизање (не само крунисање) тешко да је Рашка властела могла мирно да прихвати, што из пуке зависти, али и због тога што су Мрњавчевићи, ма колико били способни, ипак били само скоројевићи. Они никако нису спадали у стару Српску властелу којој је порекло у Рашкој која је срж Српског царства. Коленовићи, ма како били осиромашени, никако нису могли да прихвате ове скоројевиће гледајући на њих са висине и то је свакако био разлог што добар део Рашке властеле из протеста није желео да присуствује Вукашиновом крунисању.
Не треба заборавити ни то да су Мрњавчевићи, а поготово Вукашин, у свом походу ка већој моћи и стварању својих области били немилосрдни те да су самим тиме створили и велико мноштво противника. Једноставно, били су окружени мржњом са свих страна. Неко их није трпео из зависти, неко зато што су га у својој похлепи тешко оштетили, а скоро сви зато што су покушали (и то у том моменту успешно) да Србији натуре своју династију Мрњавчевића. Не треба заборавити да скоро две стотине година Србијом владају Немањићи и мада је између њих било стално ломова око власти (то би се можда могло назвати и породичним свађама да нису у пар наврата довели и државу пред пропаст) то је било само између њих, а са стране скоро и да није било покушаја да се они као породица свргну са власти. Дакле, за скоро две стотине година није било таквих дрзника који би ударили на свето право Немањића да владају Србијом. И сада тако нешто чине потпуно непознати Мрњавчевићи за чије се порекло скоро и не зна. Условно гледајући на право цара Уроша да влада Србијом Вукашин није извршио било какав удар јер је Урош и даље цар, а Вукашин само савладар, односно краљ. Међутим, стварна ситуација је била сасвим другачија будући да Вукашину краљевска титула треба само зато да има оправдање да све великаше стави под једну власт: царску. Тим путем се чини да једино добија Урош јер би Вукашин можда био у стању да заузда великаше и поново их стави под централну власт. Међутим, сви знају да је то за Вукашина само форма и да ће онога момента када најјаче великаше заузда и највећи део Српских територија стави под контролу и сам цар Урош бити сувишан. Ко ће онда бити у стању да га заузда и да га спречи да не узме себи и царску круну?
Рашки великаши не могу да спрече Вукашина да узме краљевску круну, али могу да му одбију било какву послушност. С друге стране ни несретни цар Урош не треба више никоме јер на његовом двору се више ништа не може добити. Стога највећи део Рашке властеле која му је била у служби једноставно напушта двор и покушава да надокнади све оно што је за ове године изгубила служећи цара на двору. Међу такве спада и Лазар који потпуно разочаран напушта двор на којем је стекао веома мало тога опипљивог. Остао је на малој титули ставиоца, а никаквих земаља на управу није добио. Но, стекао је једно велико искуство (има 36 година) и по свему судећи веома велики углед и поштовање. Дакле, ако није имао материјалних користи стекао је један други капитал који ће касније умети до краја да искористи. Некако од тога времена он уз своје име наводи и титулу кнеза.
Сама Лазарева делатност између 1365. и 1371. године у потпуности је непозната јер нема нити једног историјског извора који би могао макар да посредно упути чиме се кнез у то доба бавио. Стога остаје само претпоставка (највероватније потпуно тачна) да је он у тим годинама без неких већих скокова и трзавица постепено формирао своју област. Како је то текло, не зна се, али да је било много тешкоћа јесте сигурно јер Лазар није могао да око своје баштине у Прилепцу формира своју област будући да је читав крај окупирао Вукашин. "Краљ Вукашин је одредио Приштину као престони град и држао сву околну земљу" (Мавро Орбин). Међутим, кнез Лазар је ипак уз много мудрости и такта успео да притешњен између земаља краља Вукашина, браће Растислалић и области коју је држао Никола Алтомановић, постепено формира своју област. Овде треба напоменути да је некако у то доба, наиме од Вукашиновог крунисања (1365.) и жупан Алтомановић у успону и почиње да сакупља околне земље такође формирајући своју област. Прилика и за једног и другог била је управо идеална јер кнез Војислав је умро и његова огромна земља је без одговарајуће заштите.
Оно што је кнезу Лазару могло неизмерно да помогне (Николи Алтомановићу такође) јесте то да се Вукашин још увек не понаша као краљ већ више као обласни господар који покушава да заокружи своје територије. Стога су све његове активности и снаге окренуте ка Македонији коју постепено ставља под своју контролу. Међутим, тешко да се ико од Рашке господе заварао да Вукашин неће онога момента када обави све послове у Македонији кренути и на Рашку не би ли рашке великаше сузбио. И кнез Лазар и жупан Никола Алтоманови сада представљају великаше који су потпуно независни од централне власти и који тек номинално признају Уроша за цара, али не и за господара којем су обавезни послушност. Као такви они јесу противници централне власти коју представљају цар Урош и краљ Вукашин. Међутим, једини који располаже са војном силом јесте Вукашин и од њега прети опасност овим непослушницима, тим више што он и по Македонији покорава све који му стану на пут позивајући се на своје краљевско право. Сасвим је за очекивати да се ускоро појави у Рашкој и да од непокорне Рашке господе затражи да се они покоре његовом легитимном краљевском праву. Да је у тим активностима успео Вукашин би под својом контролом држао велики део преосталог Српског царства, међутим да ли би оваква делатност Вукашинова могла спасити Србију од наилазеће пропасти ми можемо данас само процењујемо. Како та његова активност никада није завршена то су могуће различите спекулације, али оно што је сасвим сигурно јесте да Рашки великаши никако нису хтели да дозволе тако нешто.
Сада на овоме месту мора се споменути једно веома интересантно место код Мавра Орбина о једном догађају, који се ма како изгледао невероватан, идеално уклапа у целу слику тадашње ситуације. Ево о чему се ради. Сарадња Вукашина као краља и цара Уроша је изгледа у самоме почетку била сасвим добра, а што се види из тога што Вукашин у неким документима изричито ставља цара у хијерархијски виши положај но свој, итд. Дакле у самоме почетку између њих нема неких сукоба. Но, од 1368. године све то престаје и Вукашин се сасвим цепа од цара и води своју потпуно самосталну политику. Сада су Вукашинове намере већ сасвим очигледне, а и он више ништа не крије јер цара је искористио онолико колико му је то требало (да га крунише за краља), а у даљњем походу ка власти он му је само сметња.
Већ је речено да некако од 1365. (од када се Вукашин крунисао) кнез Лазар постепено формира своје области, а то исто чини и жупан Никола Алтомановић. Обојици тај посао изгледа иде сасвим добро јер у годинама 1368-1369, њих двојица јесу (уз Балшиће) најмоћнији Рашки феудалци. Они признају цара Уроша, али ипак само формално јер независно спроводе своју политику не осврћући се на њега.
Како је цар у периоду 1365-1368. године био под потпуним утицајем Вукашина тешко је поверовати да кнез Лазар и жупан Алтомановић уопште имају неки ближи контакт са њим. Међутим, онога момента када долази до раскида између цара и Вукашина негде око 1368. године и Рашкој господи одједном пада на памет идеја да покушају да искористе цара не би ли сломили Вукашинову моћ која је све већа и која и њима самима сада највише прети. Вукашин се отресао цара и сада је било сасвим за очекивати да он своје чете ускоро скрене ка Рашким великашима и да их сломи једног по једног. У том моменту (по Орбину) одједном се приближавају кнез Лазар и жупан Никола Алтомановић, а сјединила их је не жеља да спасу државу од сада већ узурпатора Вукашина, већ да отклоне опасност која се надвила над њима самима. "Личне успехе Вукашина и Угљеше нису могли да трпе кнез Лазар и жупан Никола Алтомановић, после њих први великаши у Рашкој. Зато одлучише међу собом да их понизе и подрежу крила њиховој охолости" (Мавро Орбин). Но, да би себи на неки начин обезбедили легитимитет, јер коначно треба да заратују са Вукашином који је краљ, они се сете да постоји цар Урош који је у хијерархији изнад краља Вукашина. Под окриљем цара они би, дакле, могли сасвим легално да заратују са краљем и да искористе царево име не би ли привукли уз себе што већи број присталица. Још увек је магично име Немањићко било магнет за многе. "С тим циљем приђоше цару Урошу подстичући га на све могуће начине против поменуте браће" (Мавро Орбин).
Изгледа да се цар Урош, као и увек до тада, веома колебао, плашећи се Вукашинове снаге или можда не желећи да започиње прави грађански рат у Србији. Стога су кнез Лазар и жупан Никола Алтомановић употребили све могуће начине да убеде цара и на крају су му почели обећавати да је овај рат који они покрећу на Вукашина за његово добро и да ће све оне земље који они против Вукашина освоје вратити цару као његово очинско краљевство. Очигледно да су заборавили да су и области којима они управљају такође део очинског дела цара Уроша те да би требало и те земље цару вратити. Тешко да је цар Урош поверовао и једну реч овој двојици, али вероватно да није имао другога избора, а воља му је опет била сувише слаба да се супротстави кнежевој и жупановој те на крају он пристане на све оно што су они тражили од њега. "И на крају га убедише да уђе с њима у савез против речене браће, обећавајући да ће све што им одузму припасти цару Урошу, за кога ће се они заложити да поново добије очинско краљевство" (Мавро Орбин).
За овакву одлуку тешко да се цар Урош може окривити јер он већ дуго није био ни господар своје личности, а камоли државе. Већ једном је зарад Вукашина изгубио Рашку господу, онда га је и Вукашин одбацио. Сада му Рашка господа поново прилазе, додуше са предлозима због којих се може само црвенети, али уколико поново одбије њих, једини излаз му јесте неки од манастира. Можда би таква одлука са моралне тачке становишта била једина исправна за цара, али он је сувише слаб за било какву одлуку која има неку већу тежину, а управо оваква одлука јесте једна од таквих. Цар пристаје уз кнеза Лазара у жупана Николу Алтомановића тако да непријатељства са браћом Мрњавчевић ускоро започињу.
На крају се показало да је Рашка господа сувише слаба за удружене Мрњавчевиће. У директном војном сукобу на Косову долази до катастрофе Рашана тако да Вукашин заробљава цара Уроша, кнез Лазар бежи, а жупан Никола Алтомановић једини остаје на бојном пољу, али једва извуче живу главу. "Припремивши, дакле, моћну војску, пођоше да нападну краља Вукашина и Угљешу. Ови распоредише своју војску и сусретоше се с непријатељем на Косову пољу. Кад се ту заметнула битка, кнез Лазар се повуче са својим четама и побеже. Никола Алтомановић пак, који се хтео борити, беше поражен, његови људи поубијани, те се сам једва успео спасти. Цар Урош беше ухваћен жив с неколицином властеле свога двора док су други били поубијани" (Мавро Орбин).
Изгледа да је једини који се храбро борио био заправо жупан Никола Алтомановић, док је опет кнез Лазар видевши (или се уплашио) да је војска удружених Мрњавчевића много јача, а још пре него што је битка и почела, не оптерећујући се много са тиме шта ће се десити са савезницима царем Урошем и жупаном Николом, једноставно побегао. То бекство, када умало није изгубио због тога главу, жупан Никола Алтомановић никада није опростио кнезу Лазару и од тога времена између њих влада дивља мржња која ће резултирати и многобројним каснијим убиствима.
Истинитост ове епизоде јесте дискутабилна, али и Пајсије Јањевац на неки посредан начин потврђује да је било некакве сарадње између цара Уроша и Рашке властеле која је успела да му се наметне "не примајући савете старих, а држећи савете младих". Све је то на крају довело до сукоба са Вукашином. "Ради тога онај који од искона мрзи добро: ђаво, подиже рат између младога цара и Вукашина, и био је велики метеж и распре између њих у те дане. Једни су били помагачи цару Урошу, а тако је и по правди, а други Вукашину по неправди, тако да је био велики метеж и разногласице и неправде" (Пајсије Јањевац).
Љутња жупана Алтомановића на кнеза Лазара је сигурно била још и већа када је већ следеће године (1370.), вероватно користећи то што је жупан био ослабљен оним поразом на Косову, али и заузет сталним ратовима са Дубровником, кнез Лазар отео од њега веома богат Рудник.
После ове битке (под условом да је Орбинов навод тачан) у Српском царству ситуација се није много изменила јер Мрњавчевићи нису ишли до краја и то је основни разлог зашто су кнез Лазар, жупан Никола Алтомановић и Балшићи и надаље били најјачи у Рашкој. Вукашин није могао да искористи ову своју победу јер се на вероватни наговор свога брата Угљеше почео бавити управо надолазећом Турском опасношћу која је била све очигледнија. Како се Серска област граничила са оним областима којима су Турци харали и где су се постепено учвршћивали то је Угљеша са њима имао већ доста ратних сукоба и имао је сасвим добар увид у њихове даљње намере. Стога му није требало много па да примети да Турске акције нису само обични пљачкашки походи већ систематско освајање. Било је то приметљиво поготово од онога момента када су Турци заузели Димотику (1361.), затим годину дана касније Једрене и коначно 1363. године и Пловдив. Било је неких нада након смрти султана Орхана (1362.) да ће код Турака избити какав метеж те да ће их то ослабити, но када је престо преузео насртљиви, али веома способан ратник, Мурат I, више није било никакве шансе да ће Балкан избећи Турску најезду. Тим више што је султан своју престоницу преселио у Једрене желећи да буде што ближе месту будућих ратних операција.
Све је то био онај разлог због чега Мрњавчевићи одустају од уништења кнеза Лазара и жупана Алтомановића. "Овај је са својим братом Угљешом био одлучио да лиши власти кнеза Лазара и Николу Алтомановића и да их потпуно уништи како их не би могли спречавати при другим подухватима које су желели да остваре. Али у то време не хтедоше ништа предузимати, јер су Турци који су се граничили с њима приликом овог рата били опустошили њихову земљу и нанели јој велику штету. Зато су се најпре хтели осветити Турцима, а тада ударити свом снагом на жупана Николу и кнеза Лазара" (Мавро Орбин).
Турска опасност је сада била далеко већа, а поражени кнез Лазар и жупан Никола су били много мање значајни у овом моменту. Сам цар Урош је (ако је веровати Орбину) био код Вукашина који га је заробио у битци. "Кад је био потучен цар Урош и ухваћен у бици, краљ Вукашин га је одвео у Рашку,...(Мавро Орбин) и он од сада па надаље не игра више баш никакву улогу у било којим догађајима који ће ускоро жестоко да потресу царство.
Следеће
поглавље: |