Света лоза кнеза Лазара
писац: Жељко Фајфрић
<< 10. Питање наслеђа
11. Битка код Никопоља
Следеће године (1393.) султан Бајазит је коначно кренуо, први пут након Косовске битке, у нешто амбициозније подухвате на Балкану. На удару му се нашла Бугарска коју је у лето 1393. године прегазио. Јаку Турску армију водио је Бајазитов син Сулејман Челебија и уз њега искусни војсковођа Али паша. Бугари скоро да се нису ни одупирали, а једино је код Трнова било некакве њихове одбране. "И дошавши, све бугарске крајеве као гнездо освоји. А кад дође под дивни град, бејаше у недоумици како да га заузме гледајући стаменост места које је стрминама планина и високих брда затворено и великим зидинама укрепљено, а изнутра многочасним моштима Преподобне троструко утврђено" (Цамблак). На крају је Бајазит дао да се посече заробљени Бугарски цар Јован Шишман, а највећи део Бугарске територије је директно припојен Турској. Бугарски цар је у то доба био Бајазитов вазал, но како је он (Шишман) изгледа нешто тајно договарао са Угарским краљем Жигмундом то га је због тога Бајазит овако драстично казнио.
Управо ово Шишманово неверство навело је Бајазита током зиме 1393/94. на помисао на ликвидира све своје вазале на Балкану, а имао их је доста, те да њихове територије припоји директно Турској. Стога је наредио свим вазалима да дођу у Сер, тобож ради неких договора. Мало помало сакупе се тако сви његови вазали у Серу где су међусобно дружили ишчекујући разговор са својим сениором, Турским султаном. Ту су тек сазнали шта им се спрема, а да је ствар била заиста озбиљна видело се онда када је Бајазит стварно издао наредбу за њихову ликвидацију: "хтео је да убије све нас и све из нашег дома и у исто време да убије владаре верника" (Манојло II). Међутим, турски великаш којем је ова наредба била издана из неког разлога је оклевао, а Бајазит се у међувремену предомислио.
Од свега на крају није било ништа и Бајазит узевши од својих вазала уобичајене заклетве верности, све их пусти кућама. Но, то је било сасвим довољно да Византијски цар Манојло II откаже сваку вазалну послушност према Бајазиту и да му постане љути (мада не и опасни) противник. Сам Византијски цар Манојло II (1391-1425.) био је веома интересантна личност и спада сигурно међу образованије и културније владаре тога доба, а да се по њему самоме то видело коментарисао је и Бајазит онога момента када га је видео: "Ко не би знао да је он цар, одмах би по његовој појави познао да је цар".
Слично Манојлу II поступио је и његов брат, деспот Теодор. Ту у Серу био је и кнез Стефан Лазаревић, а са њиме је био Константин Драгаш, а вероватно и Марко Мрњавчевић. Иако им је претила смртна опасност, они у томе моменту нису имали довољно снаге да поступе на начин на који су то урадили Византијски цар Манојло II и деспот Теодор. Доследан себи и својој политици, а сувише поносан да би на такав начин долазио Бајазиту, Вук Бранковић се није појавио у Серу. Сам кнез Стефан Лазаревић био је тада веома млад и имао је тек око 17-18 године и може се само замислити како се осећао у Серу чекајући да га Турци ликвидирају. У сваком случају ово је за њега било једно веома велико, али и тешко искуство. Била је то још једна горка пилула уз оно познато одвођење сестре Оливере у Бајазитов харем (1390.).
Те зиме (1394.) Турци су узели Солун и тиме је завршено освајање целокупне Тесалије, а у лето је опседнут Цариград. За јесен припремљен је поход на Влашку где је владао војвода Мирча. Управо ту почињу да се испуњавају у пуној мери војне вазалске обавезе које је имао кнез Стефан Лазаревић према Бајазиту. И до сада је кнез слао Турцима Српске војне одреде, али због младости вероватно да није учествовао у походима. Међутим, сада је имао 18 године и морао је лично на челу својих војника да помаже Бајазиту. Осим њега ту су били исто као и он турски вазали Марко Мрњавчевић, Константин Драгаш и Константин Балшић. У јесен 1394. године Турци су прешли Дунав и ушли у Влашку, али на Ровинама су 17. маја 1395. године доживели пораз. "После овога замисли овај горди и величави (цар Бајазит) рат против Угровлаха; и подигавши се са свима силама својима дође прешавши Дунав 6903. (1394) сукобише се у биткама са великим и самодржавним војводом Јованом Мирчом, у којима је била неисказана множина крви проливена" (Константин Филозоф). Након тога повукли су се препустивши нешто освојених територија, али ни Власи нису били у стању да искористе ову победу.
Само учешће кнеза Стефана, Марка Мрњавчевића и Константина Драгаша на Турској страни у овој битци јесте несумњиво, али Константин Филозоф нарочито напомиње да нити један од њих није ушао у битку са одушевљењем већ са морањем и великим жаљењем што се боре на Турској страни против хришћана. И управо се за Ровине везује чувена Маркова изјава да моли Бога да победе хришћани па макар он био први који ће у битци да погине. "Јер сви ови беху са Исмаиљћанима, ако и не по (својој) вољи, а оно по нужди, тако да кажу за блаженог Марка да је рекао Константину - Ја кажем и молим Господа да буде хришћанима помоћник, а ја нека будем први међу мртвима у овом рату" (Константин Филозоф). На крају се то и десило јер су и Марко Мрњавчевић и Константин Драгаш погинули на Ровинама. "Марко, кога неки зову Краљевић, отишав с Бајазитом, првим турским царем овога имена, против влашког кнеза Мирче, би потучен у бици код Краљева, града у Влашкој, те побеже у једну шуму, где је био погођен у грло стрелом коју избаци неки влах, верујући да се ради о каквој звери. Његово тело би покопано у манастиру Блачани крај Скопља" (Мавро Орбин).
Иако је био званично Турски вазал Вуку Бранковићу није на памет пало да са својим војним одредима појача Турску војску на Ровинама. Да се он није заваравао да ће та непослушност проћи некажњена види се из тога што је за себе и своју породицу (синове) обезбедио право грађанства у Венецији, а што му је потврђено повељом од 9. априла 1394. године. Вук није лично отпутовао у Венецију да би тамо дао заклетву верности већ је то учинио његов посланик који је у Вуково име преузео горе наведену повељу у којој се каже: "Уважавајући чистоту великога благовољења и потпуну оданост, коју је пресветли и велеможни господин Вук Бранковић господар Рашке, Србије итд. предраги и превелики пријатељ нашега господства, према нашем величанству с готовошћу показивао; који се у делима, која се тичу нас, наше државе и њених појединих лица, готов и одан похвално и непрестано показивао и показује: на молбу од његове стране поднету још радије пристајући, очувавши потребну свечаност наших свију већа и наредаба, чинимо га Млечанином и нашим грађанином са синовима његовим и наследницима у Млетака и изван њих".
Вук се осигуравао и са друге стране па је у јесен те године (1394.) уговорио са Дубровником да код њих смести део свога блага, што је током 1395/1396. године и учињено. Тако се наводи да је у том периоду у Дубровник склонио око 600 килограма сребра и злата у вредности од 15.000 дуката.
Пораз Турака на Ровинама одједном је дао велике наде Угарском краљу Жигмунду да би уз једну организованију акцију коју би потпомогла Европа могао Турке да потисне. Иако сама победа коју су постигли Власи није било толико велика да би могла да пољуља Бајазита, она је ипак показала да се Турци могу тући и да нису непобедиви. Ипак Жигмунд је био веома опрезан не желећи да се само са својим снагама упушта у један такав замашан подухват. Стога је кренуо у дипломатску акцију покушавајући да из Европе добије што више подршке. Са Венецијом Жигмунд је преговарао још 1394. године и упознао их са својим планом да са једном широком акцијом сломи Турску премоћ. Од њих је тражио да му у што већој мери помогну, али немајући у њих много поверења због тога што су они имали много трговачких веза са Турцима, шаље своје посланике и на дворове у Италију и Француску. Највише подршке имао је међу Француским племством а нарочито се у агитовању истакао војвода од Бургундије. Сви ови преговори по Европским дворовима су били доста компликовани да би се о њима детаљније говорило, а што је још важније били су веома дуги тако да никако нису могли бити тајна за Бајазита.
О предстојећем крсташком рату дочуо је по свему судећи и Вук Бранковић па би се можда и тиме могла тумачити његова тврдокорност у непокоравању Турцима. Међутим, сам његов положај је био све тежи и одржавала га је само нада у могући скори преокрет када крсташи навале на Турке. Одмах након пораза на Ровинама Бајазит је кренуо да казни Вука и да му преотме због непослушности и оно мало земаља којима је управљао. Не зна се тачно како су ишле Турске операције, али се претпоставља да је Приштина, Вуков престони град, пала негде у периоду јануар-март 1396. године. Но, још увек и у касну јесен Вук се држао и чекао преокрет. У то време Бајазит и није улагао много труда око Вука углавном забављујући се опсадом Цариграда. "И завојевавши многе земље пође цар најпосле на Богом чувани град Константинов. Овде, (без обзира) на многе намере и покушаје, ништа није могао успети, па науми да обиђе са оне стране морскога пролаза и да нападне Галату, где се слично потрудио, али ни ту није могао успети" (Константин Филозоф).
Током те године упутио је Бајазит једну мању експедицију на Банат у којој су учествовали и одреди кнеза Стефана Лазаревића, а вероватно и он (кнез Стефан) са њима.
Вукове наде у један озбиљнији крсташки поход који би могао да у потпуности преокрене ситуацију у његову корист биле су у сваком погледу оправдане јер је Жигмунд успео да сакупи једну веома велику војску од преко 60.000 ратника. Било је то право шаренило разних људи међу којима је било познатих витезова, али и разнога белосветскога шљама. Ипак, са таквом армијом се могло много тога учинити. Прво стециште ове војске било је у Француском месту Дижону где се најпре скупило око 10.000 ратника међу којима је било много оних који би се могли назвати цветом Француског племства. Ова војска се покренула у пролеће 1396. године и најпре прошла кроз Регенсбург у Немачкој где јој се придружило још Немачких крсташа. Након тога пут их је провео кроз Беч где у њихов састав улази цељски гроф Херман II са својим четама и коначно негде око јуна месеца доваља се ова армија до Будима. Ту, у Будиму, већ их је чекало око 1.000 оклопника који су дошли из Енглеске под вођством војводе од Ланкастера. Ускоро су стигли и витезови Ивановци као и Чешке и Пољске чете. Истовремено из Венеције су кренуле ка Босфору удружене француска и венецијанска флота. Дакле, то је била права Европска крсташка војска у најбољој традицији ранијих крсташких ратова. "Краљ Сигисмунд, хотећи да се бори са турским царем Бајазитом и сишавши под Велики Никопољ, прелестио се у хвали гордости (која је омрзнута пред Богом). Јер у време када је постројио војску да се судари с Турцима, и посматрајући мноштво своје војске, рекао је да - колико војске има - не само да би могао потући Турке, него, да се небо расцепи и падне, још би га могао придржати подметнувши копља" (Ђорђе Бранковић).
Међутим, она је исто тако вукла и мноштво ранијих слабости. Оно што је било најгоре јесте то да није било централне команде и да је владала велика суревњивост међу витезовима различитих народности. Већина је поход схватила олако мислећи да ће Турке брзо успети да разјуре и бринуло их је само то да им неко други не преотме славу. У Цариграду су знали за овај поход јер је још у фебруару Жигмунд склопио савез са Византијским царем обећавајући да ће га ослободити од опсаде. Од Византије се није могла очекивати помоћ јер опкољени Цариград се једва одржавао.
Овако великој војсци при прелазу Дунава придружио се и војвода Мирчета, који је нешто раније имао некаквих окапања са Жигмундом, но то је за сада било заборављено. Добрим делом пута ова армија се кретала уз Србију, а једним делом и преко ње. Крсташи су сматрали Српско становништво непријатељима па су се према њему тако и понашали па је стога читав њихов пут био праћен паљевинама, пљачкама и насиљем. Како није било правог отпора крсташи су брзо заузели Видин, а одмах затим и једну малу тврђаву Рахово. Ускоро су стигли и пред зидине Никопоља који је био јако утврђен и којег је са пуно воље бранила јака Турска посада на челу са Тогханбегом. "Када је (ово) чуо западни владалац, (Сигисмунд) краљ, са свом војском својом прелази Дунав и напада Никопољ" (Константин Филозоф).
Чувши шта се догађа под Никопољем султан Бајазит је одмах оставио опсаду Цариграда и покренуо своју војску те преко Трнова стигао до опкољеног Никопоља. "Кад је угарски краљ са својом и покореном му војском реку Дунав прешао и Видински град освојио и у Никопољ стигао, тада варварски вођ, оставивши Византију са којом се тада жестоко борио, устаје на Угаре што је могуће брже" (Цамблак). Бајазиту се ту са око 1.500 оклопљених коњаника придружио и кнез Стефан Лазаревић, а видећемо да ће управо они да одиграју одлучујућу улогу у битци која је предстојала "А овај (Бајазит) брзо оставивши део Царскога града званог Галата пође као распламтели огањ овима у сусрет. Овај краљ (Сигисмунд), имао је под собом Угре и прво се називао немачки (цар); Сармате, Германе и Угре и остале у помоћ скупивши, беше дошао са великим и неисказаним мноштвом" (Константин Филозоф).
На дан 25. септембра 1396. године дошло је до директног судара двеју војски. Хришћани су страшно потценили Турке и одмах у почетку долази између њих до свађе. Угарски краљ Жигмунд је желео да битку започне он са својим Угарима и Власима војводе Мирчета будући да су већ доста са Турцима ратовали те су их добро познавали и сматрали их веома опасним. Ништа се није смело са Турцима радити нагло и стога је Жигмунд желео да битку почне опрезно. Међутим, то се није свидело Французима који су се плашили да би Жигмунд могао сломити Турке одмах у почетку тако да за њих не остане нимало ратне славе. Стога они истакну захтев да они започну битку, односно да стану у први бојни ред крсташа. Немајући куд Жигмунд пристане и Французи са својом тешком коњицом ударе директно на Турке. Први Турски бојни ред са јаничарима под копитама Француских оклопљених коња буде прегажен у моменту, а ускоро се заљуља и други турски бојни ред у којем су били коњаници. "А Французи, који беху дошли у помоћ, још јаче мољаху да њима припадне првенство у рату. И у тој нејединствености, видећи Французи само прво окренуто крило Турака, Французи чак и у нереду - ударе на Турке. И тако су орно навалили, да су и непријатељи окренули леђа. Тада стигавши и други део окренуте турске војске, Французи су - по обичају - сјахали с коња и пешадијски напали Турке" (Ђорђе Бранковић).
Међутим, тек сада Французи налете на Бајазитову коњицу коју је он лично повео и која је до тога момента била сакривена иза једног брежуљка тако да Французи нису ни знали за њих. То је већ била прва невоља на коју су неопрезни Французи налетели, а друга још гора је била у томе што су Французи у турским редовима направили само пробој, али нису разбили њихов бојни поредак тако да су јаничари само затворили онај простор који су Француски коњаници направили и кроз који су прошли. Већ уморни, Французи су се нашло потпуно опкољени и почели су лагано попуштати. То је приметио Угарски краљ Жигмунд и са последњом резервом коју је лично водио удари на Турке желећи да дође до Француза.
Овај налет Угара је био страшан и у том моменту је изгледало да ће Турци ову битку изгубити јер је код њих почело расуло, али тада долази до једног ненаданог преокрета. Као последња Турска резерва у битку улети кнез Стефан Лазаревић са својим оклопницима, разбије одред краља Жигмунда и на крају обори Угарску заставу.
Да је паника у Турским редовима већ узела маха види се нарочито из тога што је на крају морао и сам Бајазит да узме учешћа у борби и то као прост војник непрестано храбрећи своје посустале и застрашене борце. "При судару прво западни сузбише цареву војску веома снажно, а онда онај назван муњевити (тј. Бајазит) пред целом војском напред потекавши, задржи (је) говорећи: А где ћемо побећи од руку ових? Ако нас сада сасвим победе, бићемо предани на оштрицу мача, као (што су) они мало пре нама, а деца и жене ваше (биће) у њиховим рукама, као и њихове у рукама вашим. Није ли нам боље одмах сада или умрети или победу однети над њима? Јер ако сада победимо, обдарићу вас многим и неизреченим благом њихове земље. И тако опет добивши снаге и вративши се, победише." (Константин Филозоф).
Од момента пада Угарске заставе битка се претворила у покољ хришћана јер је паника у њиховим редовима узела свој данак будући да су већ сви помисли да су Турци убили Угарског краља. "И када битка настаде, ове до краја побеђује и чини у реци да се удави највећи део војске" (Цамблак). Из окршаја се једва извукао и сам Жигмунд некако стижући до Дунава одакле су га лађом пребацили у Цариград. "Чак би и Сигисмунд, онај што мало пре не мараше за цепање неба, пао у руке непријатељима, да се није спасао у малом чамцу низ Дунав, страхујући и од своје војске, да не навале на њега, кад је тако лош посао обавио" (Ђорђе Бранковић). Остаци успаничене војске су такође кренули ка Дунаву, али бродова је било мало тако је већина крсташа или била убијена од Турака или су се они богатији морали откупљивати. "Једне посекоше, а друге у Дунаву са коњима заједно потопише, а неки у лађама са њиховим краљем побегоше у Царствујући град (Цариград), и одатле лађама по острвима спасоше се у своје крајеве. Исмаиљћани ту узеше неисказану множину богатства" (Константин Филозоф).
Тако је неславно са око 12.000 мртвих и исто толико заробљених хришћана завршио први организовани поход који је Европа покренула на Турке. Међутим, ни Турци нису прошли много боље па по неким изворима (вероватно претераним) спомиње се цифра од око 30.000 њихових мртвих. Толике губитке Бајазит није могао тако лако отрпети па је одмах сутрадан након битке наредио да се посече 3.000 заробљених хришћана. Постоји прича да је Бајазит након битке обилазио бојно поље и да је заплакао од беса када је видео огроман број Турака који је лежао исечен у битци. Стога се на страховит начин осветио на заробљеницима. Наредио је да их све, било их је око десет хиљада (претеран број вероватно), доведу везане конопцима око врата и да им ту, пред њим и пред целом војском, одсеку главе или убију тољагом. Тек неколицина оних најбогатијих је успела да се уз богати откуп извуче.
Након ове битке стижу Турци под зидине Видина где је столовао Бугарски цар Страцимир који је владао последњим делом Бугарске (тзв. Видинска царевина). Цар Страцимир на несхватљив начин поверује Турцима и изиђе ван зидина града на преговоре. Ту га Турци одмах окују и одведу у Малу Азију у град Брусу где су га по свему судећи веома брзо и ликвидирали. "И тако сјајном победом красећи се, Исмаиљћанин на Видински град пође, не бојећи се цара што је к њему изишао, ради чега му бејаше послао обећање. Овога свезаног у Прусијски град отпушта, узевши његова имања виша од сваког броја, те га таквог његовим отправља" (Цамблак). Но, и то је Бајазиту било мало и стога, већ плаховит како је био, одлучи се да у једном налету заузме целу Угарску тако да постоји прича да је одмах након битке рекао да ће освојити не само Будим већ и Немачку са Италијом те да ће након тога његов (Бајазитов) коњ јести зоб са жртвеника базилике Светог Петра у Риму. Да ли је то баш било тако остаје ствар процене, али јесте чињеница да су се Бајазитове акинџије ипак залетеле дубоко у Угарску територију и попалиле Земун. Митровица се Турцима предала на реч, али они реч нису одржали већ град спалили, а становништво раселили. "Он (Бајазит) опет подигавши се са свом војском пође на Угре и неисказану множину поплени. Тада и Митровчане (Сремске Митровице) пресели и Земун разби, и друге крајеве поплени" (Константин Филозоф). Након тога његови одреди улазе чак и у Штајерску где пале Оптуј и када је изгледало да своју намеру да освоји Немачку и Италију стварно има намеру да изврши, долази до изненадног повлачења Турака. Вероватни разлог за одустајање од даљњег похода је била Бајазитова болест, али и чињеница да се снага његове војске исцрпла. У сваком случају ово је био врхунац Бајазитових ратних успеха и од сада па до свога пада он неће имати нити једну крупнију битку или поход и забављаће се углавном повременим нападима на Цариград и обрачунавањима са непокорним вазалима.
У том разрачунавању са вазалима који му нису били верни настрадао је и Вук Бранковић. Не зна се тачно начин на који је Бајазит уклонио Вука и о томе постоји више различитих верзија. Орбин нуди две. По првој, Бајазит је интервенисао у сукобу који је настао између Вука Бранковића и кнегиње Милице и то тако што је стао на кнегињину страну. Вуку је целокупна земља одузета и предата је Лазаревићима на управу. "Нешто касније међу њима је дошло до великих и тешких размирица. Милица се стога обратила Турчину, па је он одузео земљу Вуку Бранковићу и предао је његовим шурацима, синовима кнеза Лазара, рушећи уједно градове и тврђаве које је Вук држао у Рашкој" (Мавро Орбин). Вуковој породици није се Бајазит светио већ им је оставио део земаља да би се могли издржавати, међутим Вук није прошао тако лако и био је бачен у тамницу. Ипак није остао дуго у заточеништву јер га је Бајазит пустио, али је непосредно након тога Вук напрасно умро тако да се сумњало да га је кнегиња Милица дала отровати. "Његовој пак жени Мари и његовим синовима, тј. Гргуру, Ђурђу и Лазару, било је одвојено толико земље да су могли некако живети. Турци су задржали за себе два утврђена града. А Вук Бранковић, кога је турски цар био бацио у тамницу, ускоро је био пуштен, те готово одмах после тога се и упокојио. Сумњало се да га је отровала ташта".
Нешто слично је поновио и Сеченички летопис с том разликом што он наводи да је Вук отрован негде у Македонији. По посмртне његове остатке дошао је из Свете Горе нешто касније брат му Радоња (калуђерско име Герасим) и однео их у Свету Гору где их је и сахранио.
По другој верзији коју Орбин даје напоредо са првом, Вук је успео да побегне из тамнице у Пловдиву где га је затворио Бајазитов син Муса. Одмах након бекства упутио се код Ђурађа Балшића, другог зета кнеза Лазара, али га је овај због наводне његове (Вукове) издаје на Косову дао ликвидирати. По овој другој верзији кнегиња Милица није била ни у ком погледу умешана. "Други веле да га је затворио у тамницу у Пловдиву Бајазитов син Муса, који је касније убио његовог сина Лазара, па да је Вук поткупио новцем тамничке стражаре те одатле побегао. Кад се вратио кући, пошао је у земљу Ђурђа Балшића, другог зета кнеза Лазара. Ђурађ га је позвао преда се и прекорио због издаје таста, а затим је наредио да му одрубе главу. О томе није ништа знала његова ташта Милица".
Шта је од свега овога тачно тешко је рећи мада се ипак мора приметити да ова друга верзија Вукове смрти ипак далеко више подсећа на народну легенду неголи на истину. Највероватније да је Вук заиста након Никопољске битке пао у турско сужањство те да је веома могућа вероватност да га је Бајазит на крају дао и отровати. Као могући датум његове смрти помиње се 6. октобар 1397. година. Крајњи резултат свега је био у томе да су Турци највећи део Вукових земаља, осим утврђених Звечана и Јелеча које су задржали за себе, дали Лазаревићима на управу. Вукова жена Мара са својим синовима добила је на управу један мали део некада пространих земаља, тек толико да се може издржавати. Тиме су Бранковићи за тренутак сишли са Српске политичке сцене.
То што су Вуку одузете све земље не треба да изненади јер он с једне стране није испуњавао вазалне обавезе које је имао према Бајазиту, док опет с друге стране изгледа да се није либио ни тога да Турцима у време непосредно пре Никопољске битке пружа сасвим отворен оружани отпор. Још мање треба да чуди што су све земље Бранковића дате кнезу Стефану Лазаревићу на управу, односно то што су Бранковићи разбаштињени у корист Лазаревића. То би се вероватно требало схватити као Турска награда за све оне услуге које је кнез Стефан пружио Бајазиту међу којима је свакако најкрупнија она када је кнез са својом коњицом већ изгубљену Никопољску битку преокренуо у Турску корист. Управо на овом месту почиње сукоб између две породице: Лазаревића и Бранковића. То њихово међусобно трвење одвешће Србију у грађански рат у који ће се из све снаге мешати Турци и Угари. С друге стране ни Српска властела није баш са неким посебним разумевањем одобравала све ове догађаја и то ће ускоро манифестовати кроз покушај завере.
11. Битка код Никопоља
Следеће године (1393.) султан Бајазит је коначно кренуо, први пут након Косовске битке, у нешто амбициозније подухвате на Балкану. На удару му се нашла Бугарска коју је у лето 1393. године прегазио. Јаку Турску армију водио је Бајазитов син Сулејман Челебија и уз њега искусни војсковођа Али паша. Бугари скоро да се нису ни одупирали, а једино је код Трнова било некакве њихове одбране. "И дошавши, све бугарске крајеве као гнездо освоји. А кад дође под дивни град, бејаше у недоумици како да га заузме гледајући стаменост места које је стрминама планина и високих брда затворено и великим зидинама укрепљено, а изнутра многочасним моштима Преподобне троструко утврђено" (Цамблак). На крају је Бајазит дао да се посече заробљени Бугарски цар Јован Шишман, а највећи део Бугарске територије је директно припојен Турској. Бугарски цар је у то доба био Бајазитов вазал, но како је он (Шишман) изгледа нешто тајно договарао са Угарским краљем Жигмундом то га је због тога Бајазит овако драстично казнио.
Управо ово Шишманово неверство навело је Бајазита током зиме 1393/94. на помисао на ликвидира све своје вазале на Балкану, а имао их је доста, те да њихове територије припоји директно Турској. Стога је наредио свим вазалима да дођу у Сер, тобож ради неких договора. Мало помало сакупе се тако сви његови вазали у Серу где су међусобно дружили ишчекујући разговор са својим сениором, Турским султаном. Ту су тек сазнали шта им се спрема, а да је ствар била заиста озбиљна видело се онда када је Бајазит стварно издао наредбу за њихову ликвидацију: "хтео је да убије све нас и све из нашег дома и у исто време да убије владаре верника" (Манојло II). Међутим, турски великаш којем је ова наредба била издана из неког разлога је оклевао, а Бајазит се у међувремену предомислио.
Од свега на крају није било ништа и Бајазит узевши од својих вазала уобичајене заклетве верности, све их пусти кућама. Но, то је било сасвим довољно да Византијски цар Манојло II откаже сваку вазалну послушност према Бајазиту и да му постане љути (мада не и опасни) противник. Сам Византијски цар Манојло II (1391-1425.) био је веома интересантна личност и спада сигурно међу образованије и културније владаре тога доба, а да се по њему самоме то видело коментарисао је и Бајазит онога момента када га је видео: "Ко не би знао да је он цар, одмах би по његовој појави познао да је цар".
Слично Манојлу II поступио је и његов брат, деспот Теодор. Ту у Серу био је и кнез Стефан Лазаревић, а са њиме је био Константин Драгаш, а вероватно и Марко Мрњавчевић. Иако им је претила смртна опасност, они у томе моменту нису имали довољно снаге да поступе на начин на који су то урадили Византијски цар Манојло II и деспот Теодор. Доследан себи и својој политици, а сувише поносан да би на такав начин долазио Бајазиту, Вук Бранковић се није појавио у Серу. Сам кнез Стефан Лазаревић био је тада веома млад и имао је тек око 17-18 године и може се само замислити како се осећао у Серу чекајући да га Турци ликвидирају. У сваком случају ово је за њега било једно веома велико, али и тешко искуство. Била је то још једна горка пилула уз оно познато одвођење сестре Оливере у Бајазитов харем (1390.).
Те зиме (1394.) Турци су узели Солун и тиме је завршено освајање целокупне Тесалије, а у лето је опседнут Цариград. За јесен припремљен је поход на Влашку где је владао војвода Мирча. Управо ту почињу да се испуњавају у пуној мери војне вазалске обавезе које је имао кнез Стефан Лазаревић према Бајазиту. И до сада је кнез слао Турцима Српске војне одреде, али због младости вероватно да није учествовао у походима. Међутим, сада је имао 18 године и морао је лично на челу својих војника да помаже Бајазиту. Осим њега ту су били исто као и он турски вазали Марко Мрњавчевић, Константин Драгаш и Константин Балшић. У јесен 1394. године Турци су прешли Дунав и ушли у Влашку, али на Ровинама су 17. маја 1395. године доживели пораз. "После овога замисли овај горди и величави (цар Бајазит) рат против Угровлаха; и подигавши се са свима силама својима дође прешавши Дунав 6903. (1394) сукобише се у биткама са великим и самодржавним војводом Јованом Мирчом, у којима је била неисказана множина крви проливена" (Константин Филозоф). Након тога повукли су се препустивши нешто освојених територија, али ни Власи нису били у стању да искористе ову победу.
Само учешће кнеза Стефана, Марка Мрњавчевића и Константина Драгаша на Турској страни у овој битци јесте несумњиво, али Константин Филозоф нарочито напомиње да нити један од њих није ушао у битку са одушевљењем већ са морањем и великим жаљењем што се боре на Турској страни против хришћана. И управо се за Ровине везује чувена Маркова изјава да моли Бога да победе хришћани па макар он био први који ће у битци да погине. "Јер сви ови беху са Исмаиљћанима, ако и не по (својој) вољи, а оно по нужди, тако да кажу за блаженог Марка да је рекао Константину - Ја кажем и молим Господа да буде хришћанима помоћник, а ја нека будем први међу мртвима у овом рату" (Константин Филозоф). На крају се то и десило јер су и Марко Мрњавчевић и Константин Драгаш погинули на Ровинама. "Марко, кога неки зову Краљевић, отишав с Бајазитом, првим турским царем овога имена, против влашког кнеза Мирче, би потучен у бици код Краљева, града у Влашкој, те побеже у једну шуму, где је био погођен у грло стрелом коју избаци неки влах, верујући да се ради о каквој звери. Његово тело би покопано у манастиру Блачани крај Скопља" (Мавро Орбин).
Иако је био званично Турски вазал Вуку Бранковићу није на памет пало да са својим војним одредима појача Турску војску на Ровинама. Да се он није заваравао да ће та непослушност проћи некажњена види се из тога што је за себе и своју породицу (синове) обезбедио право грађанства у Венецији, а што му је потврђено повељом од 9. априла 1394. године. Вук није лично отпутовао у Венецију да би тамо дао заклетву верности већ је то учинио његов посланик који је у Вуково име преузео горе наведену повељу у којој се каже: "Уважавајући чистоту великога благовољења и потпуну оданост, коју је пресветли и велеможни господин Вук Бранковић господар Рашке, Србије итд. предраги и превелики пријатељ нашега господства, према нашем величанству с готовошћу показивао; који се у делима, која се тичу нас, наше државе и њених појединих лица, готов и одан похвално и непрестано показивао и показује: на молбу од његове стране поднету још радије пристајући, очувавши потребну свечаност наших свију већа и наредаба, чинимо га Млечанином и нашим грађанином са синовима његовим и наследницима у Млетака и изван њих".
Вук се осигуравао и са друге стране па је у јесен те године (1394.) уговорио са Дубровником да код њих смести део свога блага, што је током 1395/1396. године и учињено. Тако се наводи да је у том периоду у Дубровник склонио око 600 килограма сребра и злата у вредности од 15.000 дуката.
Пораз Турака на Ровинама одједном је дао велике наде Угарском краљу Жигмунду да би уз једну организованију акцију коју би потпомогла Европа могао Турке да потисне. Иако сама победа коју су постигли Власи није било толико велика да би могла да пољуља Бајазита, она је ипак показала да се Турци могу тући и да нису непобедиви. Ипак Жигмунд је био веома опрезан не желећи да се само са својим снагама упушта у један такав замашан подухват. Стога је кренуо у дипломатску акцију покушавајући да из Европе добије што више подршке. Са Венецијом Жигмунд је преговарао још 1394. године и упознао их са својим планом да са једном широком акцијом сломи Турску премоћ. Од њих је тражио да му у што већој мери помогну, али немајући у њих много поверења због тога што су они имали много трговачких веза са Турцима, шаље своје посланике и на дворове у Италију и Француску. Највише подршке имао је међу Француским племством а нарочито се у агитовању истакао војвода од Бургундије. Сви ови преговори по Европским дворовима су били доста компликовани да би се о њима детаљније говорило, а што је још важније били су веома дуги тако да никако нису могли бити тајна за Бајазита.
О предстојећем крсташком рату дочуо је по свему судећи и Вук Бранковић па би се можда и тиме могла тумачити његова тврдокорност у непокоравању Турцима. Међутим, сам његов положај је био све тежи и одржавала га је само нада у могући скори преокрет када крсташи навале на Турке. Одмах након пораза на Ровинама Бајазит је кренуо да казни Вука и да му преотме због непослушности и оно мало земаља којима је управљао. Не зна се тачно како су ишле Турске операције, али се претпоставља да је Приштина, Вуков престони град, пала негде у периоду јануар-март 1396. године. Но, још увек и у касну јесен Вук се држао и чекао преокрет. У то време Бајазит и није улагао много труда око Вука углавном забављујући се опсадом Цариграда. "И завојевавши многе земље пође цар најпосле на Богом чувани град Константинов. Овде, (без обзира) на многе намере и покушаје, ништа није могао успети, па науми да обиђе са оне стране морскога пролаза и да нападне Галату, где се слично потрудио, али ни ту није могао успети" (Константин Филозоф).
Током те године упутио је Бајазит једну мању експедицију на Банат у којој су учествовали и одреди кнеза Стефана Лазаревића, а вероватно и он (кнез Стефан) са њима.
Вукове наде у један озбиљнији крсташки поход који би могао да у потпуности преокрене ситуацију у његову корист биле су у сваком погледу оправдане јер је Жигмунд успео да сакупи једну веома велику војску од преко 60.000 ратника. Било је то право шаренило разних људи међу којима је било познатих витезова, али и разнога белосветскога шљама. Ипак, са таквом армијом се могло много тога учинити. Прво стециште ове војске било је у Француском месту Дижону где се најпре скупило око 10.000 ратника међу којима је било много оних који би се могли назвати цветом Француског племства. Ова војска се покренула у пролеће 1396. године и најпре прошла кроз Регенсбург у Немачкој где јој се придружило још Немачких крсташа. Након тога пут их је провео кроз Беч где у њихов састав улази цељски гроф Херман II са својим четама и коначно негде око јуна месеца доваља се ова армија до Будима. Ту, у Будиму, већ их је чекало око 1.000 оклопника који су дошли из Енглеске под вођством војводе од Ланкастера. Ускоро су стигли и витезови Ивановци као и Чешке и Пољске чете. Истовремено из Венеције су кренуле ка Босфору удружене француска и венецијанска флота. Дакле, то је била права Европска крсташка војска у најбољој традицији ранијих крсташких ратова. "Краљ Сигисмунд, хотећи да се бори са турским царем Бајазитом и сишавши под Велики Никопољ, прелестио се у хвали гордости (која је омрзнута пред Богом). Јер у време када је постројио војску да се судари с Турцима, и посматрајући мноштво своје војске, рекао је да - колико војске има - не само да би могао потући Турке, него, да се небо расцепи и падне, још би га могао придржати подметнувши копља" (Ђорђе Бранковић).
Међутим, она је исто тако вукла и мноштво ранијих слабости. Оно што је било најгоре јесте то да није било централне команде и да је владала велика суревњивост међу витезовима различитих народности. Већина је поход схватила олако мислећи да ће Турке брзо успети да разјуре и бринуло их је само то да им неко други не преотме славу. У Цариграду су знали за овај поход јер је још у фебруару Жигмунд склопио савез са Византијским царем обећавајући да ће га ослободити од опсаде. Од Византије се није могла очекивати помоћ јер опкољени Цариград се једва одржавао.
Овако великој војсци при прелазу Дунава придружио се и војвода Мирчета, који је нешто раније имао некаквих окапања са Жигмундом, но то је за сада било заборављено. Добрим делом пута ова армија се кретала уз Србију, а једним делом и преко ње. Крсташи су сматрали Српско становништво непријатељима па су се према њему тако и понашали па је стога читав њихов пут био праћен паљевинама, пљачкама и насиљем. Како није било правог отпора крсташи су брзо заузели Видин, а одмах затим и једну малу тврђаву Рахово. Ускоро су стигли и пред зидине Никопоља који је био јако утврђен и којег је са пуно воље бранила јака Турска посада на челу са Тогханбегом. "Када је (ово) чуо западни владалац, (Сигисмунд) краљ, са свом војском својом прелази Дунав и напада Никопољ" (Константин Филозоф).
Чувши шта се догађа под Никопољем султан Бајазит је одмах оставио опсаду Цариграда и покренуо своју војску те преко Трнова стигао до опкољеног Никопоља. "Кад је угарски краљ са својом и покореном му војском реку Дунав прешао и Видински град освојио и у Никопољ стигао, тада варварски вођ, оставивши Византију са којом се тада жестоко борио, устаје на Угаре што је могуће брже" (Цамблак). Бајазиту се ту са око 1.500 оклопљених коњаника придружио и кнез Стефан Лазаревић, а видећемо да ће управо они да одиграју одлучујућу улогу у битци која је предстојала "А овај (Бајазит) брзо оставивши део Царскога града званог Галата пође као распламтели огањ овима у сусрет. Овај краљ (Сигисмунд), имао је под собом Угре и прво се називао немачки (цар); Сармате, Германе и Угре и остале у помоћ скупивши, беше дошао са великим и неисказаним мноштвом" (Константин Филозоф).
На дан 25. септембра 1396. године дошло је до директног судара двеју војски. Хришћани су страшно потценили Турке и одмах у почетку долази између њих до свађе. Угарски краљ Жигмунд је желео да битку започне он са својим Угарима и Власима војводе Мирчета будући да су већ доста са Турцима ратовали те су их добро познавали и сматрали их веома опасним. Ништа се није смело са Турцима радити нагло и стога је Жигмунд желео да битку почне опрезно. Међутим, то се није свидело Французима који су се плашили да би Жигмунд могао сломити Турке одмах у почетку тако да за њих не остане нимало ратне славе. Стога они истакну захтев да они започну битку, односно да стану у први бојни ред крсташа. Немајући куд Жигмунд пристане и Французи са својом тешком коњицом ударе директно на Турке. Први Турски бојни ред са јаничарима под копитама Француских оклопљених коња буде прегажен у моменту, а ускоро се заљуља и други турски бојни ред у којем су били коњаници. "А Французи, који беху дошли у помоћ, још јаче мољаху да њима припадне првенство у рату. И у тој нејединствености, видећи Французи само прво окренуто крило Турака, Французи чак и у нереду - ударе на Турке. И тако су орно навалили, да су и непријатељи окренули леђа. Тада стигавши и други део окренуте турске војске, Французи су - по обичају - сјахали с коња и пешадијски напали Турке" (Ђорђе Бранковић).
Међутим, тек сада Французи налете на Бајазитову коњицу коју је он лично повео и која је до тога момента била сакривена иза једног брежуљка тако да Французи нису ни знали за њих. То је већ била прва невоља на коју су неопрезни Французи налетели, а друга још гора је била у томе што су Французи у турским редовима направили само пробој, али нису разбили њихов бојни поредак тако да су јаничари само затворили онај простор који су Француски коњаници направили и кроз који су прошли. Већ уморни, Французи су се нашло потпуно опкољени и почели су лагано попуштати. То је приметио Угарски краљ Жигмунд и са последњом резервом коју је лично водио удари на Турке желећи да дође до Француза.
Овај налет Угара је био страшан и у том моменту је изгледало да ће Турци ову битку изгубити јер је код њих почело расуло, али тада долази до једног ненаданог преокрета. Као последња Турска резерва у битку улети кнез Стефан Лазаревић са својим оклопницима, разбије одред краља Жигмунда и на крају обори Угарску заставу.
Да је паника у Турским редовима већ узела маха види се нарочито из тога што је на крају морао и сам Бајазит да узме учешћа у борби и то као прост војник непрестано храбрећи своје посустале и застрашене борце. "При судару прво западни сузбише цареву војску веома снажно, а онда онај назван муњевити (тј. Бајазит) пред целом војском напред потекавши, задржи (је) говорећи: А где ћемо побећи од руку ових? Ако нас сада сасвим победе, бићемо предани на оштрицу мача, као (што су) они мало пре нама, а деца и жене ваше (биће) у њиховим рукама, као и њихове у рукама вашим. Није ли нам боље одмах сада или умрети или победу однети над њима? Јер ако сада победимо, обдарићу вас многим и неизреченим благом њихове земље. И тако опет добивши снаге и вративши се, победише." (Константин Филозоф).
Од момента пада Угарске заставе битка се претворила у покољ хришћана јер је паника у њиховим редовима узела свој данак будући да су већ сви помисли да су Турци убили Угарског краља. "И када битка настаде, ове до краја побеђује и чини у реци да се удави највећи део војске" (Цамблак). Из окршаја се једва извукао и сам Жигмунд некако стижући до Дунава одакле су га лађом пребацили у Цариград. "Чак би и Сигисмунд, онај што мало пре не мараше за цепање неба, пао у руке непријатељима, да се није спасао у малом чамцу низ Дунав, страхујући и од своје војске, да не навале на њега, кад је тако лош посао обавио" (Ђорђе Бранковић). Остаци успаничене војске су такође кренули ка Дунаву, али бродова је било мало тако је већина крсташа или била убијена од Турака или су се они богатији морали откупљивати. "Једне посекоше, а друге у Дунаву са коњима заједно потопише, а неки у лађама са њиховим краљем побегоше у Царствујући град (Цариград), и одатле лађама по острвима спасоше се у своје крајеве. Исмаиљћани ту узеше неисказану множину богатства" (Константин Филозоф).
Тако је неславно са око 12.000 мртвих и исто толико заробљених хришћана завршио први организовани поход који је Европа покренула на Турке. Међутим, ни Турци нису прошли много боље па по неким изворима (вероватно претераним) спомиње се цифра од око 30.000 њихових мртвих. Толике губитке Бајазит није могао тако лако отрпети па је одмах сутрадан након битке наредио да се посече 3.000 заробљених хришћана. Постоји прича да је Бајазит након битке обилазио бојно поље и да је заплакао од беса када је видео огроман број Турака који је лежао исечен у битци. Стога се на страховит начин осветио на заробљеницима. Наредио је да их све, било их је око десет хиљада (претеран број вероватно), доведу везане конопцима око врата и да им ту, пред њим и пред целом војском, одсеку главе или убију тољагом. Тек неколицина оних најбогатијих је успела да се уз богати откуп извуче.
Након ове битке стижу Турци под зидине Видина где је столовао Бугарски цар Страцимир који је владао последњим делом Бугарске (тзв. Видинска царевина). Цар Страцимир на несхватљив начин поверује Турцима и изиђе ван зидина града на преговоре. Ту га Турци одмах окују и одведу у Малу Азију у град Брусу где су га по свему судећи веома брзо и ликвидирали. "И тако сјајном победом красећи се, Исмаиљћанин на Видински град пође, не бојећи се цара што је к њему изишао, ради чега му бејаше послао обећање. Овога свезаног у Прусијски град отпушта, узевши његова имања виша од сваког броја, те га таквог његовим отправља" (Цамблак). Но, и то је Бајазиту било мало и стога, већ плаховит како је био, одлучи се да у једном налету заузме целу Угарску тако да постоји прича да је одмах након битке рекао да ће освојити не само Будим већ и Немачку са Италијом те да ће након тога његов (Бајазитов) коњ јести зоб са жртвеника базилике Светог Петра у Риму. Да ли је то баш било тако остаје ствар процене, али јесте чињеница да су се Бајазитове акинџије ипак залетеле дубоко у Угарску територију и попалиле Земун. Митровица се Турцима предала на реч, али они реч нису одржали већ град спалили, а становништво раселили. "Он (Бајазит) опет подигавши се са свом војском пође на Угре и неисказану множину поплени. Тада и Митровчане (Сремске Митровице) пресели и Земун разби, и друге крајеве поплени" (Константин Филозоф). Након тога његови одреди улазе чак и у Штајерску где пале Оптуј и када је изгледало да своју намеру да освоји Немачку и Италију стварно има намеру да изврши, долази до изненадног повлачења Турака. Вероватни разлог за одустајање од даљњег похода је била Бајазитова болест, али и чињеница да се снага његове војске исцрпла. У сваком случају ово је био врхунац Бајазитових ратних успеха и од сада па до свога пада он неће имати нити једну крупнију битку или поход и забављаће се углавном повременим нападима на Цариград и обрачунавањима са непокорним вазалима.
У том разрачунавању са вазалима који му нису били верни настрадао је и Вук Бранковић. Не зна се тачно начин на који је Бајазит уклонио Вука и о томе постоји више различитих верзија. Орбин нуди две. По првој, Бајазит је интервенисао у сукобу који је настао између Вука Бранковића и кнегиње Милице и то тако што је стао на кнегињину страну. Вуку је целокупна земља одузета и предата је Лазаревићима на управу. "Нешто касније међу њима је дошло до великих и тешких размирица. Милица се стога обратила Турчину, па је он одузео земљу Вуку Бранковићу и предао је његовим шурацима, синовима кнеза Лазара, рушећи уједно градове и тврђаве које је Вук држао у Рашкој" (Мавро Орбин). Вуковој породици није се Бајазит светио већ им је оставио део земаља да би се могли издржавати, међутим Вук није прошао тако лако и био је бачен у тамницу. Ипак није остао дуго у заточеништву јер га је Бајазит пустио, али је непосредно након тога Вук напрасно умро тако да се сумњало да га је кнегиња Милица дала отровати. "Његовој пак жени Мари и његовим синовима, тј. Гргуру, Ђурђу и Лазару, било је одвојено толико земље да су могли некако живети. Турци су задржали за себе два утврђена града. А Вук Бранковић, кога је турски цар био бацио у тамницу, ускоро је био пуштен, те готово одмах после тога се и упокојио. Сумњало се да га је отровала ташта".
Нешто слично је поновио и Сеченички летопис с том разликом што он наводи да је Вук отрован негде у Македонији. По посмртне његове остатке дошао је из Свете Горе нешто касније брат му Радоња (калуђерско име Герасим) и однео их у Свету Гору где их је и сахранио.
По другој верзији коју Орбин даје напоредо са првом, Вук је успео да побегне из тамнице у Пловдиву где га је затворио Бајазитов син Муса. Одмах након бекства упутио се код Ђурађа Балшића, другог зета кнеза Лазара, али га је овај због наводне његове (Вукове) издаје на Косову дао ликвидирати. По овој другој верзији кнегиња Милица није била ни у ком погледу умешана. "Други веле да га је затворио у тамницу у Пловдиву Бајазитов син Муса, који је касније убио његовог сина Лазара, па да је Вук поткупио новцем тамничке стражаре те одатле побегао. Кад се вратио кући, пошао је у земљу Ђурђа Балшића, другог зета кнеза Лазара. Ђурађ га је позвао преда се и прекорио због издаје таста, а затим је наредио да му одрубе главу. О томе није ништа знала његова ташта Милица".
Шта је од свега овога тачно тешко је рећи мада се ипак мора приметити да ова друга верзија Вукове смрти ипак далеко више подсећа на народну легенду неголи на истину. Највероватније да је Вук заиста након Никопољске битке пао у турско сужањство те да је веома могућа вероватност да га је Бајазит на крају дао и отровати. Као могући датум његове смрти помиње се 6. октобар 1397. година. Крајњи резултат свега је био у томе да су Турци највећи део Вукових земаља, осим утврђених Звечана и Јелеча које су задржали за себе, дали Лазаревићима на управу. Вукова жена Мара са својим синовима добила је на управу један мали део некада пространих земаља, тек толико да се може издржавати. Тиме су Бранковићи за тренутак сишли са Српске политичке сцене.
То што су Вуку одузете све земље не треба да изненади јер он с једне стране није испуњавао вазалне обавезе које је имао према Бајазиту, док опет с друге стране изгледа да се није либио ни тога да Турцима у време непосредно пре Никопољске битке пружа сасвим отворен оружани отпор. Још мање треба да чуди што су све земље Бранковића дате кнезу Стефану Лазаревићу на управу, односно то што су Бранковићи разбаштињени у корист Лазаревића. То би се вероватно требало схватити као Турска награда за све оне услуге које је кнез Стефан пружио Бајазиту међу којима је свакако најкрупнија она када је кнез са својом коњицом већ изгубљену Никопољску битку преокренуо у Турску корист. Управо на овом месту почиње сукоб између две породице: Лазаревића и Бранковића. То њихово међусобно трвење одвешће Србију у грађански рат у који ће се из све снаге мешати Турци и Угари. С друге стране ни Српска властела није баш са неким посебним разумевањем одобравала све ове догађаја и то ће ускоро манифестовати кроз покушај завере.
Следеће
поглавље: |